Napadi u Londonu 7. jula 2005.

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Napadi u Londonu 7. jula 2005.

Kola hitne pomoći na ulicama Londona
Lokacija londonski sistem javnog prevoza
Datum 7. jul 2005 (2005-07-07)
08:49 – 09:47 (UTC+1)
Vrsta napada TATP
Mrtvih 52 (plus 4 napadača)
Ranjenih najmanje 700
Počinitelji Hasib Husain, Mohamed Sidik Kan, Žermejn Lindsej, Šahzad Tanvir

Napadi u Londonu 7. jula 2005. je serija od četiri samoubilačka teroristička napada koji su se desili u londonskom sistemu javnog prevoza tokom jutarnjih gužvi. U 08:50 po britanskom vremenu, dogodile su se tri eksplozije, u razmaku od po 50 sekundi, na tri voza londonskog metroa. Četvrta eksplozija dogodila se na autobusu na trgu Tavistok. Poginulo je 56 ljudi, uključujući i četvoricu bombaša samoubica te je 700 ljudi ozleđeno. Događaj je bio najteži teroristički napad od eksplozije Pan Amovog aviona nad Lokerbijem (sa 270 poginulih), i najteži napad u Londonu od Drugog svetskog rata. Motiv napada bilo je britansko učešće u invaziji na Irak.

Napadi[uredi - уреди | uredi izvor]

Ujutro 7. jula u 08:50 po lokalnom vremenu, u vreme jutarnjih saobraćajnih gužvi, Londonom odjekuju tri eksplozije u podzemnoj železnici. Gotovo simultano detoniranje eksplozivnih naprava je u prvom trenutku podstaklo sumnje na korišćenje vremenskih upaljača. Ipak, londonska policija je, na temelju prikupljenih ostataka, objavila da počiniocima smatra bombaše samoubice, koji su u ruksacima doneli bombe i onda ih lično detonirali.

Putnici zarobljeni u metrou

Pritom nije do kraja jasno šta je trebalo da budu mete napada. Naime, prvo je registrovana eksplozija u urezanom tunelu, 100 metara pre nego što je voz iz stanice Aldgejt ušao u stanicu Liverpul Strit. Druga primećena eksplozija nastala je gotovo na pola puta između stanica Kings Kros i Trga Rasl, gde je voz koji je dolazio sa severa u uskoj te duboko položenoj cevi stao na gotovo 500 metara udaljenosti od obeju stanica. Treća primećena eksplozija bila je gotovo neposredno nakon kretanja voza sa stanice Eddžver Roud zapadno, u smeru stanice Pedington. Ta eksplozija u urezanom tunelu je bila dovoljno snažna da probije i pregradni betonski zid te ošteti voz koji se kretao drugim odeljkom tunela u suprotnom smeru.

Dakle, može se reći kako je jedna stanica napadnuta, jedna je zamalo promašena, dok se kao cilj treće eksplozije nameće sam duboki tunel. Nije jasna ni uloga simultanog tempiranja eksplozija, utvrđena pregledom podataka, nekoliko dana posle napada.

Praktično sat vremena nakon napada na linije podzemne železnice, u 09:47 po lokalnom vremenu, bomba u ruksaku jednog od putnika praktično raznosi gornji sprat autobusa linije 30 (na putu prema autobuskoj stanici Kings Kros). Zastoji saobraćaja, izazvani brzom reakcijom na pređašnje eksplozije, usporili su vožnju te skrenuli autobus sa uobičajene rute. Zato se samo mesto eksplozije, Trg Tavistok, može smatrati slučajnim.

Eksplozivne naprave[uredi - уреди | uredi izvor]

Iako se u prvo vreme spominjala velika sličnost napada na London sa onim na Madrid 2004. godine, razlike su velike. Dok je u Madridu napadnuta železnička mreža, u Londonu je metom postao sistem podzemne železnice na koji se ta klasična železnica spaja. Velike su razlike i u konstrukciji naprava korišćenih u napadu.

U Španiji su korišćene relativno velike bombe, detonirane uz pomoć mobilnih telefona sa pri-pejd karticom. Svaka od njih se sastojala od po 10 kg ukradenog industrijskog eksploziva Goma-2, zasnovanog na nitroglicerinskoj bazi. Za razliku od toga, London je napadnut manjim napravama (do 5 kg eksploziva). U prvom trenutku se govorilo kako je u njihovoj izradi korišćen vojni eksploziv poreklom iz Iraka, istočne Evrope ili sa Balkana, dok se kasnije i ta službena verzija menja. Uskoro se počinje pričati o materiji TATP (tri-aceton tri-peroksid), jakom razornom eksplozivu otkrivenom 1895. godine. On po jedinici mase ima oko 80% razorne snage TNT-a, ali se zbog svoje velike osetljivosti ne koristi često.

