Nacionalna ustavotvorna skupština

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Disambig.svg Za ostala značenja, v. Nacionalna ustavotvorna skupština (razvrstavanje).

Nacionalna ustavotvorna skupština kraljevine Francuske (francuski: Assemblée nationale constituante) formirana je od Narodne skupštine 9. jula 1789. godine. Postojala je do 30. septembra 1791. godine kada je zamenjena Zakonodavnom skupštinom.

Nastanak[uredi - уреди | uredi izvor]

Do raskida između aristokratije i buržoazije 1789. godine dolazi zbog odluke pariskog parlamenta da se državni staleži ubuduće redovno sazivaju i budu sastavljeni prema formuli usvojenoj 1614. godine. Narodne mase pokrenule su svoj zahtev: zahtev za dvaput većim brojem poslanika trećeg staleža. Trebalo ih je biti isto koliko i poslanika prva dva staleža zajedno. Neker je 1788. godine predložio skupštini prvaka ovaj predlog. Oni, naravno, nisu pristali. Neker je zaključio da je želja trećeg staleža nacionalna želja. Sijes tada objavljuje svoj pamflet „Šta je treći stalež“ u kom piše: „Šta je treći stalež? Sve. Šta je bio do sada? Ništa. Šta traži? Da postane nešto“. Pokazatelj nezadovoljstva trećeg staleža pokraj „starog poretka“ su i mnogobrojne knjige žalbi (oko 60.000 sačuvanih). Pisali su ih i sveštenici i plemstvo. Svi traže ustav koji bi ograničio kraljevu vlast, izmenu fiskalnog sistema, reforme sudstva i krivično zakonodavstvo. Za skupštinu zakazanu 1. maja 1789. godine sveštenstvo je imalo 291 poslanika, plemstvo 270, a treći stalež 578. Kralj ih je primao u posebnim kabinetima. Sveštenstvo je primljeno u kraljevom kabinetu, plemstvo uz određeni ceremonijal, dok su poslanici trećeg staleža primljeni u kraljevoj spavaonici. Prva sednica održana je 5. maja. Neker je izložio svoj izveštaj u uvodnom govoru u kome nije bilo ni reči o problemu glasanja. Treći stalež bio je nezadovoljan. Problem se sastojao u tome da se glasalo po staležima. Sveštenici i plemići imali su jednaka gledišta te su uvek mogli nadglasati treći stalež. Poslanici trećeg staleža tražili su promene sistema glasanja. Odbili su da se okupe u zasebnom poslaničkom domu. Njihovi zahtevi odbijeni su glasanjem sveštenstva i plemstva. Luj XVI se odlučio na otpor protiv nepokornog trećeg staleža. Na jutro, 20. juna, poslanici su zatekli zatvorena vrata svoje dvorane Menus u kojoj su se okupljali. Poslanici se povlače u dvoranu Že de Pam (teniski teren) gde su svi dali zakletvu da se neće razići dok se ne donese nov ustav. Veliki broj sveštenika stao je na njihovu stranu na zajedničkom zasedanju u dvorani Sent Luis. Uglavnom je to niže sveštenstvo. Prišla su im i dva pripadnika plemstva koja su dočekana aplauzima. Luj im je naredio da se raziđu i zasedaju odvojeno što je potkrepio i pretnjama. Sveštenstvo i deo plemstva se razišao. Treći stalež je odbio. Kralj je naredio telesnoj gardi da ih rastera, ali su La Fajet i ostali odbili. Bila je to pobeda trećeg staleža i otvorena pobuna. Ubrzo se ređaju njegove pobede. Treći stalež poziva preostalu manjinu sveštenstva i većinu plemstva da im se pridruži protiv kralja. Ustavni komitet formiran je 7. jula, a dva dana kasnije se proglasio za Narodnu skupštinu. Pravna revolucija je dovršena bez upotrebe sile, zahvaljujući buržoaziji, nižem sveštenstvu i liberalnom plemtvu. Narod još nije stupio na pozornicu[1].

