Češnjak

Beli luk
Podzemno stablo belog luka
Status zaštite
Status zaštite: Odomaćeni
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Plantae
Divizija:	Magnoliophyta
Razred:	Liliopsida
Red:	Asparagales
Porodica:	Alliaceae
Potporodica:	Allioideae
Tribus:	Allieae
Rod:	Allium
Dvojni naziv
Allium sativum L.

Beli luk ili češnjak (lat. Allium sativum) je veoma rasprostranjena začinska dvogodišnja biljka. Razmnožava se vegetativno putem češnjeva i generativno putem plodova koji su takođe u obliku češnja. Cvetovi se pojavljuju u julu i avgustu druge godine, okupljeni u višecvetne loptaste, štitolike cvasti (ili globulozne ombele).

Beli luk kao narodni lek

U narodu, beli luk je lek za sve, prema kome se ima vrlo veliko i nepokolebljivo poverenje. U tom gotovo fanatičnom iskonskom verovanju ide se često tako daleko da se beli luk i danas u nekim domaćinstvima na selu upotrebljava ne samo kao preventivno već i kao mađijsko zaštitno sredstvo protiv »zlih duhova« i drugih »nevidljivih opasnih sila«, dakle, kao sredstvo za bajanje, vračanje, čini i mađije. Iskonsko verovanje u lekovitu, zaštitnu i mađijsku moć belog luka zaoralo je duboku brazdu u materijalnom i duhovnom životu našeg naroda. Nema u nas seoske kuće koja ne sadi luk. Beli luk se gotovo redovno jede i stavlja kao začin u razna jela. U proleće i za vreme nekadašnjih dugotrajnih postova beli luk se obavezno morao jesti uz svaki obrok. Za vreme raznih epidemija tifusa, kolere, kuga, dizenterije, gripa i uopšte kad god se javljao velik pomor naroda od zaraznih bolesti, uvek je kao preventivno i kurativno sredstvo preporučivan i svakodnevno upotrebljavan, pre svega, beli luk. Kad je majka spremala sina u vojnike, kćer među mladež, a jedro dete na ulicu, uvek se negde u odelu ili oko tela krilo malo belog luka (amajlija). I danas mnogi na put ne kreću bez belog luka.

Malo je naših domaćih biljaka kojima se pridaje tolika važnost i u koje se ima tako nepokolebljivo poverenje kao prema belom luku. Kad se ima u vidu da se u novije vreme beli luk i naučno ispituje u hemijskim i mikrobiološkim laboratorijama, u farmaceutskoj industriji i na klinikama, da su dobijeni dobri rezultati u lečenju mnogih bolesti, od kojih su se i narodi na raznim kontinentima hiljadama godina štitili i lečili na primitivan način belim lukom, onda se još više nameće potreba za proučavanje upotrebe ove biljke u narodnom životu, narodnoj ishrani, a pre svega u narodnoj medicini. Tome treba dodati još i onu široku višestranost belog luka, ne samo kao biljke koja se istovremeno u nas upotrebljava i kao svakidašnja hrana, znači, lek, a ponekad i kao mađija, već i zbog toga što je i njegovo fiziološko, lekovito dejstvo vrlo mnogostruko. Naime, i u narodnoj i u naučnoj medicini poslednjih godina beli luk se upotrebljava za lečenje znatnog broja vrlo raznovrsnih bolesti, kako iznutra tako i spolja. Iz istorijskih podataka vidi se da su i u starom i u srednjem i dugo vremena u novom veku beli luk priznavale za lek i službene medicine raznih naroda, ali je u poslednjim vekovima, a naročito u XIX veku gotovo potpuno izbačen iz farmakopeja. Tek u I, a naročito u II svetskom ratu i posle njega počinje pravo naučno proučavanje belog luka zajedno sa izvanrednim radovima na izučavanju i otkrivanju bakteriostatičnih lekova tipa penicilina, streptomicina, dakle, antibiotika (vid. članak Fitoncidi).

