Austrijsko-sardinijski rat

Austrijsko-sardinijski rat
Segment Ujedinjenje Italije
[[Datoteka:|300px]] Napoleon III u bici kod Solferina
Datum 29. april 1859. - 11. jul 1859. Lokacija Lombardija-Venecija Ishod francusko-sardinijska pobeda Lombardija je postala deo Pijemonta-Sardinije
Sukobljene strane
Francuska Pijemont-Sardinija	Austrija
Komandanti i vođe
Napoleon III Viktor Emanuel II	Ferenc Đuljaji Franc Jozef I

Austrijsko-Sardinijski rat ili Francusko-Austrijski rat ili Drugi rat za nezavisnost Italije ili Drugi rat za ujedinjenje Italije je rat izmeću Austrijskog carstva s jedne strane i Francuske i Pijemont-Sardinije sa druge strane tokom 1859. U tome ratu Austrija je izgubila, pa je Lombardija pripala Pijemont-Sardiniji. Taj rat je utro put ujedinjenju Italije 1861.

Rat

Pozadina

Armija Pijemonta-Sardinije u savezu sa Francuskom nastojala je da osvoji kraljevinu Lombardija-Venecija, koja je bila pod austrijskom upravom nakon Bečkoga kongresa 1815. Francuski car Napoleon III i predsednik vlade Pijemont-Sardinije Kamilo Benso di Kavur sklopili su tajni sporazum o savezu protiv Austrije. Po tome sporazumu

• Francuska će pomoći Pijemontu ako ga Austrija napadne
• Pijemont-Sardinija će Francuskoj dati Savoj i Nicu

Taj plan je trebao pomoći obema zemljama. Pomogao bi pijemontskome planu o ujedinjenju Italije pod Savojskom dinastijom, a sa druge strane oslabio bi Austriju kao neprijatelja Francuske. Kavur nije mogao da dobije francusku pomoć sem u slučaju da Austrija prva napadne, pa je zbog toga provocirao Austriju nizom vojnih manevara kraj granice. Austrija je 23. aprila 1859. izdala ultimatum zahtevajući potpunu demilitarizaciju kraljevine Pijemont-Sardinije. Pošto to Pijemont nije poslušao Austrija je započela rat 29. aprila 1859., pa je na taj način uvukla Francusku u rat.

Snage

Francuska armija je za italijansku kampanju imala 130.000 vojnika, 2.000 konjanika i 312 topova, što je predstavljalo pola francuske armije toga doba. Armija je bila pod komandom Napoleona III i bila je podeljena na pet korpusa. Vojska Pijemonta-Sardinije je imala 70.000 vojnika, 4.000 konjanika i 90 topova, a bila je podeljena na pet divizija. Bile su prisutne i dve formacije dobrovoljaca. Glavnokomandujući je bio kralj Viktor Emanuel II. Austrijska vojska je imala 220.000 vojnika, 824 topa i 22.000 konjanika. Predvodio ih je feldmaršal grof Ferenc Đuljaji.

Operacije

Za vreme objave rata nije bilo francuske vojske u Italiji, tako da je maršal Fransoa Kanrober požurio u Pijemont koristeći železnicu. To je bilo prvo masivno korištenje železnice za transport vojske. Austrijska vojska je računala da će brzo pobediti sardinijsku vojsku pre nego što stigne francuska vojska u Pijemont. Komandant austrijskih snaga u Pijemontu grof Đuljaji je bio oprezan pa se neodređenim smerom kretao oko reke Tičino pre počinjanja operacija. Kada je prešao reku započele su jake kiše, koje su omogućile Pijemontu da poplavi polja pirinača ispred austrijske vojske i na taj način oteža napredovanje.

Austrijska vojska je ipak uspela da stigne do Verčelija, odakle su ugrožavali Torino, ali francusko-sardinijski pokreti usmereni ojačanju Aleksandrije i mostova preko reke Po oko Kasale Monferata prisilili su austrijsku vojsku na povlačenje. Napoleon III je 14. maja stigao u Aleksandriju i preuzeo zapovedništvo nad operacijama. Početni sukob je bila bitka kod Montebela (1859) 20. maja 1859. Austrijske snage su tu bile tri puta brojnije, ali Francuzi su pobedili, pa je austrijski glavnokomandujući postao još oprezniji. Početkom juna Đuljaji je bio blizu železničkoga čvora u Mađentu sa dosta razvučenom vojskom. Napoleon je napao čeono preko Tičina sa delom snaga, a sa drugim delom je napao severnije da bi sa boka napao Austrijance. Francuski plan je uspeo pa su se Austrijanci morali povući dosta daleko do tvrđava u istočnoj Lombardiji, gde je grof Đuljaji smenjen.

