Rat u Vendéeu

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Pobuna u Vandeji)
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Oznaka Vandejskih rojalističkih pobunjenika. Francuske reči 'Dieu Le Roi' ispod srca i krsta znače 'Bog (je) kralj'.
Anri de la Rošžaklen
Žan Batist Karije
Položaj departmana Vandeja na mapi Francuske

Pobuna u Vandeji je ustanak od 1793. do 1796. godine protiv republikanske vlasti za vreme Francuske revolucije. Poznata je pod različitim nazivima: Rat u Vandeji, Pobuna u Vandeji, Ustanak u Vandeji. Vandeja je oblast na zapadnoj obali Francuske. Tu se dogodila najveća pobuna (kontrarevolucija) protiv nove republike. Bio je to najveći građanski rat u Francuskoj toga doba, u kome je ubijeno između 40.000 i 250.000 stanovnika Vandeje.

Uvod[uredi - уреди | uredi izvor]

Klasne razlike nisu bile tako velike u Vandeji, kao u ostalim krajevima Francuske. Izgleda da u seljačkoj Vandeji lokalno plemstvo nije bilo tako omraženo kao u drugim krajevima Francuske. Konflikti, koji su bili pokretačka snaga Francuske revolucije bili su u Vandeji oslabljeni jakom privrženošću katoličkoj crkvi. Nakon početka revolucije 1789. seljaci su osetili da se njihov položaj pogoršao pa su izbili nemiri već 1791. i 1792. Inače ustanak je potaknut i dodatnim razlozima. Jedan od njih je bio zakon po kojima su se crkvi oduzimali posedi i raspuštali manastiri i sveštenici su morali iskazati lojalnost novoj vlasti. Drugi važan dekret je bio dekret o regrutovanju 1793. godine. Gotovo svi sveštenici Vandeje su odbili da se zakunu na lojalnost novoj vlasti. Zbog toga je Komitet javne bezbednosti poslao sveštenike odane revoluciji, koji su bili omraženi u narodu. Ostali sveštenici su proglasili da su ceremonije i molitve nametnutih sveštenika bez ikakve vrednosti.

Izbijanje pobune[uredi - уреди | uredi izvor]

Narod se pobunio 7. marta 1793. protiv kako su oni videli nepravdi Republike. Pobune zbog regrutovanja izbile su u drugim krajevima Francuske nakon avgusta 1793. U Bretanji je mnogo veća pobuna odmah ugušena, jer je bilo dovoljno vojske. U Vandeji odmah na početku pobune nije bilo dovoljno vojske da uguši pobunu.

Nakon početka ustanka, bilo je spontanih i nekoordiniranih pobuna od 10. do 13. marta u mnogim gradovima i selima. Masa je napadala i ubijala predstavnike Republike. U Mašekulu je masa 11. marta na ulici pretukla i izbola do smrti 40 ljudi. Uhapsili su preostalih 400 predstavnika Republike. Povezali su ih konopcima, naterali da iskopaju jame i pobili ih.

Masa se kretala od manjih do većih naselja naoružana sa oružjem, koje su oduzeli. Nekoliko gradova je brzo palo u ruke pobunjenika, koji su bili mnogo puta brojniji od vojnika u republikanskim garnizonima Vandeje. Pobunjenici su se onda obratili lokalnom plemstvu tražeći vođstvo. Jedni su odbili, a drugi su postali vođe. Pojedini sveštenici su isto tako postali deo vođstva.

Za nekoliko nedelja pobunjeničke snage su stvorile značajnu, ali loše opremljenu vojsku zvanu Kraljevska i katolička vojska. Imali su pored glavne vojske i 2.000 konjanika i nekoliko topova. Pobunjenici su uglavnom dejstvovali u manjim jedinicama gerilskom taktikom. Od velikoga značaja je bilo poznavanje lokalnog terena i potpora stanovništva.

