Nepokrenuti pokretač

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Nepokrenuti pokretač (grč. τὸ κινοῦν ἀκίνητον) je, u Aristotelovoj filozofiji, ono što je uzrok svem kretanju, a samo nije pokrenuto. Aristotel ovim izrazom označava umove koji pokreću planetarne sfere.[1]

Stari Grci su verovali da prirodu karakteriše težnja da se stavi u pokret ono što je potencijalno; svaka promena je rukovođena stremljenjem prema cilju. Cilj je inicijator kretanja pošto je njegov krajnji uzrok. Na taj način, kretanje prirode je podstaknuto stvarima koje privlači nepokretni pokretač.[2]

Za srednjevekovnu sholastiku je posebno važan pojam prvi pokretač (lat. -{Primum Mobile}-) ili prvi nepokrenuti pokretač (grč. τὸ πρῶτον κινοῦν ἀκίνητον) koji označava izvor svakog kretanja, savršeno biće. Nepokretni pokretač je samodovoljan sebi i njegovo pokretanje nije uzrokovano potrebom da aktuelizuje bilo kakav potencijal. Budući da je potpuno obuzet sobom, nepokretni pokretač ne može da dejstvuje u svetu, pa je ovaj aspekt Aristotelovog učenja formalno osuđen na hrišćanskom Zapadu 1277. godine.[2]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. up. Fizika -{VII}---{VIII}-; Metafizika XII)
  2. 2,0 2,1 Nepokretni pokretač, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi, Novi Sad, 1999. ISBN 86-7047-303-8

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]