Nedićeva Velika Srbija
SveSrbija je bio naziv predložen od strane generala Milana Nedića, u svojstvu predsednika vlade okupirane Srbije, za projekat nove srpske države koja bi postojala u okviru evropskog "Novog Poretka" stvorenog od strane nacističke Nemačke. Autor naziva "SveSrbija" bio je Nedić, ali su njegovi saradnici i nemački komandanti koristili naziv "Velika Srbija" ili samo "Srbija".
Projekat je predviđao ujedinjenje Srbije i Crne Gore (u njihovim tadašnjim, ratnim granicama) sa određenim delovima teritorije Bosne i Hercegovine koji su se nalazili u tadašnjoj NDH. Delovi koji su trebali da budu isključeni iz sastava NDH su u osnovnim crtama odgovarali onim delovima BiH koji nisu ušli u sastav Banovine Hrvatske na osnovu Sporazuma Cvetković-Maček iz 1939. godine.
1941. godina[uredi | uredi kod]
Nedić se odmah po preuzimanju vlasti zalagao da se iz NDH izdvoji 17 srezova i pripoji Srbiji, i to 16 srezova istočne Bosne u sastavu Drinske banovine i jedan srez-fočanski iz Zetske banovine.[1]
Ta politika je, međutim, nailazila na dve nepremostive prepreke: Srbi su bili poraženi i označeni kao glavni krivci otpora Nemačkoj; za njih je u okupacionom sistemu bio predviđen najteži režim; na drugoj strani, srpski režim je bio degradiran u odnosu na druge kvislinške režime. Hitler se izjašnjavao protiv Srba, njihovog naoružavanja i širenja, stvaranja većih vojnih formacija i slično, verujući da Srbi imaju otpornost i državotvornu snagu. Nedić je prevideo srbofobiju Hitlera, rasističku diskriminaciju Slovena i svoju podređenu ulogu. Zaboravljao je da velika Srbija nije imala mesto Hitlerovoj u „novoj Evropi".[1]
1942. godina[uredi | uredi kod]
Na proleće 1942. godine Nedić je bio u Berlinu. 21. aprila 1942. Štab Draže Mihailovića je primio telegram da Nedićeva vlada u Berlinu traži proširenje Srbije:
Vlada šalje delegata u Berlin da traži autonomiju Srbije i pripajanje istočne Bosne, Srema i Sandžaka.[2]
U izvještaju Edmunda Veesenmayera, njemačkog otpravnika poslova u NDH, upućenom 24. aprila 1942. ministru spoljnih poslova Njemačkog Rajha Joachimu von Ribbentropu, govori se o italijanskoj ponudi generalu Milanu Nediću o stvaranju Velike Srbije »na štetu Hrvatske«, ali i o Nedićevoj navodnoj uzdržanosti spram ove ideje:
Lojalnost Nedića prema nama u vezi s neprekidnim nastojanjima Italijana ponovo se potvrdila. Italijani nude Srbima podršku za uspostavljanje Velike Srbije, i to na štetu Hrvatske. U tome pravcu njihov pritisak je veoma jak i otvoreno se zasniva na tome da novi poredak, kome Italija teži u ovom prostoru, mora biti sproveden pre sloma Rusije. Pokušavaju takođe da indirektnim putem ponovo izigraju Srbe u odnosu na Hrvate. S Nedićem i Ljotićem sam uspešno utanačio i osigurao da poslanik Bencler bude stalno obaveštavan. Mora se računati da će se pojedini članovi srpske vlade i pojedine grupe približiti Italijanima, i na komplikacije u vezi s tim. Smatram ipak da će italijanska nastojanja pretrpeti neuspeh zbog uzdržljivosti Nedića i, bar privremeno, neće dobiti opasan karakter.[3][4]
1943. godina[uredi | uredi kod]
Predviđa se da će Italijani uskoro da evakuišu celu dalmatinsku obalu i nemačke trupe nameravaju da je vežu za Hrvatsku, a time će Hrvatsku jače vezati za Nemačku. Kao protivuslugu Nemačka traži od Hrvatske da se odrekne Srema, koji seže do vrata Beograda, a tim bi se malo ublažili zatrovani hrvatsko-srpski odnosi. Time bi vlada Milana Nedića bila stabilnija.[5]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 17. avgusta 1943.
