Karlo Veliki – razlika između verzija

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Interaktivna pretraga historije
← Starija izmjenaNovija izmjena →
Uklonjeni sadržaj Dodani sadržaj
VizualnoWikitekst
Nema sažetka izmjene
Red 36: Red 36:
== Mladost Pipinovog sina ==
== Mladost Pipinovog sina ==


Stariji Pipinov sin Karlo, sa nadimkom „Veliki“ ({{Jez-lat|Caroli Magni/Carolus Magnus}}, {{Jez-fra| Charlemagne}}, {{Jez-nem|Karl der Große}}) je rođen [[2. april]]a [[742]]. godine u [[Lijež]]u (današnja [[Belgija]]).
Stariji Pipinov sin Karlo, sa nadimkom „Veliki“ ({{Jez-lat|Caroli Magni/Carolus Magnus}}, {{Jez-fra| Charlemagne}}, {{Jez-nem|Karl der Große}}) je rođen [[23. juna]]a [[747]]. godine u [[Lijež]]u (današnja [[Belgija]]).


Prema svedočanstvu Karlovog biografa [[Ajnhard]]a, Karlo je detinjstvo proveo na očevom dvoru u [[Ahen]]u, gradu kojeg će kasnije uzdići za svoju prestonicu.
Prema svedočanstvu Karlovog biografa [[Ajnhard]]a, Karlo je detinjstvo proveo na očevom dvoru u [[Ahen]]u, gradu kojeg će kasnije uzdići za svoju prestonicu.

Verzija na datum 7 decembar 2015 u 22:40

Karlo I Veliki

Karlo Veliki
Karlo Veliki

Datum rođenja 2. april 742.
Mesto rođenja Lijež (Franačka)
Datum smrti 28. januar 814.
Mesto smrti Ahen (Franačka)
Titula Car Svetog rimskog carstva
Period 768—814
Prethodnik Pipin III Mali
Naslednik Luj I Pobožni
Poreklo i porodica
Dinastija Karolinzi
Otac Pipin III Mali
Majka Bertrada od Laona
Supružnik Desiderata (770–771)
Hildegard (771–783)
Fastrada (784–794)
Luitgard (794–800)
Deca Pipin II od Italije, Luj I Pobožni
Jedan od najstarijih prikaza Karla Velikog između papa Gelazija I. i Grgura I. Velikog iz sakramentarija Karla Ćelavog (oko 870.)
Karolinška dinastija
Pipinidi
Arnulfinzi
Karolinzi
poslije Sporazuma u Verdunu (843)
This box:

Karlo Veliki (latinski: Carolus Magnus ili Karolus Magnus, njemački: Karl der Große, francuski i engleski: Charlemagne ; 2.4. 747. - 28.1. 814.), franački sukralj od 768. - 771., jedini vladar od 771. do 814., car od 800. godine.

Kao sin kralja Pipina Malog i Bertrade od Laona, nasledio je svog oca i vladao zajedno sa svojim bratom Karlomanom, sve do njegove iznenadne i neobjašnjene smrti 771. Karlo Veliki je nastavio politiku svog oca prema papstvu i postao je njegov zaštitnik, slomivši moć Langobarda u Italiji i vodivši rat protiv Saracena, koji su ugrožavali njegovo carstvo iz Španije. Tokom ove kampanje Karlo Veliki je pretrpeo najteži poraz u svom životu u bici kod Ronsenvala 778. Takođe je vodio ratove i sa narodima sa istoka, uništivši avarsku državu, a Saksonce je porazio i naterao ih da pređu u hrišćanstvo, uvrstivši ih u svoje carstvo i tako je utro put za kasniju Otonsku dinastiju.

Nazvan je „ocem Evrope“ (pater Europae)[1], jer je njegovo carstvo ujedinilo veći deo zapadne Evrope prvi put nakon propasti Rimskog carstva. NJegova vladavina je povezana sa Karolinškom renesansom, oživljavanja umetnosti i kulture. Francuska i Nemačka monarhija smatraju svoja kraljevstva naslednicima carstva Karla Velikog.

Karlo Veliki je umro 814. nakon trineastogodišnje vladavine Carstvom. Umro je u prestonici Carstva - Ahenu u današnjoj Nemačkoj.