Upotreba belog luka u medicini

Upotreba belog luka u narodnoj medicini

Beli luk se u narodnoj medicini koristi za

• Lečenje organa za disanje
• Lečenje obolelog srca i krvnih sudova (arterioskleroze)
• Lečenje živčanih bolesti, glavobolje, nesvestice, itd.
• Lečenje organa za varenje
• Upotreba belog luka protiv crevnih parazita
• Lečenje kožnih bolesti, kospopada i ustobolje
• Lečenje bolesne džigerice

Upotreba u naučnoj medicini

Beli luk se sve više i raznovrsnije upotrebljava u naučnoj medicini. Osim galenskih, izrađuju se i preparati u farmaceutskoj industriji. Upotreba u naučnoj medicini uglavnom se poklapa sa primenom u narodnoj. Ulazi u sastav raznih preparata za izazivanje apetita, za jačanje, kao stimulans živčanog sistema (u SAD), protiv visokog krvnog pritiska, arterioskleroze i dečjih glista, kao efikasno antiseptično preventivno sredstvo protiv raznih zaraznih bolesti (tifus, grip, difterija, kolera), protiv hroničnog bronhitisa, velikog i običnog kašlja kao ekspektorans, u obliku kašice za lečenje čireva i uboja, a za vreme II svetskog rata i za sprečavanje zagnojavanja rana, protiv peruti i opadanja kose i dr.

Hemijski sastav

Beli luk ima vrlo slab, gotovo neprimetan miris, sve dok se ne ozledi. To je slučaj ne samo sa zrelim glavicama belog luka nego i sa celom zelenom biljkom. Čim se počne rezati, lomiti, kidati ili tucati, odmah počne otpuštati karakterističan ljut miris. U tom pogledu, dakle, postoji sličnost belog luka s renom, rotkvom, rotkvicom, slačicom, raznim drugim vrstama luka i mnogim drugim biljkama koje nemaju mirisa dok su cele, a kad se ozlede, otpuštaju ljut miris sumpornih jedinjenja, karakterističnih za sve droge koje sadrže sumporne glikozide ili sumporne heterozide. I beli luk i druge vrste luka, slačica, ren i druge slične, kad se žvaću i jedu, imaju manje ili više ljut ukus. Kad se drže na koži, izazivaju najpre osećaj topline na mestu primene, zatim bol, a ako se beli luk, ren, slačica ili neka druga slična sumpornoglikozidna droga zaboravi da skine s ramena, kolena, krsta ili kog drugog bolnog mesta, može se pojaviti manja ili veća rana ili, u najboljem slučaju, jako crvenilo ili mehur (plik).

Beli luk dugo zadrži svoju ljutinu, dokle se ne osuši ili ne proklija u tolikoj meri da nova biljčica iz njega izvuče svu hranu i vodu, sokove. Naprotiv, samleven ili stucan beli luk, kao i ostale droge sličnog hemijskog sastava, brzo gube ljuti miris i ukus. Izuzetak je bela slačica, zbog čega se ona i upotrebljava za izradu »slačice«, senfa ili mustarda, jer proizvod hidrolize sumpornog heterozida bele slačice, tzv. sinalbozid, nije isparljiva supstancija i zbog toga se ne oseća ljuti miris, nego samo ljut ukus kad se seme bele slačice samelje i vodom pokvasi ili kad se žvaće.

Odavno je poznato da se iz belog luka destilacijom pomoću vodene pare može dobiti etarsko ulje karakterističnog i svojstvenog ljutog mirisa na beli luk. Od 1844. god. počinje proučavanje hemijskog sastava tog ljutog ulja. Godine 1892. i kasnije ustanovljeno je konačno da se etarsko ulje, dobijeno vodenom destilacijom posle vrenja smrvljenih glavica, sastoji od raznih alifatskih nezasićenih sumpornih jedinjenja. Tek 1944. god. iz belog luka je pomoću vode i alkohola, a zatim destilacijom pomoću vodene pare pod smanjenim pritiskom, izdvojena jedna uljasta, bezbojna, nepostojana supstancija koju su nazvali alicin. Ogledima je utvrđeno da vodeni rastvor alicina ima veliku baktericidnu moć prema izvesnim mikroorganizmima. Na primer, čak i u razblaženju 1: 85.000 do 1 : 125.000 alicin pokazuje antibakterijsko dejstvo prema nekim grampozitivnim i gramnegativnim mikroorganizmima: stafilokoke, streptokoke, bacili tifusa, disenterije i kolere.