General Milan Nedić je svoj državni projekat zvanično predložio Adolfu Hitleru tokom njihovog jedinog susreta održanog u Nemačkoj septembra 1943. godine. Autori karata koje je Milan Nedić odneo Hitleru su bili njegov brat general Milutin Nedić i diplomata Miroslav Spalajković. Hitler nije bio zainteresovan za obnavljanje državnosti Srbije i njena teritorijalna proširenja, tako da je predlog Nedića još tokom samog sastanka odbijen.
Ante Pavelić i vrh Nezavisne Države Hrvatske bili su uznemireni susretom Nedić-Hitler. Vlasti NDH su došle do kopije mapa koje je Nedić odneo Hitleru na razmatranje i štampale su ih u vidu propagandnog letka u jesen 1943. godine kao ilustraciju nastavka 'srpske pretnje' hrvatskom narodnom i državnom životu. Ovaj letak jedini je sačuvani kartografski dokaz o Nedićevom projektu koji je preživeo rat.
No, usled jačanja partizanskog otpora u Jugoslaviji, nemački Firer je 29. 10. 1943. naredio da se uspostavi "borbeno jedinstvo protiv komunizma na Jugoistoku". Tim zadatkom je u Srbiju poslat specijalni opunomoćenik Rajha Herman Nojbaher.
Nojbaher je primio sledeće smernice: u okviru svog zadatka na Balkanu, da sa političkim vođama vodi akciju protiv komunista. U tu svrhu on treba da ujedini nacionalne, antikomunističke snage na jugoistoku Evrope. Nojbaher je dobio posebnu punomoć, da, recimo, sme da vodi pregovore sa nacionalnim banditima, ako se za to pruži mogućnost, a to se pre svega odnosi na bande Draže Mihailovića, koje je Tito potisnuo u Srbiju.[5]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 30. oktobra 1943.
Na osnovu Hitlerovih uputa, Neubacher je od komande Jugoistoka tražio podršku "za političku mobilizaciju nacionalnog srpstva" i bezodložnu pomoć u naoružanju.[6] Pokušavajući da pridobije Srbe za borbu protiv komunizma, Nojbaher je igrao na nacionalnu kartu. On je podržavao proširenje Nedićeve Srbije kao efikasnu meru protiv partizana koji su imali znatan uticaj u Crnoj Gori i Bosni, pogotovo nakon kapitulacije Italije septembra 1943. godine. On je sa Nedićem dogovarao da od Srbije, Crne Gore i eventualno delova BiH (tada u NDH) stvori "Velikosrpsku federaciju". Nojbaher o tome kaže:
U oktobru 1943. ministru spoljnih poslova Ribentropu predao sam svoje prve predloge u vezi s promenama naše politike prema Srbiji. Srž mojih predloga bila je sadržana u sledećem: Srbe bi trebalo ohrabriti, a položaj Nedića mora da se ojača. U tom smislu sam predložio čitav niz mera: 1) stvaranje Velikosrpske federacije, koja bi se sastojala iz Srbije, Crne Gore i Sandžaka... Nadao sam se da će od moje nove politike Nemačka imati koristi, a to znači da će se srpski etnički prostor u najvećoj meri „umiriti", odnosno, da će na toj teritoriji gotovo u potpunosti prestati aktivnosti neregularnih vojnih snaga. Takođe sam od ove nove politike očekivao da ću iz Crne Gore moći da istisnem Titove partizane i to uglavnom uz pomoć nacionalističkih, četničkih jedinica...[7]
Herman Nojbaher tvrdi da je general Milan Nedić, navodno, postao protivnik ideje jugoslovenskog zajedništva tek nakon što su ustaške vlasti započele široko rasprostranjenu kampanju uništavanja srpskog stanovništva na području Nezavisne Države Hrvatske:
Odigralo se još nešto što me je učvrstilo u ubeđenju da se zauzmem za stvaranje Velikosrpske federacije. Jugoslovenska ideja bila je očevidno kompromitovana. Za široke slojeve srpskog društva ideja budućeg zajedničkog življenja sa „hrvatskom braćom" - posle užasnih, okrutnih zločina koje je ustaški režim izvršio nad stotinama hiljada pravoslavnih Srba - nije više izgledala izvediva i moguća. U pravcu Srbije kretala se nepregledna reka srpskih izbeglica, koji su bežali iz NDH. Ti ljudi su ili uspeli da se spasu od hrvatske akcije masovnog ubijanja Srba, ili nisu hteli više da čekaju da i na njih dođe red za klanje. Usled tih užasnih stradanja Srba, Nedić je postao velikosrbin. On je najbolje rešenje za svoj narod video samo u nacionalnoj državi, koja bi jedina mogla da osigura Srbima budućnost. Čak je i Draža Mihailović - koji se borio za jugoslovensku monarhiju koju bi vodili Srbi - počeo da sumnja da Jugoslavija, posle svega što se odigralo između Srba i Hrvata, može ponovo da vaskrsne.[8]
Najveći protivnik širenja okupirane Srbije u nemačkim krugovima je bio Hitlerov opunomoćenik u NDH Zigfrid Kaše.
