Apotekar – razlika između verzija

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Interaktivna pretraga historije
← Starija izmjenaNovija izmjena →
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
VizualnoWikitekst
Nema sažetka izmjene
oznaka: uređivanje izvornog koda (2017)
Red 1: Red 1:
{{for|TV-dramu|Apotekarica (TV drama)}}

[[Datoteka:Legenogapotekeren.jpg|mini|250px|Doktor i apotekar, ilustracija iz 1508.]]
[[Datoteka:Legenogapotekeren.jpg|mini|250px|Doktor i apotekar, ilustracija iz 1508.]]
[[Datoteka:Boticario.jpg|mini|250px|Apotekar na radnom mestu]]
[[Datoteka:Boticario.jpg|mini|250px|Apotekar na radnom mestu]]

Verzija na datum 25 novembar 2017 u 11:26

Za TV-dramu, vidite članak Apotekarica (TV drama).
Doktor i apotekar, ilustracija iz 1508.
Apotekar na radnom mestu
Aptekarski znak, iz 1900 godine, Nemačka
Apotekar s početka 20. veka

Apotekar ili farmaceut je zdravstveni radnik koji poseduje naročito znanje i stručnost o lekovima i medicinskim sredstvima, i koji u okviru farmaceutske zdravstvene zaštite obavlja različite poslove u distribuciji i izradi lekova u cilju obezbeđivanja optimalnih rezultata lečenja pacijenata.[1] Za razliku od apotekara, apotekarski tehničari i strukovni farmaceutski tehničari: farmaceutsku zdravstvenu delatnost u apotekama mogu obavljati samo u prisustvu apotekara (diplomiranog farmaceuta).

Apotekar može posedovati sopstvenu apoteku i u njoj kao privatni preduzetnik može radi, ili svoje radne aktivnosti može obavljati u javnoj apoteci (primarna zdravstvena zaštita) ili u bolničkoj apoteci (sekundarna i tercijarna zdravstvena zazaštita).

Osnovni pojmovi

Farmaceutska zdravstvena zaštita

Najčešće korišćena definicija farmaceutske zdravstvene zaštite je Heplerova i ona glasi: Šablon:Citat2 Zato je veoma važno da apotekar bude adekvatno edukovan kako bi ispunio zahteve koje društvo, s razlogom, očekuje od njega kada je u pitanju pružanje farmaceutske zdravstvene zaštite.[2]

Apoteka

Apoteka je po definiciji; zdravstvena ustanova koja nabavlja i ispituje lekove i sanitetski materijal, i njima snabdeva stanovništvo. U nekim apotekama se i izrađuju i testiraju lekovi.

Apoteka je radno mesto većine apotekara. U apotekama oni pored uloge zdravstvenog radnika, imaju i ulogu prodavca, u čemu se ogleda dihotomija apotekarske struke.

Apoteka se sastoji od dela za prodaju, skladištenje i izradu magistralnih lekova, a danas sve češće imaju i poseban deo za konsultaciju sa pacijentima.

U apoteci mora biti prisutan diplomirani farmaceut tokom čitavog radnog vremena. U nekim zemljama i vlasnik apoteke mora biti farmaceut, dok u zemljama gde ovo nije slučaj apotekarska odeljenja imaju i supermarketi i ostali oblici maloprodaje.

Apoteke u sklopu bolnica značajno se razlikuju od javnih apoteka. Dok apotekari u javnim apotekama imaju više problema oko organizacije posla i odnosa sa kupcima/pacijentima, dotle apotekari u bolničkim apotekama imaju kompleksnije zadatke koji se odnose na specifične lekove za kliničko lečenje.

Zbog složenosti lekova u bolničkom lečenju, uključujući posebne indikacije, efektivnost, režim doziranja, interakcije, i odnos pacijenta prema lečenju, mnogi apotekari završavaju specijalističke studije da bi radili kao bolnički farmaceuti.

Bolničke apoteke se po pravilu nalaze u okviru bolnica, i skladište veće količine lekova (specifičnije lekove) nego javne apoteke. Bolnički apotekari i farmaceutski tehničari izrađuju sterilne farmaceutske oblike, uključujći preparate za totalnu parenteralnu ishranu, i druge preparate za intravensku primenu. Ovaj proces pored stručnog osoblja zahteva i adekvatne uslove i obezbeđenje kvaliteta. Zbog toga neke bolnice imaju posebne ugovore sa specijalizovanim kompanijama koje ispunjavaju sva tri navedena uslova.

