Neoplanta film

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Neoplanta film Novi Sad
Vrsta Preduzeće za proizvodnju filmova
Delatnostproizvodnja kinematografskih dela
Godina osnivanja 1966.
Novi Sad
Osnivač(i)Svetozar Udovički
Sedište Novi Sad
RukovodiociSvetozar Udovički (1966-1971)
Draško Ređep (1971-1985)

Neoplanta film je bilo filmsko preduzeće sa sedištem u Novom Sadu, osnovano septembra 1966. godine ukazom Skupštine SAP Vojvodine. Prestalo je da postoji 1986. godine. Proizvelo je preko 200 filmskih naslova, od toga 13 dugometražnih igranih filmova, 173 kratkometražna igrana, dokumentarna i animirana filma.

Slobodna producentska grupa Neoplanta[uredi - уреди | uredi izvor]

Šezdesetih godina 20 veka u Kino klubu Novi Sad izdvaja se grupa zaljubljenika u film koja se svojim radom isticala.Ova generacija je stasala u veoma dobrim uslovima rada na amaterskom filmu. Svoje znanje i iskustvo stečeno u klubu, grupa je koristila radeći povremeno naručene filmove zainteresovanim ustanovama i preduzećima ali je te projekte grupa radila nezavisno od kino-kluba.

Grupu su činili Branko Milošević, Slavuj Hadžić i Petar Latinović.Potreba za proizvodnjom filma je rasla zbog činjenice da televizija tada još nije bila u jačem povoju a sa zahtevima za snimanje filmova javljala su se različita preduzeća. U produkciji grupe su snimljeni dokumentarni filmovi Nove reke (narudžba kanal DTD), Ovnova čast (običaji stočara u južnom Banatu, naručen od strane Vojvođanskog muzeja), Sterijin maj (o Sterijinom pozorju), filmovi za FK Vojvodina, Jugopetrol itd.

Pošto je interesovanje za snimanje filmova raslo, grupa je odlučila da se proširi i u svoje redove primi nove članove: scenaristi Stevan Stanić, Miroslav Antić i Ljuba Vukmanović, producent grupe Svetozar Udovički, organizator grupe Ilija Ika Bašić

Slobodna producentska grupa Neoplanta je 1966 brojala 8 članova i zbrzo je iza sebe ima veći broj snimljenih filmova a ova činjenica je svedočila o potrebi postojanja profesionalnog preduzeća za proizvodnju filmova u Vojvodini. Rad grupe je i tada bio profesionalan, ali osnivanjem profesionalne filmske kuće bili bi stvoreni bolji uslovi za rad pri čemu su članovi grupe vešto i smišljeno radili da dobiju ovakav status.

Akt o osnivanju i konstituisanju Neoplanta filma[uredi - уреди | uredi izvor]

Veoma živa amaterska filmska delatnost, intenzivno razvijana pedesetih i početkom šezdesetih godina 20 veka u Vojvodini i slobodna producentska grupa Neoplanta snažno su podstakli i ubrzali donošenje odluke o osnivanju prve profesionalne filmske kuće u Vojvodini - Neoplanta film.

Bilo je i otpora jer su se mogle u štampi pročitati ili kod pojedinaca iz kulturnih krugova čuti podrugljivi govori o vojvođanaskom Holivudu, nepostojanju uslova za rad i profesionalnih kadrova. Sa dosta nepoverenja i skepse gledalo se na mogućnost mladih autora da se uključe u svet jugoslovenske filmske produkcije koja je u drugim krajevima zemlje beležila dobre rezultate.

Na predlog Izvršnog veća Vojvodine i odlukom Skupštine od 29 juna 1966 godine osnovana je Neoplanta film sa statusom za snimanje dokumentarnih filmova :ovde se vidi da su bili ograničeni za snimanje dokumentaraca mada je grupa smatrala da bi mogla izneti i realizaciju dugometražnih filmova.

Prirodno Neoplanta film je prvih godina težište proizvodnje stavila na dokumentarni film jer se računalo da će ova ustanova prvenstveno raditi filmsku dokumentaciju o Vojvodini, njenoj istoriji i razvoju.

Ustanovom se upravljalo po načelima društvenog samoupravljanja. Pokrajinsko izvršno veće je imenovalo 3 člana Saveta ustanove ali kako je u Ustanovi na početku radilo samo pet radnika, to se prema odredbama Osnovnog zakona o ustanovama u njoj nije mogao obrazovati savet nego je Neoplantom upravljala Radna zajednica koja je vršila funkciju Saveta a predstavnici Pokrajinskog izvršnog već su u radu učestvovali kao članovi radne zajednice u proširenom sastavu.

Direktora ustanove je imenovalo Pokrajinsko izvršno veće po prethodno pribavljenom mišljenju Saveta ustanove. Konstituisanje ustanove je uprkos želji filmskih stvaralaca da se to obavi brže išlo sporo.Odluka je doneta u junu a upis u sudski registar 28 septembra 1966. Konstituisanje ustanove je izvršeno 27.9.1966 a za privremenog direktora je imenovan Svetozar Udovički.

Skupština Vojvodine, kao osnivač, za početak rada Neoplanta filma obezbedila je 126 hiljada dinara na ime pokrića ličnih i materijalnih rashoda za narednih 12 meseci - 3 meseca u 1966 i prvih 9 meseci u 1967 godini a ustanova je dobila namenska početna sredstva od pokrajinskog fonda za kulturu i republičkog fonda za unapređenje kinematografije za troškove osnovne delatnosti - proizvodnju dokumentarnih filmova.

U momentu osnivanja, nisu bila rešena ni druga praktična tj tehnička pitanja: još u ustanovi nisu postojali minimalni uslovi za rad , neophodni su bili kancelarijski materijal za potrebe filmske ekipe i stručne službe ( dopis Neoplanta filma Pokrajinskom sekretarijatu za budžet i opštu upravu od 3.10.1966.

Ostvarivanje društvenog interesa i participacija u upravljanju ustanovom od strane društvene zajednice obezbeđena je preko spoljnih članova Radne zajednice tj. Radne zajednice u proširenom sastavu: ovo telo je razmatralo i donosilo najznačajnije odluke iz delokruga rada i upravljanja ustanovom.

Prvi predstavnici društvene zajednice u savetu Neoplanta filma koje je delegiralo Pokrajinsko izvršno veće bili su ugledni društveno-politički, javni i kulturni radnici: inženjer Dimitrije Milovanov, Ištvan Nemet, Miloš Hadžić, Jovan Vilovac, Vasilije Kalezić, Saša Mikić, Zoran Jovanović, Ištvan Ladi, Želimir Žilnik.