Mladost Pipinovog sina

Stariji Pipinov sin Karlo, sa nadimkom „Veliki“ (lat. Caroli Magni/Carolus Magnus, fr. Charlemagne, nem. Karl der Große) je rođen 23. junaa 747. godine u Liježu (današnja Belgija).

Prema svedočanstvu Karlovog biografa Ajnharda, Karlo je detinjstvo proveo na očevom dvoru u Ahenu, gradu kojeg će kasnije uzdići za svoju prestonicu. Tu je naučio da mačuje, da pliva (bio je odličan plivač), jaše i lovi. Zanimljivo da Pipin nije školovao svoga sina, niti ga je poslao u neki manastir gde su mogli da ga obrazuju sveštenici. Tako je Karlo do kraja života ostati nepismen (jedan od nepismenih vladara), koji će toliko ulagati u obrazovanje da će na dvoru otvoriti Dvorsku akademiju gde će raditi poznati evropski umovi.

Kolika mu je bila strast da nauči da piše, pokazuje i to što je do svoje smrti pod krevet čuvao voštane tablice, da bi se noću skrivao od sveta i pokušao da nauči da piše. Zbog nepismenosti, svoje akte je potpisivao tako što je udarao žig svoga prstena kao otisak.

Još kao dečak bio je odličan jahač i odličan rukovac lukom i strelom. Po rečima njegovog biografa, Karlo je bio naročito snažan momak, telesno veoma jak, ali dosta nizak i zdepast. Karlo nije bio predviđen da nasledi očev tron, jer su Karolinzi tada delili svoje teritorije na Severnu i Južnu Franačku. Pipin je imao i mlađeg sina Karlomana, koji je takođe bio potencijalni naslednik prestola.

Početak

Često se spominje da je početak njegove vladavine 768. godina, kad je umro njegov otac Pipin Mali, no tada je država podijeljena na dva dijela kojima su vladali Karlo (zapadni dio) i njegov brat Karloman (istočni dio). Braća nisu zemljom upravljala složno. Do dubljih razmimoilaženja došlo je u vezi s politikom prema Langobardima. Karlo je isprva usvojio stav svoga djeda i oca Karla Martela o savezništvu s Langobardima, pa se čak po očevoj želji oženio s kćerkom langobardskog kralja Deziderija kako bi se postigao trajni mir nakon rata iz 756 godine. Taj savez bez obzira na brak ipak nije dugo potrajao. Deziderije je naime, iskorištavajući sporove između vojne aristokracije u Papinskoj državi i svećenstva, nametnuo u Rimu svoga kandidata za papu Stjepana III. Karlov brat Karloman želio je da politika u Italiji ostane u njegovom nadleštvu; strahovao je od Karlova saveza s Langobardima i istupao kao zaštitnik papinstva. Karlo je uskoro shvatio da to omogućuje bratu da mu se suprostavlja pa je radikalno izmijenio svoj odnos prema Langobardima. Prekinuo je savez s Deziderijem, rastavio se od njegove kćeri i stupio u pregovore s papinstvom. Karloman se time našao politički usamljen. Pod pobliže nepoznatim okolnostima umro je potkraj 771. godine, Karlo je bez obzira na nasljedno pravo Karlomanovih sinova zavladao cijelom državom. Ostavši bez baštine, Karlomanova udovica, koja je također bila langobardska princeza, je s oba svoja sina pobjegla u Italiju na talijanski dvor.

Ratovi

Prvi po povijesnom redosljedu od ratova Karla Velikog je bio onaj protiv Sasa. Njega se veoma jednostavno može nazvati i drugim križarskim pohodom ( prvi je bio bizantski pohod između 626. i 628. godine ) pošto se on vodio s ciljem zatiranja tamošnje paganske religije. U prvom od saskih pohoda iz 772 godine koji će trajati sljedeća tri desetljeća franačka vojska uništava tamošnje sveto stablo kao dokaz nadmoći kršćanstva. Tijekom najvećeg dijela ovoga doba franačka vojska bez problema pobjeđuje lokalno stanovništvo koje bi se po njenom povratku u domovinu opet pobunilo. Sve te bune traju do 804 godine kada je Karlo Veliki po zadnji put bio prisiljen izravno intervenirati protiv pobunjenika.

