Phil Ochs

Phil Ochs
Lični podaci
Ime po rođenju	Philip David Ochs
Datum rođenja	(1940-12-19)19. 12. 1940.
Mjesto rođenja	El Paso, Texas, SAD
Datum smrti	9. 4. 1976. (dob: 35)
Mjesto smrti	Far Rockaway, New York, SAD
Zanimanje	pevač tekstopisac
Supružnica	Alice Skinner (v. 1962)
Muzički rad
Period aktivnosti	1962—1976
Žanrovi	Folk muzika protestna muzika folk rock Barokni pop
Instrumenti	gitara klavir
Diskografske kuće	Elektra A&M

Philip David Ochs (/ˈoʊks/ ; 19. decembar 1940 – 9. april 1976) bio je američki tekstopisac, protestni pevač i politički aktivista. Ochs je bio poznat po svojoj duhovitosti, sardoničnom humoru i političkim komentarima. Napisao je oko 200 pesama tokom 1960-ih i 1970-ih i objavio osam albuma.

Ochs je nastupao na mnogim političkim događajima tokom svoje karijere, uključujući Demokratsku nacionalnu konvenciju 1968. godine, višestruke masovne demonstracije koje je sponzorirao Nacionalni komitet za mobilizaciju za okončanje Vijetnamskog rata, skupove pokreta za građanska prava, kao i studentske i radničke događaje, po kojima je često nastupao besplatno. Politički, Ochs je sebe na početku svoje karijere opisao kao „levog socijaldemokratu“, ali je postao rani revolucionar nakon policijskih nereda na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 1968 godine.

Krajem 1960-ih i početkom 1970-ih Ochsovo mentalno stanje se pogoršalo. Imao je problema sa mentalnim zdravljem, uključujući depresiju, bipolarni poremećaj i alkoholizam. Izvršio je samoubistvo 9 aprila 1976. godine.

Rani život

Philip David Ochs je rođen 19. decembra 1940. u El Pasu, Texas. Sin je Jacoba „Jacka" Ochsa, lekara poljsko-jevrejskog porekla, i Gertrude Ochs, jevrejske škotskog porekla. Njegovi roditelji su se upoznali i venčali u Edinburgu gde je Jack pohađao medicinsku školu, a nakon toga su se preselili u Sjedinjene Države. Ochs je odrastao sa starijom sestrom Soniom „Sonny“ i mlađim bratom Michaelom.

Jack je pred kraj Drugog svetskog rata poslat u inostranstvo i lečio je vojnike povređene u bitci kod Bulgea. Njegova ratna iskustva su, međutim, uticala na njegovo mentalno zdravlje i dobio je počasni medicinski otpust u novembru 1945. Po dolasku kući, Jack je hospitaliziran zbog bipolarnog poremećaja i depresije, i bio je udaljen od svoje žene i dece. Nije uspeo da uspostavi uspešnu medicinsku praksu i umesto toga je radio u nizu bolnica širom zemlje. Kao rezultat toga, Ochs i njegova porodica su se često selili: prvo u Far Rockaway, New York, kada je Ochs bio tinejdžer; zatim u Perysburg u zapadnom New Yorku, gde je Ochs prvo počeo da se bavi muzikom; a zatim u Columbus, Ohajo.

Kao tinejdžer, Ochs je bio prepoznat kao talentovani svirač klarineta. Jedan muzički instruktor je napisao da Ochs „Ima izuzetan osećaj za muziku i neverovatnu sposobnost da ga prenese kroz svoj instrument.“ Njegove muzičke sposobnosti omogućile su mu da svira klarinet sa orkestrom na Muzičkom konzervatorijumu Univerziteta Capital u Ohaju, gde je stekao status glavnog soliste pre svog 16. rođendana. Iako je Ochs svirao klasičnu muziku, ubrzo se zainteresovao za druge žanrove koje je čuo na radiju, kao što su rane rok pesme (Buddy Holly i Elvis Presley) i kantri (Merle Haggard, Faron Young, Ernest Tubb, Hank Williams i Johnny Cash).

