Priča o fariseju i porezniku
Priča o fariseju i porezniku (takođe priča o svešteniku i službeniku) je jedna od poznatih Isusovih alegorijskih priča koja se nalazi u Evanđelju po Luki.
Priča prikazuje farisejskog sveštenika, razmetljivog svojim vrlina, naspram sakupljača poreza koji ponizno moli Boga za milost. Ova priča naglašava potrebu smerne molitve.
Priča[uredi | uredi kod]
Luka prenosi da je Isus sledeću priči kazao nekima koji su bili uvereni da su pravedni, a ostale ljude nipodaštavali:
Dva čovjeka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. A carinik izdaleka stajaše, i ne htjede ni očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grješnome! Kažem vam, ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se.
– Evanđelje po Luki, 18:9-14 (prevod sinoda SPC)
Tumačenja[uredi | uredi kod]
Tokom 1. veka, fariseji su bili poznati po svojom strogom poštovanju Mojsijevog zakona. Farisej u ovoj priči je još revnosniji od njegovih drugova, posti češće nego što je potrebno, daje desetak na sve što primi, čak i u slučajevima kada verska pravila ne zahtevaju.[1] Siguran u svoju ispravnost, farisej ne traži Bogu ništa, i tako ne dobija ništa.[1]
S druge strane, publikani (javni službenici koji su radili za Rim) su bili prezreni Jevreji koji su sarađivali sa Rimskim carstvom. Zato što su bili najpoznatiji po prikupljanju putarine i poreza oni se obično opisuju kao carinici ili poreznici. Ova priča, međutim, ne osuđuje njihovo zanimanje (vidi i Luka 3:12-13), već ih opisuje kao nekoga ko "prepoznaje svoje stanje nedostojnosti pred Bogom i priznaje svoju potrebu za izmirenjem".[1] Dolazeći Bogu u poniznosti, carinik prima milost i izmirenje koje je tražio“.[1]