Puno uspješniji i kraći je bio njegov rat protiv Langobarda. Iako je formalni razlog za ovaj rat između 773. i 774. godine bilo pitanje granica između papinske države i kralja Deziderija, stvarna Karlova motivacija se nalazila u djeci Karlomana koja su živjela u Paviji i predstavljala opasnost po njegovog tek rođenog prestolonasljednika Karla mlađeg. Ono što je još Pipin Mali dokazao, potvrdio je i Karlo Veliki, čije dvije armije su s velikom lakoćom uništile protivničku vojsku 773. godine. Nakon toga je uslijedila opsada Pavije, koja pada u sljedeću godinu. Tijekom pada ovog grada djeca Karlova brata Karlomana su bila likvidirana dok je langobardski kralj bio pošteđen te sudbine.

Zasljepljen prividnim uspjehom u ratu protiv Sasa i totalnom pobjedom u Italiji, franački kralj je počeo vjerovati u vlastitu nepobjedivost tako da kada dobiva poziv za intervenciju u današnjoj Španjolskoj, on mu se bez razmišljanja odaziva. Ovaj pohod iz 778 godine na kraju dobiva ishod potpuno drugačiji od očekivanja. Bez obzira na prvobitne uspjehe koje čine osvajanja Barcelone i Pamplone, Karlov oprez se javlja pri opsadi Zaragoze koja se odbija predati. Kap koja prelijva čašu tada postaje vijest o saskoj buni nakon čega se donosi odluka o napuštanju Španjolske. Prije odlaska Karlo uništava obrambene zidove baskijske prijestolnice Pamplone zbog čega ga ubrzo ovaj narod počinje napadati. U najvećoj bitki ovoga rata Baski uništavaju franačku armiju koja čuva njihovu zalaznicu. Među poginulima se našao grof Bretonske marke Roland čija sudbina će biti opjevana u najpopularnijem epu toga doba. Taj poraz je na neko vrijeme smirio osvajačke ambicije Karla Velikog koji se tada okreće organizaciji svoga velikog kraljevstva.

Posljednji od velikih ratova Karla Velikog počinje 788. godine kada Avari u potezu upitne inteligencije pljačkaju franačku istočnu Italiju. Kako je na taj potez jedini odgovor mogao biti rat, on se i dogodio. Rat će sveukupno trajati nešto malo više od deset godina ne radi protivničke snage nego radi potrebe franačkih vojski da guše saske bune. Konačnom pobjedom Karla Velikog njegova država se zbog aneksije vazalne Bavarske ( 788 godine ) prostirala od Dunava do Atlantskog oceana i od Barcelone do Baltičkog mora. Na svom tom području jedini pokušaj ozbiljne franačke bune je bio onaj iz 792. godine kada ga njegov sin Pipin Grbavac pokušava oboriti državnim udarom.

Car

Vojni i politički uspjesi znatno su ojačali Karlovu moć i ugled na Zapadu. Stoga su počele pripreme za njegovo uzdizanje na carski položaj. Možda je tu zamisao potakao ili je u najmanju podupirao Karlov prijatelj i savetnik, anglosaski redovnik Alkuin, koji je na Karlov poziv došao u Franačku i od 796. bio opat samostana sv. Martina u Toursu. On je već nekoliko godina pre Karlove krunidbe za cara isticao Karlovu dominantnu ulogu u Hršćanskom svijetu, njegovo božansko poslanje kao zaštitnika vjere i papinstva. Pri tome je izraz "Hršćansko carstvo" što ga on upotrebljava postao sinonim za cijeli Hršćanski Zapad, u opreci prema Bizantskom Carstvu.

Ovakvo izričito izdizanje Karla na vrhunski položaj na Zapadu, iznad kraljevstava, papinstva i svih ljudi, bilo je u skladu s Karlovim težnjama. On je već od početka svoje vladavine prisvajao pravo da daje svoj pristanak na izbor pape, kao što je i bizantski car potvrđivao izbor carigradskog patrijarha, a i pape sve do sredine 8. veka. Nakon što je u Carigradu svrgnut Konstantin VI. u korist svoje majke Irene godine 797., na Zapadu je isticano da na Istoku više uopće nema cara, nego da je vlast uzurpirala jedna žena. U isto vrijeme papinstvo je zapalo u duboku dekadenciju pa je ovisilo o milosti franačkoga kralja. Sve te okolnosti kao i činjenica da je Karlo zavladao cijelom Zapadnom Europom od Saske i Panonije pa sve do Španjolske (s granicom na rijeci Ebru), stvorile su povoljne uvjete da se zamisao o obnovi carstva na Zapadu ostvari. Zato je papa Leon III. okrunio na Božić 800. godine za cara s obrazloženjem da tada više nije bilo rimskih careva pošto je u Carigradu vladala carica Irena. S tom njegom krunidbom nastaje Sveto Rimsko Carstvo. Tijekom ovog zanimljivog razdoblja Karlu dolazi jedna delegacija iz Jerusalima (koji je tada bio u arapskim rukama) i u ime jerusalemskog patrijarha predaje mu zastavu i ključeve Svetoga groba, Kalvarije i samoga grada Jerusalima. Povodom tog događaja vekovima poslije francuski kraljevi će se smatrati zaštitnicima Svetog groba.

