Prodor NOVJ u Hercegovinu (1943)
Prodor NOVJ u Hercegovinu (ili Ofanziva NOVJ u Hercegovini) je naziv za partizansku ofenzivu koja je usledila nakon proboja na Neretvi. Trajala je otprilike od 15. marta do 15. aprila 1943. godine.
Nakon serije teških poraza četnika, komandu nad njima je preuzeo lično Draža Mihailović, koji je radi toga doputovao na front. No, njegovo zapovedništvo nije uspelo da preokrene tok bitke za istočnu Hercegovinu, koja se završila pobedom partizana.
Ovom jednomesečnom ofanzivom protiv Italijana i njihovih četničkih dobrovoljaca (MVAC), privremeno je oslobođen veliki deo istočne Hercegovine.
Partizani su na Neretvi bili okruženi sa svih strana osovinskim trupama, dok su drugu obalu Neretve držale posednutom jake četničke snage. Četnički vođa Draža Mihailović je tu osovinsku klopku nazvao "mišolovkom" za partizane.[1] Međutim, partizani su izvšili proboj preko srušenog mosta kod Jablanice, uništivši četničke bunkere sa druge strane. Razbivši četnike na Neretvi, partizani su nastavili prodor ka Hercegovini.
Iako je Glavna operativna grupa NOVJ uspešno izvršila forsiranje Neretve i prebacila ranjenike, i dalje se nalazila u teškom položaju. Svi borci, ranjenici i bolesnici formirali su dugačku kolonu na jedinom planinskom putu od Jablanice do Čičeva, izloženi napadima nemačke i italijanske artiljerije i avijacije. Zbog otvorenog terena i snega, avijacija je neprekidno bombardovala kolonu ranjenika i bolesnika, kojih je sada bilo oko 4.000. Kretali su se vrlo sporo jer su sva vozila morala uništena pre prelaska Neretve, pa su mnogi ranjenici nošeni na rukama. Sanitetsko osoblje je bilo značajno smanjeno i iscrpljeno. Uz sve ove nevolje, zavladala je glad, a tifus se širio, zbog čega je cela 8. banijska brigada povučena iz borbi u karantin. Rezerve hrane su bile iscrpljene, pa su od gladi i tifusa umirali i ranjenici i njihovi nosači.[2]
Komanda 6. italijanskog armijskog korpusa pokušavala je da iskoristi tešku situaciju partizana kako bi uništila Glavnu operativnu grupu na levoj obali Neretve pre nego što stignu do Glavatičeva. Hercegovački i crnogorski četnici morali su, po italijanskom naređenju, brzo zauzeti položaje i zajedno sa dva italijanska bataljona sprečiti prolaz Glavne operativne grupe prema komunikaciji Nevesinje — Ulog — Kalinovik, dok ne stignu četnici Baja Stanišića i italijanska grupa "Škoti".[2]
13. marta, Tito je naredio ojačanoj 2. proleterskoj diviziji da preduzme energičan napad pravcem Borci — Glavatičevo — Kalinovik i potuče četničke snage na tom prostoru, a zatim produži prema drumu Nevesinje — Ulog — Kalinovik, a 3. udarnoj diviziji da nastupa pravcem D. i G. Zimlje — Nevesinjsko polje i razbije neprijatelja na tom pravcu, a snagama u istočnoj Bosni (6. istočnobosanskoj brigadi i Grupi udarnih majevičkih bataljona) da krenu ka Kalinoviku ususret Glavnoj operativnoj grupi.[2]
13. marta četnički vojvoda Petar Baćović sa Neretve javlja generalu Draži Mihailoviću da je situacija kritična, da crnogorski i sandžački borci odbijaju da se bore protiv "svojih sinova, sestara i braće" i da dočekuju partizane sa povicima "smrt fašizmu":
Situacija na levoj obali Neretve je ozbiljna. Grupa kapetana Lukačevića u kojoj je pored domaćih bosanaca bilo i Crnogoraca razbijena je i rasturena. Obe durmitorske brigade i Sandžaklije izdali su, jer su javno izjavili da neće da se bore protiv svojih sinova, sestara i braće koji se nalaze u redovima komunista. Pri nailasku komunista iste su pozdravljali sa pesnicom sa uzvikom: »Smrt fašizmu«.[3]
Istog dana i Zaharije Ostojić depešama izvještava Mihailovića o četničkom slomu:
Durmitorski korpus pobegao skoro ceo. Usled neprekidnih borbi ostavljen sam, i Vojin korpus počinje sa osipanjem...
