Miloš Bajić
| Miloš Bajić | |
|---|---|
 | |
| Rođenje | 1915. Resanovci, Austrougarska |
| Smrt | 1995. Beograd, SR Jugoslavija |
| Zanimanje | slikar |
Miloš Bajić (Resanovci kod Bosanskog Grahova, 1915 — 1995) bio je srpski i jugoslovenski slikar i partizanski borac.
Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović.
Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. U nacističkim logorima je beležio scene iz života interniraca, rizikujući život:
"Crteže koje sam napravio u samom logoru, skrivao sam u nedrima, ispod ležaja ili sam ih zakopavao u zemlju. Jednog dana mi je pala u oči boca protivpožarnog aparata. Ispraznio sam je jedne noći i napunio crtežima. U ponoć sam bocu zakopao u neki trap. Šestog maja 1945. godine, na dan oslobođenja logora, izvadio sam crteže iz zemlje."[1]
Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu.
Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru.
1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: "Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo".
Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu.[2]
Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite.
– Slobodan Novaković
Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu.
- ↑ Sloboda je za nas san, Muzej Jugoslavije, 2022.
- ↑ Reditelj Darko Bajić: Moji otac i majka su se zaljubili u logoru na Banjici („Večernje novosti”, 19. novembar 2017)
- Miljković, Ljubica, Miloš Bajić: 1915-1995, Beograd, Narodni muzej, 2017.
- Linija umetnosti i života („Politika”, 2. april 2019)
- Oživljeni slikarski opus humanizma i tragike („Politika”, 8. jun 2019)
- https://web.archive.org/web/20140714125101/http://www.madlart.com/artists/?id=695
- http://www.arte.rs/sr/umetnici/milos_bajic-93/ Arhivirano 2024-12-02 na Wayback Machine-u