Karlova krunidba za cara izazvala je prosvjed Bizanta u kojemu je u međuvremenu Irena svrgnuta, a carem postao Nikefor I. Izbio je i rat, koji je završio mirom u Aachenu 812. godine. Bizant je međutim tim mirom odlučio priznati Karlu carski naslov.‚‘

Doba Karla Velikog

Potpis Karla Velikog na dokumentu od 31. 08. 790.: vlastoručan je samo znak u obliku slova v unutar romba

Karla su slavili i njegovi suvremenici i kasnija historiografija. I unatoč nekim pretjerivanjima, ostaje nedvojbena činjenica da je pod vladavinom Karla Velikog Franačka i cijela Zapadna Europa doživjela razdoblje kulturnog napretka (Karolinška renesansa), prosperiteta i relativnog mira kakvih nije bilo na tom području još od doba Rimskog carstva. Podupirući samostane Karlo je podupirao razvoj pismenosti i kulture (iako sam nije znao pisati). Crkva je u ono doba opće nepismenosti i nekulture, praktički bila njihov jedini čuvar. Mnogi izvori za to i kasnije doba kao i brojna djela antičkih pisaca nastali su odnosno sačuvani za sljedeće naraštaje zahvaljujući upravo njemu i njegovim nastojanjima. Za Karla Velikog procvat doživljava i graditeljstvo. Tako je dao sagraditi Dvorsku kapelu u svojoj prijestolnici Aachenu.

Kraljevsko prijestolje u katedrali u Aachenu

Karlo Veliki nadživio je svu svoju djecu osim Ludovika I. 'Pobožnog' koji ga je i naslijedio. Karlov život i djela opisao je opat Einhard.

Karlo Veliki i Hrvatska

Hrvatska se ovog vladara ticala samo tijekom njegovih ratova s Avarima i Bizantom. Njegovo uništenje Avara rezultira kratkoročnim nastankom slavenske države imena Blatonski Koštel između Drave, Mure i Dunava. Ova kratkoročna državna tvorevina će biti uništena krajem devetog stoljeća mađarskim osvajanjem. U tom kratkom vremenskom razdoblju veliki dio tamošnje populacije čine Hrvati.

Istra s druge strane zbog ratova s Bizantom postaje povijesna zanimljivost. Kao dotadašnji rimski (bizantski) teritorij prelazi direktno u ruke Svetog Rimskog Carstva. Od tadašnjih vojnih operacija ostaje danas u već zaboravljenom događaju priča o pogibiji Karlovog furlanskog markgrofa (generala) Erika na današnjem području Rijeke 799 godine. Kako je najbliži tadašnji grad u tom sukobu bio Tarsatika (danas Trsat), ona je bila uništena kao opomena drugima. Tadašnja područja Panonske i Dalmatinske Hrvatske su nominalno priznale vlast Franaka dok je Crvena Hrvatska (crnogorsko primorje i dio Albanije danas) ostala u vlasti Bizanta. Franci se inače nisu miješali u unutarnje poslove Dalmatinske (Primorske) Hrvatske, tako da su hrvatski knezovi vladali praktički samostalno. Primorska Hrvatska je priznavala vrhovnu franačku vlast sve do kneza Branimira, a onda se potpuno osamostalila, a Panonska Hrvatska sve do kraja 9. stoljeća i provale Mađara.

Koliko je Karlo bio moćan i ugledan među južnim Slavenima svjedoči i činjenica da je slavenska riječ "kralj" nastala upravo od Karlova imena (Carolus).

