Antiratni protesti u Beogradu (1991–1992) – razlika između verzija
| Red 66: | Red 66: | ||
* [[Uloga srpskih medija u jugoslovenskim ratovima]] |
* [[Uloga srpskih medija u jugoslovenskim ratovima]] |
||
[[Kategorija:Protesti]] |
|||
[[Kategorija:Aktivizam]] |
[[Kategorija:Aktivizam]] |
||
[[Kategorija:Istorija Beograda]] |
[[Kategorija:Istorija Beograda]] |
||
Verzija na datum 16 april 2010 u 18:10
Antiratni protesti u Beogradu 1991-1992. godine su održavani protiv početka ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a posebno protiv opsada gradova (Vukovara, Dubrovnika i Sarajeva) od strane tadašnje JNA.
U uličnim protestima protiv rata i građanskoj neposlušnosti su učestvovale brojne javne ličnosti kao i na hiljade građana.[1] Takođe je veoma izraženo bilo napuštanje redova vojske i otpor regrutaciji.
Jedan od najpozantijih primera individualnog protesta predstavlja slučaj rezerviste poslatog u Hrvatsku koji je dovezao tenk nazad do Beograda, gde ga je parkirao ispred Savezne Skupštine u znak protesta protiv rata.[2][3][4]
Pozadina
Kada su počeli ratni sukobi na prostoru bivše Jugoslavije, otpor ratu je pružan na raznim mestima.
U Beogradu, kao i u čitavoj Srbiji, otpor regrutaciji je bio vrlo velik. Bilo je i mnogo dezertera u svim redovima vojske.[2] U Beogradu je hiljade mladića spavalo svake noći u drugom stanu kako bi izbegli vojne pozive.[2] Prema nekim procenama, kada je izdata naredba o masovnoj mobilizaciji, samo 10% pozvanih se odazvalo.[2] 15. jula 1991. više grupa koje su se bavile zaštitom ljudskih prava formirale su Centar za antiratnu akciju, koji se bavio podrškom dezerterima i pružanjem pravne pomoći.[5]
Jedne od prvih antiratnih demonstracija su organizovale zajedno tri ženske organizacije (Ženski parlament, Ženski lobi i Ženska stranka) ispred zgrade Skupštine Srbije. Žene aktivistkinje su velikim delom predstavljale nosilac antiratnog pokreta u Srbiji.[6] Naročitu istrajnost u protestima protiv rata je pokazala antiratna grupa »Žene u crnom«, čije su pripadnice narednih godina redovno organizovale javne proteste.[7][8]
U beogradskom pozoristu »Duško Radović« redovno je održavan Beogradski antiratni maraton (BAM), u vidu tribina protiv rata u kojima su učestvovali mnogi građani i članovi nastajućih antiratnih grupa.[9] Ulicama i trgovima kretale su se kolone protiv rata i za mir nazvane »Poslednje zvono«. Pred Saveznom skupštinom organizovan je protest »Žuta traka«.[7] Oko Savezne skupštine je organizovan protestni »prsten mira«.[7] Organizovani su i antiratni koncerti (»Ne računajte na nas«).[7]
Početkom 1992. godine, članovi rok bendova EKV, Partibrejkers i Električni orgazam formiraju projekat "Rimtutituki", čija je muzička aktivnost koncentrisana na antiratnu propagandu. Njihov najpoznatiji singl "Slušaj 'vamo!", s ključnim refrenom „Mir, brate, mir”, izdaje B92, a promovisan je koncertom na kamionu koji je kružio ulicama Beograda.
