Pokondirena tikva (opera)

Za ostale upotrebe, v. Pokondirena tikva (razvrstavanje).

Pokondirena tikva, komična opera u tri čina Mihovila Logara napisana 1956. godine povodom 150-godišnjice rođenja i 100-godišnjice smrti Jovana Sterije Popovića.

Libreto

Hugo Klajn prema istoimenoj komediji Jovana Sterije Popovića

Praizvedba

19. oktobar 1956., Beograd u Narodnom pozorištu.

Likovi i uloge

Ime	zanimanje	glas
Fema	bogata udovica	mecosopran
Evica	njena kći	sopran
Mitar	Femin brat	bas
Ančica	služavka	sopran
Jovan	šegrt	bariton
Sara	čankoliza kod Feme	sopran
Svetozar Ružićić	filozof	bariton
Vasilije	Evicin verenik	tenor

Sadržaj

NB Dato prema klavirskom izvodu opere u izdanju Saveza kompozitora Jugoslavije

I čin

U jednom zabačenom provincijskom mestancu u kući Feme, udovice nedavno umrlog čizmara, velika je halabuka: sluge, među kojima se ističu lepuškasta Ančica i prevejani šegrt Jovan, iznose iz stana stari nameštaj i unose novi. Sluge komentarišu razlog ovoj promeni i primećuju da je gazdarica Fema odjednom počela da „tera modu“. Dolazak Feme očigledno potvrđuje sve glasine, jer ona, u našušurenoj haljini, s ogledalom u jednoj i zvoncetom u drugoj ruci, počinje da daje lekcije dobrog ponašanja ne samo priprostoj služinčadi, već, pre svega, i svojoj kćeri Evici. Svi ti naopaki saveti sadržani su u njenoj „ariji sa zvoncetom“. Fema je otmena dama, „nobles“, i zato samo

kiti se i beli,

i trinkelte deli,

i ‘aljine bira,

i kosu frizira,

dok je Evica „prava krava i glupa ćupa“, koja ne zna „praviti komplimente, primati prezente, francuski parlirati i s kurmaherom špacirati“. Ona, majka, mora svoju kćer iz osnova „reparirati“. Na ovo mahnitanje pokondirene čizmarice nailazi kalfa Vasilije, Evičin verenik, koji svojom jednostavnošću i neposrednošću izaziva kod buduće tašte takav bes, da mladić mora da beži ostavljajući u kući nesrećnu, ali nepokolebljivu Evicu.

Glavni Femin učitelj u „noblesu“ je čankoliza Sara koja je nekada bila kod otmene gospode i koja pre svake lekcije izdiktira bogat niz jela, koja Fema treba da joj servira kao nagradu. Sara ne upućuje Femu samo u ponašanje i oblačenje, već uzima i ulogu provodadžike. Ona je za Evicu našla otmenog muža, pravog „filozofa“. Fema je oduševljena, jer će sad pred njom komšinice puziti i pucati od jeda. Svoje nakaradno znanje francuskog jezika želi Fema da prenese i na Evicu. Ali devojka ostaje nesalomiva, naročito kada čuje da neće smeti da pođe za svog Vasilija, nego za nekog filozofa, koga joj je majka namenila.

Kad nije mogla da „pofrancuzi“ ćerku, Fema pokušava da to učini sa slugom Jovanom. Ona se trudi da mu ulije u glavu iskrivljene francuske reči i da ga obuče u lakejsku livreju. Jovan ne pristaje da bude „pedinter“, ni kada ga gazdarica želi da podmiti novcem, ali se pokoleba kada mu ona obeća da će mu dati Ančicu za ženu.

Ančica je veći šeret od Jovana. Ona je za nagradu spremna majstoricu da oslovljava kao „milostivu gospoju“ i da joj otkrije tajnu kako se „noblese“ zabavljaju, udaraju u fortepijano i nose „šteker“. Fema će zasada mesto u pijano udarati u „drombulju“, a mesto štekera nosiće naočare svog pokojnog muža.

U svojoj ponesenosti i uspaljenosti, Fema se ne osvrće na svoga brata Mitra koji se zgražava zbog promena kod nje i u kući. Ančica objašnjava Mitru prve posledice Feminog ludovanja: majka ne dopušta kćeri da pođe za Vasilija, već hoće da je uda za filozofa. Međutim, ni Mitar nije naklonjen toj vezi Evice sa Vasilijem, jer je ovaj puki siromah. Kao dokaz „novog stanja“ u kući se pojavi odnekud Jovan u drečavoj livreji. To je za Mitra previše, te beži iz lude kuće glavom bez obzira.

Evici ne ostaje ništa drugo, nego da se požali svom Vasiliju na namere njene majke da je uda za drugog. Vasilije je tužan, ali u njemu tinja iskra nade. On je kupio loz, na koji će sigurno dobiti premiju, jer je njegove brojeve sastavljao po brojevima poljubaca, koje mu je Evica u snu dala. Maštanje verenika o lepšoj budućnosti brutalno prekida Fema.

II čin

Seoski mladići i devojke toliko navaljuju da vide preuređen dom pokojnog čizmara da Jovan i Ančica jedva uspevaju da ih odagnaju. Odmah zatim održava se čas francuskog jezika, koji „nobles“ Fema daje „pedinteru“ Jovanu. Fema izopačeno izgovara reči, a Jovan ih pritom još više izopačuje.