Istorijat

Prvi počeci apotekarstva kao samostalne profesije javljaju se u gradovima Mediterana pod uticajem Salernske medicinske škole, najpoznatije škole srednjeg veka za obrazovanje lekara i apotekara.[3]

Na osnovu medicisnkih odredbi Rodžera II iz 1140. i pod uticajem arapske medicine, sicilijanski kralj i Sveti Rimski Car Fridrih II Hohenstaufen,[n 1] doneo je svoje Konstitucije [n 2] (odredbe, ili edikt kojima je uredio celokupnu zdravstvenu službu u državi).

Konstitucije (III) Fridriha II - (lat. Constitutiones Regum regni utriusque Siciliae), donete u periodu između 1231 - 1240. godine izvršile su velike promene u zakonodavstvu Srednjeg veka upošte, a obuhvatale su i deo koji se odnosi na zdravstveno zakonodavstvo o razdvajanju medicine od farmacije. Ovaj deo Fridrihovih konstitucija, poznat pod nazivom Sicilijanski edikt (IV), formalno je odvojio profesiju lečenja i i profesiju pripremanja lekova. Ovaj deo konstitucije sastavio je nastavnički kolegijum Salernske medicinske škole, i u literaturi je poznate pod nazivom Salernski edikt.

Uvođenjem medicinskih odredbi 1240. medicinu i farmaciju razdvojilo je u dve zasebne grane, koje će se dalje razvijati i granati samostalno. Tako istorijski gledano, apotekarstvo po prvi put dobija svoj zakonski oblik, a apotekar u javnom životu zauzima mesto sa tačno određenim funkcijama i delokrugom rada. Iako se uz početku ovaj sistem primenjivao samo u Fridrihovom Kraljevstvu dveju Sicilije, a ne i u germanskim delovima Svetog Rimskog Carstva, Salernski edikt je uspostavio model koji je nešto kasnije postao značajan za apotekarstvo širom Evrope, sa izuzetkom Britanskih ostrva, što je omogućilo i uvođenje pojedinih medicinskih statuta u susedne gradove južne Francuske i severne Italije.[4][5][6]

Obaveze apotekara

  • Kako apotekar poseduje naročito znanje i stručnost o lekovima i medicinskim sredstvima, od njega se očekuje da primeni svoje znanje i stručnost za dobrobit svojih pacijenata i obezbedi farmaceutske proizvode koji su neškodljivi, delotvorni i odgovarajućeg kvaliteta, a koji se koriste u sprečavanju ili lečenju bolesti, ublažavanju simptoma bolesti, poremećaja i tegoba, kao i dijagnostikovanju oboljenja.
  • Kada proceni da je to u interesu pacijenta, apotekar je dužan da pravovremeno uputi pacijenta kod najmerodavnijeg zdravstvenog stručnjaka poštujući princip autonomije pacijenta, kao i princip primum non nocere.
  • Apotekar je dužan da u granicama svoje stručne osposobljenosti spreči nepravilno lečenje pacijenta, kada proceni da je to u interesu zdravlja pacijenta i da se o ovome konsultuje sa lekarom (posebno kod lekova i medicinskih sredstava koji se izdaju na recept).
  • Apotekar je dužan da se angažuje u obezbeđivanju farmaceutske zdravstvene zaštite za svakog pojedinca, bez obzira na rasu, pol, etničko poreklo, veru, socijalni i bračni status, seksualno opredeljenje, političku orijentaciju, starosno i zdravstveno stanje, kao i na svoj lični stav prema pojedincu ili njegovoj porodici.
  • Apotekar mora da drži u tajnosti sve informacije u vezi sa korisnicima njegovih usluga dobijene tokom obavljanja farmaceutske zdravstvene delatnosti, ker se te informacije smatraju stručnom, odnosno profesionalnom tajnom.
  • Prilikom izdavanja lekova na recept i/ili bez recepta, apotekar je obavezan da izdavanjem terapijskih paralela i odabira medicinskih sredstava pruži savet i neophodne informacije o leku (doziranje, mogući neželjeni efekti, interakcije sa drugim lekovima i/ili hranom, način čuvanja leka i drugo), kao i da proveri da li je ove informacije pacijent razumeo i zapamtio.

apotekar je duzan da prodaje kondome

Udruženja

Međunarodno udruženje farmaceuta je FIP – Fédération Internationale Pharmaceutique je na nacionalnom nivou organizovane strukovne organizacije poput Kraljevskog udruženja farmaceuta Velike Britanije, Farmaceutske gilde Australije[7] ili Američke farmaceutske asocijacije[8].

