Operacija Zeleni put II

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Operacija Zeleni put II (nem. Strasse Grün) je bila nemačka operacija borbi za komunikacije Višegrad - Sarajevo novembra 1944. Nadovezuje se na Operaciju Zeleni put I kojom je vršen proboj Armijske grupe E kroz Sandžak krajem 1944. "Zeleni put" je predstavljao liniju izvlačenja nemačke vojske iz Grčke na pravcu: Kosovska MitrovicaNovi PazarPrijepoljePribojVišegrad.[1]

Za otvaranje pravca od Sjenice preko Prijepolja i Višegrada prema Sarajevu, komanda Armijske grupe "E" formirala je posebnu borbenu grupu "Šojerlen" (nem. Scheuerlen) u čijem su sastavu bila tri puka (ukupno devet bataljona), dva železnička bataljona i dve protivavionske baterije. Štabu te borbene grupe (koja je naziv dobila po prezimenu njenog komandanta), 21. oktobra su potčinjeni Srpski udarni korpus, Ruski zaštitni korpus, borbeni ešeloni komande Armijske grupe "E", borbena grupa "Furman" i tvrđavski pionirski štab br. 2[2][3].

Prednji delovi borbene grupe "Šojerlen" izbili su, 11. novembra, u Višegrad i uhvatili vezu s 7. SS dopunskim bataljonom koji je stavljen pod komandu štaba te grupe. Već sutradan je komanda Armijske grupe "E", kojoj je borbena grupa "Šojerlen" bila neposredno potčinjena, odobrila i u svom dnevniku zabeležila njene namere "... da sa jakim delovima što brže prodre na zapad. Cilj je da se što pre zauzme Rogatica i Podromanija, kao i prevoji na potezu "crnog puta", koji ima odlučujući značaj, kao i da se taj put otvori za transportovanje opreme za vazdušno izviđanje i drži u rukama za naša dalja kretanja u rejon Sarajeva..."[3]

Angažovane snage i planovi[uredi - уреди | uredi izvor]

"Prethodnica Šojerlen" imala je preko 10.000 ljudi, i delovala je u sadejstvu sa nemačkim i ustaškim jedinicama iz Sarajeva, Sokolca i Rogatice. Naspram ovim snagama stajala je 27. divizija NOVJ sa oko 2.500 boraca[4].

U skladu sa instrukcijama Vrhovnog Štaba i štaba Trećeg udarnog korpusa NOVJ, i s obzirom na odnos snaga, štab Trećeg korpusa naredio je svojim jedinicama da se rasporede tako "da sve brigade zajedno čine jednu veliku dubinsku zasjedu na komunikaciji Sokolac - Rogatica - Višegrad".[5] Štab divizije nameravao je da se koristi manevrom, posedanjem prirodnih otpornih tačaka, utvrđivanjem, zarušavanjem saobraćajnica i bočnim napadima u cilju zaustavljanja protivnika.

Prva na pravcu nastupanja "Prethodnice Šojerlen" nalazila se 16. muslimanska brigada. Tih dana je zahladnelo i napadao je dubok sneg. U svim brigadama je bio velik broj bosih boraca i sa slabom odećom i obućom. Zbog toga su i bataljoni 16. brigade morali da se razmeste po selima (koja su bila većim delom popaljena i napuštena), udaljenim 1,5 -{km}- vazdušne linije od druma. Kontrola puta je vršena isturenim zasedama. One su imale zadatak - kada neprijatelj krene iz Višegrada - da prihvate borbu i prisile ga da se razvije kako bi bataljoni mogli izaći na predviđene položaje. Plan je bio da borbu prvi prihvati 1. bataljon na Sjemeću i omogući 2. i 3. bataljonu da se razviju na pripremljenim položajima na Malom Tmoru (k. 1249), iznad sela Strmac, i na brdu Ravne (k. 1147). Kada neprijatelj izbije u visinu tih položaja, ti bataljoni bi ga napali u bok, a 1. bataljon iz pozadine. Za to vreme je 4. bataljon trebalo da im obezbeđuje leđa od prodora ustaša iz Rogatice i ujedno da bude i brigadna rezerva[6].