Baćović pritešnjen ali drži jučerašnji položaj samo pobegla žabarska artiljerija. Činim sve da sprečim upad ali je neophodno da Pavle krene još danas sa jurišnim bataljonom i stalnim četnicima kamionima... Bez svežih snaga sa sadašnjim trupama bojim se da prodor nećemo sprečiti...
Vojin korpus demoralisan i u raspadanju se povlači od Glavatičeva ka meni. Kriza u punom jeku... Jedini izlaz da Pavle stigne sa traženim trupama u toku sutrašnjeg dana u Nevesinje, i da primi zatvaranje pravca od Konjica.[3]
13. marta pukovnik Bajo Stanišić je izvešten o potpunom rasulu četničke vojske:
Konjička i Sarajevska brigada su u rasulu i, prema dobijenim izveštajima, ne postoje, a takođe ne postoje na terenu ni 1. ni 2. durmitorska brigada, već su u najvećem neredu pobegle kućama u Crnu Goru.[4]
14. marta u rejonu sela Čičeva kod Konjica, jedinice 2. proleterske divizije, 1. proleterske i 10. Hercegovačke brigade razbile su centar četničke odbrane.[5] Istog dana Baćović upućuje generalu Mihailoviću još jednu lošu vest o "divljem bekstvu" četnika:
Komandant Konjičke brigade javlja kurirom: 1. i 2. Durmitorska brigada te Fočanska u divljem bekstvu povlače se prema Kalinoviku.[3]
Pavle Đurišić je 14. marta naredio mobilizaciju 2.000 ljudi iz Mileševskog sreza, od čega 1.000 treba hitno uputiti preko Foče ka Kalinoviku, a ostatak ostaviti za odbranu Drine. Takođe je naredio da se u Pljevaljskom srezu mobiliše "sve što može nositi pušku", a 16. marta je naredio i mobilizaciju u Andrijevičkom, Kolašinskom i Bjelopoljskom srezu.[2]
Druga proleterska divizija krenula je u tri kolone dalje u napad sa zadatkom da definitivno razbije dobrano načetu četničku odbranu i produži u Hercegovinu.
U noći 14/15. marta jedinice 2. proleterske divizije lome centar četničke odbrane u rejonu Čičeva, u poslednjem trenutku pojačan četnicima Baja Stanišića (Zetski četnički odred i Nikšićka četnička brigada).[2] U 15. marta jedinice 2. proleterske divizije vrše napad na Stanišićevu rezervu, Prvu kalinovačku brigadu, te je nakon upornih borbi razbijaju i zauzimaju selo Glavatičevo.[4] U borbama je poginulo 20 četnika, ranjeno 30 i zarobljeno 7, dok su jedinice NOVJ imale 9 ranjenih i 4 mrtva.[5] Među poginulima bio je i Dragoljub Božović Zuća, narodni heroj. Istovremeno je slomljena i osovinska odbrana na levoj obali Neretve, uzvodno od Idbara.[2]
10. hercegovačka brigada NOVJ, koja je u nastupanju od sela Borci zauzela Kulu i Grabovicu, bila je zaustavljena jakim otporom četnika na Prenju. Ona je 15 marta uveče obnovila napad i uspela da odbaci četničko levo krilo na Bahtijevicu.[2]
16. marta Petar Baćović javlja Mihailoviću da je tražio pojačanja Italijana, da su četnici ušli u Jablanicu koju su partizani napustili, da svuda na terenu nailaze "na bezbroj leševa", i da je borbenih duh četnika nizak.[6] On još dodaje da su mu Nemci ponudili snage "za odbranu Kalinovika i Nevesinja", ali je odbio jer se boji da ne ostanu.[6]
