Skenderbeg – razlika između verzija

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Interaktivna pretraga historije
← Starija izmjenaNovija izmjena →
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
VizualnoWikitekst
Nema sažetka izmjene
oznake: vraćena izmjena mobilno uređivanje mobilno veb-uređivanje
m Vraćene izmjene 212.200.181.192 (razgovor) na posljednju izmjenu korisnika 185.32.20.20
oznaka: vraćanje
Red 36: Red 36:
| occupation = plemić, ičoglan, subaša, sandžakbeg, vođa pobunjenika
| occupation = plemić, ičoglan, subaša, sandžakbeg, vođa pobunjenika
}}
}}
'''Đurađ Kastriot Skenderbeg''' ({{jez-alb|Gjergj Kastrioti Skënderbeu}} ([[1405]]. — [[17. januar]] [[1468]]) je bio srpski herok koji se borio protiv Osmanljja. On iz feudalne porodice kojeg su Albanci prisvojili kao svog nacionalnkg heroja. [[Kastrioti|Kastriota]] koja je od sredine 14. do sredine 15. veka kontrolisala delove centralne Albanije i istočne Makedonije. Poput ostalih plemića tog vremena, nastojao je da obezbedi sebi što veće prihode proširivanjem teritorije pod svojom kontrolom, sklapajući savezništva sa moćnijima od sebe i praveći ustupke da bi obezbedio pomoć i predah.<ref name="umetnosti1983">{{cite book|last=umetnosti|first=Srpska akademija nauka i|authorlink=Srpska akademija nauka i umetnosti|title=Glas|url=http://books.google.com/books?id=Uq0rAQAAIAAJ|year=1983|page=305|quote=Ђурађ Скендербег је био феудалац чије тежње нису могле изићи из оквира политичких планова његових савременика: настојао је да прошири територију под својом влашћу и обезбеди себи што веће приходе, при том се везивао за моћније од себе и пристајао на уступке кад год је веровао да ће му они обезбедити ефикасну помоћ или тренутни предах за прибирање и јачање истрошених снага.}}</ref>
'''Đurađ Kastriot Skenderbeg''' ({{jez-alb|Gjergj Kastrioti Skënderbeu}} ([[1405]]. — [[17. januar]] [[1468]]) je bio albanski srednjevekovni plemić iz feudalne porodice [[Kastrioti|Kastriota]] koja je od sredine 14. do sredine 15. veka kontrolisala delove centralne Albanije i istočne Makedonije. Poput ostalih plemića tog vremena, nastojao je da obezbedi sebi što veće prihode proširivanjem teritorije pod svojom kontrolom, sklapajući savezništva sa moćnijima od sebe i praveći ustupke da bi obezbedio pomoć i predah.<ref name="umetnosti1983">{{cite book|last=umetnosti|first=Srpska akademija nauka i|authorlink=Srpska akademija nauka i umetnosti|title=Glas|url=http://books.google.com/books?id=Uq0rAQAAIAAJ|year=1983|page=305|quote=Ђурађ Скендербег је био феудалац чије тежње нису могле изићи из оквира политичких планова његових савременика: настојао је да прошири територију под својом влашћу и обезбеди себи што веће приходе, при том се везивао за моћније од себе и пристајао на уступке кад год је веровао да ће му они обезбедити ефикасну помоћ или тренутни предах за прибирање и јачање истрошених снага.}}</ref>