Republikanski odgovor[uredi - уреди | uredi izvor]

Republika je sakupila i poslala 45.000 vojnika protiv pobunjenika u Vandeji. Ta vojska je bila tek regrutovana. Bili su slabo obučeni, loše opremljeni i uhranjeni i sa jako niskim moralom za borbu. Ta velika sila bila je raspršena po velikom terenu u jedinicama od 50 do 100 ljudi. Kontrolu su imali samo nad urbanim sredinama. Slabi garnizoni su predstavljali lake mete za pobunjenike.

Prva bitka odigrala se noću 19. marta, kada su pobunjenici zaustavili 2.000 republikanskih vojnika na putu od La Rošela do Nanta. Zaustavili su ih severno od Šantonea. Nakon šest sati bitke pobunjenicima je stiglo pojačanje, pa su pobedili republikance, koji su se razbežali. Pobunjenici su nakon toga napredovali do južno od Nanta. Pobunjenici su naneli republikancima težak poraz i 22. marta kod Šalona. Tu su zarobili veliku količinu naoružanja i opreme.

Vojna Vandeja je pokrivala područje između Loare i Laja, pokrivajući Vandeju, deo Mena i Loare i deo De Sevra. Vandejska vojska je tako osigurala teritoriju. Od aprila nadalje pokazala se i slabost vandejske vojske. Nedostala je opšta strategija cele vojske, a morala je voditi odbrambeni rat. Ipak još uvek je imala uspeha. Zauzeli su u maju i junu Tuar i Somir, a i pobedili su u dve bitke. Međutim prekretnica je bila duga opsada Nanta.

Poraz[uredi - уреди | uredi izvor]

Komitet javne bezbednosti je 1. avgusta izdao naređenje generalu Žanu Batistu Karijeru da se surovo obračuna sa pobunom. Republikanska vojska je dobila pojačanja. Vandejska vojska je 17. oktobra 1793. doživela prvi ozbiljan poraz. Još gore za ustanike je bilo što se njihova vojska pocepala.

U oktobru 1793. glavni deo vandejske vojske pod komandom Anrija de Rošžaklena očekivao je dolazak britanske flote. Tih 25.000 vojnika zajedno sa mnogo civila prešli su Loaru i zaputili su se za luku Granvil, gde su očekivali dolazak britanske flote sa izbeglim francuskim plemstvom. Kada su stigli u Granvil, nije bilo britanske flote, a grad su opkolili republikanci. Za vreme povlačenja brojne isturene kolone bile su lak plen republikanskim snagama. Hiljade su stradale tokom povlačenja. Osim toga glad i bolesti su pojačavali nevolje. Vandejska vojska je bila konačno poražena u poslednjoj odlučujućoj bici kod Savenija 23. decembra 1793. godine.

Posledice[uredi - уреди | uredi izvor]

Vlast u Parizu je smatrala da su izdaja i zavera bile odgovorne za poraze republikanaca na početku pobune u Vandeji. Pokrenuta je Vladavina terora, koja je bila brutalna u celoj Francuskoj, a u Vandeji je bilo još okrutnije. Samo u decembru su pogubili 6.000 zarobljenih. Povezali bi grupe zarobljenih i potopili ih na dno Loare. Među njima je bilo i 400 dece, koje je komandant Karije mrzio, jer je smatrao da su oni budući pobunjenici.

Od februara 1794, republikanci su započeli sa konačnom pacifikacijom Vandeje. Krenuli su u Vandeju u 12 kolona i ne samo da su ubijali preostale pobunjenike, nego sve ljude, koji su im pružali podršku, ali i nevine. Dobili su naređenje da sprovode politiku nasilne evakuacije i spržene zemlje. Uništeni su posedi, sela, kuće, farme, spaljena polja i šume. Postojali su mnogi izveštaji o zločinima i masovnim ubistvima, gde se ubijalo bez obzira na pol ili dob.

Kada je pohod završen u maju 1796. procenjeno je da je ubijeno između 40.000 i 250.000 stanovnika. Oblast je imala oko 800.000 stanovnika.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Secher, Reynald A French Genocide: The Vendee Univ. of Notre Dame Press; (June 2003). {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  • Fournier, Elie Turreau et les colonnes infernales, ou, L'échec de la violence A. Michel.{{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  • Davies, Norman Europe: A History Oxford University Press; (1996)

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]