Saznavši za slom, general Mihailović donosi odluku da napusti štab u Lipovu u Crnoj Gori i lično preuzme komandu nad razbijenim trupama. Računao je da će njegovo prisustvo na položajima, i pristizanje svežih snaga koje je Pavle Đurišić trebalo da mobiliše, uspeti da spreči prodor partizana ka Hercegovini i Crnoj Gori.[4] Mihailović 17. marta uveče sa ličnim telegrafistom, radio-stanicom i pratnjom napušta Lipovo. Italijanskim automobilom, četnički vođa i ministar jugoslovenske kraljevske vlade Draža Mihailović je oko ponoći stigao u Čajniče. Tu je sa Đurišićem razradio plan druge linije odbrane u rejonima Nevesinjsko polje, Ulog i Kalinovik. Ujutro je Mihailović krenuo za Foču, a Đurišić je italijanskim kamionima počeo da prebacuje trupe ka Kalinoviku.[7]
Tokom 17. marta celog dana i noći vođene su žestoke borbe partizana i četnika. 18. marta ujutro, nakon velikih gubitaka, četnici su u neredu odstupili - crnogorski četnici preko Zimlja prema Nevesinju, a hercegovački prema Bijelom Polju, što je omogućilo je NOVJ da nastavi prema Nevesinjskom Polju, Ulogu i Kalinoviku.[2] 18. marta major Borivoje Radulović izveštava Zaharija Ostojića o četničkoj bežaniji i "strahovitom pljačkanju" srpskih sela:
Dezerteri crnogorskih jedinica pri povratku u Crnu Goru strahovito pljačkaju usputna srpska sela.[8]
Major Mirko Lalatović, šef 2. odseka Operativnog odeljenja Vrhovne komande JVUO, upućuje 18. marta depešu poručniku Predragu Rakoviću, komandantu Drugog ravnogorskog korpusa, u kojoj nalaže uništenje "komunista":
Komuniste moramo nemilosrdno uništavati. Sada se tučemo sa njihovim glavnim snagama u oblasti Konjica. Oni su ispred Nemaca i ustaša pobegli iz »Bihaćke republike« i ovamo su ih sačekali naši odredi. Zbog teških prilika pod kojim se radi, trebalo nam je malo duže vremena da prikupimo potrebne snage. Nadam se da ćemo za desetak dana i ovo pitanje skinuti sa dnevnog reda. Sad se komunisti nalaze između Prenja i Bjelašnice u dolini Neretve i naši ih napadaju sa svih strana. Oni se nalaze u veoma teškom položaju i svakog dana ih je sve manje i manje a naši se stalno ojačavaju pristiglim pojačanjima. Verujem da će im ovde biti definitivna grobnica.[9]
Istog dana Baćović izveštava Mihailovića da su partizani pustili neke četnike iz zarobljeništva, i da nikog nisu ubili, samo ih je korio Peko Dapčević:
Ovog momenta vratilo se 10 Crnogoraca nikšićke brigade koji su bih zarobljeni kod boljševika. Oni pričaju: zarobljenih je 90 u noćnom napadu... Od svih zarobljenika pušteno je 10 starih. Ostale su zadržali. Zarobljenike su vodili pred Peka Dapčevića koji ih je korio. Ubili nisu nikoga.[6]
_na_kratkom_predahu_posle_bekstva_iz_Kalinovika_krajem_marta_1943.jpg)
Četnički vođa Draža Mihailović je u Kalinovik stigao 19. marta, a odmah za i Pavle Đurišić sa grupom limsko-sandžačkih odreda, koji su predstavljali poslednju nadu. Ovde se nalazio i Zaharije Ostojić sa svojim ostacima. Tu, na liniji Obalj — Kalinovik — Ulog, Mihailović se nadao da će zadržati partizanski prodor, komandujući lično svojim snagama. Prvo njegovo naređenje bilo je da se četnici, koje su partizani pustili, odmah zatvore u logore:
Sve puštene četnike iz boljševičkog ropstva zatvorite u odvojene logore daleko u pozadinu i ne dozvolite nikakvo mešanje sa ljudstvom radi sprečavanja širenja defetizma, zbog čega su ih komunisti i propustili.[10]