Zaposleni i spoljni saradnici[uredi - уреди | uredi izvor]

Na početku, prema usvojenoj sistematizaciji, administrativni aparat činilo je 6 zaposlenih: sektor produkcije (direktor i arhivar filmskog materijala), sektor opštih poslova ( sekretar, tehnički sekretar i pomoćni službenik) i finansijska služba ( šef finansija).Ovakva struktura je ostala do 1972 godine do prerastanja ustanove Neoplanta film u preduzeće za proizvodnju filma.

Uprava Neoplanta filma je smatrala da ustanovu ne treba opterećivati glomaznom administracijom, jer je to uticalo na cenu proizvedenog filma i opredelili su se za malu radnu zajednicu i čvršću vezu sa spoljnim saradnicima tj. ugovorne odnose po svakom projektu ( ovo je nasleđeno od producentske grupe Neoplanta gde je bila praksa da autori pre završetka filma i početka njegove eksploatacije nisu dobijali honorare).

U početku, saradnici su bili članovi nezavisne producentske grupe Neoplanta a kasnije se krug širio na članove udruženja filmskih radnika, književnika, muzičara i drugih radnika u kulturi. Osim iz Vojvodine, angažovani su u pojedinim projektima spoljni saradnici iz drugih krajeva bivše SFRJ. Tokom prve četiri godine, Neoplanta film je okupila oko 30 autora i saradnika od čega: 10 stalno vezanih za ovu kuću.

Pregled saradnika Neoplante[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Reditelji: Branko Milošević, Miroslav Antić, Želimir Žilnik, Borislav Šajtinac, Stevan Stanić, Nikola Majdak, Karpo Aćimović Godina, Prvoslav Marić, Borislav Gvojić, Dušan Makavejev, Stevan Petrović itd.
  • Scenaristi:Milutin Mišić, Mira Banjac, Miloš Nikolić, Živan Milisavić, Draško Ređep itd.
  • Snimatelji: Slavuj Hadžić, Petar Latinović, Dušan Ninkov, Branko Ivatović, Miodrag Jakšić itd.
  • Producenti/organizatori proizvodnje filmova:Ilija Bašić, Slobodan Miletić i Ivan Ćirković

Sedište Neoplanta filma i osnovna sredstva za proizvodnju filmova[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema rešenju o upisu u sudski registar prvo sedište Neoplanta filma bilo je na adresi Bulevar maršala Tita 4 gde je bilo i sedište Pokrajinskog fonda kulture. U trenutku konstituisanja, a i narednih nekoliko godina ustanova nije imala rešeno pitanje trajnog smeštaja.

Izvesno vreme Neoplanta je bila smeštena u jednu prostoriju Matice srpske zatim sredinom 1967 opet je privremeno dobila na korišćenje deo zgrade u Železničkoj broj 7. 1970 kupuje vlastitu zgradu na Bulevaru revolucije 12 koju je iz svojih sredstava prilagodila uslovima filmske proizvodnje.

Kad je reč o opremi za proizvodnju filmova, startovalo se sa skromnim sredstvima a pošto se oprema nabavljala iz uvoza problem je rešavan udruženim snagama ustanove, Pokrajinske zajednice kulture i Pokrajinskog izvršnog veća.

Početkom 1970 Neoplanta je posedovala sledeću opremu:

  • Sredstva za snimanje slike: kamera Arifleks 35 mm, dve kamere Pravo L
  • Sredstva za snimanje zvuka: magnetofon Nagra, dva mikrofona, stabilizator Nagra, miks pult i kamera - prepisivač tona Vestreks
  • Sredstva za montažu: montažni sto Prevost
  • Sredstva za prikazivanje filmova : projektor Iskra
  • Sredstva veze: toki - voki, megafon Nacional
  • Sredstva rasvete: krstača, padaleta, mini kolor tran i kolor tran
  • Transportna sredstva: Ford tranzit (smeštaj tehnike), IMV - kamionet itd

Produkcija dokumentarnih filmova u periodu 1966-1971[uredi - уреди | uredi izvor]

U ovom periodu proizvedeno je oko 58 filmova prosečno oko 11 godišnje.Najviše je proizvedeno redovnih autorskih filmova koji su predlagali i realizovali sami autori ili su ih radili autori po pozivu Neoplante. Predlozi su upućivani na konkurse Republičkog fonda za kulturu ili Pokrajinske zajednice za kulturu. Sadržaj dokumentaraca je bio različit: teme iz društvenog života, sporta, umetnosti, poljoprivrede, istorije, međunacionalnih odnosa itd.

Značajni reditelji u ovom periodu koji su dali pečat filmskoj proizvodnji Neoplanta filma:

  • Branko Milošević (ilustrativni filmski izraz):više godina se bavio amaterskim filmom i sarađivao sa televizijom.Često radio naručene dokumentarne filmove koji nisu trpili eksperimentisanje niti preveliku autorsku slobodu.
  • Miroslav Antić (lirsko-vizionarski filmski izraz):svojim filmovima davao poetsku notu ulazeći smelije u kritički odnos prema savremenim društvenim problemima

Želimir Žilnik (problemski filmski izraz): uneo je potpuno novi filmski izraz u produkciji svojih dokumentarnih a kasnije i igranih filmova sa čime je kasnije postao prepoznatljiv u jugoslovenskoj i svetskoj produkciji dokumentarnog filma. Od ukupno 58 snimljenih filmova oni su realizovali 31 dokumentarac. Ostali značajni reditelji: Karpo Aćimović Godina, Nikola Majdak i Prvoslav Marić.

Produkcija animiranih filmova[uredi - уреди | uredi izvor]

U želji da svoju produkciju sadržajno i žanrovski obogati, Neoplanta film je 1968 eksperimentalno proizvela animirani film Zaljubljen u tri kolača u režiji Nikole Majdaka i karikaturama koje je osmislio Borislav Šajtinac jer u to vreme na polju animacije je već bila samo poznata Zagrebačka škola animiranog filma.

Šajtinac i Majdak 1969 snimaju Izvor života koji osvaja glavne nagrade skoro na svim festivalima animiranog filma. Šajtinac je dalje nastavio samostalno stvarati u Neoplanta filmu i potvrdio se kao autor nekoliko crtanih filmova prepoznatljivih pod nazivom Novosadski crtani film.

Neoplanta film, ponesena uspehom Šajtinca, razmišljala je o osnivanju škole za crtani film u Novom Sadu iz koje bi se regrutovali novi mladi stvaraoci ovog žanra. Ali nakon smene rukovodstva Neoplante Šajtinac napušta tu filmsku kuću i odlazi u inostranstvo a njegovim odlaskom se napušta ideja stvaranja škole animiranog filma.