Borbe između Višegrada i Rogatice 14-16. novembra[uredi - уреди | uredi izvor]

Izjutra 14. novembra krenula je prethodnica borbene grupe "Šojerlen" iz Višegrada. Bio je to jedan ojačani bataljon ("Šluterbah", (nem. Slutterbach) nazvan po svom komandantu). Oko podne su njegovi prednji delovi upali u zasedu 1. bataljona, koja ih je zaustavila i prisilila da se razviju. Uskoro je stigla i glavnina tog bataljona i prihvatila borbu. Nadmoćniji nemački bataljon, podržan artiljerijom, nastavio je prodor drumom, ali je pri tome bio pritisnut pokretom i vatrenim dejstvom jedinica 1. bataljona. Čelna grupa, u kojoj je bilo nekoliko bornih kola, zaustavljena je ispred prepreka ispod Malog Tmora, gde su je čete 2. i 3. bataljona dočekale koncentričnom vatrom sa bliskog odstojanja (50 do 100 metara). Uz drum bilo je raspoređeno nekoliko protivtenkovskih pušaka, a na vatrenom položaju bio je i brigadni pt top 47 -{mm}-. Do pada mraka se vodila žestoka borba duž druma od Sjemeća do sela Strmac. Pojedini položaji oko puta su po nekoliko puta prelazili iz ruke u ruku. Na kraju je nemački bataljon bio prisiljen da se povuče do Sjemeća. U toku noći je glavnina 16. brigade izvršila dva napada s ciljem da razbije nemačku grupu na Sjemeću i da je odbaci do Višegrada. Oba put je uspevala da sabije nemačke jedinice na drum, ali je tu dočekivana snažnom bliskom vatrom, naročito iz malokalibarskih protivavionskih topova (tzv. flakova), zastajala, najviše zbog moralnog dejstva njihove vatre na borce, jer se oni do tada nisu susreli sa rafalnom topovskom vatrom.[7]

U svanuće 15. novembra štab 16. brigade je naredio da se prekine napad, ali da se bataljoni zadrže u neposrednom dodiru sa neprijateljem, da ga sprečavaju da opravlja drum i sklanja prepreke, i da predah iskoriste da srede jedinice, popune ih municijom i doture im topli obrok. Posle tog zatišja, u kojem su se i Nemci ograničili na odbranu, glavnina 16. brigade je posle podne ponovila napad. Šumom pokriveno zemljište je omogućavalo da se borba vodi na odstojanju 30 do 50 metara. U presudnom trenutku na je bojište stigla nova kolona od Višegrada. Bila je to borbena grupa formirana od ranijeg Ruskog zaštitnog korpusa. Podržana jakom artiljerijskom vatrom, zaustavila je napad 16. brigade i odmah prešla u protivnapad u zahvatu druma. Štiteći se jakim pobočnicama, njena glavna kolona, na čijem su čelu bili tenkovi i borna kola, postepeno je prodirala, savlađujući i raščišćavajući prepreke na putu. Oko njih i pojedinih položaja na Ravni (k. 1147) i Malom Tmoru (k. 1249) došlo je do pojedinačnih žestokih okršaja. Neke od njih su više puta zauzimale neprijateljeve i povraćale jedinice 16. brigade. Jedinice 16. brigade uspele su da direktnom vatrom pt topa i pt pušaka izbace iz borbe nekoliko tenkova i bornih kola. Međutim, i pored snažnog otpora, pešadijski delovi su iz glavne kolone i desne pobočnice odbacili bataljone 16. muslimanske brigade s druma i uveče nastavili prodor ka Rogatici. Motorizovani delovi su, međutim, ostali na drumu, jer za tako kratko vreme nisu mogli da otklone rušenja i prepreke na njemu.

