Pio X – razlika između verzija

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
Bogorm (razgovor | doprinos)
преузето са hr wiki
 
Bogorm (razgovor | doprinos)
mNema sažetka izmjene
Red 45: Red 45:
[[Kategorija:Četveroslovnik-P|IJE X.]]
[[Kategorija:Četveroslovnik-P|IJE X.]]
[[Kategorija:Katolički svećenici]]
[[Kategorija:Katolički svećenici]]
[[Kategorija:Rođeni 1835.]]
[[Kategorija:Umrli 1914.]]


{{Link FA|fi}}
{{Link FA|fi}}

Verzija na datum 1 april 2011 u 18:38

Пије X.
Pius X

Pravo ime Ђузепе Мелкиоре Сарто (Giuseppe Melchiorre Sarto)
Papinstvo počelo 4.8. 1903.
Papinstvo završilo 20.8. 1914.
Prethodnik Лав XIII.
Nasljednik Бенедикт XV.
(1914. - 1922.)
Rođen 2.6. 1835.
Риезе Пио X, Краљевство Ломбардија-Венеција
Umro 20. VIII. 1914.
Рим
Ostali pape imena Пије

Папа Пије X. (Риезе Пио X, 2.VI. 1835. - Ватикан, 20. VIII. 1914.), папа.

Грађанско име - Giuseppe Melchiorre Sarto.

Обитељ и школовање

Ђузепе Мелкиоре Сарто родио се у сиромашној обитељи градског чиновника Ђузеппеа Баттисте и Маргарите Сансон.

Његови отац и мајка имали су једанаестеро дјеце. Ђузепе Мелкиоре се родио као њихово друго дете, али је био од деце најстарији, будући да је његов брат Ђузепе умро пре његовог рођења још као беба. Основну школу је завршио у свом родном месту као одличан ученик. За време основног школовања месни капелан дон Луиђи Оразио поучавао га је латинском језику. По завретку Основне школе уписао се на гимназију у Кастелфранку, градићу удаљеном 7 km од Риеса. Тадашњи венецијански патријарх, кардинал Јакопо Монико, и сам родом из Риезеа, осигурао је младом Сарту бесплатно школовање на семеништу у Падови. Онде ће Ђузеппе Сарто проборавити пуних осам година. Две године студирао је класичне језике и књижевност, те потом филозофију. Преостале четири године студирао је теологију. Док се налазио у Падови, 1952. године умро му је отац. Тај га је догађај веома погодио, и је размишљао о напуштању семеништа, како би прехранио мајку и бројну браћу и сестре. Но, мајка га је у томе одговорила, јер је жељела да Ђузепе постане свећеник. То се и остварило 1858. године када је у Кастелфранку заређен за свећеника.

Успон

Своју службу је започео као капелан у Томболу, забаченој жупи на рубу бискупије Тревисо. Људи су га због његове свећеничке ревности, пожртвовности и љубави према сиромасима одмах прихватили и заволели. Године 1867. одлази за жупника у Салзано, а 1875. године именован је каноником и премештен у Тревисо, где води бискупски уред. На богословном семеништу предаје догматику, морал и црквено право. Унаточ његовом противљењу папа Лав XIII. 1884. године именује га бискупом Мантове, где је владао веома тешко стање. Према недостојним свећеницима показивао је чврсту руку. Из властитог примера побожна, непорочна, сиромашна и радина живота показивао је својим свећеницима лек њиховим слабостима. На тајном конзисторију 1893. године папа Лав XIII. именује га кардиналом, а три дана касније и венецијанским патријархом. Ђузепе је све подузео како би остао бискупом Мантове, али на послетку се покорио папиној жељи. Но, морао је причекати осамнаест месеци како би преузео службу патријарха, будући да се аустро-угарска влада успротивила његову именовању наводећи да једино аустро-угарски цар има право именовања патријарха. Након многих преговора између Свете Столице и Аустроугарске, свечено је ушао у Венецију 24. новембра 1894. године, уз одушевљење пука. Кроз десет година свог боравка у Венецији, Сарто се показао истинским «пастиром». Практицирао је живот у сиромаштву, па је чак носио одело свог претходника. Дана 20. јула 1903. године у дубокој старости умире папа Лав XIII. Кардинал Сарто одлази на конклаве, а с њиме још шездесет један кардинал. Конклаве су започеле 1. августа. У првим гласовањима се чинило да ће покојног папу наследити његов државни тајник, кардинал Рамполла, али је аустро-угрски цар Фрањо Јосип I. преко својих кардинала ставио вето на његов избор. Био је то задњи вето који је нека световна власт уложила на избор папе. У седмом кругу гласовања, 4. августа 1903. године са педесет гласова Ђузепе Мелкиоре Сарто је изабран за папу. Престрашен је молио кардинале да га оставе по страни, но плачући је ипак прихватио избор. Узео је име Пије, како би почастио претходне папе тог имена, који су се храбро опирали разним прогонима.

Понтификат

Његов је понтификат већ на самом почетку био обиљежен погоршањем положаја верника у Француској где је кулминација досегнута проглашењем Закона о одвајању Цркве од државе, што је довело до Папине осуде у облику енциклике Vehementer nos (11. фебруара 1906.) и Une fois encore (Још једном – 6. јануара 1907.) године. Папа Пије X. се оштро супроставио модернизму. У енциклици Pascendi Dominici Gregis од 8. септембра 1907.године осуђује модернизам, агностицизам и иманентизам, и је наметнуо члановима клера и професорима на високим католичким школама «протумодернистичку присегу». Папа се у неколико докумената заложио и за катехизацију, и је дао приредити и нови Римски катекизам за римску црквену покрајину, који се проширио по целом свету. С великим жаром се заложио за обнову црквене глазбе. За време његовог понтификата погоршани су односи између Краљевине Италије и Ватикана, јер је Папа забранио католицима суделовање у политичким питањима. Папа Пије X. је значајно реформирао Курију, давши веће овласти појединим конгрегацијама. Дао је нови облик бревијару и почео ревизију мисала. Папа се много залагао за боље верско подучавање. И сам је недељом после подне одржавао веронаук. Кад је избио Први светски рат, Папа је записао: Тугујем за свим онима који умиру на бојним пољима. Тугујем за ниховим душама и обитељима. О, тај рат! Осјећам да ће и мене докрајчити! Папа је заузео потпуно неутрални став, не пружајући подршку ни једној зараћеној страни. Кад је цар Фрањо Јосип I. замолио за благослов аустро-угарске војске, Папа је одговорио: Благословићу само мир.

Смрт и канонизација

Само два месеца након почетка рата папа Пије X., схрван болешћу (годину дана раније Папа је преживио срчани удари) и напорима, и утучен због избијања рата, умире рано ујутро 21. августа 1914. године у седамдесет деветој години живота. Папа је умро у сиромаштву, како је и живио. Његове сестре су остале потпуно незбринуте, без икаквих средстава, па је бригу о њима преузео његов насљедник, папа Бенедикт XV. Сахрањен је у једноставну и неукрашену гробницу у крипти базилике св. Петра. Због свог скромног, светачког живота, рада и заслуга, папа Пије XI. десет година касније покреће поступак његове беатификације, а папа Пио XII. 29. свибња 1954. године проглашава га свецем. Тело светог Пија X. је премјештено из крипте у базилику св. Петра, где је и данас у брончано-стакленом саркофагу изложено штовању вјерника.

Šablon:Link FA