Parke

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Les Parques ("Parke", oko 1885), Alfred Agache
Tri Parke predu sudninu Marije de' Medici (1622–1625), Peter Paul Rubens

Parke (latinski: Parcae) bile su, u rimskoj mitologiji, žene koje personifikuju sudbinu; na srpskohrvatskom se često nazivaju suđajama, a u grčkoj mitologiji odgovaraju im Mojre. Bilo je tri Parke i upravljale su metaforičkom životnom niti svakog smrtnika i besmrtnika od njegovog rođenja do smrti. I bogovi se se plašili Parki, a u njihovoj je moći bio i sam Juputer. Njihova su imena:

  • Nona (grčki pandan: Kloto = "Prelja"), koja prede nit života sa svoje preslice na vreteno;[1]
  • Decima (grčki pandan: Lahesa = "Sudbina"), koja svojim štapom meri nit života;[1]
  • Morta (grčki pandan: Atropoa = "Neumitna"), koja preseca nit života i odlučuje o načinu čovekove smrti.[2][3][4]

Najstariji poznati dokumenti koji spominju ova božanstva jesu tri male stele (cippi) pronađene kod drevnog Lavinija nakon drugog svetskog rata.[5] Na njima se nalazi ovaj natpis:

Neuna fata, Neuna dono, Parca Maurtia dono

Tu se navode dva od tri imena rimskih Parki (Neuna = Nona, Maurtia = Morta) i povezuju sa s konceptom subine (fata).[6]

Nona je odlučivala o dužini čovekobog života na da tzv. dies lustricus, tj. na dan kad je detetu davano ime, što se događalo devetog dana po rođenju dečaka i osmog dana po rođenju devojčice.[7]

Parke nisu uvek zamišljanje kao prelje, već i kao boginje koje zapisuju sudbinu čoveka pri rođenju i potom te zapise brižljivo čuvaju, a takođe se spominju i kao čuvarice celokupnog božanskog arhiva.[8]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 John Day, God's Conflict With the Dragon and the Sea: Echoes of a Canaanite Myth in the Old Testament, CUP Archive, 1985, str. 308.
  2. L. L. Tels de Jong, Sur quelques divinites romaines de la naissance et de la prophetie 1959, str. 70–77, 83–85.
  3. P. Ramat, "Morta" u: Archivio glottologico italiano 40, 1960, str. 61–67.
  4. J. H. Waszinsk, Gnomon 34, 1962, str. 445.
  5. G. Dumezil, La religion romaine archaique Paris, 1974.
  6. L. L. Tels De Jong, Sur quelques divinites romaines de la naissance et de la prophetie, 1959, str. 67–130.
  7. S. Breemer and J. H. Waszinsk, Mnemosyne 3, ser. 13, 1947, str. 254–270.
  8. Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Mojre.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]