Posle četrdesetočasovne borbe, u kojoj je imala 5 mrtvih, 5 nestalih i 25 ranjenih boraca i rukovodilaca, 16. brigada se povukla na položaje 1,5-2 -{km}- severno od druma Višegrad - Rogatica. Za to vreme su njeni bataljoni uništili 15 kamiona i oštetili 10 tenkova ili bornih kola i drugih motornih vozila, a zarobili su 5 neprijateljevih vojnika. Neprijateljevi gubici u mrtvim i ranjenim su procenjeni na 130 do 250 vojnika, podoficira i oficira[8]

Dok je tekao napad od Višegrada, 19. birčanska brigada je uspešno suzbijala ispade iz Sokolca, a 20. romanijska i 4. bataljon 16. muslimanske brigade su, pritiskom prema Rogatici, sprečili ustaše da iz tog uporišta ugroze pozadinu glavnine 16. brigade na višegradskom drumu[9].

Borbe između Rogatice i Sarajeva 17-21. novembra[uredi - уреди | uredi izvor]

U podne 16. novembra štab 27. divizije izdao je novu zapovest za dejstva protiv nemačkih snaga koje su se probile u Rogaticu. On je pozitivno ocenio protekle borbe 16. brigade, istakao da jačina "neprijatelja koji nadire iz Višegrada još nije utvrđena usljed stalnog pridolaska pojačanja" i izneo pretpostavku "da se radi o probijanju jačih neprijateljskih snaga koje su iz sastava onih nemačkih opkoljenih divizija sa prostora Sandžaka i jugozapadne Srbije". Njegov plan je bio da "hvatajući neprijatelja u procjep na komunikaciji... Rogatica - Sokolac, uništavamo njegove kolone u povlačenju, i da ga neprekidno i uporno razvijamo za borbu, usporavajući mu probijanje, kako bi na taj način omogućili uspješno izvođenje strateškog plana naše vrhovne komande..." U duhu te zamisli, naredio je 19. birčanskoj i 20. romanijskoj brigadi da iz svojih rejona pređu u napad na neprijatelja čim krene iz Rogatice drumom prema Sokolcu, i to prva sa severne, a druga - sa južne strane, a 16. muslimanskoj - da razvije dva bataljona na liniji selo Gučevo - Goletica (trig. 1011) radi pritiska na neprijatelja istočno i zapadno do Rogatice, a glavninu da povuče u pozadinu, u sela Oškoplje i Dumanjići, radi odmora, sređivanja i priprema za napad u leđa neprijatelju kada se bude probijao iz Rogatice[10].

Kada su, uveče 15. novembra, pešadijske jedinice čelnih delova borbene grupe "Šojerlen" izbile u Rogaticu, tu su morale zastati ne samo zbog predaha i priprema za dalje prodiranje, nego i zbog toga da sačekaju svoju glavninu koja je stajala na višegradskom drumu ili u Višegradu, jer je i u toku 16. novembra morala sklanjati prepreke i zatrpavati rovove na putu ili praviti obilaske radi prolaza motorizovanih delova.[10]

Svakodnevno izveštavan o toku borbi na drumu od Višegrada ka Rogatici, štab 3. korpusa je, 17. novembra, tražio na osnovu zahteva štaba 27. divizije od Vrhovnog štaba da se hitno bombarduju nemačke snage u Višegradu, Rogatici i Sokolcu[11].

Poučena iskustvom iz borbi od Višegrada do Rogatice, kada je njena glavnina nastupala drumom sa relativno slabim bočnim obezbeđenjima, grupa "Šojerlen" je u probijanju od Rogatice ka Sokolcu isturio i s jedne i s druge strane jake pobočnice i na važnijim topografskim tačkama postavljao stalne posade koje su zatvarale prilaz drumu.[12] Njeni prednji delovi krenuli su iz Rogatice izjutra 17. novembra. Glavnina je nastupala drumom, a pobočnice visovima levo i desno od puta.

