Masakri u Ljubeniću

Izvor: Wikipedia
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu

Masakri u Ljubeniću označavaju niz masovnih ubistava kosovskih Albanaca u selu Ljubenić (alb. Lybeniq) kod Peći, tokom rata na Kosovu 1998-1999.

25. maja 1998 najmanje osmoro meštana sela Ljubenić, uglavnom članova porodice Hamza (Hamzaj), je vansudski pogubljeno od strane srpske policije.[1] Dana 1. aprila 1999 u Ljubeniću je ubijeno oko 66 ljudi.[2]

Prema izveštajima Human Rights Watch-a, vladine snage su tokom NATO bombardovanja između 24. marta i 10. juna 1999. u odvojenim incidentima ubile više od 80 meštana.[3]

Pozadina[uredi | uredi kod]

Selo Ljubenić se nalazi južno od Peći. Zbog blizine albanske granice i jake aktivnosti OVK-a u toj oblasti, selo je bilo u središtu akcija policije tokom 1998. i 1999. godine. Prema saznanjima OEBS-a, to je rodno mesto jednog lokalnog komandanta OVK-a.[3] Prema procenama, u selu je do januara 1999. godine živelo oko 650 Albanaca i 120 Srba.[3]

Masakr u Ljubeniću 1998[uredi | uredi kod]

Napadu na selo Ljubenić prethodila je zaseda u kojoj su ranjena dva srpska policajca.[3] 25. maja 1998 oko 6:45 časova, došlo je do incidenta na putu između Dečana i Peći u blizini sela Ljubenić kada su na civilno vozilo pucali naoružani muškarci, za koje se pretpostavlja da su pripadnici OVK. U kolima su se nalazili jedan policajac i rezervni policajac van dužnosti, koji su pogođeni mecima.[1] Beogradska Politika je izveštavala na sledeći način:

"Oko pet sati izjutra šiptarske terorističke bande u blizini dečanskih sela Ljubenić i Streoc izvršile su oružani napad na policijsku jedinicu koja je obezbeđivala konvoj za snabdevanje Dečana i izbegličkog naselja, a istovremeno su napale i policijsku stanicu u Čelopeku i usmrtile policajca Dragana Bjelanovića (24).[4]"

Nakon ovoga je usledila odmazda nad meštanima sela Ljubenić. Tog popodneva, negde posle 13 časova, jake policijske snage sa raznim vozilima, od kojih su neka bila oklopna, su stigle u Ljubenić. Srpska policija je pre ulaska u selo sa periferije granatilara albanski deo sela koristeći artiljeriju i druga oružja.[1][3]

Većina meštana je pobeglo u obližnju šumu. Oni koji nisu mogli da pobegnu sakrili su se po kućama. Policijske patrole su sprovodile pretragu po kućama i u jednoj kući otkrili grupu od oko 14 ljudi. Policajci su ih izveli u dvorište, zatim odvojili muškarce od žena i dece. Žene i deca su nakon pretnji oružjem bili primorani da napuste selo. Policija je onda počela da tuče ljude, koji su bili nenaoružani, zatim im je naređeno da beže i na njih je pucano dok su trčali.[1] Četiri muškaraca je ubijeno na ovaj način: Ibrahim Hamza (64), Imer Hamza (53), Derviš Hamza (51) i Baškim Hamza (23).[1] Policija je takođe upala u kuću Zega Hamze (68 godina), te su njega i njegove sinove, Gani Hamzu (25) i Rifata Hamzu (24) izveli napolje, skinuli u donji veš, tukli i ubili ih.[1]

Mehmed Goga je sa svojim sinovima u vreme napada na Ljubenić bio gost porodice Hamza. Pripadnici policije izvukli su iz kuće njegova tri sina, Hadrija, Adresija i Mujena, te sinovca Gzima sa namerom da ih streljaju.[5] Hadri Goga (22) je ubijen na licu mesta dok su ostali uspeli da prežive.[5][1] Mehmed Goga navodi da su u Ljubeniću paljene su kuće, a mnogi stanovnici ranjeni.[5]

