Miodrag Ilić

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Miodrag Ilić
Biografske informacije
Rođenje 23. april 1934. (1934-04-23) (dob: 87)
Beograd, Kraljevina Jugoslavija (danas Srbija)
Supružnik Spomenka Ilić
Obrazovanje
Zanimanje književnik, novinar, prevodilac

Miodrag Ilić (Beograd, 23. april 1934) je srpski književnik, pretežno dramski pisac, publicist, novinar, prevodilac i pedagog. Osim obimnog dramskog opusa ostvario je prozna dela, filmske i televizijske scenarije, publicistička i teorijska dela u oblasti medija, žurnalizma, politike i međunarodnih odnosa; pisao je novinske feljtone, članke i eseje o problemima kulture i pozorišne kritike; prevodio sa engleskog i italijanskog jezika; radio kao predavač novinarstva, estetike i dramaturgije elektronskih medija. [1]

Život[uredi - уреди | uredi kôd]

Rodio se i školovao u Beogradu. Godine 1961. diplomirao engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu, a 1966. završio studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Josipa Kulundžića. Bio zaposlen kao novinar (saradnik i urednik) u „Večernjim novostima“, „Beogradskoj nedelji“, „Radio TV reviji“ i Televiziji Beograd (RTS). Bio na položajima upravnika Beogradskog dramskog pozorišta (1975-80), direktora Drame Narodnog pozorišta (1982-90) i direktora Programa za inostranstvo RTS (1990-97). Član je Udruženja književnika Srbije od 1967 i Udruženja novinara Srbije od 1991. [2]

Osnovao Udruženje dramskih pisaca Srbije (sa Đorđem Lebovićem i M. Đurđevićem) 1976. [3] i bio predsednik ovog udruženja (1978-80).

Napisao je 33 drame, koje su izvođene na mnogim scenama u zemlji i inostranstvu, odnosno preko radija, ili su objavljene u grupnim i samostalnim izdanjima. Njegove radio-drame (9 naslova) emitovane su na programima radio-stanica u bivšoj Jugoslaviji, a jedna na programu SFB (Berlin), dok je dve Ilićeve TV drame prikazala RTS. Autor izrazito urbanog nerva, svojim proznim delima "Gde je kraj ulice", "Prohujalo s košavom" i "Ljubav se zove Vanda" nastavlja tradiciju takozvanog beogradskog romana, zaokupljen temama posrtanja srpske građanske klase. Prevodio je dramska i prozna dela sa engleskog i italijanskog jezika, a u dugom periodu i popularni humoristički strip „Porodica Tarana“, objavljivan u „Večernjim novostima“ (1954-1989). [4] Ilićev prevod je ostao zapamćen kao izuzetno duhovita adaptacija, koja je na pravi način pribiližila čitaocima izvorni duh ovog stripa.

Kao televizijski autor realizovao je pet veoma zapaženih dokumentarnih serija istraživačkog žanra, od kojih su dve („Medijske imperije“ [5] i „Quo vadis, svete?“ [6]) pretočene u knjige. Posvetio se feljtonistici, teorijskom radu u sferi žurnalizma i dramaturgije elektronskih medija, kao autor stručnih tekstova i pedagog.

Dela [7][uredi - уреди | uredi kôd]

Pozorišne drame[uredi - уреди | uredi kôd]

Iz savremenog života:[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Pred slepim zidom,
  • Kameleoni ,
  • Kafana u luci ,
  • San zimske noći,
  • Mašina za teror ,
  • Vukomanov povratak ,
  • Ekvilibristi ili ljubav do groba ,
  • Ribe na drveću ,
  • Uhvati zvezdu padalicu,
  • Apisova kletva

Istorijske:[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Ćutnje Slobodana Radenika (po motivima romana O. Daviča, sa S. Stojanovićem) ,
  • Puč (Dušan Silni) ,
  • Hajkuna od Udbina
  • Vuk i Miloš
  • Legenda o zemlji Lazarevoj,
  • Apis,

Dramske metafore[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Ilon – iščezli grad,
  • Valcer poručnika Nidrigena

Komedije[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Pogreb nezahvalnika,
  • Veštac,
  • Psi
  • "Kazanova protiv Don Žuana"
  • "Udaja stare dame"
  • "Dragi moj fireru"

Biografske[uredi - уреди | uredi kôd]

Dramatizacije[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Šala (po romanu Milana Kundere)