Produkcija kratkometražnih igranih filmova[uredi - уреди | uredi izvor]

U prvih pet godina (1966-1971) Neoplanta film je snimila 8 kratkih igranih filmova. Na Beogradskom festivalu 1967 dobila je diplomu za film Miroslava Antića Druga obala, zatim film Granatirani mozak Pupilije Ferkerverk Karpa Aćimovića Godine osvojio je prvu nagradu na Gef-a u Zagrebu.

Produkcija kratkih igranih filmova bila je značajna kao odskočna daska za konačno opredelenje i početak snimanja dugometražnih filmova. Kao autori kratkometražnih filmova su još značajni:

  • Branko Milošević - Dodir
  • Želimir Žilnik - Laku noć Šnjuka
  • Stevan Stanić - Na nebu zvezda Danica itd.

Produkcija dugometražnih filmova - koprodukcije[uredi - уреди | uredi izvor]

Prvi dugometražni igrani film Sveti pesak bio je planiran kao kratak igrani film ali reditelj Miroslav Antić i članovi ekipe samoinicijativno su odlučili da produže snimanje i da snime igrani film. Neoplanta film u to vreme nije bila registrovana za produkciju dugometražnih igranih filmova te je sklopljnjen petogodišnji ugovor o poslovno-tehniččkoj saradnji sa Avala filmom koji je omogućio završetak filma i nastavak dugometražne filmske proizvodnje.

Sledeći zajednički projekat predložila je Avala film: Rani radovi Želimira Žilnika pri čemu je Avala obezbedila sredstva a Neoplanta realizaciju projekta.Film je izazvao kontroverznu situacciju zbog negativne reakcije ondašnjih političkih foruma i dela kulturne javnosti a sa druge strane zbog nagrada i pohvala stručne kritike.F Film je rešenjem okružnog javnog tužilaštva od 19.6.1969 privremeno zabranjen za javno prikazivanje iako je prošao sve cenzorske komisije ali je Neoplanta uručila žalbu na šta je Okružni sud u Beogradu presudio u korist Neoplante i naložio vraćanje oduzetih kopija filma i nesmetano prikazivanje

Treći dugometražni film proizveden je 1970 godine i nije naišao na razumevanje stručne kritike zbog lošeg rediteljskog rada, sadržaja filma i glumačkih ostvarenja a prilično je prošao nezapaženo u distributerskoj mreži i široj javnosti te se zbog toga Avala film pre prikazivanja u Puli povukla iz koprodukcije te je Neoplanta film sama morala snosila troškove.

Film Misterije organizma Dušana Makavejeva je bio sledeći projekat Neoplante u koprodukciji sa Telepulom iz Minhena, firmom udruženih televizija Bavarske, Austrije i Švajcarske za nemačko govorno područje a koproducent je bila i Avala film koja se pred sam završetak snimanja povukla zbog problema koji su nastali posle prve zatvorene projekcije u bioskopu Arena kad je bilo jasno da će film biti na udaru kritike i pravosudnih organa.

Film je inostranstvu stekao naklonost stručne kritike i festivalskih žirija ali na domaćoj sceni je uzburkao strasti. Kada je filmski žiri 18 jugoslovenskog filmskog festivala u Puli uvrstio film Misterije organizma u zvaničnu konkurenciju 17.7.1971, stiglo je rešenje Javnog tužilaštva Srbije 19.7.1971 da se zabranjuje javno prikazivanje filma. Reagovala je i komisija PK SK Vojvodine za obrazovanje, nauku i kulturu i Komisija OKSK Novi Sad za idejna pitanja u oblasti kulture koje su na zajedničkoj sednici osudili pojavu filma i istakli da se u filmu na neprihvatljiv način govori o društvu u celini, da se problem slobode i oslobađanja čoveka svodi na problem seksualnog oslobođenja i uvreda partnera SSSR i Kine. Film je povučen iz dalje eksploatacije a Neoplanta film morala je da plati odštetu zbog filma.

1971 godine Neoplanta je samostalno realizovala film Miroslava Antića Doručak sa đavolom a film je premijerno prikazan na festivalu u Puli. Tokom prvog petogodišnjeg perioda Neoplanta je započela rad na sledećim projektima dugometražnih filmova: Samrtno proleće Lajoša Zilahija i Sloboda ili strip Želimira Žilnika.

Promena osnivačkog akta i prerastanje ustanove u preduzeće za snimanje filmova Neoplanta film[uredi - уреди | uredi izvor]

Tokom 1971 godine Neoplanta se pripremala za prerastanje u preduzeće. Ohrabreni uspehom u proizvodnji kratkometražnih filmova i proizvodnjom dugometražnih filmova i osvojenim nagradama na svetskim i domaćim festivalima, tadašnji direktor Svetozar Udovički, radna zajednica i grupa filmskih autora oko Neoplante bili su uvereni u vlastite snage i sopsobnost kuće da se samostalno uključi u tržišnu filmsku proizvodnju.

Finansijski rezultati bili su pozitivni a Neoplanta film je za kratko vreme akumulirala dovoljno sredstava da je mogla iz vlastitog fonda da uloži u proizvodnju novih filmova.

Neoplanta je svoje planove usmereavala ka proizvodnji dugmetražnog igranog filma a samo tokom 1971 završila je 2, radila na 7 novih i imala u planu još 11 projekata u razmatranju dugometražnih filmova ali zbog afere Misterije organizma sve je poremećeno što je imalo za uzrok kasnije smenu direktora Udovičkog.

Radna zajednica je 19. maja 1971 donela odluku o promeni statusa Ustanove i prerastanju u preduzeće za snimanje filmova Neoplanta film. Odluka je upućena osnivaču Skupštini Vojvodine na razmatranje ali zbog događaja oko filma Misterije organizma, odluka je potvrđena tek 16. februara 1972 godine, čime je počeo drugi period u radu ove kuće.

Smena Svetozara Udovičkog[uredi - уреди | uredi izvor]

Film Misterije organizma je trebalo da učestvuje u zvaničnoj konkurenciji na Pulskom festivalu.Za producenta i reditelja , koji su očekivali smirivanje strasti uz pomoć Pule, ništa se gore nije moglo desiti. Pozitivne kritike su stizale iz inostranstva na račun filma a isto se očekivalo za Pulu.

Reakcija javnog tužilaštva je značila suspenziju filma sa festivala. Organizacioni odbor i direktor festivala su se našli u nedoumici a filmska udruženja iz čitave Jugoslavije su tražila prikazivanje filma.Organizatori festivala su predložili rešenje da se film prikaže u zatvorenoj ranoj jutarnjoj projekciji samo za filmske radnike i kritičare. Iz Novog Sada su stizale nezvanične informacije o smeni direktora Neoplante Udovičkog koji se nije osećao krivim zbog ovog slučaja jer je i on sam najzaslužniji za razvoj Neoplante i njeni dalji razvoj.Sva ova orkestrirana kampanja i protiv direktora Neoplante i same Neoplante film su ličili na zlonamernost i zavist od pojedinaca na uspeh Neoplante i Udovičkog.

