Atomizam

Atomizam, u filozofiji prirode, jeste teorija da su svi objekti u kosmosu sastavljeni od veoma malih, nepropadljivih čestica – atoma. Taj termin potiče od grčke reči ἄτομος (= nedeljiv, koji se ne može razdeliti na manje delove). Uzemeljiteljima antičkog atomizma smatraju se grčki filozofi Leukip i Demokrit.

Za filozofski koncept atomizma važna je činjenica da se za čestice – koje su hemičari i fizičari početkom 19. veka smatrali nedeljivim, pa ih stoga, prema dugoj tradiciji, i nazvali "atomima" – u 20. veku utvrdilo da se zapravo sastoje od još manjih elemenata: elektrona, neutrona i protona. Dalji eksperimenti pokazali su da se protoni i neutroni sastoje od još osnovnijih kvarkova, za koje trenutno nema eksperimentalnih dokaza da poseduju veličinu ili podstrukturu. Međutim, tendencija empirijskog dokazivanja sve manjih podatomskih čestica nagoni nas da postavimo pitanje: "Da li je materija beskonačno deljiva?" S obzirom na to da nepostojanje dokaza nije isto što i dokaz o nepostojanju, na ovo se pitanje ne može odgovoriti eksperimentalnim putem.

Prema tome, što se tiče kvarkova, elektrona i drugih fundamentalnih leptona, ne može se isključiti mogućnost da su i oni sastavljeni od još manjih čestica. Ipak, u međuvremenu, upravo se ove čestice (a ne hemijski atomi) mogu smatrati onim što se tradicionalno naziva nedeljivim elementima, kojima se tokom istorije bavila atomistička teorija.

Atomizam u filozofiji

Izvedenice iz reči "atom" mogu se upotrebljavati u dva različita konteksta: u smislu atoma kojima se bave prirodne nauke i u smislu filozofske misli. Termin "atomizam" tradicionalno je vezan za područje filozofije, odnosno za one filozofske pravce koji su tvrdili da su ceo kosmos i sve u njemu sastavljeni od sićušnih čestica koje nemaju fizičkih delova, ne mogu se razdeliti i koje su ili zanemarljive veličine (veličine tačke) ili uopšte nemaju veličinu. Atomi koji, prema ovim teorijama, ipak poseduju makar tu neznatnu veličinu – nazivaju se demokritovskim atomima, i to su atomi kojima se bavila antička filozofija. Indijski budistički mislioci, kao što su Dharmakirti i drugi, takođe su doprineli razvitku atomističkih teorija koje operišu momentalnim (trenutnim) atomima, koji se na momente pojavljuju u egzistenciji i iz nje nestaju. Tradicija atomizma dovela je do stanovišta da postoje samo atomi, a da objekti sastavljeni od delova (ljudska tela, oblaci, planete itd.) ne postoje. O ovoj posledici atomističke teorije raspravljali su atomisti, među ostalima Demokrit, Thomas Hobbes, a možda čak i Immanuel Kant (postoji sporenje oko toga da li je Kant bio atomista ili ne). Takvo krajnje stanovište atomizma ubraja se u mereološki nihilizam ili metafizički nihilizam. U savremenoj filozofiji ovo krajnje atomističko stanovište više nema onoliko pristalica koliko ih je imao ranije, jer mnogi savremeni filozofi nisu spremni na to da zastupaju stanovište da postoje samo atomi, a da nema stvari kao što su drveće itd. Ipak, atomističke teorije bliske demokritovskoj i epikurovskoj (o tome da atomi učestvuju u gradnji drugih objekata) još uvek su prisutne u savremenoj filozofiji, na primer teorija o jednostavnim.

Ukoliko se, prema atomizmu, sve može razložiti na najmanje čestice koje se dalje ne mogu deliti, onda se atomizam može analogno primeniti i na društvo ili logiku. U tom smislu, terminom "socijalni atomizam" definiše se ono stanovište koje kaže da pravi predmet analize nisu društvene ustanove ili skupne vrednosti, nego pojedinci, s obzirom na to da se sve karakteristike ustanova i vrednosti proističu upravo iz pojedinca. Slično tome, Bertrand Russell razvio je logički atomizam u nastojanju da identifikuje "atome mišljenja", odnosno delove misli koji se ne mogu razdeliti na manje delove misli.

Pored materije, postavljena su i pitanja o beskonačnoj deljivosti prostora i vremena. U njihovom modernom opisu, datom prema teoriji skupova, i prostor i vreme su beskonačno deljivi kontinuumi, u tom smislu što će se između bilo koje dve tačke u prostoru uvek nalaziti još jedna tačka u prostoru. Međutim, neki savremeni teoretičari smatraju da čak i prostor i vreme, ili prostorvreme mogu biti konačni u smislu diskretne matematike. Zanimljivo je da je još Zenon iz Eleje tvrdio da bi u slučaju beskonačne deljivosti prostora kretanje bilo nemoguće (premda, doduše, ako bi se vreme uzelo kao konačno). Vidi Planckovo vreme i Planckova dužina za više detalja o ovim idejama.

