Progresivizam
Progresivizam predstavlja podršku ili zagovaranje unapređenja društva.[1][2][3][4][5][6][7][8][9] Kao filozofija zasniva se na ideji progresa (napretka), koja tvrdi da su progres u nauci, tehnologiji, ekonomskom razvoju i društvenoj organizaciji od vitalnog značaja za poboljšanje ljudskog stanja. Progresivizam je postao veoma značajan tokom Doba Prosvetiteljstva u Evropi, kroz uverenje da Evropa pokazuje da društva mogu napredovati u civilizovanosti od necivilizovanih uslova do civilizacije kroz jačanje osnove empirijskog znanja kao temelja društva. Ličnosti iz Doba Prosvetiteljstva su smatrale da progres ima univerzalnu primenu za sva društva i da će se te ideje iz Evrope proširiti po celom svetu.
Značenja progresivizma variraju tokom vremena i postoje iz različitih perspektiva. Savremena zajednička politička koncepcija progresivizma u kulturi Zapadnog sveta proizašla je iz velikih društvenih promena koje su izazvane industrijalizacijom Zapadnog sveta, krajem 19. veka.
Progresivac je pristalica napretka u društvenim odnosima; pristalica progresivizma. Usmeren je prema budućnosti, prema onom novom; optimističan je i uveren u poželjnost promena i mogućnost društvenog napretka. Kao progresivci se označavaju (i sami sebe označavaju) pristalice umereno i radikalno levih politika: levo krilo liberalizma, socijaldemokrate, demokratski socijalisti i dr.
Izraz progres sam po sebi, osim opšteg značenja kao "napredak", obično se koristi za "postepen, ali siguran razvoj koji s vremenom donosi boljitak, koji donosi bolje, savršenije, vrednije ili bogatije". Tako npr. oni koji imaju veliko poverenje u nauku i tehnologiju smatraju da naučno-tehnološki razvoj može umanjiti ili rešiti razne socijalne i ekološke probleme koji se pojave. Oni nastupaju kao izraziti progresivci.
Kao progresivci nastupaju i radikalni društveni kritičari, koji se ne zadovoljavaju "postepenim razvojem", nego smatraju da je potrebna politička i socijalna revolucija. Oni kažu da je naučno-tehnološki razvoj koristan i neutralan, ali da se zloupotrebljava u okviru postojećeg društveno-ekonomskog sistema kapitalizma (npr. zloupotreba kojom se usmeravaju napori naučnika u interesu kapitala, a ne ka rešavanju stvarnih ljudskih, ekoloških i drugih problema). Zato je istinski progres nemoguć bez svesne političke akcije koja vodi do revolucije. Postoje naravno razne vizije poželjne budućnosti i razne strategije takve aktivnosti.
Istorijski razvoj ideje progresa[uredi | uredi kod]
Imanuel Kant je identifikovao progres kao pomak od varvarstva prema civilizaciji. Filozof i književnik iz 18. veka Markiz de Kondorset je predviđao da će politički progres uključivati nestanak ropstva, porast pismenosti, smanjenje nejednakosti između polova, reforme oštrih zatvora i opadanje siromaštva. "Modernost" ili "modernizacija" bila je ključna forma ideje progresa koju su u 19. i 20. veku promovisali klasični liberali koji su pozivali na brzu modernizaciju ekonomije i društva kako bi se uklonile tradicionalne prepreke za slobodna tržišta i slobodno kretanje ljudi. Nemački filozof Georg Vilhelm Fridrih Hegel bio je uticajan u promovisanju ideje o progresu u evropskoj filozofiji naglašavajući linearno-progresivno shvatanje istorije i odbacivanje cikličnog koncepta istorije. Karl Marks je na svoja dela primenio hegelijansku koncepciju linearno-progresivne istorije, modernizaciju ekonomije kroz industrijalizaciju i kritike klasne društvene strukture najrazvijenijih industrijskih kapitalističkih društava. Kako je industrijalizacija rasla, proučavanje njenih efekata raslo je i van marksizma i drugih radikalnih kritika.
Krajem 19. veka u zapadnom svetu raste popularnost političkog pogleda da je progres usporen velikom ekonomskom nejednakošću između bogatih i siromašnih, neregulisanim modelom kapitalizma sa monopolskim korporacijama, i intenzivnim i često nasilnim sukobom između radnika i kapitalista - tvrdeći da su potrebne mere za rešavanje ovih problema.