TV, radio-drame, scenarija[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Polikarp (radio),
  • "Za Suncem" (radio-scenario o V. Nazoru,sa B. Vučićevićem)
  • Brodolom i kako ga izvesti (radio) ,
  • Fontana ala Mediči (radio) ,
  • Čovek koji je zaustavio sunce (TV),
  • Operacija (TV) ,
  • Kod Londona (TV serija) ,
  • Bube u glavi (film)
  • "U slavu Vuka" (scenario za muzičko-dramski spektakl)
  • "Eskulap u vozu" (scenario za muzičko-scenski panoptikum)
  • "Kako smo poleteli" (scenario za dramsko-muzički spektakl)
  • "Novca nama trdeba" (scenario za dramsko-muzički spektakl)
  • Ljubavnik Lili Marlen" (filmski scenario)
  • "72" (Filmski scenario, u koautorstvu s. Renatom Novakovićem)
  • "Beograd - Holivud - Beograd" (filmski scenario)
  • "Begunci" (filmski scenario po romanu "Prohujalo sa košavom")
  • "Vukomanov povratak" (filmski scenario po istoimenoj drami)
  • "Dušan Silni" (scenario za igrani film + scenarija za 17 epizoda TV serije)
  • "Avijatičari (scenario za igrani film i 7 epizoda TV serije)

Dokumentarni filmovi[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Džin na dnu mora – operacija Zenta

Dokumentarne TV serije[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Medijske imperije (8 emisija),
  • Quo vadis, svete? (10 emisija),
  • Za bolji svet (26 emisija),
  • Taj veliki mali svet (8 emisija),
  • Izazovi demokratije (10 emisija)

Napomena: Snimajući dokumentarne TV emisije u 16 zemalja intervjuisao je 147 istaknutih intelektualaca, filozofa, naučnika, političara i umetnika, među kojima N. Čomskog, Z. Bžežinskog, V. Volkova, Huang Ce Mina, loda Karingtona. Ž. Mari de la Gorsa, lorda Ovena, Bila Klintona, Mišela Kolona, Lorensa Iglbergera, Helenu Guskovu...

Proza[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Svedok u bekstvu (roman),
  • Pogreb u Taksonu (roman, pod pseudonimom Roj Patrik),
  • Gde je kraj ulice? (roman),
  • Izlet u Amsterdam (novele),
  • Prohujalo sa košavom (roman)
  • "Ljubav se zove Vanda" (roman)

Knjige - publicistički radovi[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Laži dugih nogu – medijski rat i oko njega,
  • Medijske imperije,
  • Quo vadis, svete?,
  • Televizijsko novinarstvo,
  • Rađanje televizijske profesije
  • Oholi Guliver i gnevni Liliputanci

Knjige drama[uredi - уреди | uredi kôd]

" Apis", samost. izd. 1988

"Drame o velikanima" ("Dušan Silni", "Legenda o zemlji Lazarevoj", "Kopernik", "Jeretik" (o B. de Spinozi), "Vuk i Miloš" , "Krik iz crne šume" (o M. Hajdegeru). izd. Albatros+, 2014

"Apisova kletva i druge drame" (izd. Zepter Book World, 2020).

Feljtoni[uredi - уреди | uredi kôd]

  • "Atomi za život ili smrt"
  • Igre kažnjene smrću,
  • Novi opasni svet,
  • Ika Panić – srpski Šindler,
  • Čemu stremi Amerika
  • "Oružje strašnog suda"
  • "Čovečanstvo pred slepim zidom"

Prevodi[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Ema udova Đokasta (drama Alberta Savinija, italijanski),
  • Neprijatelj naroda (drama H. Ibzena u adaptacioji A. Milera, engleski),
  • Alisa u ogledalu (proza za decu Luisa Kerola, engleski)
  • Porodica Tarana (satirični strip Džordža Makmanusa, engleski)

Ostalo[uredi - уреди | uredi kôd]

Članci, eseji, rasprave, humoreske, prevodi, pozorišne kritike, u časopisima „Književnost“, “Film“, „Scena“, „Drama“, te u listovima „Beogradska nedelja“, „Književne novine, „Večernje novosti“.

