Blagoje Parović
| Blagoje Parović | |
|---|---|
 Plakat sa likom Blagoja Parovića, političkog komesara XIII internacionalne brigade u Španiji. | |
| Datum rođenja | 25. mart 1903. |
| Mesto rođenja | Biograd, kod Nevesinja Austrougarska |
| Datum smrti | 6. jul 1937. (34 god.) |
| Mesto smrti | Viljanueva de la Kanjada Republika Španija |
| Supruga | Anka Butorac |
| Profesija | obućarski radnik |
| Član KPJ od | 1923. |
| Učešće u ratovima | Španski građanski rat |
| Služba | Internacionalne brigade |
Blagoje Parović Šmit (Biograd, kod Nevesinja, 25. mart 1903 — Viljanueva de la Kanjada, 6. jul 1937) je bio vodeći jugoslovenski komunista, član Politbiroa CK KPJ. Za vreme Španskog građanskog rata bio je politički komesar 13. internacionalne brigade.
Poginuo je pod nerazjašnjenim okolnostima u Španiji, kao kandidat za organizacionog sekretara Komunističke partije Jugoslavije.
Njegova supruga, Anka Butorac (1903 — 1942) je takođe bila poznata revolucionarka, članica CK KP Hrvatske, učesnica NOB-a i narodni heroj Jugoslavije.
Biografija[uredi | uredi kod]
Rođen je 25. mart 1903. godine u selu Biogradu, kod Nevesinja. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Za vreme Prvog svetskog rata, ostao je bez oba roditelja. Obućarski zanat je izučio u Vinkovcima.
Partijski rad[uredi | uredi kod]
Od 1921. godine učestvuje u radničkom pokretu, a član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) je od 1923. godine. Godine 1924. i 1925. je bio hapšen zbog revolucionarne delatnosti. Od 1926. do 1928. godine radio je u zagrebačkoj partijskoj organizaciji zajedno sa Josipom Brozom Titom. U Zagrebu se Blagoje upoznao, a potom i oženio sa Ankom Butorac. Posle zavođenja Šestojanuarske diktaure, 1929. godine, povlači se u ilegalnost, a 1930. odlazi u Sovjetski Savez.
Posle završene "Lenjinove škole“ u Moskvi, Kominterna ga je uputila, kao svog delegata, u Nemačku.
U lipnju. 1932. Kominterna je raspustila tadašnje vodstvo KPJ i postavila Josipa Čižinskog, Blagoja Parovića i Vladimira Ćopića u tročlano Privremeno rukovodstvo KPJ.[1] U narednom periodu je često dolazio u Jugoslaviju radi oživljavanja partijskih organizacija. Na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji KPJ 1934. godine izabran je u Politbiro Centralnog komiteta.[2]
Juna 1935. godine učestvovao je na Partijskom plenumu održanom u Splitu, na kojem je podneo referat „O frontu narodne slobode“. A iste godine bio je i delegat KPJ na Sedmom kongresu Kominterne.
