FK Crvena zvezda – razlika između verzija
m r2.7.1) (robot Mijenja: be-x-old:Црвена Зьвезда Бялград, fa:باشگاه فوتبال ستاره سرخ بلگراد |
Nema sažetka izmjene |
||
| Red 20: | Red 20: | ||
|'''Liga'''||[[Jelen Superliga]] |
|'''Liga'''||[[Jelen Superliga]] |
||
|- style="vertical-align: top;" |
|- style="vertical-align: top;" |
||
|style="padding-right:1em;"|''' |
|style="padding-right:1em;"|'''2010/2011'''||2. mesto |
||
|- style="vertical-align: top;" |
|- style="vertical-align: top;" |
||
|- |
|- |
||
Verzija na datum 18 maj 2011 u 02:22
| Grb Crvene zvezde | |
| Puno ime | Fudbalski klub Crvena zvezda |
| Nadimak | "Delije" |
| Osnovan | 1945. |
| Stadion | Marakana, Beograd |
| Kapacitet | 55.000 |
| Predsednik | Vladan Lukić |
| Menadžer | Robert Prosinecki |
| Liga | Jelen Superliga |
| 2010/2011 | 2. mesto |
Fudbalski klub Crvena zvezda (Фудбалски клуб Црвена звезда) je fudbalski klub iz Beograda. [1]
Crvena zvezda je najuspešniji fudbalski klub u Srbiji po broju osvojenih šampionata (25)[2] i kupova (23)[3].[4] Najveći uspeh postignut je 1991. godine kada osvaja Kup evropskih prvaka u Bariju, Italija i Interkontinentalni kup u Tokiju, Japan iste godine.
Prema nedavnoj (2. 2008) anketi Zvezda je najpopularniji klub u Srbiji gde ima podršku 60% populacije.[5]
Istorija
Nastanak
Posle Drugog svetskog rata dotadašnji klubovi su se polako gasili zato što su igrali mečeve tokom rata ili su bili povezivani s tadašnjim pronacističkim režimom. Najpoznatiji od tih klubova bili su beogradski BSK i Jugoslavija. Crvena zvezda je formirana od ostataka kluba Jugoslavija - nasledili su stadion Jugoslavije, objekte, igrače pa čak i crveno-belu boju. Međutim za Zvezdu se smatra da je nov klub od samog osnivanja a ne naslednik Jugoslavije.
Tokom 2. 1945. godine omladinci, članovi Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije, počeli su pripreme za osnivačku skupštinu jednog omladinskog fiskulturnog društva, sa ciljem da bude sastavljeno od raznih sportskih sekcija.[6]
U duhu tog vremena nosilo je naziv Omladinsko – fiskulturno društvo (OFD) koje će 4.3. prerasti u Crvenu zvezdu. [6][7] Novoosnovanom klubu je tada pripao stadion fudbalskog kluba Jugoslavija. Tim dobio ime posle duge rasprave između tadašnjih predsednika sportskog društva Slobodan Ćosić i Zoran Žujović.[6][8] Posle brojnih predloga (Mladost, Udarnik, Torpedo, Dinamo, Lokomotiva itd.), najzad je Ćosić rekao: „Da naše društvo nazovemo Zvezda!“, na šta je Krcun spontano dodao: „Odlično, samo, kad je Zvezda - neka bude crvena.“[9] Sa ovim predlogom svi prisutni su se sa zadovoljstvom složili, mada je bilo predloga da se klub nazove i Plava zvezda. Određene su i boje: crveno-plavo-belo sa belom petokrakom zvezdom na crvenoj majici – dresu.
Prva utakmica je odigrana protiv Prvog bataljona Druge brigade KNOJ-a. Zvezda je dobila taj meč sa 3-2.[6][7][10] Utakmica je odigrana na stadionu „Avala“ (bivša Jugoslavija) pred oko 3000 gledalaca.[11] Sedam dana kasnije Zvezda je igrala protiv igrača britanske armije i pobedila sa 12:0.
Tokom 1945 godine klub je odigrao oko 36 mečeva. Crvena zvezda je zabeležila pobede u 30 mečeva, igrala nerešeno 5 i izgubila jedan meč od Rumunije u Temišvaru 23.9. 1945 godine.