Ochs je takođe provodio dosta vremena u bioskopu dok je živeo u Far Rockawayu. Zajedno sa svojim bratom je gledao pet do šest filmova nedeljno. Posebno je voleo heroje iz westerna (John Wayne i Audie Murphy), a kasnije je razvio interesovanje za filmske buntovnike (Marlon Brando i James Dean).

Obrazovanje i novinarska karijera (1956–1961)

Od 1956. do 1958. Ochs je bio student na Vojnoj akademiji Staunton u ruralnoj Virdžiniji. Nakon što je diplomirao, vratio se u Columbus i upisao na Državni univerzitet Ohaja. Nezadovoljan nakon prvog semestra, 18-godišnji Ochs je uzeo odsustvo i otputovao na Floridu, gde je proveo dve nedelje u zatvoru zbog spavanja na klupi u parku u Majamiju. Nakon ovog incidenta odlučio je da želi da se bavi pisanjem:

„Negde tokom tih petnaest dana odlučio sam da postanem pisac. Moja prva pomisao je bila novinarstvo... pa sam u tren oka odlučio – biću pisac i diplomirani novinar.“

Ochs se vratio u Ohajo kako bi studirao novinarstvo i razvio je interesovanje za politiku, posebno za Kubansku revoluciju 1959. Tamo je upoznao je Jima Glovera, kolegu studenta koji je bio privrženik folk muzike i čiji je otac bio socijalista. Glover je upoznao Ochsa sa muzikom Pete Seegera, Woody Guthriea i The Weaversa. Glover je naučio Ochsa da svira gitaru i zajedno su diskutovali politiku. Ochs je počeo da piše članke, često o radikalnim temama. Kada je studentski list odbio da objavi neke od njegovih članaka, pokrenuo je vlastite novine pod nazivom The Word („Reč“), i počeo je da piše za satirični časopis Sundial, sa kolegom iz razreda R. L. Stinom. Njegova dva glavna interesovanja, politika i muzika, ubrzo su se spojila i Ochs je počeo da piše aktuelne političke pesme. Ochs i Glover formirali su duet pod nazivom The Singing Socialists („Raspevani socijalisti“), kasnije preimenovan u The Sundowners, ali se duo raspao pre njihovog prvog profesionalnog nastupa i Glover je otišao u New York da postane pevač.

Ochsovi roditelji i mlađi brat su se preselili iz Columbusa u Cleveland, i Ochs je počeo da provodi više vremena tamo, profesionalno nastupajući u lokalnom folk klubu pod nazivom Farragher's Back Room. Bio je predgrupa brojnim muzičarima leta 1961. godine, uključujući i Smothers Brotherse. Ochs je tog leta upoznao i folk pevača Boba Gibsona, a prema rečima Davea Van Ronka, Gibson je postao glavni uticaj na Ochsove tekstove. Ochs je nastavio obrazovanje do poslednje godine, ali je bio razočaran što nije imenovan za glavnog urednika fakultetskih novina, te je odustao tokom poslednjeg semestra i nije diplomirao. Otišao je u New York, kao i Glover, da postane pevač.

Karijera

New York (1962–1966)

Ochs je stigao u New York 1962. godine i počeo je da nastupa u brojnim noćnim klubovima. Ubrzo je postao sastavni deo folk scene Greenwich Villagea. Pojavio se kao neuglađeni, ali strastveni vokal koji je pisao pesme o aktuelnim događajima: ratu, borbi za građanska prava, radničkoj borbi i drugim temama.

U novembru 1962. godine Ochs je za 50 dolara snimio album dečijih pesama pod nazivom Camp Favorites (1963). Godine 1963. Ochs je tražio da se njegovo ime ne koristi i tek nakon njegove smrti postalo je poznato njegovo postojanje.