Rođen je u okolini grada [[Debar|Debra]] u pograničnom području između današnje Makedonije i Albanije, u jednom od dva sela pod kontrolom njegovog dede Pavla Kastriota, Osmanskog vazala. Sa osamnaest godina ga je otac Ivan, takođe osmanski vazal, poslao u [[Jedrene]] kao zalog svoje odanosti sultanu. Nakon školovanja, obuke i uspešne vojne karijere dostigao je poziciju subaše u Kroji (1437-8) a zatim sandžakbega Debarskog sandžaka 1440 godine. Odbio je poziv svojih rođaka da se pridruži anti-osmanskoj pobuni u Albaniji (1432-8) već je ostao lojalan sultanu.
Rođen je u okolini grada [[Debar|Debra]] u pograničnom području između današnje Makedonije i Albanije, u jednom od dva sela pod kontrolom njegovog dede Pavla Kastriota, Osmanskog vazala. Sa osamnaest godina ga je otac Ivan, takođe osmanski vazal, poslao u [[Jedrene]] kao zalog svoje odanosti sultanu. Nakon školovanja, obuke i uspešne vojne karijere dostigao je poziciju subaše u Kroji (1437-8) a zatim sandžakbega Debarskog sandžaka 1440 godine. Odbio je poziv svojih rođaka da se pridruži anti-osmanskoj pobuni u Albaniji (1432-8) već je ostao lojalan sultanu.

Verzija na datum 20 septembar 2021 u 14:16

Đurađ Kastriot Skenderbeg
Vođa pobunjenika1443-1468
Plemićka porodicaKastriot
OtacJovan Kastriot
MajkaVojsava Tripalda
Rođen/a1405
Region Debra u pojasu oko granice između Makedonije i Albanije
Umro/la17. januar 1468
Lješ, Mletačka Republika (danas Albanija)
Sahrananepoznato (pretpostavlja se Crkva Svetog Nikole u Lješu, Mletačka Republika (danas Albanija)
Zanimanjeplemić, ičoglan, subaša, sandžakbeg, vođa pobunjenika

Đurađ Kastriot Skenderbeg (alb. Gjergj Kastrioti Skënderbeu (1405. — 17. januar 1468) je bio albanski srednjevekovni plemić iz feudalne porodice Kastriota koja je od sredine 14. do sredine 15. veka kontrolisala delove centralne Albanije i istočne Makedonije. Poput ostalih plemića tog vremena, nastojao je da obezbedi sebi što veće prihode proširivanjem teritorije pod svojom kontrolom, sklapajući savezništva sa moćnijima od sebe i praveći ustupke da bi obezbedio pomoć i predah.[1]

Rođen je u okolini grada Debra u pograničnom području između današnje Makedonije i Albanije, u jednom od dva sela pod kontrolom njegovog dede Pavla Kastriota, Osmanskog vazala. Sa osamnaest godina ga je otac Ivan, takođe osmanski vazal, poslao u Jedrene kao zalog svoje odanosti sultanu. Nakon školovanja, obuke i uspešne vojne karijere dostigao je poziciju subaše u Kroji (1437-8) a zatim sandžakbega Debarskog sandžaka 1440 godine. Odbio je poziv svojih rođaka da se pridruži anti-osmanskoj pobuni u Albaniji (1432-8) već je ostao lojalan sultanu.

Posle poraza u bici kod Niša 1443 godine je, poput brojnih poraženih osmanskih vojskovođa, pogrešno procenio da je Osmansko carstvo u Evropi doživelo konačan poraz. Dezertirao je iz redova osmanske vojske i sa oko 300 svojih vojnika na prevaru, obmanuvši subašu Kroje falsifikovanim sultanovim pismom, preuzeo kontrolu nad Krojom u Albaniji, a zatim još nekoliko manjih tvrđava u Makedoniji i Albaniji poput Modriča i Svetigrada. Sa manje ili više uspeha je tokom narednih 25 godina ratovao protiv Osmanskog carstva u regionu koji danas pripada Albaniji i Makedoniji. Povremeno je ratovao i protiv Mletačke Republike ili u Italiji za račun Napuljskog kralja kao i protiv okolnih albanskih plemenskih vođa a najviše protiv Leke Dukađinija. Ponekad je, kada je bio prisiljen previše jakim osmanskim snagama ili odsutan zbog borbe u Italiji, morao da plaća harač sultanu. Umro je 1468 u Lješu.