Lokacije napada

Ponovo su ga poslednjih godina otkrili teroristi, privučeni razmerno jednostavnim postupkom njegova stvaranja, a na njemu je bio zasnovan i navodni nacrt eksplozivne naprave, pronađen 2001. godine u Kabulu, među dokumentima tamošnjeg ogranka organizacije Al Kaida. Isto tako, TATP je kao detonator iskoristio i Ričard Reid, kad je u decembru 2001. godine pokušao bombom srušiti avion na liniji Pariz-Majami. On je TATP želeo pripaliti sporogorećim štapinom, u obliku pertle od patike, a sama bomba je bila sakrivena u njenom đonu (TATP detonator i glavno punjenje od vojnog eksploziva PETN - pentaeritrit tetranitrat).

Unapređenja bezbednosti[uredi - уреди | uredi izvor]

Još od septembra 2001. godine, Velika Britanija se pojačano spremala na moguće terorističke napade. Pritom nije usvojen američki koncept označavanja stepena opasnosti bojama ili stepenima, ali pripreme su se manje ili više odvijale planski i stalno. I odvajanje finansijskih sredstava u te svrhe pratilo je izraženu volju političara. Proračunski udeo namenjen bezbednosti je od 2001. godine, kada je bio 950 miliona GBP, do 20042005. godine dostigao 1,5 milijardi funti, a do perioda 20072008. bi trebalo da iznosi oko 2,1 milijardi britanskih funti godišnje.

Uz deo namenjen odbrani od oružja masovnog uništenja (56 miliona funti), unapređivani su vatrogasni i spasilački sistemi (132 miliona funti) kao i komunikaciione mreže odgovornih državnih tela. Isto tako, dopunjeni su i sistemi kontrole po kojima je Velika Britanija i ranije bila u svetskom vrhu. Naime, uz više od 4,2 miliona kamera koje snimaju gotovo svaki kvadratni metar prostora u gradovima, nakon 11. septembra 2001. se započelo sa sistematskim formiranjem mreža kamera i u sistemima javnog saobraćaja. U podzemnu železnicu je postavljeno više od 6.000 kamera (od čega oko 1.800 u same tunele), a sprovodi se i umrežavanje gradskih autobusa. Upravo te kamere danas predstavljaju jedan od bitnih alata pri identifikovanju počinilaca te lovu na preživele teroriste.

Posledice[uredi - уреди | uredi izvor]

Od ukupne materijalne štete nanešene privredi Ujedinjenog Kraljevstva u ovim napadima, vrlo mali deo je bio neposredan. Budući da su transportna preduzeća, podosta zahvaljujući i državnom sistemu Pul Re, poprilično pokrivena osiguranjem za slučaj terorističkih napada, ta je šteta bila brzo pokrivena.

Međutim, većina prouzrokovane štete je bila posredna. Naime, nakon napada je obustavljen promet na pogođenim linijama podzemne železnice u trajanju od najmanje nekoliko nedelja - a tu se radi o osnovnom načinu putničkog prevoza u gradu. Isto tako, 7. jula, na dan prvog napada, nekoliko sati su bili onesposobljeni i svi londonski sistemi mobilne telefonije. Tome je verovatno bio dvojak uzrok. Sa jedne strane je došlo do navale korisnika koji su svi odjednom želeli da telefoniraju, a s druge strane, verovatno ima nešto i u kratkotrajnim pričama prema kojima su se mreže u prvom trenutku ugasile namjerno — budući da se u prvom trenutku sumnjalo na aktiviranje eksploziva mobilnim telefonima, kao u Madridu.

Poslednji su teroristički napadi relativno neznatno pogodili berzansko poslovanje u Londonu, jednom od svetskih finansijskih središta. Osim što je nakratko prekinuto poslovanje na Londonskoj berzi metala, te uvedene „specijalne mere“ na Londonskoj berzi hartija od vrednosti, nije došlo do panike ili potresa uporedivih s onim američkim od septembra 2001. godine. Ipak, indeks FTSE 100 zabilježio je pad od 2,3%, kao i britanska funta koja je dostigla najniži nivo u odnosu prema USD kroz 19 meseci.

Posebnu kategoriju čine političke posledice napada. Dosadašnji izostanak većih napada, stvorio je dojam kako, uprkos relativnoj izloženosti, sama opasnost i nije velika. Upravo je taj osećaj sigurnosti razbijen tokom poslednjih bombaških napada na London. Pritom, lakoća kojom su napadi izvedeni upozorava kako sve investiranje u opremu i zaštitne mere nije dovoljno.