Ochs je sebe opisao kao „pevajućeg novinara“, rekavši da su njegove pesme inspirisane pričama koje je pročitao u Newsweeku. Do leta 1963. bio je dovoljno poznat u folk krugovima da bude pozvan da peva na Newportskom folk festivalu, gde je izveo „Too Many Martyrs“ (u koautorstvu sa Bobom Gibsonom), „Talking Birmingham Jam“ i „Power and Glory“. Ostali izvođači na folklornom festivalu 1963. bili su Peter, Paul and Mary, Joan Baez, Bob Dylan i Tom Paxton. Ochsov ponovni nastup u Newportu 1964. godine, gde je izveo „Draft Dodger Rag“, „Talking Vietnam Blues“ i druge pesme, bio je naširoko hvaljen. Međutim, nije bio pozvan da se ponovo pojavi 1965. godine, kada je Dylan prvi put izveo „Maggie's Farm“ na elektrilnoj gitari. Iako su mnogi u folk svetu osuđivali Dylanov izbor, Ochs se divio Dylanovoj hrabrosti u prkošenju folk establišmentu i javno ga je branio.

Godine 1963. Ochs je nastupio u njujorškom Carnegie Hallu i Town Hallu. Svoj prvi solo nastup u Carnegie Hallu imao je 1966. Tokom svoje karijere, Ochs je nastupao po skupovima pokreta za građanska prava, antiratnim demonstracijama i u raznim koncertnim dvoranama. Ochs je napisao mnoge pesme i članke za uticajni Broadside Magazine. Snimio je svoja prva tri albuma za Elektra Records: All the News That's Fit to Sing (1964), I Ain't Marching Anymore (1965) i Phil Ochs in Concert (1966). Na ovim albumima Ochsovo pevanje je pratila samo akustična gitara. Albumi sadrže mnoge Ochsove aktuelne pesme, kao što su „Too Many Martyrs“, „I Ain't Marching Anymore“ i „Draft Dodger Rag“; kao i neke muzičke reinterpretacije starije poezije, kao što su „The Highwayman“ (pesma Alfreda Noyesa) i „The Bells“ (pesma Edgara Allana Poa).

Tokom ranog perioda njegove karijere, Ochs i Bob Dylan imali su prijateljsko rivalstvo. Dylan je za Ochsa rekao: „Jednostavno ne mogu da držim korak sa Philom — a on postaje sve bolji i bolji“. Drugom prilikom, kada je Ochs kritikovao jednu od Dylanovih pesama, Dylan ga je izbacio iz limuzine, rekavši: „Ti nisi folk pjevač. Ti si novinar.“

Godine 1962. Ochs se oženio Alice Skinner, koja je bila trudna sa njihovom ćerkom Meegan Lee Ochs. Phil i Alice su se rastali 1965. godine, ali se nikada nisu zvanično razveli.

Kao i mnogi ljudi iz njegove generacije, Ochs je izrazio divljenje prema predsedniku Johnu F. Kennedyju, iako se nije slagao s njegovom politikom po pitanjima kao što su invazija na Zaliev svinja, Kubanska raketna kriza i sve veća uloga Sjedinjenih Država u Vijetnamskom građanskom ratu. Ochs je teško podneo atentat na Kennedija 22. novembra 1963. godine. Ochsovi menadžeri tokom ovog perioda njegove karijere bili su Albert Grossman (koji je takođe bio Dylanov menadžer) i Arthur Gorson. Gorson je imao bliske veze sa grupama kao što su Amerikanci za demokratsku akciju, Studentski nenasilni koordinacioni odbor i Studenti za demokratsko društvo. Neke od pesama koje je Ochs napisao tokom ovog perioda su zadržane i snimljene na njegovim kasnijim albumima.