Klupski šampion Evrope i sveta
Stvaranje tima
Planovi vezani za evropske uspehe Zvezde i njeno jačanje u Evropi počeli su da se sprovode sredinom 1980-tih godina. [12] Zvezda je do tada igrala solidno protiv inostranih timova. Igrači koji su činili prvi tim su bili iz omladinskog tima ili su dovođeni iz manjih klubova u zemlji. Tadašnji rukovodeći ljudi kluba Dragan Džajić i Vladimir Cvetković doneli su odluku da treba dovoditi najjače igrače na domaćem nivou. Time bi Crvena zvezda mogla da parira najjačim evropskim timovima i da bude kandidat za evropske trofeje.
Prvi jači igrači koji su dovedeni u Zvezdu su bili Borislav Cvetković i Milivoj Bračun iz Dinama, a iz niškog Radničkog došao je Dragan Stojković Piksi (leto 1986. godine).[12] Godine 1987. u Crvenu zvezdu stižu Dragiša Binić i Robert Prosinečki.[12] Dejan Savićević i Darko Pančev dolaze 1988. godine.[12] Belodedić se priključuje klubu iz rumunske Steaue 1989. godine ali pravo nastupa stiče tek u proleće 1990.[12]
U sezoni (1988/1989) Crvena zvezda je igrala protiv italijanskog Milana (koji je te sezone postao evropski prvak), gde su obe utakmice završene nerešenim rezultatom 1-1 a Milan je prošao na penale.[13] U domaćem prvenstvu šampion je postala novosadska Vojvodina. Tako je Crvena zvezda u sezoni 1989/1990 igrala u Kupu UEFA gde je trećem kolu ispala od Kelna ukupnim rezultatom 3-2.[14]
Leta 1990. godine Dragoslava Šekularca dotadašnjeg trenera koji je osvojio titulu državnog prvaka menja Ljupko Petrović.[15] Timu se ponovo priključuje i Vladimir Jugović koji je do tada bio na pozajmici u Radu. Međutim Zvezdu napušta njen dotadašnji kapiten Dragan Stojković koji odlazi u Olimpik iz Marseja,[16] tima sa kojim će Zvezda igrati u finalu KEŠ-a naredne godine.
Sezona 1990/91
Crvena zvezda je u pohod na Kup evropskih šampiona krenula sa velikim ambicijama. U prethodnih četrnaest godina redovno je igrala u Evropi i na proleće. [17] U to vreme bila je jedan od najboljih timova iz Istočne Evrope.
U Kupu šampiona te sezone najjači timovi su bili Bajern Minhen, Real Madrid i Milan. U prvom kolu Crvena zvezda je dobila švajcarski tim Grashopers[18], koji je bio predvođen Otmarom Hicfildom (osvojio Ligu šampiona sa Borusijom Dortmund (1997.) i Bajernom (2001.)). U prvom meču na beogradskoj Marakani bilo je 1:1 (Peter Kecle- Dragiša Binić).[17] U drugom meču u Cirihu Crvena zvezda je ubedljivo pobedila sa 1-4 (Kecle- Prosinečki (2 gola), Pančev, Radinović).[17] U sledećem dvomemeču Crvena zvezda je igrala protiv škotskog tima Glazgov Rendžers.[19] U prvom duelu bilo je 3-0 za Zvezdu (Braun autogol, Robert Prosinečki, Darko Pančev).[17] U drugom meču na stadionu Ajbroks bilo je 1-1 (Mekkoist- Pančev)[17] tako da je Crvena zvezda prošla dalje i ponovo dočekala proleće u Evropi. Tada je u četvrtfinalu izvučen tim iz istočne Nemake, Dinamo Drezden.[20] Prvi meč se opet igrao u Beogradu i Zvezda ga je dobila sa 3-0 (Prosinečki, Binić, Savićević).[21] U drugom meču došlo je do incidenta koji su izazvali navijači domaćeg tima tako da je UEFA registovala taj meč sa 3-0[21] u Zvezdinu korist i tako se srpski klub plasirao u polufinale. Do prekida Zvezda je vodila sa 1-2 (Gičov- Savićević, Pančev).[21] U polufinalu izvučen je Bajern Minhen a u drugoj utakmici su igrali Olimpik Marsej i Spartak Moskva.[22] U prvom meču koji je igran na Olimpijskom stadionu u Minhenu bilo je 1-2 za Crvenu zvezdu (Volfart- Pančev, Savićević).[21] Druga utakmica na Marakani ostaće upamćena kao jedan od najneizvesnih duela koje je Zvezda odigrala na svom stadionu. Rezultat je na kraju bio 2-2 (Mihajlović, Augentaler (autogol) - Augentaler, Bender).[21]
Bari
Najveći uspeh Crvene zvezde je vezan za 1991. kada je 29. maja u italijanskoj luci Bari postala prvi klub iz Jugoslavije (tadašnje SFRJ) koji je osvojio naslov prvaka starog kontinenta.[23]Utakmica je igrana na tada novom Stadionu Sveti Nikola koji je izgrađen za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu koje je održano 1990. godine.