Zanimljivost

U krugovima povjesničara postoje već neko vrijeme špekulacije kako je Karlo Veliki potomak Atile. Osnovu takvog razmišljanja čine dva vjenčanja kraljevske porodice naroda Gepida. Tijekom života Atile njegov možda i najvjerniji general je bio Ardarik, kralj Gepida. Ta vjernost je tada bila nagrađena vjenčanjem s kćerkom svoga gospodara. Kako su potomci ovoga kralja vladali Gepidskom državom do njenog uništenja u drugoj polovici VI stoljeća uzima se kao mogućnost da su oni bili ujedno potomci Atile Biča Božjeg.

Drugi važni dio ovog nasljeđivanja započinje povijesno dokumentiranim vjenčanje Austrikuse, kćerke tadašnjeg kralja Gepida za Waka kralja Langobarda ( vladao 510 - 539 ). Kasnija česta vjenčanja langobardskih kraljeva s bavarskim i franačkim vladarima nam daruje ovu još uvijek upitnu vezu s pretcima Karla Velikog.

Osnovni problem cijele ove teorije se nalazi u činjenici kako je Ardarik kao i svi barbarski vladari toga vremena imao svoj harem, a ne samo jednu ženu. Radi toga se s sigurnošću ne može ustvrditi je li ga naslijedio od sin kćerke Atile Biča Božjeg ili neke druge svoje supruge.

Vidite još

Reference

  1. ↑ Papst Johannes Paul II (2004). „Ansprache von seiner Heiligkeit Papst Johannes Paul II” (German). Internationaler Karlspreis zu Aachen. 