Nagrade[uredi - уреди | uredi kôd]

  1. Prva nagrada na jubilarnom konkursu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, povodom 100-godišnjice, za dramu “Ilon – iščezli grad” (1962).
  2. Prva nagrada na konkursu Radio Beograda za radio-komediju “Veštac” (1966)
  3. Druga nagrada na konkursu Radio Beograda za radio-komediju “Polikarp” (1968).
  4. Druga nagrada na jubilarnom konkursu Narodnog pozorišta u Beogradu, povodom 100-godišnjice, za dramu “Kafana u luci”, (1969).
  5. Treća nagrada na konkursu Radio Beograda za radio-komediju“Brodolom i kako ga izvesti” (koautor Predrag Golubović), 1970.
  6. Medalja „Zlatni lav“ na Festivalu u Veneciji za film „Bube u glavi“ reditelja M. Radivojevića, 1970. (autor scenarija)
  7. Srebrna „Arena“ na Festivalu u Puli za film „Bube u glavi“, 1970. (scenario)
  8. Spomen-plaketa Grada Beograda za doprinos razvoju Grada, 1974.
  9. Prva nagrada na konkursu Narodnog pozorišta u Zenici za komediju “Psi” (1981).
  10. Jedna od tri ravnopravne nagrade na konkursu Narodnog pozorišta Bosanske Krajine u Banjaluci, za dramu “San zimske noći”(1983).
  11. Nagrada za besedništvo na engleskom jeziku, na Svetskom televizijskom festivalu u Nagoji (Japan, 1993).
  12. “Grand Prix” Festivala podmorskog filma u Beogradu, 2002., za dokumentarni film „Džin na dnu mora – operacija Zenta“ (scenario)
  13. Specijalna nagrada na Festivlu u Antibu (Francuska) 2002. za dokumentarni film „Džin na dnu mora – operacija Zenta“ (scenario)
  14. “Zlatni beočug” za doprinos kulturi Beograda (2003).
  15. Nagrada “Branislav Nušić”, Udruženja dramskih pisaca Srbije, za dramu “Vukomanov povratak” (2006).
  16. Nagrada za publicistiku „Žika M. Jovanović“ Udruženja novinara Srbije za knjigu “Rađanje televizijske profesije” (2006.)
  17. Nagrada “Branislav Nušić” Udruženja dramskih pisaca Srbije, za dramu “Jeretik” (2007).
  18. Nagrada za životno delo UNS (2009.).
  19. Veliki pečat Narodnog pozorišta (2012.).
  20. Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi (2013)
  21. Diploma Zepter za trotomnu Monografiju o Operi i teatru Madlenianum (2017)
  22. Jubilarna povelja Opere i teatra Madlenianum za umetnički doprinos (2019)
  23. "Zlatno pero", nagrada DNV (Novi Sad) (2020)

Izbor komentara i citata[uredi - уреди | uredi kôd]

