Menandar Retor

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Menandar Retor (starogrčki: Μένανδρος Ῥήτωρ, 3. vek nove ere?), iz Laodikeje na Liku, bio je grčki retor i autor dva komentara na Retorsku veštinu Hermogena iz Tarsa i Progymnasmata Minucijana Starijeg.[1][2]

Pod njegovim su imenom sačuvana dva spisa o epideiktičkom (prigodnom) govorništvu. Prvi, pod naslovom O epideiktičkim govorima (Περὶ Ἐπιδεικτικῶν) bavi se himnama, molitvama i enkomijima (pohvalama) pojedinih zemalja i gradova. Drugi spis, pod naslovom Podela epideiktičkih stilova (Διαίρεσις τῶν Ἐπιδεικτικῶν), manje doteran, ali zato živahniji, verovatno je delo drugog autora i daje pravila za ceremonijalna obraćanja caru i drugim zvaničnicima, kao i u svečanim prigodama kao što su rođendani, venčanja, raznovrsni pozivi, pogrebi i svetkovine. Oba dela svojom su formom i sadržinom daleko od govorništva koje se praktikovalo na sudovima i savetodavnim skupštinama i predstavljaju svojevrsnu zamenu za kultno pesništvo ili progodničarsku poeziju; zbog toga sadrže dosta materijala koji je koristan za proučavanje antičkog pesništva.[3]

Conrad Bursian prvi spis pripisuje Menandru, koga smešta u 4. vek nove ere, a drugi nekom anonimnom retoru iz Aleksandrije Troadske, koji je možda živeo u doba cara Dioklecijana. Drugi naučinici, na temelju pariskog rukopisa, prvi spis pripisuju Genetliju iz Petra u Palestini.

Reference[uredi - уреди | uredi kôd]

  1. Suda, s.v. Μένανδρος.
  2. Smith 1867, s.v. Menander (8).
  3. Hornblower & Spawforth 2003, s.v. Menander (4).

Literatura[uredi - уреди | uredi kôd]