Nakon festivala u Puli, Udovički je prikupljao sve relevantne činjenice o svom i radu Neoplante, dokumente, novinske članke, ocene stručne kritike, nagrade u dve knjige pod nazivom Dokumentacija ali to nije pomoglo. Dokumentacija je sudski zabranjena, politički ocenjena kao neprijateljski akt i diverzija a Svetozar Udovički je smenjen. Zapravo, ostavljen je na dužnosti vd direktora do 1.4.1972 do postavljanja na dužnost novog direktora Draška Ređepa.

Delatnost Neoplanta filma 1972-1986[uredi - уреди | uredi izvor]

Promena statusa Neoplante i smena Udovičkog desila su se 1972 a planovi i razvoj preduzeća pripremani od strane Udovičkog dolaskom novog direktora Draška Ređepa više nisu bili aktuelni. Svetozar Udovički je uz žestoku osudu uklonjen, a Neoplantina produkcija iz njegovog vremena ocenjena politički štetnom. Novi direktor je dobio zadatak da raščisti sa dotadašnjom praksom i da ni po koju cenu ne dozvoli snimanje i da Neoplanta bude poligon za snimanje političko - erotskih filmova. Novo rukovodstvo je uradilo sanacioni plan preduzeća: pokrivanje troškova oko Misterije organizma tj: vraćanje sredstava utrošenih za snimanje filma pri čemu se Neoplanta obavezala da će vratiti pozajmicu dobijenu za snimanje od Pokrajinske zajednice kulture od sopstvenih sredstava i da ubuduće film neće prodati nijednoj stranoj zemlji. Složili su se da film ostane trajno bunkerisan i uporno insistiralo na vraćanju jedne kopije filma koju je Makavejec zadržao kod sebe.

Osnovni problem novog rukovodstva Neoplante nije bio materijalne prirode: direktor je imenovan od strane Pokrajinskog izvršnog veća, s partijskom preporukom, tako da je u svakom trenutku mogao računati na finansijsku podršku vlasti. Problem je bilo kako zadržati filmske radnike. koji su stasali u Neoplanti sa bivšim direktorom i konsolidovati buduću filmsku proizvodnju. Negativna atmosfera stvorena isforsiranim političkim slučajevima, prvo sa filmom Sveti pesak Miroslava Antića, zatim sa filmovima Želimira Žilnika i na kraju sa filmom Dušana Makavejeva, unela je u Neoplantine saradnike pometnju i strah. Nekih autora. novi direktor se svesno odrekao kao protagonista crnog talasa poput Žilnika, Antića, Karpa Aćimovića Godine, Makavejeva.

Neki autori su se samokritički pokajali, pa su dobili zeleno svetlo za rad na novim projektima. Već 1972 angažovano je nekoliko ranijih saradnika Neoplanta filma u oblasti snimanja dokumentarnog filma: Prvoslav Marić, Stevan Stanić, Borislav Gvojić, Branko Milošević ali se još pojavilo novih imena poput: Slavko Almažan, Karolj Viček, Božidar Kalezić itd. Politika novog rukovodstva da zadrži većinu ranijih Neoplantinih filmskih stvaralaca i okupi nove dala je rezultate: nije bilo zastoja u produkciji dokumentarnog filma a ona je vremenom ojačana novim žanrom - nastavno naučnim filmom a uvedena je produkcija dokumentaraca na jezicima narodnosti.

Pored trzavica i krize koje su bile neminovne nakon uplitanja politike i nepotrebnog i nepravednog uklanjanja ranijeg direktora, Neoplanta film je uspela da ostvari kontinuitet filmske proizvodnje i da u narednih 10 godina igra značajnu ulogu u filmskoj produkciji bivše SFRJ.

Materijalno - finansijsko poslovanje preduzeća[uredi - уреди | uredi izvor]

1. sredstva Pokrajinske zajednie kulture iz fonda za kinematografiju, koja su akumulirana iz doprinosa od ulaznica prodatih prikazivanjem filmova. Prema kriterijumima usvojenim 1972 i petogodišnjim planom PZK je za filmsku proizvodnju izdvajala godišnja sredstva za najviše 2 igrana filma, 6 kratkometražnih, dokumentarnih i 2 animirana filma. 2.prihodi od eksploatacije dugometražnih igranih filmova proizvedenih u Neoplanti i sredstva ostvarena prodajom distributerima, tv kućama i inostranstvu 3.prihodi od producentskih nagrada 4.prihodi od naručenih filmova - veliki interes privrednih preduzeća za produkciju namenskih filmova što je Neoplanti donosilo solidnu zaradu 5.prihodi od filmskih dokumentacija naručenih i rađenh prilikom izgradnje velikih urbanističkih i drugih objekata 6.prihodi ostvareni u saradnji sa TVB I TV NS na realizaciji tv serija i drugih zajedničkih projekata 7.ostali prihodi ostvareni od drugih usluga

Troškovi u Neoplanta filmu su vođeni posebno za svaki projekat. Manji deo je korišten za režijske troškove i zakonska izdvajanja jer nisu prelazili 15% ukupnog godišnjeg budžeta Neoplanta filma. Žiro račun je bio stalno pozitivan i preduzeće je izvršavalo sve svoje obaveze prema poveriocima i drušvenoj zajednici do realizacije filma Veliki transport.

Produkcija dokumentarnih filmova[uredi - уреди | uredi izvor]

U oblasti dokumentarnog filma Neoplanta je od 1972 do 1986 nastavila raniju rerpertoarsku politiku autorskog filma sa aktuelnim vojvođanskim temama. Produkcija je smanjena, tj prilagođena finansijskim sredstvima koje je dobijala po konkursu PKZ. Snimano je u proseku 9 fimova godišnje tj. 91 dokumentarni film. Po autorima, prvo mesto je zadržao Branko Milošević sa 12 snimljenih filmova, Karolj Viček sa 9 i Dobri Janevski sa 8, zatim Prvoslav Marić i Đorđe Deđanski sa po 7 dokumentarnih filmova. Razlog smanjenja produkcije može se objasniti da je u ovom periodu zaživela produkcija ovih filmova na TV NS.

Naslovi poput Prvo svetsko naivno selo o naivnim slikarima iz Uzdina, autora Slavka Almažana i Kubikaš Karolja Vičeka o životu temerinskih kubikaša, snimljeni 1972 i 1973 zamišljeni su kao prvi filmovi na jezicima narodnosti - rumunskom mađarskom - cilj otvaranje mogućnosti za afirmaciju različitih etničkih kultura koji žive u Vojvodini posredstvom filma.