Zapovedništvo je preuzeo sam car Franc Jozef I, osećajući da će to biti jednostavan zadatak da se obrani dobro utvrđena austrijska teritorija iza reke Minčio. Franc Jozef I će prvi i poslednji put komandovati u bici kod Solferina. Pijemontska i francuska armija su napredovali i zauzeli su Milano i krenuli su istočno da poraze Austriju pre nego što može Pruska da dođe u pomoć. Austrijanci su sazanali da su se Francuzi zaustavili kod Breše, pa su odlučili da ih iznenade naglim prelaskom u napad. I Francuzi su krenuli u ofanzivu, ali nijedna strana nije znala gde se nalazi druga strana sve dok se nisu sreli. Austrijski 7. korpus je bio razdvojen od glavnine snaga i uspeli su da obrane Pocelongo. Ostali deo austrijske vojske se povukao i prepustio nekoliko gradova Francuzima. U isto vreme u severnom delu Lombardije su italijanski dobrovoljci "Alpski lovci" pod zapovedništvom Đuzepea Garibaldija pobedili Austrijance kod Varezea i Koma.

Mir

Zbog straha da će u rat biti uključene i nemačke države Napoleon je počeo da traži izlaz iz rata pa je potpisao primirje sa Austrijancima u Vilafranci. Austrija je predala Francuskoj većinu Lombardije sa Milanom, izuzev austrijskih tvrđava Mantova i Lenjano sa okolnim teritorijem. Francuska je odmah te teritorije predala Pijemontu-Sardiniji. Međutim vladari središnje Italije, koji su revolucijom isterani trebali su ponovo biti restaurirani.

Napoleon je sklopio sporazum iza leđa svojih saveznika, što je izazvalo ogorčenje u Pijemontu-Sardiniji. Kavur je iz protesta dao ostavku. Ipak sporazum iz Vilafranke nikad nije sproveden. Iako je bio ponovo potvrđen sporazumom iz Ciriha u novembru, sporazum je ostao mrtvo slovo na papiru. Pijemont-Sardinija je okupirao središnje italijanske države, jer nisu pokazali volju da se vrate prijašnji vladari. Referendumima su odlučili da postanu deo Pijemonta-Sardinije. S druge strane Francuzi nisu pokazali volju da prisile Pijemont da se poštuje sporazum. Austrijanci su ostali frustrirani zbog toga što Francuska nije sprovela svoj deo sporazuma.

Mesta najvećih bitki tokom Austrijsko-sardinijskoga rata 1859.

Već 1860. uz francusko i britansko odobrenje središnje italijanske države

• vojvodstvo Parma
• vojvodstvo Modena
• Veliko vojvodstvo Toskana
• Papska država

se anektiraju Pijemont-Sardiniji. Francuska zauzvrat dobija dogovorenu nagradu:Savoj i Nicu. Đuzepe Garibaldi se opirao pripajanju Nice Francuskoj, jer je poreklom iz Nice. Garibaldi je posle toga poveo ekspediciju na Siciliju, čime je okončao ujedinjenje Italije.

Hronologija 1859.

• 26. april Đuzepe Garibaldi se sa "Alpskim lovcima" suprostavio austrijskoj vojsci kod Varezea
• 20. maj Francuska pešadija i pijemontska konjica porazili su austrijsku vojsku u bici kod Montebela
• 27. maj "Alpski lovci" su nakon pobede ušli u Komo
• 30. maj Pijemont je pobedio austrijskuu armiju u bici kod Palestra
• 4. jun U bici kod Mađenta Francuska i Pijemont su pobedili Austriju
• 21. jun -24. jun U bici kod Solferina vojska Pijemonta i Francuske pod zapovedništvom Napoleona III pobedila je austrijsku vojsku pod zapovedništvom austrijskoga cara Franca Jozefa I I. Bitka je inspirisala Anri Dinana da osnuje Crveni krst.
• 11. jul Franc Jozef I i Napoleon III su potpisali sporazum u Vilafranci