Prvi dan nastupanja završen je bez ikakvog uspeha, jer su jedinice 20. romanijske brigade i bataljon 16. muslimanske brigade zaustavile grupu "Šojerlen" i prisilile ja da se povuče u Rogaticu. Istovremeno je i 19. birčanska brigada odbacila delove 1. ustaške brigade koji su iz Sokolca i Podromanije pošli u susret čelnim jedinicama grupe "Šojerlen". Sutradan je napad obnovljen. Ovaj put prethodnica je čekala da pobočnice potisnu delove 20. romanijske brigade koji su sa Oble glave (k. 831) i k. 910, s južne strane druma, kontrolisali serpentine kod sela Kovanja, i bataljon 16. brigade koji je isto činio od sela Gučeva i Srednice (k. 952). U toku dana su ti položaji nekoliko puta prelazili iz ruke u ruku. Kada je pala noć, neprijatelj se nije povukao u Rogaticu nego je ostao na drumu i na visovima oko njega, koje je zauzeo predveče kada je u borbu uveo i oba ustaška bataljona iz Rogatice.[13] Tog dana (18. novembra) nemačka komanda Jugoistoka je u svoj ratni dnevnik zabeležila i sledeće: "Čelni odredi štaba 'Šojerlen' stigli su u Kovanj (6 -{km}- severozapadno od Rogatice). Uzvišenja koja se tamo nalaze sa obje strane puta drže bande u svojim rukama."[14]

Položaj grupe "Šojerlen" se pogoršavao i zbog uspešnog dejstva savezničke avijacije, koja je 19. novembra gađala most i skele u Višegradu. S obzirom na nastalu situaciju zastoja u Višegradu i kod Rogatice, komanda Armijske grupe "E" je, 19. novembra, rešila da zaustavi pokret 34. armijskog korpusa sa Kraljevačkog mostobrana prema Višegradu, da njime otvori novi put od Užica prema Zvorniku, i da radi izvlačenja čelnih jedinica borbene grupe "Šojerlen" 5. SS korpus odmah uputi iz Sarajeva jednu motorizovanu borbenu grupu s tenkovima[15][16].

Presudne borbe 19-20. novembra[uredi - уреди | uredi izvor]

Da bi se jedinice odmorilie i pripremile za naredne borbe, štab 27. divizije odlučio je da se u toku noći 18/19. novembra prekinu dejstva i da se pred svanuće, u 4. časa 19. novembra, izvrši opšti napad na neprijatelja. Istovremeno je obnovio zahtev da avijacija bombarduje ranije pomenute objekte. Taj predah je borbena grupa "Šojerlen" iskoristila da pomeri svoje čelne jedinice napred za oko 2 -{km}-, do ispod sela Stjenice. U predviđeno vreme su snage 27. divizije krenule u napad. Na desnom krilu je 19. birčanska brigada s glavninom i dalje osiguravala pravac prema Sokolcu, a sa jednim bataljonom napala i potisnula nemačku prethodnicu od Stjenica ka Han-Rudinama. Do jutra su 20. romanijska brigada i bataljon 16. muslimanske zbacili neprijatelja s visova oko puta (Brekovik, Srednica, tzv. Barake iznad Han-Rudine, i dr.), ali im nije pošlo za rukom da preseku nemačku kolonu na više delova. Nemačka grupacija naterana je na odbranu, koju je podržavala intenzivnom vatrom protivavionskih malokalibarskih topova (flakova). Nemci su vršili česte protivnapade, u slučaju kad bi neka pobočnica bila zbačena sa položaja oko druma. Tokom dana su naročito uporne borbe vođene za Brekovik (k. 974), s južne strane, i za Srednicu (k. 952), sa severne strane puta. Sa položaja se dobro videla neprijateljeva kolona: bila je izdužena od Rogatice do Rudina i procenjeno je da u njoj može biti oko 400 vozila (kamiona, traktora, bornih kola i nešto tenkova)[17]. Štab 27. divizije smatrao je, pošto su bokovi kolone bili slabo zaštićeni, da postoje povoljni uslovi da joj se nanesu značajni gubici. Zato je naredio da se ona ponovno napadne u 18 časova.[18]

Ta odluka da se noću (19. na 20. novembra) produži borba bila je plod dobrog praćenja i osećanja situacije[17]. Borbena grupa "Šojerlen" je 19. novembra zapala u teškoće. Stajala je ugrožena na putu prema Sokolcu. Komanda Grupe armija "E" je tog dana u svom ratnom dnevniku zabeležila: "... čela napadnutih jedinica i dalje vode teške borbe na visovima s obe strane puta 8 -{km}- severozapadno od Rogatice..."[16].