U ovom periodu se pojačava interesovanje za snimanje naručenih filmova i filmske dokumentacije: posledica prisustva Neoplante u javnosti i pritiska aktuelnih političkih struktura da se pomogne Neoplanti u kreiranju repertoarske politike izborom vojvođanskih društvenih tema. 1972 su proizvedeni naručeni filmovi Sećanja revolucionara i boraca kao nastavni film sa muzejom revolucije, film o Štafeti mladosti, dokumentacija za Zmejeve dečije igre, Jugoslovenski festival poezije u Vrbasu, izgradnji Sprskog narodnog pozorišta, Novosadski sajam. Zatim bilo je mnogo naručenih filmova od preduzeća iz oblasti privrede: filmovi o agroindustriji, kanalu DTD, kombinatu Banat u Kikindi, a Petar Latinović u saradnji s ginekologom Borislavom Berićem snimio je film o abortusu - tako je započeta i produkcija nastavno - naučnih filmova.

U Neoplanta filmu je toko perioda 1972 - 1986 produkcija dokumentarnih filmova ostala dominantna , ostala je kvalitativno i kvantitativno najjača, sa ovim filmovima je učestvovala na filmskim festivalima u zemlji i inostranstvu beležeći značajna priznanja.

Produkcija animiranih filmova 1972-1986[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon smene Udovičkog i odlaska Borislava Šajtinca iz Neoplante, propala je ideja o stvaranju posebnog studija za animirani film u Novom Sadu. U Neoplanti ipak nisu napustili ovu vrstu filmskog stvaralaštva. Pozvan je Zoran Jovanović, Novosađanin po rođenju, student Akademije za pozorište, film, radio i televiziju koji se već afirmisao sa primenjenom grafikiom, karikaturom, ilustracijama i crtanim filmom. Zoran Jovanović i Nikola Majdak su nastavili rad u ovom žanru Neoplantine produkcije i autori su većine animiranih filmova koje je Neoplanta snimila u periodu 1972 - 1986. Pred kraj ovog perioda, kao autori animiranog filma se javljaju Stevan Živkov, Rastko Ćirić i Vera Vlajić.

Produkcija kratkometražnih igranih filmova 1972-1986[uredi - уреди | uredi izvor]

Produkcija kratkih igranih filmova u Neoplanta filmu se smanjivala sa rastom proizvodnje dugometražnih igranih filmova. U periodu 1972 - 1986 snimljeno je samo 5 kratkih igranih filmova dva na temu rata autora Karolja Vičeka i pojedan na različite teme Živka Popovića, Slavka Almažana i Stevana Stanića.

Pregled kratkometražne produkcije Neoplanta filma 1972 - 1986[uredi - уреди | uredi izvor]

U ovom periodu je proizvedeno 112 kratkoetražnih filmova, u proseku nešto manje od 10 filmova godišnje. Neoplanta film je zadržala sve tri vrste produkcije sa dominantnom produkcijom dokumentarnih filmova. Izbor tema je bio iz prošlosti Vojvodine, ali su savremene teme imale mesta u planovima i programima kratkometražnih filmova Neoplanta filma. U odnosu na ukupnu produkciju u SR Srbiji, Neoplanta film je u periodu 1971 - 1985 učestvovala sa 8 % produkcije kratkometražnih filmova, odnosno u odnosu na bivšu SFRJ, sa 4% produkcije kratkometražnih filmova.

Produkcija dugometražnih filmova 1972 - 1986[uredi - уреди | uredi izvor]

Novo rukovodstvo Neoplanta filma 1972 u domenu igranog dugometražnog filma zateklo je dva nedovršena projekta : Samrtno proleće i Sloboda ili strip. Samrtno proleće je rađeno u koprodukciji sa španskom producentskom kućom Sine 20 iz Barselone i američkim Primaveral Enterprajz iz Njujorka u režiji Stevana Petrovića i Migela Iglesijasa. Neprecizni ugovori sa stranim partnerima, nerealni zahtevi Lajoša Zilahija u funkciji supervizora projekta, odvojeno snimanje delova u Španiji i Jugoslaviji, usporili su realizaciju projekta. Nakon niza nesporazuma i dugotrajnih pregovora nađeni su kompromisi, pa je film konačno završen 1973 i premijerno prikazan iste godine na Pulskom festivalu. Prema sporazumu Primaveral Enterprajz je uradio zapadnu varijantu filma i dobio prava prikazivanja u zapadnoj Evropi. Neoplanta film je imala distributerska prava u Jugoslaviji i socijalističkim zemljama u istočnoj Evropi. Distribucija je poverena preduzeću Morava film a preko Jugo filma prodata je licenca za prikazivanje Rumuniji i Čehoslovačkoj.

Drugi nasleđeni projekt, film Sloboda ili strip bio je u završnoj fazi, ali po mnogo čemu sporan. Autor Želimir Žilnik je bio žigosan kao nosilac crnog talasa sa serijom filmova na koje se vlast i politička elita okomila ocenjujući ih kao društveno neprihvatljive i štetne. Draško Ređep, direktor Neoplante, je nakon pregleda snimljernog materijala tražio od Žilnika da izbaci neke delove iz filma. U izveštaju za 1972, Ređep piše da su posle razgovora sa Žilnikom, nesporazumi otklonjeni i da je Žilnik prihvatio primedbe. Međutim, nesporazumi nisu bili otklonjeni , a pitanje je bilo koliko su razgovori bili iskreni. Film nikada nije završen ni za javnost prikazan.

Tako umesto dva planirana dugometražna filma za 1972. Neoplanta nije realizovala nijedan film a očekivao se preporod i povećanje produkcije. Želeći da ispuni ova očekivanja, novo rukovodstvo Neoplante najavljuje filmski i tv spektakl tj. seriju Seobe po romanu Miloša Crnjanskog. Ugovor je sklopljen 1972 tako što je Neoplanta od pisca otkupila sva autorska prava zauvek. Pošto u datom momentu, Neoplanta film finansijski ni kadrovski nije bila spremna za realizaciju takvog projekta. odlučeno je da se traži rešenje u koprodukciji sa drugim filmskim i tv centrima.

Pošto realizacija Seoba nije bila ni na vidiku i kako bi prevazišla nelagodnu situaciju da u tekućoj godini nema produkciju nijednog dugometražnog filma, Neoplanta film je sklopila ugovor o saradnji sa Centrom FRZ iz Beograda i kao koproducent ušla u projekt Tragovi crne devojke . Neoplanta je učestvovala sa 30% sredstava a za uzvrat Centar FRZ se obavezao da sa istim procentom sredstava učestvuje u finansiranju jednog Neoplantinog filma. Ugovor sa CRFZ je bio dugoročan i podrazumevao je razmenu iskustava, kadrova i producentskih planova. Film je izuzetno dobro prošao u javnosti i osvojio je mnogobrojne nagrade u zemlji.