1944. godina[uredi | uredi kod]
Da ojačamo položaj Nedića, bilo je u planu da Crnu Goru priključimo Srbiji. Crna Gora, koja je na početku i bila četničko leglo, izgledala je kao najpogodnije tlo, odakle bi mogao da započne sakupljanje antikomunističkih snaga.[5]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta (Balkan od 1. aprila do 31. decembra 1944.)
Specijalni Hitlerov izaslanik za Balkan, Herman Nojbaher, boravio je aprila 1944. duže vremena u Hitlerovom glavnom štabu i, s obzirom na novonastale promene, predložio je sledeće: a) da se podrži i ojača vlada Milana Nedića i brojno osnaži njegov Srpski dobrovoljački korpus, što bi imalo za posledicu, da se na slobodu pusti određeni broj srpskih oficira i da im se da oružje; b) da se ispune srpsko-crnogorske nade, te da se dozvoli ujedinjenje Srbije, Crne Gore i Sandžaka; v) da nemačka vojna uprava deo svojih prava prenese na vladu Milana Nedića.[5]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta (Balkan od 1. aprila do 31. decembra 1944.)
Nakon oslobođenja Srbije 1944. godine, usled sve izvesnije pobede partizana, pitanje saradnje srpskih i hrvatskih kvislinških snaga je aktuelizovano. Tako Neubacher 26. novembra 1944. godine izveštava da je Pavelić spreman na ustupak istočne Bosne:
„Novi tonovi“ kod Pavelića, koji smatra da je potrebna nagodba sa Srbima. U tom smislu je spreman i na teritorijalne ustupke (Istočna Bosna).[9]
– Zabilješka sa razgovora glavnkomandujućeg Jugoistoka i izaslanika Neubachera od 26. novembra 1944.
Ali za realizaciju takvih planova bilo je i suviše kasno.
Povezano[uredi | uredi kod]
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,0 1,1 Branko Petranović: Srpski narod u ustanku
- ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_81.htm
- ↑ NAW, T-120, rolna 200, snimci 153598—600.
- ↑ Zbornik NOR-a, tom XII, knjiga 2, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1976, str 323-324.
- ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 Nikola Živković, Srbi u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta
- ↑ OBAVEŠTENJE GENERALŠTABA VRHOVNE KOMANDE VERMAHTA OD 25. AVGUSTA 1944. MINISTARSTVU INOSTRANIH POSLOVA O RAZGOVORIMA MILANA NEDlĆA SA KOMANDANTOM JUGOISTOKA O SARADNJI DRA2E MIHAILOVIĆA SA NEMCIMA U BORBI PROTIV NOVJ
- ↑ https://www.znaci.org/00001/172_7.pdf
- ↑ https://www.znaci.org/00001/172_7.pdf
- ↑ NAW, T-311, Roll 194, 001136-7: Zabilješka sa razgovora glavnkomandujućeg Jugoistoka i izaslanika Neubachera od 26. novembra 1944 (27. novembar 1944.).
Literatura[uredi | uredi kod]
- Stanišić, Mihailo. Projekti Velika Srbija. (Službeni list SRJ: Beograd, 2000.) ISBN 86-355-0468-2