Kalifornija (1967–1969)

Godine 1967. Ochs, čiji je menadžer sada bio njegov brat Michael, je napustio Elektra Records i počeo da snima za A&M Records. Ubrzo se preselio u Los Angeles. Snimio je četiri studijska albuma za A&M: Pleasures of the Harbor (1967), Tape from California (1968), Rehearsals for Retirement (1969) i ironično nazvan Greatest Hits („Najveći hitovi“, 1970) koji se zapravo sastojao od potpuno novog materijala. Za svoje A&M albume, Ochs se odmaknuo od jednostavnih solo izvedbi na akustičnoj gitari i počeo je da eksperimentiše sa ansamblima, orkestralnim instrumentima, „baroknim folkom“, u nadi da će proizvesti hibrid popularne muzike tog doba i folka.

Robert Christgau, koji je pisao za Esquire, je kritikovao Pleasures of the Harbour. Opisavši Ochsa kao „nesumnjivo finog momka“, nastavio je: „šteta što njegov glas pokazuje efektivni raspon od oko pola oktave [i] što njegovo sviranje ne bi mnogo patilo ni da mu je desna ruka zavijena. Pleasures of the Harbour je primer dekadencije koja je zarazila pop još od Sgt. Peppera.“

Ochs je uključio Christgauov komentar o „zavijenoj ruci“ u svoju knjigu pesama The War is Over iz 1968. na stranici pod naslovom „Kritičari su brbljali“, nasuprot slike Ochsa na kako stoji u velikoj kanti za smeće. Uprkos svom smislu za humor, Ochs je bio nezadovoljan što njegov rad nije dobio pohvale kritike i postigao uspeh kom se nadao. Na drugoj strani albuma Greatest Hits, Ochs se našalio da ima 50 obožavatelja („50 fanova ne može pogrešiti!“), što je sarkastična referenca na album Elvisa Presleya koji se hvalio da ima 50 miliona fanova.

Nijedna od Ochsovih pjesama nije postala hit, iako je „Outside of a Small Circle of Friends“ puštan na radiju. Dostigao je 119. mesto na Billboardovoj listi pre nego što je povučena sa nekih radio stanica zbog svojih stihova p marihuani. Joan Baez je, međutim, imala hit u Top Ten u Velikoj Britaniji u avgustu 1965. godine, dostigavši 8. mesto sa obradom Ochsove pjesme „There but for Fortune“, koja je takođe bila nominovana za nagradu Grammy za „Najbolju folk pesmu“.

Iako je eksperimentisao, Ochs nije napustio svoje protestne korene. Bio je duboko zabrinut zbog eskalacije rata u Vijetnamu, i neumorno je nastupao na antiratnim skupovima širom zemlje. Godine 1967. organizovao je dva skupa — jedan u Los Anđelesu u junu, drugi u Njujorku u novembru. Nastavio je da piše i snima antiratne pesme, kao što su „The War Is Over“ i „White Boots Marching in a Yellow Land“. Druge aktuelne pesme iz ovog perioda uključuju „Outside of a Small Circle of Friends“, inspirisanu ubistvom Kitty Genovese, koja je izbodena na smrt ispred svoje stambene zgrade u Njujorku, i „William Butler Yeats Visits Lincoln Park and Escapes Unscathed“, očaju koji je osećao zbog policijskih nereda tokom Demokratske nacionalne konvencije 1968. godine.

Ochs je pisao i lične pesme, kao što je „Crucifixion“, u kojoj je upoređivao smrt Isusa Hrista i atentata na predsednika Johna F. Kennedyja kao deo „ciklusa žrtvovanja" u kojem ljudi izgrađuju heroje, a zatim slave njihovo uništenje; „Chords of Fame“, upozorenje na opasnosti slave; „Pleasures of the Harbour“, lirski portret usamljenog mornara koji traži ljudsku vezu daleko od kuće; i „Boy in Ohio“, žalosni osvrt na Ochsovo detinjstvo u Columbusu.