Saradnja sa CFRZ je nastavljena na sledećem Neoplantinom projektu Parlog scenariste Ferenca Deaka i u režiji Karolja Vičeka koji je imao bogato iskustvo na realizaciji većeg broja kratkometražnih filmova. U odnosu na ranije projekte Neoplante, izrazito autorske filmove, u Parlogu se težilo smirenijem i odmerenijem filmskom izrazu, bez preterane subjektivnosti u znaku vraćanja tradicionalnim vrednostima. Veći deo filma je snimljen 1973 godine, a montaža i obrada je rađena početkom 1974 godine. Film je dobio nagradu u San Remu 1975 godine.

Tokom 1973. Neoplanta film je ušla u još jedan koprodukcijski projekt u saradnji sa TVB I CFS Košutnjak tj. u snimanje tv serije Salaš u malom ritu i filmova Salaš u malom ritu i Zimovanje u Jakobsfeldu. Film je postigao izvanredan uspeh, osvojio više nagrada u Puli i zabeležio dobru gledanost.

Nakon ovog filma nastala je pauza. Neoplanta film dve godine nije proizvela nijedan igrani film. Razlog su bila sva skromnija sredstva namenjena ovoj vrsti filma koja je obezbeđivala Samoupravna interesna zajednica kulture Vojvodine, kao i pojava novog vojvođanskog producenta Zvezda film 1977 godine. Tokom ove pauze su paralelno pripremana tri igrana filma: Stići pre svitanja, Trofej i Široko je lišće Sredstva dobijena od SIZ-a kulture u godinama kad nije reailzovan nijedan film su akumulirana i utrošena za pripreme ovih naslova. Sva tri naslova Neoplanta je radila samostalno. Udeo sredstava SIZ-a kulture u proizvodnji ovih filmova: Stići pre svitanja 62,20 %, Trofej 55,97 % i Široko je lišće 28,96 %. Razliku je obezbedila Neoplanta film iz spostvenih sredstava i samupravnih soprazuma sa zainteresovanim organizacijama, preduzećima ili društveno - političkim zajednicama. To je period samoupravnog udruživanja u kome je bila praksa slobodnog dogovaranja i udruživanja sredstava između različitih subjekata, tako da je Neoplanta film deo sredstava za proizvodnju filmova ostvarila putem direktnog sporazumevanja sa privrednicima, opštinama i društvenim organizacijama.

Prvo je realizovan film Stići pre svitanja u režiji Ace Đorđevića 1978, zatim Trofej Karolja Vičeka 1979 i Široko je lišće Petra Latinovića iz 1981 godine. Sva tri filma su urađena sa skromnim sredstvima: Trofej je npr koštao 7.855.756 ondašnjih dinara a i bio je nosilac Velike Zlatne Arene festivala u Puli. Zatim 1982 realizovan je film Karolja Vičeka Zalazak sunca a iste godine u koprodukciji sa Centar filmom iz Beograda je realizovan film Predraga Golubovića Progon. Neoplantina produkcija igranih a i drugih filmova u ovom periodu je sve više bila okrenuta ratnim temama odnosno NOB - u. Pre ukidanja, Neoplanta film je 1985 u saradnji sa Union filmom iz Beograda proizvela svoj poslednji igrani film Život je lep Bore Draškovića - film sa neospornim umetničkim kvalitetima koji je predstavljao najznačajnije filmsko ostvarenje srpskog filma u 1985 godini.

Projekat Veliki transport i gašenje Neoplanta filma[uredi - уреди | uredi izvor]

U Neoplanta filmu su od početka razmišljali o potrebi snimanja jednog značajnijeg filma, epopeje na temu NOB-a u Vojvodini. Od strane autora, saradnika, političara, boračkih organizacija predlagano je više tema, a konačno se iskristalisalo mišljenje da bi transoprt hrane, medicinskog materijala i odlazak preko hiljadu novih boraca u partizane u proleće 1943 iz Srema u istočnu Bosnu bila zahvalna tema za filmsku obradu. Dok je Svetozar Udovički bio direktor, još 1971 godine izdvojena su početna sredstva, odabrani scenaristi Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara, formirana Redakcija i počele pripreme za realizaciju filma radnog naslova Most na reci Bosut.

Smenom rukovodstva u Neoplanti su privremeno zapustili ovaj filmski projekat, ali ne i ideju o jednom velikom filmu - spektaklu kojim bi ova mlada producentska kuća pokazala svoju zrelost i kompetentnost da realizuje najkomplikovanije i zahtevne filmove. Cilj je bio šira afirmacija Neoplante i značajniji proboj na jugoslovensko i svetsko filmsko tržište i ostvarenje profita.Za realizaciju ovakvog projekta bila su značajna početna sredstva koje Neoplanta nije imala i našao se izlaz u koprodukcijama sa stranim partnerima. Nova uprava Neoplante smatrala je da je ostvarenje takvog projekta nerealno zato što prevoz hrane i odlazak novih boraca u rat bio više lokalnog karaktera i ideološki obojen, što na Zapadu nije lako prolazilo. Zato su se opredelili za novu temu film Seobe po istoimenom romanu Miloša Crnjanskog. Ali, visoko postavljeni zahtevi i ticaj drugih okolnosti pokazali su se kao prepreka, tako da Neoplanta nije uspela u svojoj produkciji realizovati ovaj projekat.

Jedan od razloga odgode projekta bilo je vraćanje na projekat partizanskog transporta iz Srema u istočnu Bosnu 1943 godine. U Jugoslaviji su još sedamdesetih godina, naročito nakon smrti Tita, počele jačati separatističke političke snage. Republička i pokrajinska rukovodstva želela su da pokažu samosvojnost i autonomnost. U Neoplanta filmu se krajem 1980 godine užurbano radilo na pripremanju filma. Konferencija autora i saradnika, stručno telo Neoplante na sednici od 15.12. 1980 usvojilo je prvu informaciju o pripremi projekta. Film je nazvan Veliki transport. Uskoro je izabran Savet projekta, političko stručno telo koje je pratilo realizaciju filma. Režija je poverena Veljku Bulajiću, scenario Arsenu Dikliću uz asistenciju Bulajića a za direktora filma izabran Mladen Koceić iz Zagreba, jedan od direktora iz Jadran filma.

Pararelno su vođeni pregovori sa dva koproducenta američkom firmom Inkovent i italijanskom kompanijom Laterna Editriče. Ugovor sa američkom kompanijom je sklopljen 27.februara 1982. Iz nepoznatih razloga, 9.aprila 1982 Inkovent prenosi svoja prava na Šervud prodakšn takođe američku kompaniju za filmsku proizvodnju. Neoplanta je pristala na ovu promenu u ugovoru i zaključila nov ugovor oko produkcije filma koji je svetsko tržište dobio naslov Hrabri. Šervud se obavezao da će obezbediti scenario, nekoliko glumaca i usluge Pola Lihtmana kao samostalnog producenta. 50 hiljada dolara za troškove promocije, troškove sinhronizacije na engleski jezik i 10 hiljada dolara Jugoslavija filmu po završetku filma za prodaju i distribuciju.