Novi razvitak antičke zagonetke o deljivosti materije podstaknut je otkrićem kvantne mehanike. Do tada se nije pravila nikakva razlika između deljena materijalne stvari i njenog "rezanja" na manje delove, pa se grčka reč ἄτομος često shvatala i u smislu onoga što se ne može podeliti i u smislu onoga što se ne može razrezati. Premda danas znamo da je atom zapravo deljiv, on se ne može "rezati": ne postoji takva deljivost prostora čiji bi delovi odgovarali delovima atoma.

Antički atomizam

Leukip i Demokrit

Krajem 5. veka st. e. Leukip i Demokrit zastupali su stanovište da se svi fizički objekti sastoje od atoma i praznog prostora, te da konkretna realizacija svakog pojedinog objekta zavisi od rasporeda atoma i prostora u njemu. Ni atomi ni praznina nisu nastali: oni su uvek bili, nepropadljivi su i večiti. Praznina je beskonačna i obezbeđuje prostor u kome se atomi na različite načine kombinuju. Različite kombinacije atoma u okviru praznine čine objekte koje osećamo, vidimo, jedemo, čujemo, mirišemo i kušamo u stvarnom svetu. Premda osećamo toplo i hladno, toplo i hladno zapravo ne postoje u smislu nezavisne egzistencije: to su jednostavno osećaji koje u nama bude različiti rasporedi atoma u praznini koji čine objekat koji percipiramo kao "hladan" ili "topao". Demokritovo učenje dalje je razvio Epikur, čija se stanovišta izvanrednom pesničkom snagom izložio rimski pesnik Lukrecije u epu O prirodi (De rerum natura).

Antičkim materijalističkim atomistima blisko je stanovište da su ljudi stvorili bogove, a ne obratno. Sekst Empirik kaže: "Neki misle da smo na ideju o bogovima došli zbog izuzetnih pojava koje se događaju u svetu. Demokrit kaže da su ljudi u davno doba bili uplašeni onim što se dešava na nebu, kao što su gromovi i munje te su mislili da njih uzrokuju bogovi". Prema Demokritu, sve što se dešava u svetu čisto je mehaničke prirode i uzrokovano je kretanjem, sastavljanjem i rastavljanjem atoma u praznom prostoru. A do kretanja atoma dolazi "po nuždi": atomi se spajaju i rastavljaju u skladu s njihovom vlastitom "prirodom".

Atomi i geometrija

Atom	Poliedar		Broj strana	Broj trouglova
Vatra	Tetraedar (Animacija)		4	24
Vazduh	Oktaedar (Animacija)		8	48
Voda	Ikosaedar (Animacija)		20	120
Zemlja	Kocka (Animacija)		6	24
Geometrijsko zasnivanje atoma prema Platonu

Platon je izneo prigovore mehanicističkoj nesvrsishodnosti Demokritovog atomizma. On je smatrao da samo spajanje atoma ne bi moglo rezultirati lepotom i obličjem sveta koji nas okružuje. U Timaju (28b - 29a) Platon kaže da kosmos nije večan, nego da je nastao, premda ga je njegov tvoritelj (demijurg) oblikovao prema večnom i nepromenljivom uzoru. Jedan deo tog nastanka činili su atomi vatre, vazduha, vode i zemlje. Međutim, Platon nije smatrao atome najelementarnijim stupnjem stvarnosti (pranačelima), nego matematičkim načelima. Atomi su za Platona bili geometrijska tela, čije su strane pak sačinjene od trouglova. Svaka kvadratna strana kocke sačinjena je od četiri trougla, a svaka trouglasta strana tetraedra, oktaedra i ikosaedra sačinjena je od šest trouglova.

Platon je postavio i geometrijsku strukturu atoma četiri osnovna elementa, kako je prikazano na slici desno. Kocka, sa svojom ravnom bazom i stabilnošću, pripisana je zemlji; tetraedar je pripisan vatri zbog toga što ga njegovi šiljasti vrhovi i oštre ivice čine pokretljivim. Vrhovi i rubovi oktaedra i ikosaedra bili su tuplji pa su stoga ova manje pokretljiva tela pripisana vazduhu odnosno vodi. Kako se atomi mogu rastaviti na trouglove, a trouglovi ponovo sastaviti i atome drugih elemenata, ovaj Platonov model ponudio je verovatno objašnjenje za promenljivost osnovnih elemenata.