Već 1947. god. utvrđena je hemijska građa, formula alicina. Dokazano je takođe da alicin nije prvobitna supstancija belog luka, već da je jedan od međuproizvoda fermentativnog raspadanja nekog većeg jedinjenja, da je oksidacioni proizvod dialildisulfida, koji je glavni sastojak ulja belog luka, neprijatnog mirisa i niske tačke ključanja. Uostalom, i ranije su analitičari primetili ovo: kad se svež, neozleđen, ceo luk prethodno stabilizuje alkoholnim parama (uništi se time enzim alizinaza), iz luka se ne može dobiti alicin. Kad se od ovako stabilizovanog luka načini vodena supstancija, ona nema antibakterijsko dejstvo; ako se toj suspenziji doda malo suspenzije nestabilizovanog samlevenog luka, dakle, enzima, odmah se javlja jako baktericidno dejstvo. Iste, 1947. god. izolovano je iz glavica belog luka novo jedinjenje i nazvano alnin, u obliku igličastih kristala bez mirisa. Alnin nema antibakterijske osobine, ali ako se njegovom rastvoru doda ferment aliinaza iz svežeg luka, antibakterijsko dejstvo je vrlo veliko protiv streptokokusa, piogenesa, kolibacila, bacila tifusa i dizenterije.

Istorija

Uvod

Beli luk je, prema ispitivanjima mnogih naučnih istraživača, veoma stara kulturna biljka. Stari Kinezi, Indusi, Jevreji, Egipćani i drugi narodi gajili su beli luk više vekova pre naše ere kao hranljivu, začinsku i lekovitu biljku. U staroj induskoj medicini beli luk je bio vrlo cenjen lek, a upotrebljavali su ga i kao ljubavni napitak. U toj dalekoj zemlji, zbog koje su vođeni toliki krvavi imperijalistički ratovi, sve u želji da se evropske sile dočepaju bibera, cimeta, karanfilića, morskog oraščeta i drugih skupocenih začina, koji su bili neposredan povod otkriću Amerike, u Indiji, gde je flora tako bujna i raznovrsno i raskošno bogata i gde je zbog toga i njihova materija medika mnogo bogatija od naših evropskih, beli luk je bio cenjen kao lek protiv raznovrsnih bolesti. Pre svega, upotrebljavan je kao opšti tonik, sredstvo za jačanje u slučajevima velikog broja bolesti: nemanja apetita, lošeg varenja, mršavosti i opšte slabosti, kašlja, kožnih bolesti, reumatizma, hemoroida (šuljeva) i dr. U Vedama, induskim svetim knjigama, spominju se lekovi, među njima i beli luk. Induski sveštenici bili su prvi lekari i apotekari, pa je razumljivo da je lečenje i davanje lekova obavljano uz primenu tajni, molitava, mađija, složenog rituala i raskošne ceremonije. Egipćani su znali za mnoge lekovite, aromatične, začinske i otrovne droge. U početku, dok su bili mali i siromašni, zadovoljavahu se lekovitim sirovinama iz svoje flore, uglavnom oko Nila. Najviše su upotrebljavali luk. Kasnije, ukoliko su dalje širili svoju vlast i trovački uticaj, sve su više tražili skupocene droge jakog fiziološkog dejstva, jake začine i mirise sa Istoka, a beli luk je ostao za sirotinju, za radni svet. U Eberovim Papirusima (oko 1500. god. pre naše ere) spominju se razne lekovite biljke, pored ostalih i mnogo cenjeni beli luk. Stari Egipat bio je od ogromnog uticaja na celokupnu kulturu Jelina i drugih starih naroda, Feničana, Vavilonaca, Jevreja, Persijanaca i drugih. Svi ovi pustinjski ili polupustinjski narodi, manje-više stočarski i nomadski, upotrebljavali su gotovo redovno beli luk. Taj njihov uticaj osećao se i kasnije kroz ceo srednji i novi vek na sve narode oko Sredozemnog mora do današnjeg dana, jer vidimo i danas da narodi oko Mediterana, a naročito oni oko njegovog istočnog dela, najviše upotrebljavaju beli luk kao svakidašnju hranu, začin, lek, preventivno sredstvo, čini i mađije. Stari Egipćani su mnogo cenili beli luk. Zahvaljujući preventivnoj moći belog luka, uspelo je građenje piramida, jer su sprečene zarazne bolesti. Y Bibliji se spominje jedno jelo od belog luka i sirćeta koje se davalo kosačima.

