Al-Farabi

Abu Nasr Muḥammad ibn Muḥammad Farabi
Zlatno doba islama
persijska filozofija
Biografske informacije
Rođenje	oko 872. Farab u današnjem Kazahstanu ili Faryab, Veliki Horasan u današnjem Afganistanu
Smrt	oko 950. Damask
Filozofija
Škola/Tradicija	Islamska filozofija
Glavni interesi	Metafizika •Logika Politička filozofija •Epistemologija •Muzika •Nauka
Inspiracija
Od Aristotel, Platon, Porfirije, Ptolomej, El Kindi
Na Ibn Sina, Ibn Rušd, Majmonid, al-Tawhīdī, Mulla Sadra

Abu Nasr el Farabi (oko 870 — 950) je bio veliki persijski filozof, naučnik i muzičar. Smatra se drugim učiteljem islamske filozofije (posle Aristotela) i jednim od najvećih islamskih filozofa i naučnika svoga vremena. Bavio se još i kosmologijom, logikom, muzikom, psihologijom i sociologijom.

Al Farabi je u islamskom svetu bio poznat kao vrhunski poznavalac logike. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. Jedan je od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet. Prema mišljenju mnogih istraživača, Farabi je utemeljivač islamske filozofije, s obzirom na to da je prvi predstavio potpuno samostalnu filozofsku školu.

Takođe pokazuje uticaj neoplatonizma — smatra da je stvaranje emanacija, a tela u prostoru slika duše sveta.

Život

Abu Nasr el Farabi je rođen u Farabu, u današnjem Otraru u Kazahstanu, koji se nalazio na Putu svile.

Učio je filozofiju i logiku kod nestorijanskih hrišćana Juhane ibn Gajlana i Abu Bišra Mataa ibn Junusa. Logiku je učio kod slavnog logičara Abu Bišra Mataa ibn Junusa (umro 940.). Kifti i Ibn Abi Usajbi'a tvrde da je Farabi za kratko vreme prevazišao svog učitelja u logici iako je bio mnogo mlađi od Abu Bišra. O njemu se pričalo da je Aristotelovu raspravu O duhu pročitao 40 puta, a njegovu Retoriku 200 puta, a da pri tom nije osetio nikakvu prezasićenost. „Mora da je imao dobar stomak“, komentarisao je tu anegdotu Hegel.

Alfarabi se pridružio mis­tičkoj školi islama čiji su se pripadnici nazivali sufi. Farabi je proputovao mnoge krajeve islamskog sveta, uključujući i Egipat i Damask. Pred kraj života pozvan je na dvor Sajfudavla, hamdanitskog vladara Damaska, gde je umro u 80. godini.

Učenje

Alfarabi je koristio aristotelske argumente u dokazivanju Božije egzistencije. Tako, pretpostavljajući da se stvari u svetu pasivno kreću, a ta ideja se dobro uklapala u islamsku teologiju, on dokazuje da stvari moraju da dobijaju svoje kretanje od prvog pokretača ili Boga. Zatim, stvari ovoga sveta su kontingentne, one ne egzistiraju nužno: njihova esencija ne uključuje njihovu egzistenciju, a to se pokazuje time što one nastaju i propadaju. Iz ovoga sledi da su one svoju egzistenciju dobile, pa u krajnjoj instanciji mora postojati biće koje egzistira suštinski ili nužno, i koje je uzrok postojanja svih kontingentnih bića.

S druge strane, kod Alfarabijevog opšteg sistema uticaj novoplatonizma je očigledan. Tako se tema emanacije koristi da da bi se pokazalo da iz prvobitnog božanstva ili jednog proizlazi um i duša sveta, a da iz njegovih misli kosmos, po­čevši od viših ili spoljašnjih prema nižim ili untrašnjim sferama. Tela su sastavljena od materije i forme. Um čoveka je iluminiran kosmičkim umom, koji je čovekov delatan razum. Štaviše, iluminacija ljudskog razuma objašnjava činje­nicu da naši pojmovi „odgovaraju“ stvarima, budući da su ideje u Bogu u isto vreme i primer i izvori pojmova u ljudskom duhu i formi stvari. To učenje o iluminaciji je povezano ne samo sa novoplatonizmom nego i s orijentalnim misticizmom. Najviši cilj čoveka jeste da sazna Boga, i, upravo kao što opšti tok sveta proizlazi iz Boga i vraća se u Njega, tako i čovek, koji proizlazi iz Boga emanacijskim procesom i koji je obasjan Bogom, treba da stremi ka povratku Boga i sličnosti sa njim.

Dela

Alfarabi On je takođe utemeljio političku filozofiju u islamu i ostavio iza sebe dragocena dela iz te oblasti, od kojih možemo izdvojiti:

• Arau ahl al-madina al-fadila [Mišljenja stanovnika „vrlog grada”],
• Tahsil as-sa'ada [Sticanje blaženstva] i
• Kitab as-sijasat al-madanijja [Građanska politika].

Kao što u starogrčkoj filozofiji Aristotel prvi put prezentuje sistemsku kategorizaciju nauka, iako on nije prvi filozof niti prvi naučnik, u islamskom svetu je to prvi učinio Farabi u svom delu Ihsa al-'ulum [Prebrojavanje nauka]. Ovu knjigu kasnije na latinski jezik prevodi Domingo Gundisalvo pod naslovom De scientiis.

Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline.

Farabi je takođe napisao mnoge druge knjige u kojima iznosi svoja učenja.

Naslednici

Od Farabijeve smrti 950. godine, do uspona Ibn Sine početkom XI veka − u periodu od nekih pedesetak godina − pojavio se veliki broj učenjaka u islamskom svetu. Neki od njih bili su direktni učenici i sledbenici Farabijeve filozofske škole, dok su drugi u svojim filozofskim istraživanjima sledili Kindijeve doktrine.

Neki od Farabijevih sledbenika i naslednika su:

• Jahja ibn Adij
• Abu Sulejman Sidžistani
• Abul-Hasan Amiri
• Abu Hajan Touhidi

Literatura

• Halilović, T., Halilović, S. i Halilović, M. (2014), Kratka istorija islamske filozofije, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”, str. 27—44.

Vanjske veze

Al-Farabi na Wikimedijinoj ostavi

• Politika i etika od tradicije do moderniteta s osvrtom na Farabijevu političku filozofiju