Pariška mirovna konferencija (1919)
Pariska mirovna konferencija 1919. godine, bila je konferencija koju su organizovali pobednici u Prvom svetskom ratu kako bi ustanovili mirovne sporazume između Saveznika i poraženih Centralnih sila. Konferencija je otvorena 18. januara 1919. godine i trajala je do 21. januara 1920. godine sa nekoliko prekida.
Pregled[uredi | uredi kod]
| Zastava države | Država | Mjesto i vrijeme potpisivanja ugovora |
Teritorijalni gubici | Veličina vojske | Posebne odredbe |
|---|---|---|---|---|---|
 |
10. rujna 1919. |
u Austro-Ugarskoj |
s Njemačkom | ||
 |
27. studenog 1919. |
dijelovi uz granicu s Kraljevinom SHS |
|||
 |
4. lipnja 1920. |
u Austro-Ugarskoj |
|||
 |
28. lipnja 1919. |
pripojeni Poljskoj, Belgiji i Čehoslovačkoj |
u mornarici; zabranjeno teško topništvo, tenkovi, zrakopolvi, bojni otorvi, podmornice, većina ratnih brodova |
||
 |
10. kolovoza 1920. |
Ovde se može ubrojiti i Sporazum Fejsal-Vajcman od 3. januara 1919. godine, vezan za Palestinu.
Ovi mirovni sporazumi, zajedno sa rešenjima Vašingtonske pomorske konferencije, stvorili su osnove takozvanog Versajskog (ili Versajsko-Vašingtonskog) sistema u međunarodnim odnosima. Preuređenje Evrope i sveta na osnovu ovih sporazuma stvoriće izvestan broj kritičnih konfliktnih tačaka u međunarodnim odnosima, što će biti jedan od uzroka Drugog svetskog rata.
Odluka o stvaranju Lige naroda i odobravanje njene povelje takođe su događaji koji su se desili na konferenciji.
Velika četvorka:Dejvid Lojd Džordž, premijer Britanije; Žorž Klemanso, premijer Francuske; Vudro Vilson, predsednik SAD; i Vitorio Orlando, premijer Italije; bili su dominantne političke i diplomatske figure na konferenciji. Odredbe koje su nametnute poraženim zemljama bile su zapravo rezultat njihovih razgovora.
Učesnici[uredi | uredi kod]
Zemlje koje su učestvovale na konferenciji:
- Velika Britanija
- Francuska
- SAD
- Italija
- Japan
- Belgija
- Brazil
- Dominioni Britanske imperije (Kanada, Australija, Južna Afrika, Novi Zeland, Njufaundlend)
- Indija
- Grčka
- Gvatemala
- Haiti
- Hedžaz
- Honduras
- Kina
- Kuba
- Jugoslavija
- Liberija
- Nikaragva
- Panama
- Poljska
- Portugal
- Rumunija
- Sijam
- Čehoslovačka
Nemačka i njeni bivši saveznici nisu mogli prisustvovati konferenciji sve dok uslovi i detalji sporazuma nisu bili postignuti. Novostvoreni RSFSR nije bio pozvan da prisustvuje konferenciji.
Irska je poslala predstavnike u nadi da postigne samoopredeljenje i legitimizira Republiku proglašenu posle Uskršnjneg ustanka 1916. godine, ali sa malo uspeha.
Australijski pristup[uredi | uredi kod]
Australijski delegati su bili Bili Hjuz, premijer i Džozef Kuk, ministar mornarice. Glavni ciljevi su bili: reparacije, aneksija Nemačke Nove Gvineje i odbijanje japanskog predloga o rasnoj jednakosti. I pored velikih napora i scena, Hjuz je morao da prihvati mandat Lige naroda za Novu Gvineju.
