Razlike između izmjena na stranici "Tit Lukrecije Kar"

Idi na navigaciju Idi na pretragu
Dodano 36 bajtova ,  prije 7 godina
m/м
Bot: popravljanje preusmjeravanja
m/м (Bot: Migrating 55 interwiki links, now provided by Wikidata on d:q47154 (translate me))
m/м (Bot: popravljanje preusmjeravanja)
O Lukrecijevom životu znamo veoma malo. Jedini istorijski izvor – koji se danas smatra uglavnom nepouzdanim – jeste [[Hijeronim]] (kraj 4. i početak 5. veka n. e.), koji pominje Lukrecija u svojoj ''Eusebijskoj hronici''. Prema Hijeronimu, Lukrecije je rođen 94. godine st. e., a umro je u 43. godini života. Hijeronim tvrdi da je Lukrecije poludeo nakon što je popio neki ljubavni napitak, da je svoj ep pisao u povremenim trenucima lucidnosti, da je zatim počinio [[samoubistvo]], a da je njegovo delo završio i ispravio [[Ciceron]]. Ove su tvrdnje danas u potpunosti odbačene.
 
Pre svega, [[Epikurejciepikurejstvo|epikurejska filozofija]], koju Lukrecije izlaže u svom delu, zasniva se u potpunosti na razumu i odbacuje svaku vrstu "romantičnog" gledanja na svet. Drugo, Lukrecije bi teško bio u stanju stvoriti ovakvo pesničko remek-delo da je većinu vremena bio duševno rastrojen. Kao što Ciceron primećuje u jednom pismu svome bratu Kvintu, "Lukrecijeve pesme sadrže, kako kažeš u svom pismu, mnogo iskrica inspiracije i mnogo pesničke veštine". Treće, Hijeronom je, kao jedan od ranih [[Hrićanstvo|hrišćanskih]] [[Crkveni oci|crkvenih otaca]], verovatno želeo da diskredituje Lukrecijevu filozofiju, čija je jedna od temeljnih postavki odbacivanje vere u bilo kakav [[Podzemnipodzemni svetsvijet|zagrobni život]] i u bilo kakva božanstva koja utiču na život ljudi. Da bi ga se diskreditovalo, Lukrecije je optuživan za nemoral, veštičarenje i gubitak pameti. Najzad, Vergilije u svojim ''Pesmama o zemljoradnji'' (''Georg''. II, 490–492), jasno aludirajući na Lukrecija, kaže: ''Felix qui potuit rerum cognoscere causas / atque metus omnis et inexorabile fatum / subiecit pedibus strepitumque Acherontis avari'' (= "Srećan je onaj što uzroke stvari je spoznao te pod / noge je bacio svaki strah, neumoljivu sudbu / tako i žubor nezasitog Aheronta"). Bilo bi u najmanju ruku čudno da je Vergilije ovakve uzvišene stihove napisao u slavu čoveka koji je počinio samoubistvo u trenucima duševnog rastrojstva i manijakalne [[Depresija|depresije]].
 
Iz jednog od pisama koja je Ciceron napisao svome bratu vidi se da su obojica čitali Lukrecijeve pesme. To je poslednje pominjanje Lukrecija sve do [[Elije Donat|Elija Donata]], koji u ''Životu Vergilija'' kaže da je Vergilije obukao "[[Toga|muževnu togu]]" ''(toga virilis)'' 15. oktobra 55. godine st. e. te dodaje da se "to desilo upravo na onaj dan kada je umro pesnik Lukrecije". Ako je Hijeronim u pravu kad kaže da je Lukrecije umro u 43. godini života, onda na osnovu Donatove vesti o 55. godini st. e. kao godini Lukrecijeve smrti možemo zaključiti da se rodio 99. godine st. e. Samo Lukrecijevo delo sadrži neke aluzije na uskomešanost političkog života u Rimu i na građanske sukobe.
Lukrecije svoj pesnički rad poredi s radom lekara: kao što lekar ponekada u med umoči neki lek koji je gorak ali isceljuje, tako i Lukrecije teške filozofske istine oblikuje u melodične [[stih]]ove da bi se mogle lakše prihvatiti. Lukrecije, jedan od prvih epikurejskih filozofa koji je pisao na latinskom jeziku, u epu ''O prirodi'' verno prenosi epikurejsku filozofiju i [[Psihologija|psihologiju]].
 