U Srbiji je obavezno članstvo farmaceuta u Farmaceutskoj komori Srbije[9] za sve farmaceute koji rade kao zdravstveni radnici, a pored Komore postoji i Farmaceutsko društvo Srbije[10] u kome je članstvo dobrovoljno. Farmaceutska udruženja mogu biti i zadužena za izdavanje odgovarajućih licenci (npr. Kraljevsko farmaceutsko društvo Velike Britanije ili Farmaceutska komora Srbije).

Napomene

  1. ↑ Friedrich II Hohenstaufen (1194—1250), unuk je Rodžera II iz kraljevske porodice Hohenstaufen. Sa tri godine proglašen je za kralja dveju Sicilija. On je od 1212. do svoje smrti bio je rimski car i nemački kralj. Vladao je Sicilijom i Napuljem od 1212. do 1250. godine, i za to vreme učinio je veliki pomak u uređenju zakonodavstva. Uglavnom je živeo na Siciliji. Bio je veliki neprijatelj papstva pa je bio isključen iz crkve. Vodio je 1229. Vi krstaški rat.
  2. ↑ Konstitucija, na latinskom znači ustav. U literaturi se često ove konstitucije prevode i kao edikt.

Izvori

  1. ↑ Van Mil JW, Dean Franklin B. Defining Clinical Pharmacy and Pharmaceutical Care. Pharm World Sci 2005; 27:137.
  2. ↑ Schumock GT, Butler MG, Meek PD, Vermeulen LC, Arondekar BV, Bauman JL.Evidence of the Economic Benefit of Clinical Pharmacy Services: 1996–2000. 2002 Task Force on Economic Evaluation of Clinical Pharmacy Services of the American College of Clinical Pharmacy. Pharmacotherapy 2003; 23: 113–32.
  3. ↑ Dušanka Parojčić, Dragan Stupar, Mirjana Stupar, Istorija medicine i zdravstvene kulture Profesionalni odnos farmaceuta i lekara od 13. do 20. veka: Etički i stručni aspekt , Istorija medicine i zdravstvene kulture Farmaceutski fakultet u Beogradu, Glasilo Podružnice Srpskog lekarskog društva Zaječar, 29 (2004) 2 pp. 118–126, UDK 616-051:615-051]:174”12/19”, ISSN 0350-2899,
  4. ↑ Hein HW, Sappert K. Zur Datierung der Medizinalordnung Friedrichs II. Zur Geschichte der Pharmazie 1955; (2): 9-11.
  5. ↑ Parojčić D. Farmaceutska deontologija u Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji od 1839. do 1941. godine. [Magistarska teza]. Beograd: Farmaceutski fakultet Univerziteta u Beogradu; 2000. pp. 4–6
  6. ↑ Hein HW, Sappert K. Die Medizinalordnung Friedrichs II. Eine pharmaziehistorische Studie. Veröffentlichungen der Internationalen Gesellschaft für Geschichte der Pharmazie N. F. Bd. 12. Eutin: ISHP; 1957. pp. 22–43.
  7. ↑ Farmaceutske gilde Australije
  8. ↑ Američka farmaceutska asocijacija
  9. ↑ Farmaceutska komora Srbije
  10. ↑ Farmaceutsko društvo Srbije

Literatura

  • Rudolf Schmitz: Geschichte der Pharmazie. Unter Mitarb. von Franz-Josef Kuhlen, Bd I: Von den Anfängen bis zum Ausgang des Mittelalters. Govi-Verlag, Eschborn/Ts. 1998. ISBN 978-3-7741-0706-9
  • Rudolf Schmitz: Geschichte der Pharmazie. Fortgef. v. Christoph Friedrich u. Wolf-Dieter Müller-Jahncke, Bd II: Von der Frühen Neuzeit bis zur Gegenwart. Govi-Verlag, Eschborn/Ts. 2005. ISBN 978-3-7741-1027-4
  • Christoph Friedrich: Apotheker erinnern sich. Autobiographien aus drei Jahrhunderten. Govi-Verlag. 2007. ISBN 978-3-7741-1072-4
  • Hugo Maubach: Das Charakterbild des Apothekers in der Litteratur. - Berlin: Springer, 1898. Digitalisierte Ausgabe der Universitäts- und Landesbibliothek Düsseldorf

Vanjske veze

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Apotekar&oldid=40782762