Aprilski plenum[uredi | uredi kod]
Aprilski plenum CK KPJ je održan 1936. godine. Na njemu su došli do izražaja sukobi u vrhu KPJ. Tzv. "ljevičari" su istupili protiv Gorkića, smatrajući ga ambicioznim karijeristom koji je izgubio svaku vezu sa zemljom.[3]
U vezi s plenumom KPJ održanim u Beču aprila 1936. godine došlo je do oštrog političkog sukoba između Gorkića i grupe članova Centralnog komiteta. Međutim, Kominterna je veoma brzo reagovala. Sredinom te godine Kominterna je sazvala u Moskvi posebno savetovanje rukovodećeg aktiva Komunističke partije Jugoslavije sa njenim predstavnicima. [...] Glavna meta kritike na tom savjetovanju bila je grupa članova Centralnog komiteta koja se suprotstavljala Gorkiću, među njima i Parović, koga je Kominterna već ranije, iz drugih razloga, odstranila iz rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije. Vilhelm Pik je u kritici protiv te grupe bio veoma oštar i veoma jasan — i danas mi te reči ’sede’ u ušima — u pogledu alternative koju je izrazio sledećim rečima: ’Ko deluje protiv Gorkića, taj deluje protiv Kominterne’. Parovića je kritika žestoko pogodila. On je, doduše, kao ličnost bio sklon izvesnoj uskosti pogleda, ali je bio veoma sposoban i čestit revolucionar. Ubrzo posle tog savetovanja otišao je u Španiju. Kažu da se tamo istakao tako velikom hrabrošću u borbama da su njegovi saborci imali utisak kao da je tražio smrt.[3]
– Edvard Kardelj
Španski građanski rat[uredi | uredi kod]
Budite takvi da svaki vaš rođak i poznanik, svaki drug i prijatelj, svaka organizacija i narod koji ovde predstavljate s ponosom može reći: 'To je moj sin, moj drug, član moje organizacije, sin moga naroda.'[4]
– Blagoje Parović
Po izbijanju španskog građanskog rata, u sovjetskom je gradu Rjazansku završio tromjesečni vojni tečaj i početkom 1937. preko Pariza krenuo prema Pirenejima.[4] Godine 1937. stigao je u Španiju, kao predstavnik Gorkićev CK KPJ pri CK KP Španije. U Španiji je Parović pokrenuo i uređivao dobrovoljački list „Dimitrovac", u kome su tekstovi objavljivani na srpsko-hrvatskom, češkom, španjolskom i slovenskom jeziku.[4]
Njegovom inicijativom formiran je bataljon "Đuro Đaković", sastavljen od dobrovoljaca iz Jugoslavije. U ofanzivi republikanaca kod Bruneta, početkom srpnja 1937. postavljen je za političkog komesara 13. internacionalne brigade.[4] Bio je veoma cenjen i poštovan od strane svojih saboraca:
Dva mjeseca poslije toga došao sam vlakom u Valenciju. Predavao sam stvari u kolodvorskoj garderobi. Tu su bila dva mlada francuska dobrovoljca koji su se vraćali na frontu s dopusta. Čim su čuli, da sam Hrvat iz Jugoslavije, izvadili su obojica iz svojih notesa crno obrubljenu reprodukciju jedne fotografije. Ja prepoznadoh Blagoja Parovića. —Notre commissaire politique de la Treizieme Brigade Internacionale! (Naš politički komesar XIII int. brigade) rekao je jedan od njih s poštovanjem, od kojega je u meni nešto samo još više protrnulo. Blagoje Parović nije bio ni Joffre ni Foch, ali se valjda nije dogodilo, da bi francuska radnička mladež nosila uza se njihove slike i spominjala njihova imena s takvim pijetetom, kako se tu sad desilo s jednim neznatnim nekad opančarom iz Hercegovine.[5]
Nakon hapšenja generalnog sekretara Milana Gorkića u vreme velike staljinističke čistke u KPJ, jugoslovenski komunisti, dobrovoljci u internacionalnim brigadama, na Konferenciji u Barceloni su se je izjasnili protiv Titovog preuzimanja CK KPJ i za to kandidovali Blagoja Parovića.[6] Nakon toga su svi oni optuženi za "trockizam", što je bila najteža optužba nelojalnosti Staljinu, koja je neretko povlačila likvidaciju.[6]
Kontroverze oko smrti[uredi | uredi kod]