Kao obožavatelj filmova, Ochs je u svoju muziku ugradio narative o pravdi i pobuni koje je video u filmovima, opisujući neke od svojih pesama kao „filmične“. Bio je razočaran i ogorčen kada je njegov nekadašnji heroj John Wayne prihvatio Vijetnamski rat s onim što je Ochs vidio kao slepi patriotizam Wayneovog filma iz 1968. Zelene beretke:

„[Ovde] imamo Johna Waynea, koji je bio glavna umetnička i psihološka ličnost američke scene... koji je pre snimao filmove o vojnicima koji su imali određenu važnost... određeni osećaj časti [povodom] onoga što su radili... čak i ako je to bio konjički film koji je nepravedno tretirao Indijance, postojao je osećaj ljudskosti i dužnosti... Danas imamo istog glumca koji snima svoj novi ratni film tokom rata koji je toliko beznadežno korumpiran da, čak i bez gledanja, znam da će tretirati vojnike kao robote [...] I mislim da bi bilo vrlo zanimljivo dvostruko prikazivanje dobrog starog Wayneovog filma kao što je, recimo, Nosila je žutu vrpcu, i Zelenih beretki. Zato što bi to bio veoma upečatljiv komentar o tome šta se desilo Americi.“

Ochs je bio uključen u stvaranje Omladinske međunarodne stranke, poznate kao Yippies, zajedno sa Jerryjem Rubinom, Abbie Hoffman, Stew Albertom i Paulom Krassnerom. U isto vreme, Ochs je aktivno podržavao viš kandidaturu Eugenea McCarthyja za nominaciju demokrata za predsjednika 1968. godine, što se suprotstavljalo radikalnijim Yippie gledištem. Ipak, Ochs je pomogao u planiranju njihovog „Festivala života“ koji je trebalo da se održi na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 1968. zajedno s demonstracijama drugih antiratnih grupa, uključujući Nacionalni komitet za mobilizaciju za okončanje rata u Vijetnamu. Uprkos upozorenjima da bi moglo doći do problema, Ochs je otišao u Čikago i kao gost McCarthyjeve kampanje i da učestvuje u demonstracijama. Nastupao je u Lincoln Parku, Grant Parku i u Chicago Coliseumu, gde je svedočio nasilju koje je policija Čikaga počinila nad demonstrantima, te je u jednom trenutku i uhapšen. Ochs je takođe kupio mladog vepra koji je postao poznat kao „Besmrtni Pigasus“, Yippie predsednički kandidat 1968. Događaji iz 1968. godine — ubistvo Martina Luthera Kinga Jr. i Roberta F. Kennedyja nekoliko sedmica kasnije, pobuna policije u Čikagu i izbor Richarda Nixona – su teško uticali na Ochsa. Na omotu njegovog albuma Rehearsals for Retirement iz 1969. prikazan je nadgrobni spomenik sa rečima:

PHIL OCHS

(AMERIKANAC)

ROĐEN: EL PASO, TEXAS, 1940

UMRO: CHICAGO, ILLINOIS, 1968

Na suđenju Čikaškoj sedmorci u decembru 1969. Ochs je svedočio u korist odbrane. Njegovo svedočenje uključivalo je recitaciju stihova njegove pesme „I Ain't Marching Anymore“. Na izlasku iz sudnice, Ochs je otpevao pesmu za novinare. Iste večeri je njegovo pevanje emitovao Walter Cronkite na CBS Evening News.

Greatest Hits (1970)

Nakon nereda u Čikagu i kasnijeg suđenja, Ochs je ponovo promenio imidž. Nakon 1968. postao je uveren da prosečan Amerikanac ne sluša aktuelne pesme i da Yippie taktika ne funkcioniše. Ochs je mislio da bi sviranjem muzike koja je uticala na njega dok je bio tinejdžer mogao direktnije da komunicira s američkom javnošću.