Za predviđeni napad 19. novembra u 18 časova 27. divizija NOVJ je angažovala sedam bataljona: jedan iz 19. brigade, dva iz 16. i četiri iz 20. brigade. Svi su u osnovi napadali istim pravcima kao tog i prethodnog dana. Izmena je izvršena samo na pravcu Gučevo - Srednica, gde je u borbu ubačen još jedan bataljon 16. brigade. Glavnina 19. brigade i dalje je bila na obezbeđivanju napada od Sokolca, a bataljon 16. brigade koji je držao položaje prema Rogatici dobio je zadatak da sa Goletice tokom noći izvrši demonstrativni napad na Rogaticu.[19]

U noćni napad 19/20. novembra gotovo sve jedinice 27. divizije prešle su iz neposrednog dodira s neprijateljem. Ponovo im je pošlo za rukom da zbace njegova obezbeđenja oko puta, a mestimično i da izbiju na drum. Nekoliko sati se vodila ogorčena borba sa naizmeničnim povlačenjima i napredovanjem. Grupa "Šojerlen" se jakom vatrom i protivnapadima trudila da sačuva vezu između svojih delova i da ne dozvoli presecanje. Imajući u vidu da je nemačka kolona ostala bez bočnih obezbeđenja, štab 27. divizije je odlučio da se borba produži i po danu. U toku tog prepodneva su jedinice 20. romanijske i 16. muslimanske brigade na više mesta, između Kovanja i Han-Rudine, izbile na drum i presekle kolonu. Međutim, taj značajan taktički uspeh nije se mogao dalje razviti, pa ni održati, jer brigade i divizija nisu imali rezervi. Nemci su protivnapadima svojih jedinica u koloni i pristiglih pojačanja iz Rogatice, uz snažnu podršku artiljerije, odbacili delove tih brigada sa ceste.

Kada je borba bila na vrhuncu, negde oko podne 20. novembra, saveznička avijacija bombardovala je Rogaticu i deo neprijateljeve kolone između Han-Rudina i Han-Stjenica.[20] To prvo neposredno sadejstvo savezničkih aviona izazvalo je oduševljenje među jedinicama i podstaklo ih, iako su borci bili na kraju snaga od umora i nespavanja, da još neko vreme izdrže u pokušajima da razbiju nemačku grupaciju. Ono je bilo podstrek i glavnini 19. birčanske brigade da produži upornu odbranu protiv borbene motorizovane grupe 5. SS korpusa koja je, s delovima 1. ustaške brigade, napadala od Sokolca i Podromanije u susret čelu grupe "Šojerlen".

Da bi olakšao proboj od Rogatice ka Sokolcu, štab 5. SS korpusa je posle podne 20. novembra, uputio deo snaga iz Rogatice i iz doline Prače u pozadinu 20. brigade. Zbog toga je njena glavnina bila prisiljena da se u toku noći prebaci severno od druma Rogatica - Višegrad, na prostoriju između 19. i 16. brigade.

Oko 17 časova, "neprijatelj je uspio da izvrši proboj naših položaja kod Rabra - Han-Stjenice i da se probije ka Sokocu. Pri tome mu je najviše pomogao ustaški garnizon iz Sokoca koji je stalno udarao u leđa našim snagama. Premorene dugim i napornim borbama (a stanje municije svedeno na minimum), naše brigade bile su odbačene neposredno od ceste i neprijateljske pobočnice čvrsto su nasjele na kose oko ceste, a celu noć 20/21. neprijateljska motorizacija prolazila je cestom Sokolac - Crvene Stijene".[21]

Uveče 20/21. novembra je drum Višegrad - Sarajevo bio na celoj dužini pod nemačkom kontrolom, koja, međutim, te noći nije bila potpuna i stalna, jer se glavnina 20. romanijske brigade bez borbe i gubitaka prebacila preko njega.