Istovremeno, pred Kalinovikom stižu i snage Druge proleterske divizije. Na celoj liniji razvile su se teške i krvave borbe. 20. marta, desna kolona 2. proleterske divizije, (2. proleterska brigada), razbila je četničku grupu kod Oblja i zauzela ga. Leva kolona, koju su činile 1. proleterska brigada (bez 4. i 6. bataljona) i 2. dalmatinska brigada, izbila je na Kovačevu Glavu, gde je zadržana snažnom vatrom.[2] Dok je 2. proleterska divizija vodila borbe na prilazima Kalinoviku, 4. i 6. bataljon 1. proleterske brigade su tokom noći 20. i 21. marta, razbili Stolačku i Bilećku četničku brigadu i zauzeli Ulog.[2]
Mihailović je sa osmatračnice posmatrao napad Druge proleterske i rasulo koje je usled poraza nastalo među njegovim trupama na desnom krilu fronta prema Oblju. Da bi izbegao opkoljavanje i sačuvao bar Đurišićeve snage, on naređuje povlačenje ka Sarajevu. Uveče 22. marta i on je sa operativnim štabom obrazovao kolonu i napustio Kalinovik. Uz put menja prvobitni plan i kreće ka Foči, u kojoj se nalazio italijanski garnizon.[7] 25. marta Mihailović javlja Baćoviću da se nalazi u oblasti Foče, da četnici nakon Kalinovika organizuju "odbranu Sandžaka i Crne Gore" i dodaje da je "5000 prvoklasnih boraca iz Srbije" na putu ovamo.[6]
Vrhovni štab NOVJ je odlučio da preduzme brzo nadiranje i krajnjim zalaganjem snaga dotuče četnike, kako ne bi dozvolio neprijatelju da se ponovo sredi i da zaustavi prodor. U tom cilju 3. udarna divizija uvedena je u napad na pravcu G. i D. Zimlje — Nevesinje, pod čiju komandu je stavljena i 4. proleterska brigada.[2]
Istovremeno, Italijani i četnici su, posle poraza kod Glavatičeva, grupisali svoje snage. Da bi sprečio prodor ka Crnoj Gori, Bajo Stanišić je snage iz rejona Nevesinja prebacio na Meku Grudu, da zaštiti Bileću. Hercegovački četnici i Italijani preuzeli su odbranu Nevesinja i zatvaranje pravaca ka Stocu i Mostaru.[2]
19. marta 1943. godine, jake italijanske i četničke snage, uz podršku artiljerije i tenkova, napale su delove 4. proleterske (crnogorske) i 5. crnogorske brigade, prisiljavajući ih na povlačenje prema selima Kljuna i Prkovića. U noći između 19. i 20. marta, jedinice NOVJ su izvršile protivnapad i razbile neprijateljske snage, odbacivši ih prema Nevesinju. Neprijatelj je pretrpeo gubitke od oko 250 mrtvih i ranjenih, te 111 zarobljenih vojnika, dok su jedinice NOVJ imale 18 mrtvih i 57 ranjenih. Zaplenjeno je 8 puškomitraljeza, 23 mitraljeza, 20 minobacača i 100 tovara razne opreme.[11]
22. marta 1943. godine, jedinice 4. proleterske (crnogorske) brigade i 5. crnogorske brigade oslobodile su Nevesinje nakon četvorodnevnih borbi protiv 1. i 2. bataljona 55. puka italijanske divizije "Marke", 2. bataljona 260. puka italijanske divizije "Murđe", 1. bataljona 25. pešadijskog puka italijanske divizije "Bergamo", kao i delova četničkih Rogatičke i Sarajevske brigade.[12] Neprijatelj je pretrpeo oko 100 mrtvih i više ranjenih, dok su jedinice NOVJ imale 12 ranjenih i 7 mrtvih, među kojima je bio i bombaš Himzo Salihagić, narodni heroj.[12] Takođe je zaplenjena je velika količina hrane i naoružanja. Četnički vojvoda Petar Baćović javlja Mihailoviću da nakon zauzimanja Nevesinja partizani nisu "nikom ništa uradili":