Japanski pristup[uredi | uredi kod]
Japansku delegaciju vodio je Sajondži Kimoči, a u njoj su bili i baron Makino Nobuaki, grof Činda Sutemi (ambasador u Londonu), Macui Keširo ambasador u Parizu) i Idžuin Hikokiči (ambasador u Rimu) i drugi što je ukupno činilo cifru od 64 člana. Ni Hara Takahaši (premijer) ni Jasuja Učida (ministar spoljnih poslova) nisu smatrali da su u poziciji da napuste Japan u tako kratkom roku posle izbora. Delegacija se fokusirala na dva zahteva: a) prihvatanje njihovog predloga o rasnoj jednakosti i b) aneksiju nemačkih kolonija - Šandong i pacifičkih ostrva severno od ekvatora. Pravi vođa delegacije bio je Makino, uglavnom usled bolesti Sajondžija. Japan je bio nezadovoljan sa rezultatima konferencije, jer je dobio samo pola nemačkih prava i napustili su konferenciju.
Predlog o rasnoj jednakosti[uredi | uredi kod]
Prvi nacrt podnešen je Komisiji lige naroda 13. februara kao amandman na član 21:
- Pošto je jednakost naroda osnovni princip Lige naroda, strane ugovornice slažu se da se dogovore što pre da omoguće svim stranim državljanima država članica Lige, jednak i pravičan tretman u svakom pogledu, ne prveći razliku, bilo pravnu ili faktičku, u pogledu njihove rase ili nacionalnosti.
Teritorijalni zahtevi[uredi | uredi kod]
Japansku pretenziju ka Šandongu osporavali su Kinezi. Na početku rata, 1914. godine, japanske trupe su zauzele teritoriju datu Nemačkoj 1897. godine. Takođe su zaposeli nemačka ostrva severno od ekvatora. U toku rata, 1917. godine Japan je napravio tajni dogovor sa Britanijom, Francuskom i Italijom u vezi aneksije ovih teritorija. Japan se takođe obavezao da podrži britansku aneksiju nemačkih ostrva južno od ekvatora. I pored generalno pro-kineskog stava u Versajskom sporazumu (na insistiranje SAD), Šandong je predat Japanu, što je izazvalo velike demonstracije (Pokret 4. maj) i konačnog kinsekog povlačenja sa konferencije. Pacifička ostrva severno od ekvatora potpala su pod mandat Lige naroda, sa japanskom upravom.
Pristup SAD[uredi | uredi kod]
Pošto predsednik Vudro Vilson, glavni pregovarač SAD, nije uspeo da ubedi Lojd Džordža i Klemansoa da podrže njegovih 14 tačaka, konferencija je prešla na pitanje stvaranja Lige naroda. Pošto je postignut sporazum o najvažnijim pitanjima, predlog dokumenta o Ligi je vraćen u SAD na odobrenje Kongresu. Kongres se nije složio sa članom 10 koji je napad na bilo koju članicu Lige naroda smatrao napadom na sve čklanice i od njih zahtevao pomoć. Vilson se vratio obeshrabren i pošto nije imao političku podršku iza sebe, glavni uticaj preuzeli su Francuzi i Britanci koji su insistirali da Nemačka preuzme svu i punu krivicu za rat. Vilson se sa time nije slagao. Nemačka je bila primorana da prihvati punu krivicu za rat, da preda sve kolonije i deo teritorije i da plati 33 milijarde dolara odštete. Na inicijativu Vilsona, SAD su sklopile zasebni mirovni sporazum sa Nemačkom, koji je Kongres odobrio.
Povezano[uredi | uredi kod]
- Nemačka Nova Gvineja je data u mandat Australiji a nemačka Samoa Novom Zelandu.
- Češki koridor
Reference[uredi | uredi kod]
- MacMillan, Margaret (2001), Peacemakers: Six months that changed the world, John Murray (Publishers) Ltd. ISBN 0-7195-6237-6
- Naoko Shimazu (1998), Japan, Race and Equality, Routledge, ISBN 0-415-17207-1
Spoljašnje veze[uredi | uredi kod]
- Charles T. Evans NVCC|Info Arhivirano 2006-05-13 na Wayback Machine-u
- Excerpt and reviews of Paris 1919: Six Months That Changed The World by Margaret MacMillan ISBN 0-375-76052-0 (softcover), ISBN 0-375-50826-0 (hardcover)
| ||||||||||||||
