Pavle Ivić

Pavle Ivić (Beograd, 1. decembra 1924. – Beograd, 19. septembra 1999.), jugoslovenski filolog i lingvist. Jedan od najuglednijih srpskohrvatskih dijalektologa svoga doba. Redovni član SANU. Sin Alekse Ivića, suprug Milke Ivić i otac Aleksandra Ivića.

Akademik

Pavle Ivić postao je 1973. godine počasni inostrani član Američke akademije umetnosti i nauka, i iste godine počasni član Lingvističkog društva Amerike; nešto kasnije dodeljen mu je počasni doktorat Državnog univerziteta u Kolumbusu (Ohajo, SAD).

Držao je predavanja o srbističkim, slavističkim i opštelingvističkim temama između ostalog i u sledećim gradovima: Sietl, Los Anđeles, Santa Barbara, Berkli, Stanford, Urbani, Blumington, Kolumbus, An Arbor (u SAD); Melburn, Moskva, Amsterdam, Lajden, Marburg, Minhen, Cirih, Insbruk, Klagenfurt, Grac, Beč, Budimpešta, Erlangen, Vircburg, Minster. Učestvovao je sa referatima na slavističkim kongresima i sličnim skupovima, pored nekih od nabrojanih gradova, još u Kijevu, Sofiji, Talinu, u Evanstonu, Čikagu, Sidneju, Golveju (Irska), Londonu, Parizu, Getingenu, kao i na mnogobrojnim naučnim sastancima širom pređašnje Jugoslavije. Cikluse svojih predavanja držao je u Upsali i u Tokiju.

Govorio je blizu deset stranih jezika.

Sve to donelo mu je članstvo u ovdašnjim i u inostranim naučnim ustanovama najvišeg ranga, tako da je bio član Američke, Norveške, Slovenačke, Austrijske, Makedonske i Ruske akademije nauka.

Naslednik Daničića i Belića

Pavla Ivića nazvali su direktnim naslednikom Aleksandra Belića, ili – kako je rečeno posle njegove smrti – dok je Đura Daničić u nauci o srpskom jeziku obeležio drugu polovinu devetnaestog veka, Belić prvu polovinu dvadesetog, Pavle Ivić je u tom smislu stajao na čelu naše nauke u drugoj polovini dvadesetog veka.

Epoha u kojoj je radio već je uveliko ispoljavala razuđivanje u domenima svih naučnih delatnosti, vidljive specijalizacije. Po tome se i razlikuju intelektualne epohe, svaka sledeća od prethodne. Ivić se vrhunski usredsređeno i pedantno posvetio nekolikim granama srpske filologije: na prvom mestu istoriji jezika, dijalektologiji, onomastici i akcentologiji uz razumljivo često sintetizovanje dostignutih rezultata, a uz povremeno zauzimanje i za druge tematike. Mnoge od ranije zaoranih brazda dovodio je do besprekorne obrađenosti i celovitosti, pri tome značajno modernizujući metode, mada modernizaciju nikad nije nekritično prihvatao.

Glavni domet svih Ivićevih studija iz srpske jezičke istorije, uključujući tu i saznanja o akcenatskoj evoluciji, jest prikaz jezika i njegove pismenosti sinhrono povezan s podacima o odgovarajućim istorijskim, kulturološkim, književnim, migracionim i drugim tokovima u životu našeg naroda. Ovim se takav lingvistički poduhvat visoko uzdiže iznad izolovanog prikazivanja same istorije jezika. Nije ovde prilika da se navode njegovi radovi ni iz oblasti dijalektologije; treba naglasiti da je on bio ne samo autor, već i koautor i konsultant u velikom broju dijalektoloških projekata, čime je uveo u problematiku mnoge mlađe saradnike. Ostaće upamćen kao jedan od najistaknutijih svetskih teoretičara u oblasti lingvističke geografije. O zaslugama u vezi s onomastičkim istraživanjima takođe bi se moglo vrlo mnogo govoriti; možda je najznačajnije to da je njegovim ličnim trudom i pod njegovim rukovodstvom u potpunosti obavljen onomastički popis svih relevantnih pojedinosti na teritorijama Kosova i Metohije.

Još pre diplomiranja postavljen je za stipendista Instituta za srpski jezik. Tu je kraće vreme radio kao asistent na obradi velikog Rečnika SANU, čiji je stalni recenzent bio i u kasnijim godinama, do kraja života. Na područjima Akademijinih delatnosti (postavši njen dopisni član 1972. god. i redovni 1978. god.) bio je glavni urednik Srpskog dijalektološkog zbornika, Onomatoloških priloga, zatim predsednik Fonda za naučna istraživanja SANU, potpredsednik Odbora za proučavanje Kosova, predsednik Odbora za etimološki rečnik, član Hilandarskog odbora, Odbora Belićeve zadužbine, Odbora za istoriju Srba u Hrvatskoj, Staroslovenskog odbora. Od strane Srpske akademije delegiran je u veći broj organizacionih odbora raznih vanakademijskih aktivnosti, a tako i u Savetu za jezik Radio-televizije Beograd, gde je postao i njegov predsednik.