Literatura

  • Miroslav Brandt, Srednjovekovno doba povijesnog razvitka, Zagreb, 1980.
  • Žak Peroa, Istorija Francuske, Beograd, 1961.
  • Ajnhard, Život Karla Velikog, 1990.
  • A. D Udaljcov, J. A. Kosminski i O. L. Vajnštajn, Istorija Srednjeg veka I, Beograd, 1959.
  • Sindi Peinter, Istorija Srednjeg veka (284—1500), Banja Luka, 1997.
  • Charlemagne: Biographies and general studies, from Encyclopædia Britannica, full-article, latest edition.
  • Barbero, Alessandro (2004). Charlemagne: Father of a Continent. trans. Allan Cameron. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-23943-1. 
  • Becher, Matthias (2003). Charlemagne. trans. David S. Bachrach. New Haven: Yale University Press. ISBN 0-300-09796-4. 
  • Collins, Roger (1987) [1986]. The Basques. New York: Basil Blackwell Inc. 
  • Collins, Roger (1998). Charlemagne. Toronto: University of Toronto Press. 
  • Collins, Roger (2004). Visigothic Spain, 409–711. History of Spain. Malden, MA; Oxford: Blackwell Pub.. 
  • Douglass, William A; Bilbao, Jon (2005). Amerikanuak: Basques in the New World. The Basque series. Reno; Las Vegas: University of Nevada Press. 
  • Einhard, putative (741–829). Annales Regni Francorum (Annales Laurissenses Maiores). The Latin Library. 
  • Einhard (1999) [1880]. Halsall, Paul. ur. The Life of Charlemagne. trans. Samuel Epes Turner. New York: Harper & Brothers; Medieval Sourcebook, Fordham University. 
  • Ganshof, F. L. (1971). The Carolingians and the Frankish Monarchy: Studies in Carolingian History. trans. Janet Sondheimer. Ithaca, N.Y.: Cornell University Press. ISBN 0-8014-0635-8. 
  • James, David; Ibn al-Qūṭiyya (2009). Early Islamic Spain: The History of Ibn al-Qūṭiyya: a study of the unique Arabic manuscript in the Bibliothèque Nationale de France, Paris, with a translation, notes and comments. London and New York: Routledge. 
  • Lewers Langston, Aileen; Buck, Jr., J. Orton, ur. (1974). Pedigrees of Some of the Emperor Charlemagne's Descendants. Baltimore: Genealogical Pub. Co.. 
  • McKitterick, R. (2008). Charlemagne: The Formation of a European Identity. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
  • Molina Figueras, Joan (2004). „Arnau de Montrodon y la catedral de San Carlomagno: sobre la imagen y el culto al emperador carolingio en Gerona” (Spanish). Anuario de Estudios Medievales 34 (1): 417–454. DOI:10.3989/aem.2004.v34.i1.190. 
  • Oman, Charles (1914). The Dark Ages, 476–918 (6th ed. izd.). London: Rivingtons. 
  • Painter, Sidney (1953). A History of the Middle Ages, 284-1500. New York: Knopf. 
  • Pirenne, Henri (2001) [1937 posthumous]. Mohammed and Charlemagne (Dover izd.). Mineola, N.Y.: Dover Publications. 
  • Riché, Pierre (1993). The Carolingians: A Family Who Forged Europe. Middle Ages Series. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-1342-4. 
  • Russell, Charles Edward (1930). Charlemagne, first of the moderns. Boston and New York: Houghton Mifflin Co.. 
  • Santosuosso, Antonio (2004). Barbarians, Marauders, and Infidels: The Ways of Medieval Warfare. Boulder, Colo.: Westview Press. ISBN 0-8133-9153-9. 
  • Scholz, Bernhard Walter; Barbara Rogers (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 0-472-08790-8.  Comprises the Annales regni Francorum and The History of the Sons of Louis the Pious
  • Sypeck, Jeff (2006). Becoming Charlemagne: Europe, Baghdad, and The Empires of A.D. 800. New York: Ecco/HarperCollins. ISBN 0-06-079706-1. 
  • Tierney, Brian (1964). The Crisis of Church and State 1050–1300. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 0-8020-6701-8. 
  • Wilson, Derek (2005). Charlemagne: The Great Adventure. London: Hutchinson. ISBN 0-09-179461-7. 
  • Sigurd Abel, Bernhard Simson: Jahrbücher des Fränkischen Reiches unter Karl dem Großen. Bd. 1. Leipzig 1888 (2. Auflage, bearbeitet von Simson), Bd. 2. Leipzig 1883; ND Berlin 1969. (hinsichtlich der politischen Geschichte immer noch grundlegend, als Gesamtüberblick jedoch veraltet)
  • Matthias Becher u.a.: Das Reich Karls des Großen. Theiss, Stuttgart 2011, ISBN 978-3-8062-2507-5.