Stari Grci

Stari Grci su takođe mnogo cenili luk. Iako su zabranjivali pristup u hramove onima koji su jeli beli luk (nazivali su ga »smrdljiva ruža«), ipak je malo lekovitih droga koje su toliko poštovali kao beli luk. Orfej spominje beli luk, kukurek i druge biljke kao lek. Hipokrat u svojim delima navodi beli luk kao lek protiv crevnih parazita, za uređivanje stolice i pojačavanje mokrenja. Dioskorid navodi beli luk kao lek protiv crevnih parazita, sredstvo za uređivanje menstruacije i protiv ujeda zmija (beli luk se pije u vinu) i protiv ujeda besnog psa (polaže se na ranu). Pomešan s uljem i solju, dobar je protiv ospica, a s medom, protiv lišaja i nekih drugih bolesti.

Rimljani

U početku, dok ne osvojiše zemlje i gradove izvan male rimske države i Italije, i prvi Rimljani, kao, uostalom, i svi drugi primitivni i siromašni narodi, upotrebljavahu za lek, začin i hranu skromne i malobrojne sirovine svog kraja. Znali su i upotrebljavali uglavnom kupus, beli i crni luk. Katon tvrdi da se Rim jednom spasao od kuge zahvaljujući preventivnoj upotrebi kupusa. I on ga zato preporučuje Rimljanima (i u kupusu, kao i raznim vrstama luka, rotkve, u renu i slačici ima sumpornih ljutih sastojaka sličnog sastava i fiziološkog dejstva). Kasnije, u moćnoj i ogromnoj Rimskoj Imperiji, beli luk i crni hleb ostadoše i dalje za sirotinju, za plebs, a vlastodršci počeše sve više upotrebljavati i prekomerno uživati skupocene droge jakog fiziološkog dejstva, najviše fine aromatične začine i mirise iz pokorenih zemalja Azije i Afrike. Virgilije spominje upotrebu isceđenog soka iz belog luka i majčine dušice: žeteoci, kosači treba da se namažu time ako žele mirno i bezbrižno da se u podne odmore i otpočinu, jer ih onda zmije neće ujedati.

Slavni medicinski pisac i lekar rimskih legija, otac praktične ili galenske farmacije, Galenus navodi beli luk kao najomiljeniji narodni lek protiv svih bolesti i zato ga naziva »seljački terijak«. On ga upotrebljava kao sredstvo za uređivanje stolice i protiv kolika. Celzijus ga upotrebljava protiv tuberkuloze i groznice. Za Plinija Starijeg (23—79) beli luk je univerzalni lek, pa kaže da je malo bolesti koje mu mogu odoleti i da je naročito dobar za zaustavljanje kašlja. Plinije piše da Egipćani polažu zakletvu spominjući pri tom beli i crni luk; smatraju ih, dakle, kao dve svete i čudotvorne biljke. Kolumel (I vek) spominje upotrebu belog luka kao ljubavnog napitka (afrodizijak).

Arapski lekari u srednjem veku mnogo su doprineli širenju upotrebe belog luka za lek, kao što su, uostalom, učinili i za mnoge druge droge za koje dotle nije znala tadašnja nazadna Zapadna Evropa, utonula u mrak i neznanje. Lonicerus (1564. godine) preporučuje beli luk protiv glista, a spolja za lečenje raznih kožnih bolesti i peruti na glavi.

Narodna imena

• luk;
• lukac;
• luk-česan;
• luk-češnjak;
• saransak;
• česan-luk;
• česni luk;
• česnoviti luk;
• češnjak;
• česnjak.

Literatura

• Atlas sorti belog luka

Češnjak na Wikimedijinoj ostavi

• Jovan Tucakov, LEČENjE BILjEM