Neoplanta film se obavezala da će obezbediti uluge Veljka Bulajića kao reditelja filma, usluge savetnika za scenario, sva prava po osnovnom materijalu, smeštaj i boravak za američke članove ekipe, celokupnu opremu i materijal neophodan za snimanje filma i druge planirane troškove za završetak filma. Interesantan je ugovorni odnos za scenario, po kome je precizirano da scenario obezbeđuje Šervud za koji je bio zadužen saradnik Inkoventa Donald R Bojl, a da Neoplanta film obezbeđuje savetnike za scenario npr: Diklić i Bulajić. Nikakve promene scenarija bez prethodne pismene saglasnosti Šervuda nisu bile dozvoljene. Nezavisno od ugovora, u Neoplanti su radili obrnuto pa se kao zvanični saradnici vode Diklić, Bulajić i Bojd. Spor će nastati kasnije i Neoplanta će izgubiti parnicu uglavnom zbog promene scenarija što je izazvalo povećanje troškova, produžetak snimanja filma i druge konsekvence.

U pogledu rokova dogovoreno je da snimanje filma počne 20 aprila 1982 i da bude završeno najkasnije do 15. decembra 1982. Šervud je nameravao da dobije na vremenu za bioskopsko prikazivanje, kako bi bio u trci za Oskara. Neoplanta se složila da će prvo završiti englesku verziju filma. Distribucija filma je podeljena između Neoplante, Šervuda i italijanskog koproducenta Laterne što je Neoplanta film dobila distributivna prava u zemljama socijailstičkog bloka, Laterna Italiju, Libiju, Somaliju, Maltu, Etiopiju, Španiju i Latinsku Ameriku a Šervud Brazil i ostatak sveta.

Prvu finansijsku konstrukciju filma Neoplanta je uradila krajem 1981 godine. Na sastanku Izvršnog veća održanom 25. januara 1982 razmatran je i odobren finansijski plan za realizaciju filma u iznosu od 60.000 000 ondašnjih dinara plus 10.000 000 dinara za angažovanje Vojske i omladine ukoliko se usluge nisu mogle uraditi na dobrovoljnoj bazi tj. po ceni deset puta većoj od prosečne cene jednog igranog filma u Neoplantinoj produkciji. Planirano je da početna sredstva budu obezbeđena iz pokrajinskog budžeta 15.000 000 dinara i budžeta opština i pokrajina 15 000 000 dinara a da druga polovina sredstava se obezbedi od privrede, TV NS, međurepubličkom filmskom saradnjom i slično. Izvršno veće Vojvodine je, sledeći ovaj plan iz budžeta pokrajine uplatilo ukupno 25 500 000 dinara u periodu od 22 oktobra 1980 do 25 novembra 1982, tj. 10 000 000 dinara više nego što je bilo planirano.

Pošto su apetiti reditelja i saradnika rasli tokom realizacije projekta i opšto su osetili slabost poliitičko - upravnih struktura Vojvodine, koji su želeli da film ispadne grandiozniji, potrebe za novcem su rasle geometrijskom progresijom a izlaz se našao u kreditima. Odlukom o utvrđivanju kreditne politike Vojvodine za kreditiranje filma Veliki transport obezbeđena je suma od 55 000 000 dinara iz Depozita društveno političkih zajednica u NBV.

Uplate za film su stizale iz opštinskih samoupravnih zajednica kulture, obrazovanja, zdravstene zaštite, zaštite dece, zapošljavanja, komunalnih delatnosti, učeničkog standarda u Vojvodini i tako je tokom letnjih meseci 1982 uplaćeno 6 779 330 dinara, zatim iz budžeta opština, komiteta Saveza komunista, veća Saveza sindikata, opštinskih konferencija SSRN - a, raznih sekretarijata 9 635 720 dinara a od privrede sa teritorije Vojvodine još 1 557 479 dinara. Do 25 novembra 1982 na račun Neoplanta filma za realizaciju Velikog transporta uplaćeno je 103 101 500 dinara ali ni to nije bilo dosta. Prema novom proračunu, nedostajalo je 76 500 dinara.

Koproducent Šervud je u proizvodnju filma uložio 2 000 000 dolara kroz troškove angažmana i isplate honorara stranih glumaca, isplate dnevnica i putnih troškova i 38 000 dolara za osiguranje produkcije filma, reditelja i stranih glumaca. Umesto jugoslovenskog partnera, preuzeo je obavezu kupovine repromaterijala u visino od 200 000 dolara. Laterna Editriče uložila je 250 000 dolara kroz osiguranje stranog glumca i medijske troškove pripreme filma za festivale što je iznosilo oko 15 899 425 dinara. U izradu filma Veliki transport ukupno je utrošeno 337 832 578 dinara ili 50 puta više od prosečnih sredstava koja su tada u Neoplanta filmu trošena na proizvodnju jednog dugometražnog filma.

Da se nešto čudno dešava u Neoplanti i da se novac nemilice troši na film Veliki transport, osetili su filmski radnici Vojvodine koji nisu bili uključeni u projekat.

Tokom snimanja filma su ukazivali na prevelike troškove koje je snimanje filma pravilo i sumnjive ugovore sa stranim partnerima. Grupa filmskih radnika Žilnik, Petar Ljubojev, Dušan Životić, Vladimir Stojanović i Olivera Marinko u ime udruženja filmskih radnika Vojvodine 24 juna 1982 upali su u prostorije Neoplanta filma i obili ormare tražeći dokumentaciju pri čemu je došlo do sukoba sa zaposlenim u Neoplanta filmu. RZ Neoplanta film na sastanku 25 juna 1982 povodom ovog događaja osudila je gest ove grupe radnika žigosanih kao pripadnici crnog talasa Organizacija SK Vojvodine, povodom sukoba koji je izbio između udruženja filmskih radnika Vojvodine i zaposlenih u Neoplanta filmu odnosno ekipe okupljene oko filma Veliki transport, je razmatrala informaciju idejna kratanja u filmu i zaključila da Neoplanta nije busija u kojoj je film u funkciji obrazovanja pokrajinske državnosti, te da su teze da poslednjih godina u Vojvodini nema filma, uspešnih autora i saradnika neprihvatljive i ignorantske. Reagovali su filmski radnici angažovani na realizaciji filma Veliki transport pri čemu su demantovali tvrdnje Žilnika na velike honorare i da se koriste besplatno usluge vojske pri čemu su reagovali da nisu iznenađeni napadima od umišljenog tribuna koji je za 10 godina snimio samo Rane radove i pola filma Sloboda ili strip, a da su im honorari niži za 23% u poređenju s honorarima u sličnim filmovima. Povodom ovog sukoba i zbog dešavanja oko filma Veliki transport, iz udruženja filmskih radnika su istupili Aleksandar Tišma, Slavko Almažan, Ferenc Deak, Miroslav Antić...