Nakon pobede nad Bajernom iz Minhena, tim se u potpunosti okrenuo utakmici finala koju je Zvezda igrala protiv Francuskog šampiona Olimpika iz Marseja. Ekipa je otputovala u Italiju nedelju dana pre meča. Ovo je omogućilo da se tim spremi u miru i tišini.[24] Od same utakmice se očekivalo da će biti ofanzivna zato što je Zvezda za dotadašnjih 8 utakmica dala 18 golova a Marsej je postigao 20 golova na istom broju mečeva.[24] Međutim treneri oba tima su se odlučili za defanzivnu taktiku.
Regularni deo meča završen je rezultatom 0:0. Zatim su se igrali produžeci gde takođe nije bilo golova. Potom se pristupilo penalima. Za Crvenu zvezdu šutiralo pet igrača i svi su pogodili mrežu (Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Miodrag Belodedić, Siniša Mihajlović i Darko Pančev[25]). Za francuski tim je šutiralo četiri igrača [26] (Manuel Amoros-promašio penal, Bernar Kazoni, Žan-Pjer Papen, Karlos Mozer). Crvena zvezda je pobedila sa 5:3 posle boljeg izvođenja jedanesteraca.[24] To je značilo da je zajedno sa rumunskom Steauom postala jedini tim iz istočne Evrope koji je do danas osvojio ovo takmičenje.
Tokio
Crvena zvezda je 8. decembra iste godine na Nacionalnom stadionu u Tokiju pobedila čileanski klub Kolo-Kolo rezultatom 3-0 i postala klupski prvak sveta. Nakon uspeha u Bariju tim je napustio značajan broj igrača (Binić, Marović, Prosinečki, Šabanadžović, Stojanović) kao i trener Ljupko Petrović. Međutim Crvena zvezda je još uvek imala zavidan igrački kadar. Crvena zvezda je drugo poluvreme igrala bez Dejana Savićevića koji je isključen u 43 minutu. Iako oslabljena, Zvezda je zabeležila ubedljivu pobedu od 3-0. Golove su postigli Vladimir Jugović. dva (19 i 59 minut) i Darko Pančev (72 minut).
Crvena zvezda je igrala u sastavu: Milojević, Radinović, Najdoski, Stošić, Vasiljević, Jugović, Belodedić, Ratković, Pančev, Mihajlović, Savićević. Trener je bio Vladica Popović.[27]
Nekadašnji značajni igrači
Robert Prosinecki- Vladimir Beara
Miodrag Belodedic
Dragan Džajić- Vladimir Jugović
- Stanislav Karasi
- Bora Kostić
- Siniša Mihajlović
- Rajko Mitić
- Slavoljub Muslin
Darko Pančev- Robert Prosinečki
- Dušan Savić
Dejan Savićević- Dragoslav Šekularac
- Miloš Šestić
- Dejan Stanković
- Dragan Stojković
- Darko Kovačević
- Nemanja Vidić
- Nikola Žigić
- Marko Pantelić
- Ilija Ivić
- Mihajlo Pjanović
- Vidan Radović
- 1992.
- Prvak Savezne Republike Jugoslavije:
- 1995., 2000., 2001.
- Prvak Srbije i Crne Gore:
- 2003/04., 2005/06.
- Kupovi (20)
- Jugoslavenski kup:
- 1948., 1949., 1950., 1958., 1959., 1964., 1968., 1970., 1971., 1982., 1985., 1990.
- Kup SRJ:
- 1993., 1995., 1996., 1997., 1999., 2000., 2002.
- Kup SiCG:
- 2004.
- Jugoslavenski kup:
Sastav u sezoni 2010/11
|