Protesti protiv opsade Vukovara
Zbog opsade Vukovara organizovani su mnogi antiratni protesti. Organizovane su peticije protiv mobilizacije za rat i za amnestiju onih koji su odbijali učešće u njemu. Organizovana je neposredna pomoć onima koji su izbegavali učešće u ratu.[7]
U vreme pada Vukovara, krajem novembra 1991. godine, pred zgradom Predsedništva Srbije svake večeri su se okupljali građani, održavali večernja bdenja i palili sveće za sve poginule u ratu.[7][10] Na platou kod Andrićevog venca okupljale su se Žene u crnom, antiratne organizacije, građanke i građani, i ispisivala se knjiga Grobnica za Miroslava Milenkovića, rezervistu koji se ubio između dva stroja, onih koji idu na Vukovar i dezertera koji odlažu oružje.[10]
Protesti protiv opsade Dubrovnika
U Pionirskom parku Beogradu su održavani antiratni protesti “Prekinimo mržnju da prestane rat“ protiv bombardovanja Dubrovnika, na kojima su pored građana učestvovale i grupe umetnika, kompozitori, glumci i dr.[7] Na bini su Mirjana Karanović i Rade Šerbedžija zajedno pevali “Ja ne mogu protiv druga svog”. Organizovano je i potpisivanje peticije za Dubrovnik, koju su potpisivali uglavnom profesori i studenti Filozofskog fakulteta u Beogradu, zahtevajući da se Dubrovnik deblokira. Demonstranti su nakon toga išli u Generalštab, pokušavajući da ubede vojsku u "zloslutnost blokade".[1]
Učesnici anti-ratnih demonstracija su naglašavali tradicionalno prijateljstvo Dubrovnika i njegovog hercegovačkog zaleđa, navodeći primere da su sela Konavala i Dubrovačkog Primorja još za Nevesinjske Bune pružila utočiste u zbegu hiljadama porodica iz Popovog Polja, Bileće i Stare Crne Gore. Takođe je naglašavano da tokom Drugom svetskom ratu u Dubrovniku skupljala ne samo pomoć za partizane, već su Dubrovčani nosili narodu Popovog Polja sol i “modru galicu” za stoku i obradu vinograda.[1]
Tokom opsade Dubrovnika, beogradski rok muzičar Milan Mladenović je na svojim koncertima pozivao publiku da minutom ćutanja odaju počast bombardovanom Dubrovniku i njegovom stanovništvu.[11]
Gotovo istovremeno sa beogradskim protestima, na Cetinju su crnogorski građani pod vodstvom Liberalnog saveza Crne Gore protestvovali protiv učešća crnogorskih vojnika u napadu na Dubrovnik pesmom: "Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče".[12][13]
Protesti protiv opsade Sarajeva
Kada je započeo rat u Bosni i Hercegovini, pojedine stranke, razne nevladine organizacije i grupe građana su organizovale antiratne proteste, u kojima je ponekad učestvovalo i više desetina hiljada ljudi.[14]
Protestujući protiv opsade i razaranja Sarajeva, više antiratnih grupa, stranaka i pojedinaca je osnovalo grupu »Živeti u Sarajevu« koja je delovala sve vreme rata. Povodom opsade i granatiranja Sarajeva, desetine hiljada Beograđana je čitavom glavnom ulicom protezalo crni flor.[7] Grupa »Živeti u Sarajevu« je organizovala slanje raznih vrsta pomoći Sarajlijama, posetu Sarajevu usred rata jula 1994. godine, a potom i dolazak Sarajlija u Beograd.[7]
Posledice
Smatra se kako antiratni protesti nisu imali naročitog efekta. U široj javnosti antiratne akcije nisu imale veći odjek; režimski mediji su ih bojkotovali ili napadali, a nezavisni mediji potcenjivali. [7]
Vojne vlasti su pretile dezerterima i onima koji odbijaju poziv dugim zatvorskim kaznama po čl. 121 tada važećeg Krivičnog zakona SFRJ koji je čak predvidjao i smrtnu kaznu za dezertera koji pobegne iz zemlje.[2] Neki od ljudi koji su odbili vojni poziv i izražavali javni protest protiv mobilizacije bili su pokupljeni sa ulica, zatvoreni 2 do 3 dana, a potom poslati na front da čiste minska polja.[2]
U popularnoj kulturi
Antiratni protesti se prikazuju u nekoliko scena Lepa sela lepo gore, srpskog filma iz 1996. godine. Režiser Srđan Dragojević ih je učinio predmetom satire, što je postalo jednom od kontroverzi koja se vezuje uz to ostvarenje.
Izvori
- ↑ 1,0 1,1 1,2 Petoljetka razaranja
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Jugoslavija: Od smanjenja plata do rata
- ↑ Olakšavajuća okolnost
- ↑ Kratka povijest bosanskog biatlona
- ↑ Mir mora da ima pozitivan sadržaj
- ↑ Sonja Liht i Slobodan Drakulić, Kada je ime za mirovnjaka bilo žena: rat i rod u bivšoj Jugoslaviji
- ↑ 7,00 7,01 7,02 7,03 7,04 7,05 7,06 7,07 7,08 7,09 Demokratija i populizam
- ↑ Peace History
- ↑ 10. godina »Republike«
- ↑ 10,0 10,1 Olovka piše mržnjom
- ↑ Predubok trag pod levom miškom
- ↑ OPROSTI NAM DUBROVNIČE - PISMO IZ CRNE GORE
- ↑ Sa Lovcena vila klice, oprosti nam Dubrovnice
- ↑ Drage Sarajlije