Učestvovao je u međuakademijskim Odborima za leksikografiju i leksikologiju, za onomastiku, u Odboru za proučavanje slovenskih jezika, za proučavanje ortografskih i ortoepskih pitanja, u Odboru organizacije Treće međunarodne hilandarske konferencije. Birali su ga u razna počasna članstva i zaduženja – u Maticu srpsku, Vukovu zadužbinu, u Srpsku književnu zadrugu, u Udruženje književnika Srbije, u Društvo srpsko-­jevrejskog prijateljstva. Bio je član mnogih redakcija lingvističkih časopisa u našoj zemlji i u inostranstvu. I dalje – delovao je kao potpredsednik i predsednik Lingvističkog društva Evrope, sledećih godina je izabran za potpredsednika Asocijacije dijalektologa Evrope, i isto tako za potpredsednika Društva za Evropski lingvistički atlas. Bio je član Stalnog međunarodnog komiteta lingvista, Pariskog lingvističkog društva, [[Evropsko udruženje kulture|Evropskog udruženja

Tokom aktivnog službovanja radio je kao univerzitetski profesor u Novom Sadu i u Beogradu.

Bibliografija

Bibliografija Pavla Ivića, približno računata, iznosi preko šest stotina jedinica, ubrajajući tu, kako opsežne studije i nekoliko knjiga, tako i manje članke, prikaze, referate sa naučnih skupova, štampane diskusije, popularne priloge u publicistici, poneke polemike i intervjue. Izvestan broj bibliografskih naslova ukazuje na koautorski rad. Oko sto dvadeset većih ili manjih tekstova objavljeno mu je u inostranstvu.

Izabrane oglede u tri knjige (I O slovenskim jezicima i dijalektima, II Iz istorije srpskohrvatskog jezika i III Iz srpskohrvatske dijalektologije) objavila mu je niška Prosveta. U Novom Sadu od 1991. izdaju se Ivićeva Celokupna dela. Dosad je izašlo deset knjiga.

Pavle Ivić je bio odmeren, uglađen, gospodstven. Odlikovao se opštom kulturom, razumevanjem za mnogo toga što je bilo i van njegove profesije. Voleo je prirodu, planinarenje. Njegova stručnost, najviše po vrednosti i dometu, nije se u opštenju s drugim ljudima primećivala; ne bismo to nazvali skromnošću, jer i sama skromnost zna ponekad da bude nameštena, usiljeno simpatična – a kod njega je sve predstavljalo savršeno prirodno ponašanje. Supremno vladanje onim čime je u životu ovladao, tako se slivalo s njegovom ličnošću, da je to izgledalo gotovo kao izvesna ravnodušnost prema titulama i priznanjima.

Nagrada „Pavle Ivić“

Nagradu dodeljuje Odbor Slavističkog društva Srbije. Dobitnici nagrade

• (2000) Vladimir Pavlovič Gutkov za knjigu Slavistika. Serbistika (Moskva, 1999)
• (2001) Miroslav Nikolić za Obratni rečnik srpskoga jezika (Beograd, 2000)
• (2002) Radivoje Mladenović za monografiju Govor šarplaninske župe Gora (Beograd, 2001)
• (2003) autori Rečnika srpskih govora Vojvodine (Novi Sad, 3. svezak)
• (2004) Sofija Miloradović za monografiju Upotreba padežnih oblika u govoru paraćinskog Pomoravlja (Beograd, 2004)
• (2005) autori Sintakse savremenoga srpskog jezika: prosta rečenica (Beograd, 2005)
• (2006) Marta Bjeletić za monografiju Iskovrnuti glagoli (Beograd, 2006)
• (2007) Slobodan Pavlović za monografiju Determinativni padeži u starosrpskoj poslovnoj pismenosti (Novi Sad, 2006) i dr Rajna Dragićević za monografiju Leksikologija srpskog jezika (Beograd, 2007)
• (2008) autori Rečnika srpskoga jezika (Novi Sad, 2007)
• (2009) Rada Stijović za monografiju Govor Gornjih Vasojevića (Beograd, 2007)
• (2010) Dragoljub Petrović i Snežana Gudurić za monografiju Fonologija srpskoga jezika (Beograd, 2010)
• (2011) Radojka Cicmil Remetić za studiju Toponimija Pivske planine (Beograd, 2010)

Vidi još

• Spisak lingvista