  • U velikom broju pozorišnih kritika ističu se umeće i hrabrost Miodraga Ilića u izboru aktuelne teme, majstorstvo u komponovanju dramske strukture i karakterizaciji likova, u vođenju radnje koja je uvek zanimljiva i ispunjena tenzijom, u pisanju duhovitog, životnog dijaloga. “Njegove drame su besprekorne kako po formi, strukturi i jeziku, tako isto, a možda i najviše po intelektualnom humanističkom angažovanju, po progresinoj misli i oplemenjujućem dejstvu”… (Prof. Dr Miroslav Stojanović: ”Društveno angažovanje u dramskom delu Miodraga Ilića”).
  • Povodom praizvedbe Ilićeve tragikomedije “Valcer poručnika Nidrigena” u Hrvatskom narodnom kazalištu u Rijeci, izrečene su i napisane ocene u kojima se ovo delo upoređuje sa delima Miroslava Krleže (“Finalmente un autore sulle orme di Krleža”, “La Voce del Popolo“)), odnosno sa delima Musila, Bucatija, Kafke, Fon Horvata, Sartra, Pazolinija, Orvela, Brešana, Šnajdera... (“Veliki doživljaj teatra”, “Novi list”). A povodom nekoliko postavki Ilićeve drame “San zimske noći”, list “Politika” objavio je ocenu jednog od najboljih savremenih dramskih pisaca, Andreja Hinga, koji kaže: “…Konačno smo dobili tekst u kojem istorija govori i urla i stenje i jeca i šapuće na sudbinski način, kroz usta žive, izvanredno zanimljive ličnosti.... Kao stari teatarski praktik bio sam oduševljen sigurnošću dramskog postupka: moderna analitska forma, tzv. otvorena forma, često dovodi do dramatičnog raspadanja priče i do raspadanja karaktera; Iliću je uspela totalna konzistentnost u naraciji i psihologiji glavnog junaka, a to je mnogo... Magistralna je scena sa Ciganima, finale! Kakva parada likova, kakvo bogatstvo situacija. Na tom prizoru specijalno čestitam.” (“Politika”, 16. decembar 1983.).
  • Kritičar Petar Džadžić u svojoj recenziji Ilićevog romana „Gde je kraj ulice“ piše: “Mi imamo malo poznatih dela koja na autentičan i upečatljiv način govore o tektonskom potresu koji je zadesio srpsku građansku klasu i o istinskoj individualnoj i kolektivnoj tragici kojom su ta događanja obeležena... Tek u novije vreme čuli su se autentični glasovi Slobodana Selenića (“Pismo/glava”, “Očevi i oci”), kao i Svetlane Velmar-Janković (“Lagum”). Ta dela vratila su dignitet žrtvama tretiranim tako često kao “otpad istorije”. Među ova vrhunska dela o sudbini građanstva u nevremenu istorije uključuje se, ja u to čvrsto verujem, i proza Miodraga Ilića. Ovaj roman je uzbudljiv, jedrim jezikom pisan, potresan, ubedljiv, dosledan u svom realističkom oblikovanju građe, human, a biće podjednako blizak i intelektualnoj i manje intelektualnoj publici”.
  • Povodom istog romana kritičar u listu “Borba” zaključuje: “Kao intelektualac modernog senzibiliteta Miodrag Ilić je sa izuzetnim enciklopedijskim znanjem, ali i sa gotovo lirskim osećanjem u svoj roman uneo čitav naš 20. vek. Efikasnim i reljefnim pričama označio je ključna mesta u njemu, pa je i sam vek preobrazio u junaka romana, koji nije za njega samo vreme, već i Neko koji oseća, koji mislim i govori... Suočeni sa tim Ilićevim pričama shvatamo da je on veliki majstor pripovedanja, sugestivan i atraktivan u iskazu, u čijem pripovedanju je sve u funkciji istorijskog i filozofskog mišljenja, a iznad svega podređeno razjašnjavanju čoveka u svim životnim situacijama....” (“Pamćenja i priviđenja”, “Borba.)

Reference[uredi - уреди | uredi kôd]

Literatura[uredi - уреди | uredi kôd]

  • Milutin Čolić: "Od intimnog ka opštem", Politika, 12.01.1967.
  • Udruženje dramskih pisaca Srbije, vebsajt, Rezultati XXVIII Konkursa „B. Nušić“ UDPS - (za 2007. godinu) http://drama.org.rs/2011-03-11-00-49-20/136-arhiva-2007/73-rezultati-2007.html[mrtav link]
  • S. Selenić: Miodrag Ilić, „Pred slepim zidom“, „Borba“, 25.01.1967.;
  • M. Protić: Miodrag Ilić, „Pred slkepim zidom“, Književnost, XXII, XLIII, 2, 1967, pp. 185–186;
  • Leksikon pisaca Jugoslavije, Matica srpska 1979, tom II, str. 447;
  • Milan Topolovački: „Mlađa generacija beogradskih dramatičara, Scena 2, 1967., 204-205, 215-216;
  • Ž. Vasiljević: „Razbijeni mitovi“, Svetlost, Kragujevac, 1.03.1973.;
  • Miladin Ševarlić: „Na kraju dolaze Cigani“, Scena br. 6, Novi Sad, 1981;
  • Dr Milenko Misailović: „Prividnost građenja i stvarnost rušenja“, edicija „Ka novoj drami“, knjiga 3, Tribina, Beograd, 1983.; * Dr Miroslav Stojanović: "Društveno angažovanje u dramskom delu Miodraga Ilića" ("gradina", Niš, 1983).
  • Radomir Putnik: „Umeće prepoznavanja“, Scena br.6, 1987, Novi Sad;
  • Darko Gašparović: „Valcer poručnika Nidrigena“, Prolog/Teorija/Tekstovi, broj 2, 1985, Zagreb;
  • Avdo Mujčinović: „Između istorije i mita“, Scena br. 3, 1989, Novi Sad;
  • Ko je ko u Srbiji `95, str. 177;
  • Biofgrafija na sajtu Udruženja dramskih pisasca Srbije
  • Dr Miroslav Stojanović: "Društveno angažovanje u dramskom delu Miodraga Ilića" ("Gradina", Niš, 1983)

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi kôd]