Počinioci napada[uredi - уреди | uredi izvor]

Okolnosti prvog talasa napada te poruka kojom je preuzeta odgovornost, pronađena na internetu samo dva časa nakon napada, usmerile su potragu za počiniocima, od samog početka prema krugovima islamskih ekstremista u Velikoj Britaniji. Pritom je brzom otkrivanju identiteta počinilaca prve serije bombaških napada na London delom doprinela i slučajnost. Naime, roditelji mladog Britanca pakistanskog podretla, Hasib Mir Husaina, prijavili su 7. jula naveče policiji grada Lidsa nestanak svog sina koji se, navodno, s prijateljima Šahzadom Tanvirom i Mohamedom Sidik Kanom uputio u London.

Istragom je utvrđeno kako su njih trojica krenuli automobilom (kojeg je na svoje ime u Lidsu iznajmio Šahzad Tanvir) iz mesta Lids u nedaleki Luton. Tu im se pridružila četvrta osoba, Jamajčanin Žermejn Lindsej, identifikovan nešto kasnije), koji je takođe stigao unajmljenim automobilom iz obližnjeg mesta Aulesbri. Oko 07:20 po lokalnom vremenu, oni su se ukrcali u voz za 45 km udaljeni London.

Stigavši u London na željezničku stanicu Kings Kros, društvo se razdvojilo u 08:30. Tanvir, Kan i Lindzej su krenuli vozovima podzemne železnice u kojima su onda, u 08:50, aktivirali eksplozivne naprave sakrivene u ruksacima. Za to vreme, Huseinu se gubi trag sve do 09:47, kad je na spratu gradskog autobusa užurbano nešto tražio po ruksaku koja je zatim detonirala.

Osim snimaka družine bombaša, policiji su na mestu eksplozija u ruke dospeli i ostaci njihovih ličnih dokumenata. Ispostavilo se kako su trojica osumnjičenih poreklom bili Pakistanci, rođeni i odrasli u Velikoj Britaniji. Četvrti počinilac, rođeni Jamajčanin, oženio se Britankom. Iako su im posthumno utvrđene veze sa sistemom indoktrinacije koji deluje u medresama na graničnim područjima Pakistana, pre ovog samoubilačkog napada nisu bili vidljivo povezani s radikalnim islamskim pokretima.

Već u četvrtak, 7. jula, u jednom od automobila kojim se „društvo“ koristilo pri zadnjem odlasku u grad je pronađena veća količina eksploziva. Ali tek su u utorak, 12. jula, pri pretresu stanova osumnjičenih, pronađeni i tragovi njegovog pripremanja. To je opovrglo tvrdnje o korišćenju vojnog eksploziva.

Drugi talas napada[uredi - уреди | uredi izvor]

Tačno dve sedmice nakon prvog niza napada na London, 21. jula, dogodio se i drugi niz eksplozija. Uzorak napada je poznat od pre - napadnuti su vozovi podzemne železnice u blizini stanica Šeperds Buš, Voren Strit i Oval te autobus linije 26 u ulici Hekni. U čitavom napadu je ozleđen samo jedan od nesuđenih samoubica, koji je žurno pobegao sa mesta napada.

Iako napad izgleda vrlo slično onom prvom, prvenstveno po odabiru meta te korišćenim eksplozivnim napravama, materijalni efekat mu je ispao bitno drugačiji. Naime, iako su sve bombe aktivirane, one nisu detonirale punom snagom. Pretpostavlja se kako je kod eksplozivnih naprava, koje su ponovno bile skrivene u ruksacima, eksplodirao samo detonator, a ne i glavnina eksploziva. Jednako tako, ovde nisu na sve četiri lokacije bili bombaši samoubice, budući da je bomba u autobusu ostavljena oko 25 minuta pre eksplozije.

Bilo kako bilo, zahvaljujući činjenici da se napad izjalovio, policija je dobila u ruke čitav niz malo oštećenih eksplozivnih naprava, dok su nesuđeni samoubice pobegli glavom bez obzira. Usledio je policijski lov širokih razmera, a osumnjičeni su uhapšeni u idućih nedelju dana. Pritom, još nije jasno jesu li napadači i ovog puta planirali detonirati četiri bombe (ili ih je priređeno ukupno pet) te jesu li oni zaista i povezani s prošlom skupinom ili je riječ o neveštom oponašanju ranijeg napada.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Hrvatskivojnik.jpg    Ovaj materijal je preuzet sa službenih stranica časopisa Hrvatski vojnik.
Wikipedia ima dozvolu za korištenje materijala s te stranice pod GFDL licencom, uz uvjet isticanja izvora.