  • Jörg W. Busch: Die Herrschaften der Karolinger 714–911. Oldenbourg, München 2011, ISBN 978-3-486-55779-4.
  • Johannes Fried: Der Weg in die Geschichte. Die Ursprünge Deutschlands bis 1024 (= Propyläen Geschichte Deutschlands. Bd. 1). Propyläen, Berlin 1994, ISBN 3-549-05811-X. (originelle, teilweise von der Forschungsmeinung abweichende Darstellung)
  • Rosamond McKitterick (Hrsg.): The New Cambridge Medieval History. Volume 2, c. 700–c. 900. Cambridge University Press, Cambridge 1995, ISBN 0-521-36292-X.
  • Pierre Riché: Die Karolinger. Eine Familie formt Europa. Reclam, Stuttgart 1999, ISBN 3-15-010463-7. (Standardwerk zur Geschichte der Karolinger)
  • Rudolf Schieffer: Die Karolinger. 5., aktualisierte Auflage. Kohlhammer, Stuttgart 2014, ISBN 978-3-17-023383-6. (Standardwerk zur Geschichte der Karolinger)
  • Rudolf Schieffer: Die Zeit des karolingischen Großreichs (714–887) (= Handbuch der deutschen Geschichte. Bd. 2). 10., völlig neu bearbeitete Auflage. Klett-Cotta, Stuttgart 2005, ISBN 3-608-60002-7.
  • Rudolf Schieffer: Christianisierung und Reichsbildung. Europa 700–1200. C.H. Beck, München 2013, ISBN 978-3-406-65375-9. (knappes, aktuelles Überblickswerk mit gesamteuropäischer Perspektive)
  • Alessandro Barbero: Karl der Große. Vater Europas. Klett-Cotta, Stuttgart 2007, ISBN 978-3-608-94030-5. (italienische Originalausgabe 2000)
  • Matthias Becher: Karl der Große. 6., durchgesehene und aktualisierte Auflage. Beck, München 2014, ISBN 978-3-406-43320-7. (sehr knappe Einführung mit kommentierter Kurzbibliographie)
  • Roger Collins: Charlemagne. University of Toronto Press, Toronto 1998; Macmillan, Basingstoke u. a. 1998, ISBN 0-333-65054-9.
  • Jean Favier: Charlemagne. Fayard, Paris 1999, ISBN 2-213-60404-5 (umfassende, systematisch angelegte Darstellung)
  • Johannes Fried: Karl der Große. Gewalt und Glaube. Eine Biographie. 4. Auflage, Beck, München 2014, ISBN 978-3-406-65289-9. (aktuelle, umfassende und stilistisch ansprechende Biographie, die das Leben Karls in den geschichtlichen Kontext seiner Zeit einbettet)
  • Dieter Hägermann: Karl der Große. Herrscher des Abendlandes. Econ, Berlin 2000, ISBN 3-549-05826-8. (Rezensionen)
  • Wilfried Hartmann: Karl der Große. Kohlhammer, Stuttgart 2010, ISBN 978-3-17-018068-0. (Rezension)
  • Michael Imhof, Christoph Winterer: Karl der Große. Leben und Wirkung, Kunst und Architektur. Imhof, Petersberg 2013, ISBN 978-3-932526-61-9. (mit einem kunsthistorischen Schwerpunkt)
  • Rosamond McKitterick: Karl der Große (= Gestalten des Mittelalters und der Renaissance). Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 2008 (englische Originalausgabe: Charlemagne. The Formation of a European Identity. Cambridge 2008). (Darstellung, die auf umfassender Quellen-, Handschriften- und Literaturkenntnis beruht; Rezension bei H-Soz-u-Kult sowie kritische Rezension in Concilium medii aevi 11 (2008))
  • Stefan Weinfurter: Karl der Große. Der heilige Barbar. 2. Auflage. Piper, München u.a. 2013, ISBN 978-3-492-05582-6. (aktuelle und gut lesbare Biographie)
  • Deutsches Historisches Museum (Hrsg.): Kaiser und Kalifen. Karl der Große und die Welt des Mittelmeers. Zabern, Darmstadt 2014, ISBN 978-3-8053-4774-7 (Sammlung von aktuellen Beiträgen zu den Beziehungen zwischen Frankenreich, Byzanz und Kalifat um 800)
  • Matthias Becher: Das Kaisertum Karls des Großen zwischen Rückbesinnung und Neuerung. In: Hartmut Leppin, Bernd Schneidmüller, Stefan Weinfurter (Hrsg.): Kaisertum im ersten Jahrtausend. Schnell & Steiner, Regensburg 2012, S. 251–270.
  • Peter Classen: Karl der Große, das Papsttum und Byzanz. Die Begründung des karolingischen Kaisertums. Herausgegeben von Horst Fuhrmann und Claudia Märtl (= Beiträge zur Geschichte und Quellenkunde des Mittelalters. Bd. 9). 2. Auflage. Thorbecke, Sigmaringen 1988, ISBN 3-7995-5709-1. (grundlegend zum Kaisertum und zur Kaiserkrönung)
  • Rudolf Schieffer: Neues von der Kaiserkrönung Karls des Großen (Sitzungsbericht der bayerischen Akademie der Wissenschaften. Philologisch-historische Klasse 2004, 2). München 2004.