Situacija posle proboja grupe "Šojerlen" u Sarajevo[uredi - уреди | uredi izvor]

Narednih dana 27. divizija NOVJ držala je deo snaga u zasedama na saobraćajnici i u borbama sa obezbeđenjima, dok je drugi deo povučen radi odmora i popune. Od 26. novembra sve brigade divizije ponovo su izvodile napade na saobraćajnicu, od kojih je najuspešnija bila zaseda na Sjemeću 27. novembra.

Već 22. novembra u Rogaticu je stigao štab nemačkog 22. armijskog korpusa koji je imao zadatak da svojim snagama počev od 25. novembra probije bočnu komunikaciju preko Vlasenice za Zvornik. Međutim, usled pogoršanja nemačke situacije seerno od Save, ovaj napad je ubrzo obustavljen radi ubrzanog prebacivanja snaga na sever.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. IZVOD IZ RATNOG DNEVNIKA KOMANDE GRUPE ARMIJA »E« ZA PERIOD OD 1. OKTOBRA DO 31. DECEMBRA 1944.
  2. Ahmet Đonlagić: 27. istočnobosanska divizija NOVJ, str. 316
  3. 3,0 3,1 Ratni dnevnik komande Armijske grupe "E" 1. 10. 1944 - 31. 12. 1944 - http://www.znaci.net/00001/4_12_4_219.htm
  4. Zbornik NOR, tom IV. knjiga 30, dokument 75
  5. Zbornik NOR, tom IV. knjiga 30, dokument 69 - Zapovest štaba 27. divizije od 5. 11. 1944
  6. Ahmet Đonlagić: 27. istočnobosanska divizija NOVJ, str. 319
  7. Ahmet Đonlagić: 27. istočnobosanska divizija NOVJ, str. 321
  8. Ahmet Đonlagić: 27. istočnobosanska divizija NOVJ, str. 322
  9. Zbornik NOR, tom IV. knjiga 30, cit. dokument 90
  10. 10,0 10,1 Zbornik NOR, tom IV. knjiga 30, dokument 91
  11. Zbornik NOR, tom IV. knjiga 30, cit. dokument 131
  12. Zbornik NOR, tom IV. knjiga 31,. dokument 4 - Izveštaj štaba 27. divizije štabu 3. korpusa, 1.12. 1944
  13. Zbornik NOR, tom IV. knjiga 33, dokument 166
  14. Ratni dnevnik komande Jugoistoka 1. 7. 1944 - 31. 12. 1944, 18. novembar - http://www.znaci.net/00001/4_12_4_218.htm
  15. Ratni dnevnik komande Jugoistoka 1. 7. 1944 - 31. 12. 1944, 19. novembar - http://www.znaci.net/00001/4_12_4_218.htm
  16. 16,0 16,1 Ratni dnevnik komande Armijske grupe "E" 1. 10. 1944 - 31. 12. 1944, 19. novembar - http://www.znaci.net/00001/4_12_4_219.htm
  17. 17,0 17,1 Ahmet Đonlagić: 27. istočnobosanska divizija NOVJ, str. 325
  18. Zbornik NOR, tom IV. knjiga 30, dokument 101 - Zapovest štaba 27. divizije za 19. 11. 1944 (u 10 časova)
  19. Zbornik NOR, tom IV. knjiga 30, dokument 101 - Zapovest štaba 27. divizije za 19. 11. 1944 (u 10 časova)
  20. Zbornik NOR, tom IV. knjiga 31, dokument 4 - Divizijski operacijski dnevnik 27. divizije
  21. Zbornik NOR, tom IV. knjiga 31, dokument 4 - Divizijski operacijski dnevnik 27. divizije

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]