Ochs se okrenuo svojim muzičkim korenima u kantri muzici i ranom rokenrolu. Odlučio je da treba da bude „jednim delom Elvis Presley a drugim Che Guevara“, pa je naručio zlatno lame odelo od Nudie Cohn, kostimografa Elvisa Presleya. Ochs je nosio zlatno odelo na omotu svog albuma Greatest Hits iz 1970. godine, koji se sastojao od novih pesama uglavnom u rock i kantri stilovima. Otišao je na turneju u zlatnom odelu, uz pratnju rok benda, gde je pevao svoje pesme zajedno sa pesmama Buddy Hollyja, Elvisa i Merle Haggarda. Fanovi nisu znali kako da reaguju na novi album. Ipak, Ochsovi koncerti u Carnegie Hallu 27. marta 1970. bili su najuspešniji. Nastup je snimljen i objavljena kao Gunfight at Carnegie Hall.

Tokom ovog perioda, Ochs je uzimao drogu kako bi izdržao nastupe. Nekoliko godina je uzimao valium za smirenje, kao i alkohol. Pijanista Lincoln Mayorga je o tom periodu rekao: „Fizički se gadno maltretirao na toj turneji. Pio je puno vina i uzimao stimulante. Vino ga je vuklo u jednom smeru, a stimulanti u drugom, i bio je u potpunom neredu. Bilo je toliko lekova unaokolo, toliko tableta — nikad nisam video ništa poput toga.“ Iako je prestao da uzima tablete, nastavio je da se muči sa alkoholizmom do kraja života. Deprimiran nedostatkom priznanja i manjkom inspiracije, Ochs nije snimio više albuma. Patio je od kliničke depresije i alkoholizma. Bez obzira na svoje lične probleme, Ochs je nastupio na inauguracionom događaju Greenpeacea 16. oktobra 1970. u Pacific Coliseumu u Vancouveru. Snimak njegovog nastupa, zajedno sa nastupima Joni Mitchell i James Taylora, je Greenpeace objavio 2009. godine.

Putovanja (1971–1975)

Kopija prepisane verzije pesme „Here's to the State of Mississippi“

U avgustu 1971. Ochs je otišao u Čile, gde je Salvador Allende, marksistički političar, bio demokratski izabran na izborima 1970. godine. Tamo je upoznao čileanskog folk pevača Víctora Jara, pristalicu Allendea, i njih dvojica su postali prijatelji. U oktobru, Ochs je napustio Čile da poseti Argentinu. Kasnije tog meseca, nakon što je pevao na političkom skupu u Urugvaju, on i njegov američki saputnik David Ifshin su uhapšeni i pritvoreni preko noći. Kada su se vratili u Argentinu, uhapšeni su po izlasku iz aviona. Nakon kratkog boravka u argentinskom zatvoru, Ochs i Ifshin su komercijalnim avionom poslati u Boliviju. Ifshina su argentinski levičari upozorili da, kada vlasti pošalju disidente u Boliviju, oni zauvek nestanu. Kada je avion stigao u Boliviju, američki kapetan aviona Braniff International Airwaysa dozvolio je Ochsu i Ifshinu da ostanu u avionu i zabranio bolivijskim policajcima da uđu. Avion je potom odleteo u Peru gde su se njih dvojica iskrcali. U strahu da će ga peruanske vlasti uhapsiti, Ochs se vratio u Sjedinjene Države nekoliko dana kasnije.

Ochs je imao poteškoća s pisanjem novih pesama tokom ovog perioda, ali je imao povremene momente inspiracije. Ažurirao je svoju sarkastičnu pesmu „Here's to the State of Mississippi“ kao „Here's to the State of Richard Nixon“ (Nazdravimo državi Richarda Nixona). Ochsa je lično pozvao John Lennon da peva na velikom festivalu na Univerzitetu u Michigenu u decembru 1971. u ime Johna Sinclaira, pesnika i aktiviste koji je uhapšen zbog optužbe da je posedovao drogu. Ochs je nastupio na zajedno sa Stevie Wonderom, Allenom Ginsbergom, Davidom Peelom, Abbie Hoffman i mnogim drugima. Skup je kulminirao nastupom Lennona i Yoko Ono, kojima je to bio prvi javni nastup u Sjedinjenim Državama od raspada Bitlsa.