Zbog borbe protiv Osmanlija prvo ga je glorifikovala katolička crkva (iako je u delu svog života bio i musliman i pravoslavac) a ubrzo i slovenski narodi sa Balkana koji su ga smatrali svojim nacionalnim herojem. Krajem 19. veka su albanski nacionalisti,u nedostatku Albanske srednjevekovne države, počeli sa albanizacijom Skenderbega i njegove pobune. Skenderbegova borba protiv Osmanlija, međutim, nije bila opšti ustanak stanovnika Albanije protiv Osmanskog carstva. Stanovništvo velikih gradova u Albaniji, koji su na jugu pripadali Osmanlijama a na severu Veneciji, ga nije podržavalo dok su njegovi borci pripadali različitim etničkim grupama poput Albanaca, Slovena, Cincara i Grka.[2] Osmanski vojnici protiv kojih su se borili nisu bili Turci iz Anadolije već lokalno stanovništvo koje je bilo voljno da se bori protiv pripadnika svog naroda u redovima Skenderbegovih snaga.

Počev od 15. veka (od dela Konstantina Mihajlovića i Martina Segona) Skenderbeg je bio predmet brojnih književnih i umetničkih dela.

Ime

Prvi istorijski dokumenti u kojima se (još uvek kao Đurađ) pominje su pisani ćirilicom, na srpskom jeziku. U pitanju su povelja iz 1426 godine kojom njegov otac Jovan daruje Hilandaru prihod od dva sela u Makedoniji (Rostuša i Trebište) i potvrda kojom se konstatuje da je Jovan Kastriot za sebe i svoje sinove kupio četiri adelfata (pravo da za svog života borave na teritoriji manastira i primaju prihode od manastirskih resursa) u Hilandaru.

U kasnijim dokumentima i objavljenim tekstovima se Skenderbegovo ime pojavljuje u različitim oblicima, poput Georgius Castriotus Scanderbegh or Zorzi Castrioti, Đerđ (albanski: Gjergj Kastrioti Skënderbeu; Gjergj je Albanski ekvivalent imenu Đurađ). Njegovo prezime se takođe javlja u više različitih oblika, kao Castrioti, Kastrioti, Kastriot, Kastriota, Castriota, Castriottis ili Castriot.

Poreklo i mladost

Grb porodice Kastrioti.

Skenderbeg potiče iz feudalne porodice Kastriota koja je od sredine 14 do sredine 15 veka kontrolisala delove centralne Albanije i istočne Makedonije. Bio je sin Jovana i Vojislave Kastriot. Prema Gibonu[3], Jovan Kastriot je bio princ Epira, koji je uključivao Mat, Kroju, Mirdita i okolinu Debra[4]. Njegova majka Vojislava bila je princeza iz Pološke oblasti u Makedoniji i po navodima Marina Barletija iz Tribala.[5] Barleti je, poput ostalih srednjevekovnih autora, Tribalima nazivao Srbe. Brojni savremeni istoričari potvrđuju Barletijeve navode i smatraju da je Vojislava bila Srpkinja i da je verovatno pripadala porodici Branković.[6][7][8] Hronika koju je početkom 16 veka napisao Đin Muzaka i u kojoj je izneta informacija da je Vojislava pripadala Albanskoj porodici Muzaka,[9] ne smatra se kredibilnim istorijskim izvorom.

Đurđev otac Jovan Kastriot je posle 1385 postao jedan od brojnih vazala Bajazita I sa teritorije Albanije koji su plaćali danak sultanu i učestvovali u vojnim pohodima njegovih trupa, poput Bitke kod Angore. Da bi osigurale Jovanovu vernost Osmanlije su prvo odvele njegovog sina Stanišu (1409), a zatim Đurđa (1423) u Jedrene da se školuju i služe sultanu.