Sednica skupštine od 4. avgusta 1789. godine[uredi - уреди | uredi izvor]

Skupština od 4. avgusta 1789.

"Veliki strah" primorao je skupštinu da se pozabavi pitanjem feudalnog poretka. Saglasila se da feudalne obaveze predstavljaju vlasništvo posebnog tipa, često prigrabljeno silom ili nezakonito. Stoga je naredila da se provere povelje koje svedoče o obavezama. Na istoj sednici (3. avgust) ukinuto je plemićko pravo na lov, vlastelinski sudovi, prodaja zvanja, crkvena desetina. Pretvarajući se da je saglasan, Luj je proglasio „obnovu francuske slobode“. Međutim, izvršenje nije bilo lako. Seljak je oslobođen, ali ne i njegova zemlja što znači da mora plaćati daće dok se ne otkupi. Mnogi su bili suviše siromašni da bi se mogli otkupiti. Uprkos tome, odluke od 3. avgusta srušile su stari društveni poredak. Svi Francuzi od tada imaju ista prava i dužnosti, mogli su doći na sve položaje i plaćali su isti porez. Sledećeg dana Skupština donela je odluku o potrebi donošenja Deklaracije koja bi prethodila ustavu. Deklaracija treba da bude zasnovana na pravima čoveka i da ih štiti. Deklaracija prava čoveka i građanina doneta je 26. avgusta. Ona je postavila temelje novog društvenog poretka. Raspored poslanika na ovoj skupštini doveo je do nastanka termina „levica“ i „desnica"[2].

Levica i desnica[uredi - уреди | uredi izvor]

Skupština se takođe organizovala. Smestila se u dvoranu Maneže. Svaki građanin mogao je doći u skupštinu. Skupština nije bila jedinstvena već su se ocrtavale razne grupe, mada se ne mogu smatrati strankama u današnjem smislu te reči. Postojale su, pre svega, dve velike grupe. Prvu su činile aristokrate, pristalice „starog poretka“, a drugu rodoljubi, branitelji novog poretka. Ove dve grupe delile su se u više manjih grupacija. Krajnji desničari bili su „Crni“ ili „aristokrati“, imali su sjajne govornike, finansirani su od strane dvora, branili su ih mnogi listovi. Monarhiste je predvodio Munije koji posle oktobarskih borbi napušta Ustavotvornu skupštinu. Monarhisti, zajedno sa Crnima, pokušavaju da zaustave tok revolucije. Konstitucionalisti su predstavljali interese buržoazije. Bili su pristalice umerene monarhije. Predstavljao ih je La Fajet, a činila ih je buržoazija i kler, odnosno najveći deo onih koji su revoluciju i pokrenuli. Trijumvirat je sedeo sa leve strane. Sačinjavali su ga Barnave, Du Port i Aleksandar de Lamet, liberali, koji krajem 1790. godine prilaze desničarima. Krajnju levicu činila je demokratska grupa. Izdvajaju se Buzo, Petjon i Robespjer. Brane interese naroda i zahtevaju opšte pravo glasa. Patrioti su se solidno organizovali. Sastaju se još od 1789. godine u dominikanskom manastiru Svetog Jakova u ulici Sent Honore pod imenom „Društvo prijatelja ustava“. Poznatiji su kao jakobinci. Jakobinci privlače i klubove pokrajinskih gradova. Klub fejantinaca (La Fajetova stranka) odvaja se od Jakobinskog kluba 1791. godine. To su učinili nametanjem visoke članarine koju pripadnici srednje buržoazije nisu mogli plaćati. Kordiljerski klub ili Društvo prijatelja prava čoveka osnovan je aprila 1790. godine. U njemu se ističu Žan Pol Mara i Žorž Danton[3].