Iako je bio duboko razočaran zbog izbora 1968. godine, Ochs je nastavio da radi za izborne kampanje antiratnih kandidata, kao što je neuspešna predsednička kandidatura Georgea McGoverna 1972. godine. Iste godine Ochs je zamoljen da napiše tematsku pesmu za film Kansas City Bomber. Zadatak se pokazao teškim, jer se borio da savlada svoju kreativnu blokadu. Iako njegova pesma nije korišćena u filmu, objavljena je kao singl.

Sredinom 1972. Ochs je otputovao u Australiju i Novi Zeland, a zatim u Afriku sledeće godine, gdje je posetio Etiopiju, Keniju, Malavi i Južnu Afriku. Dok je jedne noći boravio u Tanzaniji, napali su ga i zamalo udavili pljačkaši u Dar es Salamu, što je oštetilo njegove glasne žice, uzrokujući gubitak tri gornje note u njegovom vokalnom rasponu. Napad je takođe pogoršao njegove postojeće mentalne probleme, i postao je paranoičan. Verovao je da su napad organizovali agenti američke vlade, možda CIA. Ipak, nastavio je da putuje. U Keniji je snimio singl, „Bwatue“.

Dana 11. septembra 1973. godine, Allendeova vlada Čilea zbačena je državnim udarom. Allende je izvršio samoubistvo tokom bombardovanja predsedničke palate, a pevač Victor Jara je pohapšen sa drugim profesorima i studentima, mučen i ubijen. Kada je Ochs čuo za način na koji je njegov prijatelj ubijen, bio je ogorčen i odlučio je da organizuje dobrotvorni koncert kako bi skrenuo pažnju javnosti na situaciju u Čileu i prikupio novac. Koncert, „Veče sa Salvadorom Allendeom“, održan je 9. maja 1974. u njujorškom Felt Forumu. Uključivao je Allendeove filmove, pevače kao što su Pete Seeger, Arlo Guthrie, Dave Van Ronk i Bob Dylan; i političke aktiviste kao što je bivši američki državni tužilac Ramsey Clark. Dylan je pristao da nastupi u poslednjem trenutku kada je čuo da je koncert prodao toliko malo karata da je zamalo otkazan. Nakon što je njegovo učešće najavljeno, karte su ubrzo rasprodate. Nakon dobrotvornog koncerta, Ochs i Dylan su razgovarali o mogućnosti zajedničke koncertne turneje, gde bi svirali u malim noćnim klubovima. Ništa nije proizašlo iz planova, ali ideja je na kraju evoluirala u Dylanovu Rolling Thunder Revue turneju.

Vijetnamski rat je završen 30. aprila 1975. Ochs je isplanirao finalni „War Is Over“ (Rat je gotov) skup, koji je održan u njujorškom Central Parku 11. maja. Više od 100.000 ljudi došlo je da čuje Ochsa, a pridružili su im se Harry Belafonte, Odetta, Pete Seeger, Paul Simon i drugi. Ochs i Joan Baez otpevali su duet „There but for Fortune“, a on je završio pesmom „The War Is Over“.

Smrt

Phil Ochs nastupa u East Lansingu, Michigan, maj 1973.