U delu srpske istoriografije iznosi se tvrdnja da je Skanderbegov pradeda po imenu Branilo bio plemić iz Zete, koji je u posed dobio Kaninsku tvrđavu nakon učešća u osvajanjima cara Stefana Dušana. Ovo je čitanje zasnovano na pogrešnom prevodu Karla Hopfa u 19. veku, koji je u međuvremenu odbačen.[10]

Služba u otomanskoj vojsci

Đurađ Kastriot je tokom boravka u Jedrenu (1420-1423) prešao u islam[11] i završio vojnu školu u Jedrenima (Adrijanopolj), te je ratovao u Otomanskoj vojsci i odneo mnoge pobede za Otomansko carstvo. Za svoje vojne zasluge, dobio je nadimak Iskander (tur. İskender - Aleksandar), čime se poredilo njegovo ratničko umeće sa Aleksandrom Velikim[3].

Borba protiv Otomanskog carstva

Skenderbegove trupe u borbi protiv Otomanske vojske

Kada je Janoš Hunjadi porazio vojsku Otomanskog carstva kod Niša 1443. godine, Skenderbeg je napustio sultanovu vojsku[12], vratio se u zavičaj i ponovo prihvatio hrišćanstvo. Na prevaru je preuzeo kontrolu nad Krojom iz koje je vodio borbu protiv Osmanskog carstva, Mletačke republike i neprijatelja Napuljskog kralja narednih 25 godina.[13]

Pod pokroviteljstvom Venecije Skenderbeg je određen da komanduje vojnim savezom plemića iz severne Albanije i Zete u okviru Lješke Lige u martu 1444.[14]

Osmanlijsko carstvo je od 1443. do 1478. četiri puta bezuspešno pokušalo da osvoji Kroju. U dva pohoda puta je sultan lično predvodio vojsku. 1450. je Otomanska vojska bezuspešno opsela Kroju, ali je Murat II morao da se povuče. 1457. se Skenderbeg povlaći u planine pred Otomanskom vojskom, koja je provalila preko Albanije u Zetu. Kroja je bez uspeha opsađivana i 1466. i 1467.[15]

Katolička crkva je glorifikovala Skenderbegov otpor Osmanlijama a papa mu je dodelio titulu Athleta Christi. Najveći deo Epira je počev od 1385 godine bio pod kontrolom Osmanlija koje su formirale Albanski vilajet. Tokom 15. veka su Osmanlije osvojile Bosnu, Srpsku despotovinu i vizantijski Carigrad. Skenderbeg u Kroji je odolijevao sve do 1468.

Smrt

17. januara 1468. godine, u Lješu, Skenderbeg se razbolio od malarije od čega se nije uspio oporaviti te je umro.

Nakon Skenderbegove smrti Kroja potpada pod direktnu mletačku kontrolu sve dok je nije zauzela otomanska vojska 1478. godine. Kroja i teritorija koja je svojevremeno bila pod Skenderbegovom kontrolom je ostala u sastavu Otomanskog carstva sve dok ih 1912 godine, tokom Prvog Balkanskog rata, nije zauzela vojska Kraljevine Srbije.

Nasleđe

Skanderbegova utvrda u Kroji

Opjevan je u narodnim pjesmama i obrađen u književnosti kao lik romantičnog borca za slobodu. Pored narodnih epskih pjesnika, i nekoliko europskih umjetnika u njegovom je liku pronašlo inspiraciju. Tako je Antonio Vivaldi napisao operu Skenderbeg.

Albanci su u njegovu čast grad Srbica na Kosovu nazvali Skenderaj,a snimljeno je i nekoliko filmova od kojih je svetski najpoznatiji albansko-sovjetski Veliki ratnik Skenderbeg, pobjednik međunarodna nagrada (ali ne Zlatna palma) festivala u Kanu 1954. godine.