Sara dovodi kandidata za ženidbu, „filozofa“ Ružičića, varalicu i opsenara, izelicu i gurmana. Da bi na Femu ostavio što veći utisak, on se koristi citatima iz opskurne literature na starom crkvenom „slavenoserpskom“ jeziku, nerazumljivom za proste ljude. U svojim tiradama, „filozof“ kudi bedno svakodnevno zanimanje, a uzdiže svoje stihotvorstvo. Dolazi do upoznavanja sa Evicom koja se prostosrdačnom naivnošću i nehotice naruga Ružičićevoj nadmenosti. Ali, kada filozof počne da prokazuje svoje moći zastrašujućim alegorijama, tvrdeći da na samu reč pesnikovu mogu najstrašnije nemani proizaći i svakog uništiti, Evica užasnuta pobegne od prosioca.

Ružičić se požali Sari na Evičino držanje, kako on ne želi nju da uzme za ženu, jer je „u pauna Juno pretvorila Helenu“. Sara se naljuti i izgrdi nadmenog filozofa, koga nikako ne uspeva da udomi. Ružičić, uvređen, hoće da napusti kuću, ali kada mu Sara spomene bogati ručak štoga je Fema dala spremiti, pesnik se predomisli i zapeva zanosnu slavopojku trbuhu koji je toliko svemoćan da

goni gladnog pevati,

goni stihe praviti,

s njega mnoge devojke

za starkelje polaze,

s njega lepi mladići

babuskere uzimlju.

Ovaj poslednji pesnički motiv natera Saru na pomisao da Ružičića oženi samom Femom. Pesnik je takvim predlogom najpre revoltiran, ali ipak velikodušno pristaje, kada se seti da bi Fema mogla da štampa njegova dela. Čim Sara saopšti Femi pesnikovu odluku, ova pada u nesvest, očigledno lažnu jer se u njoj zaboravi i upućuje Saru, gde će naći kapljice koje će je vratiti svesti. Došavši sebi, Fema gotovo pomahnita od sreće. Kako li će sad tek puziti komšinice, ćiftinice i krpinice pred „gospojom filozoficom“! Na Sarino nagovaranje, Fema preda mladoženji poklon – sat i burmuticu svog muža – i kod tog svečanog čina veridbe kleči pred pesnikom kao „pred Jovišem Leda“.

Pesnik, međutim, ostaje u nedoumici, šta da uradi s darovima. Jovan, koji na pesnikov slavenoserpski jezik odgovara iskvarenim slovačkim, pristaje da sar i burmuticu založi negde za deset forinti. Pritom u burmutici nađe loz, koji mu Ružičić velikodušno daje kao nagradu za uslugu. Čin se završava svečanom večerom.

III čin

Zalivajući u bašti cveće, Ančica nas u jednoj arijeti podseća na sve vidove pokondirenosti svoje gazdarice Feme i na svoju naklonost prema Jovanu.

Evica sačeka Vasilija koji razdragan dolazi i obasipa je poljupcima sav srećan. Jedva uspeva da saopšti da je dobio premiju – dvanaest hiljada forinti! Njegov se loz nalazi na čuvanju kod Evice koja hita u kuću da ga donese. Ali, avaj, Fema je dala na dar filozofu burmuticu u kojoj se nalazi loz! Vasilije je utučen i besan. Evica se doseti kako će doći do burmutice. Učiniće kao da se zaljubula u pesnika, pa će mu izmamiti dragocenu burmuticu. Filozof nailazi i Evičina igra lako uspeva. Kad ona zatraži burmuticu, Ružičić kaže da je netragom nestala. On se rešio da ipak za ženu uzme Helenu, a ne Hekubu, kćer, a ne majku.

U nezgodan čas nailazi Fema, o kojoj filozof, zanesen Evičinim čarima, govori kao o rugobi koja izgleda „kao da dvadeseto dete doji“. Femu ova uvreda užasno razbesni. Toliko se istrošila i ponizila, pa sad i ovu porugu da dočeka! Usred najžešćeg sukoba „noblese“ sa „filozofom“ nailazi Mitar koji sarkastičnom duhovitošću razgolićuje ponesenost pomodarki. Zatim se obraća Femi, teražeći računa o njenom rasipanju imanja pokojnog muža, jer su se muževljeva burmutica i sat našli u zalogu. Jovan mora da prizna da mu je te stvari dao filozof da ih založi. Ružičić uzalud pokušava da pesničkim uzletima zabašuri prevaru. Evica se jako obraduje kad ugleda burmuticu, ali u njoj nema loza! U kritičnom trenutku Jovan pokazuje loz kojimu je Ružičić poklonio i predaje ga srećnim mladencima. Sada će i Mitar pristati na njihovo venčanje. Ali, pre toga treba raščistiti stvar sa Ružičićem. Mitar se odjednom seti ko je taj „filozof“ – trgovački kalfa koji je u dućanu načinio štetu i zatim pobegao na „nauke“. A Sara? I nje se Mitar seća. Bila je kuvarica kod nekog grofa. Kada sve to sazna, Fema je razočarana, poražena i – najzad – opamećena. Svi ostali ukućani srećni očekuju veliko veselje u budućem mirnom i smernom životu.

Vidi još

• Pokondirena tikva komedija Jovana Sterije Popovića iz 1838. godine.
• Pokondirena tikva (TV film iz 1981)
• Pokondirena tikva (TV film iz 1986)
• Pokondirena tikva (TV film iz 1997)