Njegov [[heksametar]] odiše snažnom pesnikovom individualnošću i pomalo je rogobatan u poređenju s urbanom glatkoćom Vergilijevih ili [[Publije Ovidije Nazon|Ovidijevih]]vih stihova. [[Akcent]]i koji padaju na kratke [[vokal]]e, česte [[Asonanca|asonance]] i [[Sinkopa|sinkope]] vokala mogu nekome zvučati grubo, premda je to uglavnom samo utisak koji je stvoren poređenjem s kasnijim pesnicima i nepoznavanjem načina na koji su vešti čitaoci zapravo recitovali poeziju na latinskom jeziku. Lukrecijev jezik je pomalo arhaičan, s genitivom na ''-ai'' ili na ''-um'', s upotrebom oblika ''ollus'' umesto klasičnog ''ille'', te s infinitivima na ''-ier''. Ep je bogat [[aliteracija]]ma i [[onomatopeja]]ma. Potpuni latinski filozofski vokabular stvoriće tek Ciceron, pa se Lukrecije žali na ''egestas linguae'', tj. na siromaštvo jezika s kojim se suočava u pokušaju da svoju tematiku izloži na latinskom. U tim slučajevima pribegava prevođenju s [[Grčki jezik|grčkog jezika]] i upotrebi [[metafora]] (''semina rerum'', ''corpora minima'').
 
Pesnik ceo ep izlaže s izvranrednom energijom, koja ne posustaje čak ni kada obrađuje takve tehničke detalje kao što su način kretanja atoma kroz prazan prostor ili sekvence slika koje omogućuju ljudski vid. Takva pesnička energija gotovo da nema paralela u celoj rimskoj književnosti, s eventualnim izuzecima [[Tacit]]ovih ''Anala'' te druge i četvrte knjige Vergilijeve ''Eneide''. U šest knjiga epa ''O prirodi'' nalaze se mnoge pesničke formule, kao što je namerno ponavljanje stihova i periodični emotivni uzleti.
 
Ep je bogat vrhunskim pesničkim slikama. Uvod u prvu knjigu, poznat kao ''Invokacija [[Venera (planeta)|Venere]]'', neprevaziđen je u rimskoj književnosti, kako po svom ekstatičnom proslavljanju životne snage i regeneracije sveta te hrabrosti i vrhunske oštroumnosti Epikurove, tako i po jetkoj kritici praznoverja ''(religio)'', što predstavlja preludij za prelazak na osnovnu temu pesme. Lukrecije u epu upravo suprotstavlja ''ratio'' ("razum", koji vodi do istinske spoznaje) i ''religio'' ("vera", koja ljude stavlja u ropski položaj i tera ih na svakakva zločinstva – pesnik od mnogobrojnih primera navodi žrtvovanje [[Ifigenija|Ifigenije]]).
 
Uvodni delovi različitih knjiga naglašavaju koliko je nova tema koju Lukrecije izlaže i koliko zahvalnosti čovečanstvo duguje Epikuru što ga je oslobodio od neutemeljenih strahova i praznog, nesrećnog i ropskog života. Veličanstveni završetak treće knjige (o smrti i zašto je se ne treba plašiti) i šeste knjige (o bolesti, posebno [[Kuga|kugi]]) daju neke od najplastičnijih opisa u književnosti, a slični su i razni drugi opisi u epu – opisi oluja, bitaka, požara i poplava. Opis čuvene [[Atina (grad)atena|atinske]] kuge na kraju šeste knjige veoma je uspeo i sastavljen je prema klasičnom [[Tukidid]]ovom opisu.
 
Struktura svake knjige i epa u celini odgovara tipičnoj strukturi argumentacije: definisanje problema, postavljanje teze, davanje antiteze, pobijanje antiteze, iznošenje zaključka. Premda napisan u šest knjiga, ep se može podeliti na dva glavna dela. Prve tri knjige izlažu osnovnu teoriju o [[Biće|biću]] i nebiću, [[Materija|materiji]] i prostoru, atomima i njihovom kretanju, prostornoj i vremenskoj neograničenosti [[univerzumsvemir|univerzuma]]a, pravilnostima reprodukcije (nema čuda i slučajnosti, sva bića rađaju se s jasnim uzrokom, na jasnom mestu i u jasno vreme), prirodi uma (''animus'', koji upravlja mišljenjem) i duha (''anima'', osećaj) kao materijalnim entitetima, i o prirodi njihove moralnosti, s obzirom da sama bića i njihove funkcije (svest, bol) doživljavaju kraj u trenutku kada i tela u kojima se nalaze i s kojima su isprepleteni. Poslednje tri knjige daju atomističko i materijalističko objašnjenje pojava koje zaokupljaju pažnju ljudi, kao što su čula, reprodukcija, prirodne sile, poljoprivreda, nebo i bolest.
 
Lukrecije je pesnik velikog talenta, ozbiljan i trezven mislilac. Naročito se pokazao veštim u brižljivoj obradi pojedinih epizoda. Ipak, kako je ep ponegde teško razumljiv (''difficilis'', kaže [[Kvintilijan]], X, 1), pesnik nije dobio zasluženo priznanje kod svojih savremenika. S druge strane, ep je bio poznat i širim slojevima stanovništva: Lukrecijevi stihovi nađeni su na nekoliko natpisa u [[Pompeji]]ma.
64.473

izmjene

Navigacijski meni