Deklaracija o pravima čoveka i građanina i ustav iz 1791. godine[uredi - уреди | uredi izvor]

Usvojena je već 26. avgusta 1789. godine. Deklaracija predstavlja temelj novog poretka. Sadrži sedamnaest članova koji određuju suštinu prava čoveka i prava naroda. Uzor je imala u američkim deklaracijama donetim tokom rata za nezavisnost. Prava čoveka pripadala su mu pre svakog društva, ona su prirodna i nezastariva; ljudi se rađaju, ostaju slobodni i jednaki u pravima (1. član), a ta prava su sloboda, svojina, sigurnost i otpor ugnjetavanju (2. član). Narod je suveren (3. član), a sloboda nema granica, sem slobode drugih ljudi (4. član). Svi građani imaju pravo učešća u donošenju zakona (6. član). Sloboda je pre svega sloboda ličnosti, lična sloboda, jamstvo protiv optužbi i samovoljnog hapšenja (7. član). Ljudi mogu govoriti, pisati i štampati šta žele (10. član), uz pravo države da sprečava zloupotrebu (11. član). Porez je neophodan i mora biti razrezan na građane u skladu sa njihovim mogućnostima (13. član). Pravo kontrole javnih finansija imaju građani preko svojih predstavnika (14. i 15. član). Katolička vera je državna religija, dok su protestantizam i judaizam privatna vera. Građanska prava protestanti su stekli tek decembra 1789. godine, a Jevreji januara sledeće godine. Ropstvo je ukinuto u Francuskoj, ali je zadržano u kolonijama. Ustavotvorna skupština lišila je obojene ljude građanskih prava. Le Šapeljeov zakon iz 1791. godine zabranjuje štrajkove. Građani su razvrstani u tri kategorije: pasivni (nemaju biračko pravo jer nemaju svojinu, oko 3 miliona Francuza), aktivni (plaćaju direktan porez i učestvuju u lokalnim skupštinama, oko 4 miliona Francuza) i birači (po jedan na 100 aktivnih građana, u Francuskoj oko 50.000, plaćaju veći porez i učestvuju u skupštinama departmana)[4].

Odbor od 30 članova za pripremu ustava formiran je već 7. jula 1789. godine. Raprava o konačnom tekstu počela je avgusta 1791. godine. Ustav iz 1791. godine izglasan je 3. septembra[5].

Reforme Ustavotvorne skupštine[uredi - уреди | uredi izvor]

Narodna skupština imala je rešiti dva velika problema: finansijski i verski. Kako bi rešila prvi problem, Ustavotvorna skupština je odlučila da stavi crkvena dobra naciji na raspolaganje. Stvorena je Vanredna blagajna koja se punila uglavnom novcem od prodaje crkvene imovine. Članovi Ustavotvorne skupštine nikako se nisu neprijateljski odnosili prema katoličkoj crkvi. Čak ni najsmeliji teoretičari 18. veka nisu zamišljali poredak u kome bi crkva i država bile odvojene. Međutim, reforma francuske crkve bila je nužna. Ustavotvorna skupština donosi odluku kojim ukida monaške redove. Jula 1790. godine Ustavotvorna skupština usvojila je Građanski ustav sveštenstva. Ustav je prihvatio samo deo sveštenstva. Aristokratija je odbijala da prihvati novi poredak. Spremao se građanski rat. Žetva je 1790. godine bila odlična što je donekle smirilo situaciju. Oficiri koji nisu emigrirali sve više su bili pogođeni reformama Ustavotvorne skupštine. Pred skupštinom se postavilo pitanje kako oteti kraljevsku vojsku od uticaja aristokratije ako se vojska ne ponarodi. Prihvaćene su privremene mere kao što je povećanje plata, administrativne i disciplinske reforme. Robespjer je ukazivao na ovaj problem: „Uništili ste plemstvo, a ono se i dalje nalazi na čelu vojske“. La Fajet je u pobunama vojnika stao na stranu zapovednika. Pobuna u Nansiju silom je ugušena[6].

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Sobul 2006, str. 91-103
  2. Sobul 2006, str. 112-113
  3. Sobul 2006, str. 125-128
  4. Sobul 2006, str. 136-141
  5. Sobul 2006, str. 141.
  6. Sobul 2006, str. 128-141

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Albert Soboul; Francuska revolucija, Naprijed, Zagreb (1966)

Šablon:Francuska revolucija