Ispod fašističkih rovova sam naišao na leš sa licem okrenutim zemlji. Iza njega leže drugi leševi. Stas i odelo su mi bili poznati. Okrenuo sam ga. Bio je to Blagoje Parović. Metak mu je prošao kroz grudi s leva na desno. Iz usta mu je tekla krv. Izgleda da nije umro odmah, da se neko vreme borio sa smrću: u grčevito stisnutim šakama držao je rukoveti iščupane trave.[7]
Blagoje Parović je ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima u Španiji, pokraj jednog sela blizu Madrida 6. jula 1937. godine.[4][8]
Prema službenoj verziji, poginuo je u borbi protiv španskih fašista kod Viljanueve de la Kanjade, tokom bitke za Madrid. August Cesarec je zapisao da je Parović poginuo u svojoj prvoj bici, tako što ga je neprijateljski metak pogodio u glavu dok je vodio juriš.[5] Sahranjen je na groblju Interbrigadista u Fuencarralu kraj Madrida. Prema drugoj verziji, ubijen je jer se nije slagao sa partijskom linijom.[6][9] Postoje sumnje da je SSSR preko NKVD-a bio umešan u likvidiranje Blagoja Parovića i drugih jugoslovenskih revolucionara u Španiji.[9] Neki veruju da ga je likvidirao Vlajko Begović, navodno jedan od NKVD egzekutora.[6] Kao dokaz tome navodi se činjenica da je Begović fotografisao mrtvog Parovića neposredno posle ubistva i ta slika je navodno predata Josipu Brozu kao dokaz.[10] Takođe se navodi da kut snimanja fotografije – s lica, iznad tijela ubijenog – pokazuje da je snimka napravljena ne iz pijeteta prema pokojniku već da bi se dokazalo da je zadatak izvršen.[4] Međutim, za takve pretpostavke nema ozbiljnih dokaza.[11]
Parovićevo telo je bilo izloženo u bazi interbrigadista u Madridu. Pokraj odra je prodefilovala masa madridskih radnika. Veličanstveni pogreb je organizovan na madridskom groblju Fuenkaral.[12] Na sahrani su bili mnogobrojni madridski radnici, predstavnici svih interbrigada i vod jugoslovenskih dobrovoljaca iz bataljona "Đuro Đaković", koji mu je odao vojne počasti.[13]
Nakon smrti Blagoja Parovića, na njegovo mesto je postavljen Božidar Maslarić, kao predstavnik CK KPJ.[12]
Vrhovni sud SSSR je 1958. godine utvrdio da su optužbe protiv Parovića bile montirane i on je rehabilitovan.[14]
Dela[uredi | uredi kod]
- Izabrani spisi (objavljeni posthumno), Beograd, 1976.
Povezano[uredi | uredi kod]
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ Staljinski obračun s jugoslavenskim partijskim vodstvom u SSSR-u
- ↑ https://www.znaci.org/00001/93_7.pdf
- ↑ 3,0 3,1 Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 192-206), Beograd, 1989.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Tito je bio šef stožera NKVD-a za likvidacije trockista u Španjolskoj
- ↑ 5,0 5,1 August Cesarec, Španjolski susreti (str. 75), Zagreb 1961.
- ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 Žan-Žak Mari i Pavluško Imširović – Predgovor srpskohrvatskom izdanju knjige „Trockizam i trockisti“. Polinom, Beograd 2011.
- ↑ Zbornik sećanja aktivista jugoslovenskog revolucionarnog radničkog pokreta, knjiga četvrta (str. 208), Beograd 1960.
- ↑ Embargo i posle smrti[mrtav link]
- ↑ 9,0 9,1 Branko Petranović, Momčilo Zečević: JUGOSLAVIJA 1918-1988[mrtav link] (poglavlje ORGANIZACIONO-IDEOLOŠKO SAZREVANJE KPJ U PREDVEČERJE APRILSKOG RATA)
- ↑ „Drug Tito gologuzan”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-05. Pristupljeno 2014-07-08.
- ↑ http://www.politika.rs/pogledi/Boris-Begovic/Smrt-Blagoja-Parovica.sr.html
- ↑ 12,0 12,1 Zbornik sećanja aktivista jugoslovenskog revolucionarnog radničkog pokreta, knjiga četvrta (str. 228), Beograd 1960.
- ↑ Zbornik sećanja aktivista jugoslovenskog revolucionarnog radničkog pokreta, knjiga četvrta (str. 229), Beograd 1960.
- ↑ Smrt komesara Parovića
Literatura[uredi | uredi kod]
- Mala enciklopedija Prosveta. Beograd 1959. godine
- Vojna enciklopedija (knjiga šesta). Beograd 1973. godine