Ochsov alkoholizam postajao je sve veći problem. Plašio je prijatelje svojim pijanim govorima o FBI-u i CIA-i i tvrdnjom da želi da Elvisov menadžer, pukovnik Tom Parker, ili pukovnik Sanders iz KFC-a bude njegov novi menadžer. Sredinom 1975. Ochs je usvojio identitet Johna Butler Traina. Rekao je ljudima da je Train ubio Ochsa i da ga je on, John Butler Train, zamenio. Postao je uveren da neko pokušava da ga ubije, te je stalno nosio oružje sa sobom— čekić, nož ili olovnu cev. Njegov brat Michael je pokušao da ga smesti u psihijatrijsku bolnicu. Pošto nije mogao da plaća stanarinu, počeo je da živi na ulici. Nakon nekoliko meseci, persona Traina je nestala i Ochs se vratio, ali njegovo pričanje o samoubistvu uznemirilo je njegove prijatelje i porodicu. Nadali su se da je to prolazna faza, ali Ochs je bio odlučan. Jedan od njegovih biografa objašnjava Ochsovu motivaciju:

„Phil je smatrao da je odavno umro: umro je politički u Čikagu 1968. zbog nasilja tokom Demokratske nacionalne konvencije; umro je profesionalno u Africi nekoliko godina kasnije kada je bio zadavljen i mislio da više ne može da peva; umro je duhovno kada je Čile zbačen, a njegov prijatelj Victor Jara brutalno ubijen; i, konačno, psihički je umro kada ga je John Train ubio.“

Na Badnje veče 1975., Ochs je posetio stan Larryja Slomana i Davea Pellera. Te večeri, Peller je snimio Ochsa kako peva deset pesama, od kojih je pet bilo novo i namenjeno albumu koji bi „bio nepokolebljiv narativ o njegovoj psihozi tokom prethodne godine“ koji je nosio radni naziv Duels in the Sun. Druga kaseta, verovatno snimljena prije Badnje večeri, sadrži dodatne pesme namenjene ovom projektu. Ništa više nije snimljeno za ovaj album, koji na kraju nije bio realizovan.

U januaru 1976. Ochs se preselio u Far Rockaway, New York, da živi sa svojom sestrom Sonny. Bio je letargičan; njegove jedine aktivnosti bile su gledanje televizije i kartanje sa svojim nećacima. Ochs je posetio psihijatra koji ga je dijagnostifikovao sa bipolarnim poremećajem. Prepisani su mu lekovi i rekao je sestri da ih uzima. Dana 9. aprila 1976. Ochs se obesio u Sonnynoj kući.

Godinama nakon njegove smrti, otkriveno je da FBI ima dosije od skoro 500 stranica o Ochsu. Većina informacija u tim dosijeima odnosi se na njegovu povezanost s ličnostima iz kontrakulture, organizatorima protesta, muzičarima i drugim ljudima koje je FBI označio kao „subverzivne“. FBI je često bio aljkav u prikupljanju informacija o Ochsu: njegovo prezime je često pogrešno napisano kao „Oakes“ u njihovim dosijeima, i nastavili su da ga smatraju „potencijalno opasnim“ nakon njegove smrti. Robert Christgau, koji je osam godina ranije bio kritičan prema Pleasures of the Harbour i Ochsovom sviranju, toplo je pisao o Ochsu u nekrologu u The Village Voiceu: „Naučio sam da cenim muziku Phila Ochsa, uključujući i njegovo sviranje... Moja naklonost [prema Ochsu] je bez sumnje uticala na ovo, pa je vredno [napomena] da mnogi posmatrači kojima je više stalo do fol muzike nego meni pamte i njegove kompozicije i njegov vibrato tenor kao vrhunac žanra.“

Diskografija

Studijski albumi

Godina	Naziv	Diskografska kuća
1964	All the News That's Fit to Sing	Elektra
1965	I Ain't Marching Anymore	Elektra
1967	Pleasures of the Harbor	A&M
1968	Tape from California	A&M
1969	Rehearsals for Retirement	A&M
1970	Greatest Hits	A&M

Spoljašnje veze

• Datoteke u vezi s temom Phil Ochs na Wikimedijinoj ostavi