Karakteristično je da komunisti nisu nikome pa ni našim najsigurnijim porodicama apsolutno ništa uradili, niti su koga ubili. Razvili su bili odmah ogromnu propagandu, sastanke, pozorišne predstave, letke. Bilo bi vrlo užasno da su ostali duže.[6]
Italijansko-četničke snage povukle su se ka Blagaju, gde se okupila veća koncentracija četnika, koji su uz podršku italijanske artiljerije i tenkova ponovo napali Nevesinje. 26. marta 1943. godine, nakon dvodnevnih žestokih borbi protiv 4. proleterske (crnogorske) i 5. crnogorske brigade na planinama Velju i Veležu, oko 5.000 četnika, uz podršku italijanske artiljerije, zauzelo je Nevesinje.[13] Tokom borbi, jedinice NOVJ su pretrpele gubitke od 90 mrtvih i ranjenih. Među teško ranjenima bio je i komandant 3. udarne divizije NOVJ, Pero Ćetković, narodni heroj, koji je preminuo od zadobijenih rana tri dana kasnije. Četnici gubici procenjuju se na 90 mrtvih i 150 ranjenih.[13]
31. marta vojvoda Petar Baćović izveštava Dražu Mihailovića da je u borbama oko Nevesinja "zarobljeno i streljano 40 partizana sa komandirom".[6] 3. aprila on javlja Mihailoviću kako spaljuje sela i svaki dan strelja, u pokušaju da povrate Hercegovinu, ali uzalud:
Nisam naivan da ne znam i ne vidim situaciju. Video sam borbenost jedinica koje su poslate da spasavaju Hercegovinu. Iako mi je javljeno da će te hrabre jedinice odbraniti Hercegovinu, Pavlovu pomoć nisam osetio. Znam tačno da je na Drini. Čitava sela sam spržio, 170 imam u zatvoru. Svaki dan streljam.[6]
Vrhovni komandant NOVJ Tito je nakon toga prema Nevesinju poslao i 9. dalmatinsku diviziju, te poverio rukovođenje operacijama na tom području Štabu 3. udarne divizije.[2] 29. marta 1943. godine, Nevesinje su ponovo zauzele jedinice 3. udarne i 9. divizije NOVJ, odbacivši četnike prema selu Blagaju. Tokom borbi, poginulo je i ranjeno 50 četnika, a 30 je zarobljeno. Jedinice NOVJ pretrpele su gubitke od 20 ranjenih i 3 mrtva, među kojima je bio i Vasilije Koprivica, narodni heroj.[14]
Italijani su, povlačeći se ispred partizanske ofanzive, napustili Gacko i Avtovac. Četničke snage su prebačene u Gacko radi zaštite pravca prema Krscu i Ravnom, dok su četnici Nevesinjskog korpusa angažovani za zaštitu pravca preko Fatnice i Lukavičkog Polja ka Bileći.[2] 31. marta, 3. udarna divizija je krenula u napad prema Gacku i Avtovcu. Već 2. aprila, napali su četnike, ustašku miliciju i delove 14. domobranskog puka, te ih nakon kraće borbe proterali iz Gacka. Nakon toga, jedinice 3. divizije su se okrenule ka Avtovcu i oslobodile grad, a tokom noći 5/6. aprila zauzele su i Fazlagića Kulu.[2]
Uporedo sa tim operacijama, grupa bataljona 10. hercegovačke brigade pobedila je četnike kod Dabarskog Polja i zauzela Ljubinje, a 5. aprila i Stolac.[2]
1. proleterska brigada je sve do kraja aprila ostala na prostoru Foča - Goražde - Čajniče i odbijala nemačke ispade iz Goražda.[2]