Uprkos ovom, snimanje filma je nastavljeno. Novi, neugovoreni zahtevi su dostavljeni i američkom producentu. Tražili su pozajmicu od 14.905 dolara, za deo opreme neophodne u snimanju, s obećanjem da će sredstva vratiti. Neoplanta je ova sredstva vratila ali sa zakašnjenjem od 4 meseca. Zatim je Neoplanta film tražila plaćanje osiguranja u iznosu od 28.570 dolara i filmske trake u vrednosti od 200.000 dolara. Plašeći se da će posao propasti i da će izgubiti osnovnu investiciju, Šervud je udovoljio ovim zahtevima i 18. juna 1982 napravio pismenu dopunu ugovora kojim je dogovorena ova naknadna investicija, što bi Šervudu trebalo oovu investiciju vratiti preraspodelom prihoda od filma. Reditelj Veljko Bulajić je od Šervuda tražio produženje angažmana glumca Edvarda Alberta za 11.500 dolara , za usluge marketing konsaltinga za sebe lično 20.000 dolara i direktora filma 2500 dolara. Novac je zahtevan pod pretnjom da film neće biti završen ako se ovno ne obezbedi ali Šervud je udovoljio ovim zahtevima.

Apetiti ni posle ovoga nisu zadovoljeni: Bulajić je posle završetka snimanja filma tražio još 125.000 metara filmske trake za završne radove na filmu, uz novu pretnju da film neće biti završen dok se ovo ne obezbedi. Šervudovi stručnjaci izračunali su da za završetak filma nije potrebno više od 35-40000 metara, tako da je Šervud marta 1983 izvršio uplatu od 20000 dolara u želji da spase projekat, iako je bilo jasno da su gubici na pomolu. Predstavnik Šervuda Alan Salke je sa predstavnikom Laterne 25. januara 1983 pregledao završnu verziju filma koja je trajala oko 2,5 sata i delimično prevedena na engleski jezik. Film je trebalo skratiti na 2 sata, što je zahtevalo dodatno vreme i troškove. Predstavnik Šervuda je bio šokiran lošim kvalitetom filma i nezadovoljavajućom fazom završavanja.

Krajnji ugovoreni rok za isporuku filma 15 decembar 1982 je bio probijen: kompanija Šervud nije mogla računati na nominaciju za Oskara, ni na medijsku podršku filma. Nade su usmerene na festival u Kanu - ugovoren nov rok za završetak filma 20.april 1983. Uprkos tome, Neoplanta film je 6 aprila obavestila Šervud da krajnji rok 20 april neće moći ispoštovati, na šta je Šervud 8 aprila 1983 obavestio Neoplantu da će putem arbitraže tražiti zaštitu svojih prava. Neoplanta je reagovala na ovaj dopis odlukom da obustavlja radove na engleskoj verziji filma. Srpska verzija filma je bila završena: film je avgusta 1983 premijerno prikazan na Pulskom festivalu a već u septembru 1983 pušten za prikazivanje u bioskopima. Prema statističkom prikazu gledanosti domaćih filmova za 1983, film Veliki transport u Srbiji je gledalo 352.997 gledalaca što je film svrstalo na 6 mesto. Izgledalo je da će se sve završiti u najboljem redu i da će planirana sredstva od eksploatacije filma biti ostvarena a nagomilani troškovi podmireni. Ipak nije bilo tako.

Šervud je svoju pretnju tužbom ostvario. Tužba Američkoj arbitražnoj asocijaciji podneta je 29. marta 1984 kojom je Šervud od Neoplante, zbog neispunjavanja obaveza iz ugovora, tražeći nadoknadu štete od 3,1 milion dolara. U tužbi Šervud je tvrdio da je,Veljko Bulajić reditelj bez znanja Šervuda, snimio oko 65 000 metara filmske trake za 5 sati filma i izmenio scenario da gruba verzija koju je vidio Šervud jedva liči na dogovoreni scenario, da je u toku produkcije filma Neoplanta film potrošila preko 100 000 dolara Šervudovog novca na personal Neoplante pod izgovorom promocije filma, i da je Neoplanta film prevarila Šervud tako što je Veljku Bulajiću obaećala procenat od novca koji Neoplanta dobije od Jugoslavija filma, pošto ovo preduzeće uzme i svoj deo. Neoplanta je bez znanja Šervuda sklopila ugovor sa italijanskom tv kućom RAI za izradu tv serije od filma, a Laterni je ugovorom ustupila distributerska prava na neke zemlje koje je ugovorom poverila Šervudu ( Portoriko, Brazil). Presuda Američke arbitraže izrečena je 15 februara 1985 u korist Šervuda a odluku potvrdio viši sud države Kalifornije za Los Anđeles 21. juna 1985 godine.

Nakon presude Udruženja Američke arbitraže, Skupština Vojvodine je na inicijativu Pokrajinskog komiteta za obrazovanje i kulturu i predloga Pokrajinskog društvenog pravobranioca samoupravljanja 29. marta 1985 donela odluku o privremenom ograničavanju prava samoupravnih radnika u Neoplanta filmu. Smenjen je Draško Ređep sa mesta direktora a postavljen privremen organ upravljanja od 3 člana: Trifu Doru - predsednik i Laza Hidžić i Mirko Bartulović članovi. Ovaj organ je Višem sudu u Novom Sadu 16. oktobra 1985 uputio predlog za pokratanje stečajnog postupka u Neoplanta filmu. Stečajni postupak uveden je u novembru 1985 na osnovu koga je februara 1986 godine ugašena Neoplanta film.


Produkcija filmova[uredi - уреди | uredi izvor]

Filmografija
God. Naziv Uloga
1960.-te|1970.-te|1980.-te
1968. Sveti pesak
1969. Rani radovi
1970. Lepa parada
1971. Doručak sa đavolom
1972. Misterije organizma
1972. Tragovi crne devojke
1973. Sloboda ili strip
1973. Samrtno proleće
1974. Parlog
1975. Zimovanje u Jakobsfeldu
1976. Salaš u malom ritu (film)
1976. Salaš u malo ritu (serija)
1978. Stići pre svitanja
1979. Trofej (film)
1981. Široko je lišće
1982. Zalazak sunca
1982. Progon
1983. Veliki transport
1985. Život je lep (film iz 1985 )

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]