Povezano

Reference

  1. ↑ umetnosti, Srpska akademija nauka i (1983). Glas. str. 305. »Ђурађ Скендербег је био феудалац чије тежње нису могле изићи из оквира политичких планова његових савременика: настојао је да прошири територију под својом влашћу и обезбеди себи што веће приходе, при том се везивао за моћније од себе и пристајао на уступке кад год је веровао да ће му они обезбедити ефикасну помоћ или тренутни предах за прибирање и јачање истрошених снага.« 
  2. ↑ Schmitt 2012: str. 55" in seiner Gefolgschaft fanden sich neben Albanern auch Slawen, Griechen und Vlachen"
  3. ↑ 3,0 3,1 Edward Gibbon, 1788, History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Volume 6, Deo o Skenderbegu na engleskom
  4. ↑ Edwin E. Jacques, The Albanians: An Ethnic History, 1994, p. 179
  5. ↑ Camille Paganel, 1855, "Histoire de Scanderbeg, ou Turcs et Chrétiens du XVe siècle"
  6. ↑ Jazexhi, Olsi (2002) „Another approach towards certain "exported" myths on Albanian historiography between occident and islam” Pisa: Edistudio di Brunetto Casini str. 98 »Scanderbeg ... No matter what the historical facts might have been twisted, he is and will never be accepted from Albanian Muslims as the greatest defender of Christianity against Islâm or as a symbol of Albanian-Serbian brotherhood (since his mother was a Serb woman)..« 
  7. ↑ Petrovski, Boban (2006) (Macedonian) Воисава Трибалда (Voisava Tribalda) Skopje p. 9 »"Dokolku ja prifatime ovaa varijanta, spored koja Brankovićite bile gospodari na/vo Polog do početokot na poslednata decenija od XIV vek, vo toj slučaj proizleguva deka Voisava bila ćerka na Grgur ili pak, možebi na Vuk Branković"« 
  8. ↑ Schmitt, Oliver Jens (2008) (German) Kosovo: kurze Geschichte einer zentralbalkanischen Landschaft Wien: Bohlau Verlag p. 62 ISBN 978-3-8252-3156-9 »Ein Teil Seiner familie floh zu Skanderbeg, der selbst mit den Brankovići verwandt war. Einen ethnischen Gegensatz zwischen Serben und Albanern kann man in der Elite Mittelalter nicht festsellen - die engen Verbindungen des serbischen und albanischen orthodoxen Adels allein schon standen dem ent gegen: Skanderbegs Mutter war wohl eine Brankovic, und sein Sohn Ivan heiratete eine Brankovic (Irene).« 
  9. ↑ Hodgkinson, Harry. Scanderbeg: From Ottoman Captive to Albanian Hero. I. B. Tauris. ISBN-13: 978-1850439417
  10. ↑ Harry Hodgkinson, Scanderbeg: From Ottoman Captive to Albanian Hero, ur. Bejtullah D. Destani and Westrow Cooper, I. B. Tauris, 2005, ISBN 1850439419, str. 224: Tvrdnju da je Skanderbeg slovenskog porekla prvi je izneo jedan Nemac, koji je pogrešno pročitao dokument iz 1368. godine na srpskom jeziku. Među potpisnicima su bili Branilo (što je slovensko hrišćansko ime) iz Vlore i Kastrioti iz Kanine. Prevodilac je prevideo slovo "i" i tako proizveo Branila Kastriotija kao Skenderbegovog srpskog pradedu.
  11. ↑ Rendina, Claudio (2000). La grande enciclopedia di Roma. Rome: Newton Compton. ISBN 88-8289-316-2.
  12. ↑ James Emerson Tennent, 1845, The History of Modern Greece, from Its Conquest by the Romans B.C.146, to the Present Time
  13. ↑ Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  14. ↑ K. Jireček, Ist. Srba I, 367-368.
  15. ↑ Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu

Izvori

Vanjske veze

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Skenderbeg&oldid=41184905