Posle zauzimanja Kalinovika i Nevesinja i smeštaja ranjenika na novooslobođenoj teritoriji, Vrhovni štab NOVJ je naredio nastavak ofanzivnih dejstava, forsiranje Drine i prodor u Crnu Goru. Štaba Draže Mihailovića, ugrožen od partizana, povukao se preko Drine u Crnu Gori, a u depeši od 30. marta 1943. godine, za težak poraz četnika okrivio je "užasno rđav starešinski kadar" i kukavičluk starešina:
Jedini uzrok dosadanjih neuspeha jeste užasno rđav starešinski kadar. Osim malog broja najhrabrijih, ostale starešine kukavice. Hrabrost starešina ubuduće merilo za dodeljivanje komandovanja.[15]
Među četničkim ljudstvom se nakon ovih poraza podrugljivo pričalo kako je “student Peko Dapčević” rasturio Vrhovnu komandu JVuO.[16][17]
Nakon gubitka Hercegovine, Italijani i četnici su postavili utvrđene položaje na Drini, kako bi sprečili dalji prodor partizana. Nakon iscrpljujuće bitke na Drini, koja je vođena od 28. marta do 18. aprila 1943. godine, partizani probijaju osovinske linije i vraćaju se nazad u Crnu Goru, odakle su godinu dana ranije proterani združenom osovinskom operacijom.
- ↑ IZVOD IZ KNJIGE POSLATIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 20. FEBRUARA DO 6. MARTA 1943.
- ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 OSLOBODILAČKI RAT NARODA JUGOSLAVIJE (knjiga 1), Četvrti deo - OD PRVOG DO DRUGOG ZASEDANJA AVNOJ-a
- ↑ 3,0 3,1 3,2 IZVOD IZ KNJIGE PRIMLJENIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 26. FEBRUARA DO 14. MARTA 1943. GODINE
- ↑ 4,0 4,1 4,2 Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje NOVI PORAZ
- ↑ 5,0 5,1 https://znaci.org/dogadjaj.php?br=7127
- ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV - DOKUMENTI ČETNIČKOG POKRETA DRAŽE MIHAILOVIĆA - KNJIGA 2
- ↑ 7,0 7,1 Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje IZGUBLJENA BITKA
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_94.htm IZVEŠTAJ MAJORA BORIVOJA RADULOVIĆA OD 18. MARTA 1943. KOMANDANTU ISTAKNUTOG DELA VRHOVNE KOMANDE O RASULU, BEŽANJU I PLJAČKI ČETNIČKIH JEDINICA NA PODRUČJU NEVESINJA
- ↑ Zbornik dokumenta i podataka o Narodnooslodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. 91, str. 475.
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_2_96.htm NAREĐENJE DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 19. MARTA 1943. KOMANDANTU ZETSKOG ČETNIČKOG ODREDA I KOMANDANTU OPERATIVNIH JEDINICA ISTOČNE BOSNE I HERCEGOVINE ZA NAPAD NA JEDINICE 3. NOU DIVIZIJE NA PRAVCU PRIDVORCI — KLJUNI — LUKA
- ↑ https://znaci.org/dogadjaj.php?br=7136
- ↑ 12,0 12,1 https://znaci.org/dogadjaj.php?br=7142
- ↑ 13,0 13,1 https://znaci.org/dogadjaj.php?br=7149
- ↑ https://znaci.org/dogadjaj.php?br=7152
- ↑ Zbornik dokumenta i podataka o Narodnooslodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XIV, knjiga 2: Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, dok. 113, str. 564.
- ↑ Četničko rasulo na Neretvi Arhivirano 2013-07-13 na Wayback Machine-u
- ↑ https://znaci.org/00001/11_41.htm
- Bitka na Neretvi - kratak pregled
- Četničko rasulo na Neretvi Arhivirano 2013-07-13 na Wayback Machine-u
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