Progresivizam je uticao na različite političke pokrete.[10][11][12][13][14][15][16][17] Moderni liberalizam, poznatiji kao socijalni liberalizam, inspirisan je filozofom Džonom Strujartom Milom, i njegovim konceptom o ljudima kao "progresivnim bićima". Britanski premijer Bendžamin Dizraeli razvio je progresivni konzervativizam pod jednom nacijom - torizam. Slično u Imperijalnoj Nemačkoj, kancelar Oto fon Bizmark usvojio je različite progresivne mere socijalne zaštite iz konzervativnih motivacija, radi odvođenja radnika od socijalističkog pokreta tog vremena. Zagovornici socijaldemokratije i socijalizma se identifikuju kao promoteri progresivnosti. Enciklopedija rimokatoličke crkve Rerum novarum, koju je papa Lav XIII izdao 1891. godine, osudila je eksploataciju radništva i apelovala na podršku sindikatima i vladinoj regulaciji poslovanja u interesu socijalne pravde, istovremeno podržavajući privatnu imovinu i kritikujući socijalizam. Protestantska progresivna perspektiva zvana "Socijalno Jevanđelje" se pojavila u Severnoj Americi i fokusirala se na izazovnu ekonomsku eksploataciju i siromaštvo, a sredinom 1890-ih bila je uobičajena na mnogim protestantskim teološkim seminarima u Sjedinjenim Američkim Državama. Tokom velikog političkog takmičenja između stanodavaca i stanara 1892. godine, zagovarači stanodavaca su bili prepoznati kao "umereni", a reformatori poreza na vrednost zemljišta su bili prepoznati kao "progresivci". Tokom ekonomske krize iz perioda prihvatanja ekonomskog kejnzijanizma (1930-ih), u mnogim zemljama je široko prihvaćena uloga državne intervencije u tržišnu privredu, što se smatra progresivnom politikom.
U Sjedinjenim Američkim Državama progresivizam je započeo kao društveni pokret krajem 19. i početkom 20. veka i prerastao u politički pokret u onome što je poznato kao Progresivni period. Termin "američki progresivci" predstavlja niz različitih političkih grupa pritisaka (koje nisu uvek ujedinjene). Američki progresivci smatraju da se problemi sa kojima se društvo suočava (siromaštvo, diskriminacija, nasilje, pohlepa, rasizam i klasni antagonizam) mogu umanjiti obezbeđujući dobro obrazovanje, kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, bezbedno okruženje i efikasna radna mesta. Progresivci uglavnom žive u gradovima, imaju visokoškolsko obrazovanje i smatraju da vlada može biti sredstvo za promene.
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ "Definition of progressivism in English". oxforddictionaries.com. Oxford English Dictionary.
- ↑ Harold Mah. Enlightenment Phantasies: Cultural Identity in France and Germany, 1750–1914. Cornell University. (2003).
- ↑ Nugent, Walter (2010). Progressivism: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 9780195311068.
- ↑ Freeden, Michael (2005). Liberal Languages: Ideological Imaginations and Twentieth-Century Progressive Thought. Princeton: Princeton University Press. pp. ISBN 0691116776.
- ↑ "Prohibition: A Case Study of Progressive Reform". Library of Congress.
- ↑ James H. Timberlake, Prohibition and the Progressive Movement, 1900–1920 (1970)
- ↑ Nisbet, Robert (1980). History of the Idea of Progress. New York: Basic Books.
- ↑ Alan Ryan. The Making of Modern Liberalism.
- ↑ Patrick Dunleavy, Paul Joseph Kelly, Michael Moran. British Political Science: Fifty Years of Political Studies. Oxford, England, UK; Malden, Massachusetts: Wiley-Blackwell, 2000.
- ↑ Robert Blake. Disraeli. Second Edition. London, England, UK: Eyre & Spottiswoode (Publishers) Ltd, 1967.
- ↑ Union Contributions to Labor Welfare Policy and Practice: Past, Present and Future.
- ↑ Henning Meyer, Jonathan Rutherford. The Future of European Social Democracy: Building the Good Society. Palgrave Macmillan, 2012.
- ↑ Faith Jaycox. The Progressive Era. New York, New York: Infobase Publishing, 2005.
- ↑ Progressive Era (1890–1920), The Eleanor Roosevelt Papers Project
- ↑ Jonathan Lurie. William Howard Taft: The Travails of a Progressive Conservative. New York, New York: Cambridge University Press, 2012.
- ↑ Reconsidering Woodrow Wilson: Progressivism, Internationalism, War, and Peace.
- ↑ Jane Lewis, Rebecca Surender. Welfare State Change: Towards a Third Way?. Oxford University Press, 2004.
Literatura[uredi | uredi kod]
- Tindall, George i Shi, David E. America: A Narrative History. W. W. Norton & Co. Inc. (Np), 2003. ISBN 0-393-92426-2
- Lakoff, George. Don't Think of an Elephant: Know Your Values and Frame the Debate. Chelsea Green Publishing, 2004. ISBN 1-931498-71-7
- Kelleher, William J. Progressive Logic: Framing A Unified Field Theory of Values For Progressives. The Empathic Science Institute, 2005. ISBN 0-9773717-1-9
- Link, Arthur S. i McCormick, Richard L.. Progressivism (American History Series). Harlan Davidson, 1983. ISBN 0-88295-814-3
- Kloppenberg, James T.. Uncertain Victory: Social Democracy and Progressivism in European and American Thought, 1870-1920. Oxford University Press, U.S., 1988. ISBN 0-19-505304-4
- McGerr, Michael A Fierce Discontent: The Rise and Fall of the Progressive Movement in America, 1870-1920 (2003)
- Schutz, Aaron. Social Class, Social Action, and Education: The Failure of Progressive Democracy. Palgrave Macmillan, 2010. ISBN 978-0-230-10591-1