Poricanje atoma

Aristotel je ustvrdio da elementi vatre, vazduha, zemlje i vode nisu sačinjeni od atoma, nego da su kontinuirani. On je smatrao da je postojanje praznine, koja je neophodna za održanje atomističkih teorija, suprotno principima fizike. Do promene dolazi ne zbog sastavljanja i rastavljanja atoma, nego transformacijom materije kao pasivnog principa, kao potencijalnosti (δύναμις) u konkretnu pojedinačnu stvar, u njenu aktualizaciju (ἐντελέχεια). Dakle, prema onoj teoriji, koja se teorija naziva hilomorfizmom, komad vlažne gline, kada na nju deluje grnčar, transformiše svoju potencijalnost u aktualizaciju, tj. postaje vrč. Aristotela se često kritikovalo zbog toga što je odbacio atomizam, ali treba se setiti da su u antičkoj Grčkoj atomističke teorije Demokrita, Platona i drugih ostale na nivou čiste spekulacije, koje se nisu mogle ni potvrditi ni opovrgnuti nekim eksperimentalnim empirijskim postupkom.

Atomi i etika

Epikur (341-270. st. e.) može se smatrati nastavljačem demokritovskog atomizma. Premda uveren u postojanje atoma i praznog prostora, on nije bio toliko siguran u to da možemo adekvatno objasniti pojedinačne prirodne pojave kao što su zemljotres, munja, komete, Mesečeve mene. Od Epikurovih dela sačuvani su samo fragmenti, a oni ukazuju na njegovo nastojanje da se atomistička teorija primeni na etiku, u tom smislu da se ljudi podstaknu da preuzmu odgovornost za sebe same i za svoju vlastitu sreću – s obzirom na to da nema bogova i drugih natprirodnih bića koji bi im mogli pomoći. Odbacujući besmrtnost, Epikur se nadao da će čoveka osloboditi straha od smrti – jer zašto bismo se plašili smrti kad je ona samo rastavljanje atoma, nakon čega nestaje svaka svest i osećaj, kada nema nikakvog strašnog suda i kada nikakva kazna ne čeka čoveka na onom svetu. "Smrt nas se ništa ne tiče, jer ono što se raspalo, ne oseća, a ono što ne oseća, ne tiče nas se" (Diog. Laert. X, 139). Oko tri stotine godina kasnije Lukrecije će u svojoj epskoj pesmi O prirodi prikazati Epikura kao junaka koji je slomio strašnu religiju poučavajući ljude o atomima, o tome šta je po atomima moguće a šta nemoguće.

Atomizam u islamu

Atomistističke filozofije se mogu pronaći u najranijim periodima islama, a predstavljaju sintezu grčkih i indijskih ideja. Kao i grčke i indijske verzije, islamski atomizam je u sebi imao potencijal za sukob s prevladavajućim vjerskim dogmama. Međutim, pokazao se kao plodnom i fleksibilnom idejom te je, slično kao i u Grčkoj i Indiji, cvao u nekim školama islamske misli.

Najuspješniji oblik islamskog atomizma se može naći u ašaritskoj školi filozofije, najviše u djelima filozofa al-Ghazalija (1058-1111). U ašaritskom atomizmu, atomi su jedine stalne, materijalne stvari u postiojanju, a sve ostalo u svijetu su "slučajne" što znači da traju u samo jednom trenutku. Ništa slučajno ne može biti izvor svega ostalog, osim opažanja, jer traje na trenutak. Naknadni događaji nisu predmet prirodnih fizičkih uzroka, nego su direktan rezultat stalne Božje intervencije, bez čega se ništa ne može dogoditi. Tako je priroda u potpunosti ovisna o Bogu, što je povezano s drugim ašaritskim idejama o uzroku, odnosno nedostatku uzroka (Gardet 2001).

Druge islamske tradicije su odbacile atomizam ašarita i nadovezale su na mnoge grčke tekstove, pogotovo one vezane uz Aristotela. Aktivna škola filozofa u Šopaniji, uključujući poznatog komentatora Averroesa (1126-1198) eksplicitno je odbacila misli al-Ghazalija i okrenula se prema proučavanju Aristotelove misli. Averroes je detaljno komentirao Aristotelova djela, a njegovi komentari su dosta utjecali na naknadna tumačenja Aristrotela u židovskoj i kršćanskoj skolastičkoj misli.

Vanjske veze

• Dictionary of the History of Ideas: Atomism: Antiquity to the Seventeenth Century
• Dictionary of the History of Ideas: Atomism in the Seventeenth Century
• Information and articles on a philosopher who opposes atomism
• Information on a philosopher who claims that atoms are point-sized
• Information on Buddhist atomism
• Article on traditional Greek atomism
• Atomism from the 17th to the 20th Century at Stanford Encyclopedia of Philosophy