  • Frank Pohle u. a. (Hrsg.): Karl der Große – Charlemagne. Drei Bände im Schuber. Sandstein Verlag, Dresden 2014, ISBN 978-3-95498-094-9. (Zwei Kataloge – zur Kunst im Umkreis Karls des Großen und den Wirkstätten des Herrschers – sowie ein Essayband mit aktuellen Beiträgen zu zahlreichen Einzelaspekten)
    • Peter van den Brink, Sarvenaz Ayooghi (Hrsg.): Karl der Große – Charlemagne. Karls Kunst. Katalog der Sonderausstellung Karls Kunst vom 20. Juni bis 21. September 2014 im Centre Charlemagne, Aachen. Sandstein, Dresden 2014, ISBN 978-3-95498-093-2.
    • Frank Pohle (Hrsg.): Karl der Große – Charlemagne. Orte der Macht. Katalog. Katalog der Sonderausstellung Orte der Macht vom 20. Juni bis 21. September 2014 im Krönungssaal des Aachener Rathauses. Sandstein, Dresden 2014, ISBN 978-3-95498-091-8.
    • Frank Pohle (Hrsg.): Karl der Große – Charlemagne. Orte der Macht. Essays. Essayband zur Sonderausstellung Orte der Macht vom 20. Juni bis 21. September 2014 im Krönungssaal des Aachener Rathauses. Sandstein, Dresden 2014, ISBN 978-3-95498-092-5.
  • Wolfgang Braunfels u. a. (Hrsg.): Karl der Große. Lebenswerk und Nachleben. 4 Bände und Registerband. Düsseldorf 1965–1968. (wichtiges Referenzwerk)
  • Paul L. Butzer u. a. (Hrsg.): Karl der Große und sein Nachwirken. 1200 Jahre Kultur und Wissenschaft in Europa. 2 Bände. Brepols, Turnhout 1997, ISBN 2-503-50673-9.
  • Franz-Reiner Erkens (Hrsg.): Karl der Große und das Erbe der Kulturen. Akten des 8. Symposiums des Mediävistenverbandes Leipzig 15.–18. März 1999. Akademie Verlag, Berlin 2001, ISBN 3-05-003581-1.
  • Johannes Fried u. a. (Hrsg.): 794 – Karl der Große in Frankfurt. Ein König bei der Arbeit. Ausstellung zum 1200-Jahre-Jubiläum der Stadt Frankfurt am Main. Thorbecke, Sigmaringen 1994, ISBN 3-7995-1204-7.
  • Peter Godman, Jörg Jarnut, Peter Johanek (Hrsg.): Am Vorabend der Kaiserkrönung. Das Epos „Karolus Magnus et Leo Papa“ und der Papstbesuch von 799. Akademie Verlag, Berlin 2002, ISBN 3-05-003497-1.
  • August Heuser, Matthias Theodor Kloft (Hrsg.): Karlsverehrung in Frankfurt am Main. Eine Ausstellung des Dommuseums Frankfurt und des Historischen Museums Frankfurt. Frankfurt 2000, ISBN 3-921606-41-1.
  • Christoph Stiegemann, Matthias Wemhoff (Hrsg.): 799. Kunst und Kultur der Karolingerzeit. Karl der Große und Papst Leo III. in Paderborn. Katalog der Ausstellung in Paderborn 1999. 3 Bände. Philipp von Zabern, Mainz 1999, ISBN 3-8053-2456-1.
  • Joanna Story (Hrsg.): Charlemagne. Empire and Society. Manchester University Press, Manchester 2005, ISBN 0-7190-7088-0.
  • Bernd Bastert (Hrsg.): Karl der Große in den europäischen Literaturen des Mittelalters. Konstruktion eines Mythos. Niemeyer, Tübingen 2004, ISBN 3-484-64025-1.
  • Wolfgang Braunfels u.a. (Hrsg.): Karl der Große. Lebenswerk und Nachleben, Bd. 4 Nachleben. Schwann, Düsseldorf 1967.
  • Franz-Reiner Erkens (Hrsg.): Karl der Große in Renaissance und Moderne. Zur Rezeptionsgeschichte und Instrumentalisierung eines Herrscherbildes (Das Mittelalter. Perspektiven mediävistischer Forschung. Zeitschrift des Mediävistenverbandes 4, 1999, Heft 2). Akademie Verlag, Berlin 1999.
  • Thomas Kraus, Klaus Pabst (Hrsg.): Karl der Große und sein Nachleben in Geschichte, Kunst und Literatur. In: Zeitschrift des Aachener Geschichtsvereins 104/105, 2002/2003. (mit aktuellen und thematisch breit gefächerten Beiträgen zur Rezeptionsgeschichte)
  • Lieselotte-E. Saurma-Jeltsch: Karl der Große als vielberufener Vorfahr. Sein Bild in der Kunst der Fürsten, Kirchen und Städte (Schriften des Historischen Museums 19). Sigmaringen 1994.
  • Bernd Schneidmüller: Sehnsucht nach Karl dem Großen. Vom Nutzen eines toten Kaisers für die Nachgeborenen. Die politische Instrumentalisierung Karls des Großen im 19. und 20. Jahrhundert. In: Geschichte in Wissenschaft und Unterricht 51, 2000, S. 284–301.

Vanjske veze

Prethodnik: car Svetog Rimskog Carstva Nasljednik:
Titulu dodjelio Papa Lav III. Lotar I.
Prethodnik: Kralj Franačke Nasljednik:
Pipin Mali Ludovik I. 'Pobožni'
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Karlo_Veliki&oldid=20269140