Srpske snage su tokom akcije pogubile devetoro ljudi.[3][5] Zbog ofanzive vladinih snaga gotovo celo selo je 29. maja izbeglo, uglavnom u Albaniju.[3] Beogradski Fond za humanitarno pravo je u svom godišnjem izveštaju 1998. godine optužio državu, pre svega MUP Srbije, za teška kršenje ljudskih prava i ubistva civila na Kosovu:

"Prema brojnim svedocenjima do kojih su dosli Fond za humanitarno pravo i druge nevladine organizacije, policija je odgovorna za namerna ubistva i vansudska pogubljenja veceg broja albanskih civila u selima Donji Prekaz, Cirez, Likosani, Ljubenic i Golubovac.[6]"


Masakr u Ljubeniću 1999[uredi | uredi kod]

Najteže kršenje ljudskih prava se desilo 1. aprila 1999, nakon početka NATO bombardovanja SRJ, kada su srpska policija i paravojne formacije ponovo ušle Ljubenić. Srpske snage su stigle u selo oko sedam časova ujutro 1. aprila.[3] Mnogi meštani su pokušali da pobegnu u planinu, ali su ubrzo shvatili da su opkoljeni. Srpske snage su okupile seljane u centru sela, te razdvojili muškarci od žena.[2]

Muškarce su potom ispitivali da li imaju oružje, a dvojicu su streljali pred grupom.[3] Ubrzo posle toga, velika grupa muškaraca je postrojena uza zid u glavnoj ulici sela.[2] Nakon niza uvreda, naređeno im je da legnu, a srpske snage su otvorile vatru. Nakon prekida mitraljeske vatre, pucano je u glave onima koji su se još uvek mrdali.[2] Neki od ljudi su preživeli krijući se ispod leševa. Prema svedočenjima koja su data novinarima, devetoro preživelih, od kojih su neki bili povređeni, otpuzalo je do obližnje šume, a zatim u planine. Jedan dečak od 16 godina umro je od zadobijenih rana.[3]

Ostali meštani, mahom žene i dece, su primorani da napuste selo i hodaju do albanske granice preko Đakovice.[2] Jedna proterana žena, koja je išla peške, izjavila je za londonski Times:

Wikiquote „Ženama i deci su naredili da idu u Albaniju, jer, kako su oni rekli, mi smo to oduvek želeli... Morali smo da ostavimo muškarce, ali kada smo stigli do glavnog puta čuli smo pucnjavu i znali smo da se dogodilo nešto strašno. Kasnije, kada sam stigla u Albaniju, čula sam da je moj otac mrtav[7].“

Prema izveštajima OEBS-a, u selu je ubijeno oko 66 kosovskih Albanaca.[2] Human Rights Watch navodi da su tada ubijene najmanje 63 osobe, premda neki svedoci tvrde da je ubijenih bilo oko osamdeset.[3] Prema svedočenju meštana, “paravojne snage” su nakon masakra uklonile leševe traktorom.[3] Mnoge kuće u Ljubeniću su spaljene.[2] Mogući motiv za ova ubistva je jaka aktivnost OVK u okolini Ljubenića u prethodnom periodu. Štaviše, jedan od napadača je rekao da mu je OVK ubio brata.[2]

Neki od onih koji su pobegli pre ubistava bili su napadnuti sledeće nedelje u planinama. Naredne nedelje, u planinama na zapadu, ubijeno je još najmanje 25 osoba, od kojih je devetoro iz Ljubenića.[3] Jedan od preživelih je ispričao novinarima:

Wikiquote „Bežali smo uz planinu, bežali smo niz planinu, izgubili smo ukupno devetoro ljudi, od toga četiri žene i dva deteta. Pucali su kuda god da smo krenuli.[8]

Tim OEBS-a je 1. jula dokumentovao tragove ubistava i sproveo nekoliko intervjua sa preživelima. Fond za humanitarno pravo je imenom i prezimenom identifikovao više žrtava iz Ljubenića.[9] Istražitelji MKSJ-a su nakon završetka kosovskog rata pronašli devet tela na tri različite lokacije u selu.[3] Pošto je ova oblast velikim delom minirana, ni meštani ni istražitelji Tribunala za ratne zločine ne znaju tačan broj žrtava. Mnoga tela još nisu nađena.[3]

Izvori[uredi | uredi kod]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 „Federal Republic of Yugoslavia: A human rights crisis in Kosovo Province”. Arhivirano iz originala na datum 2012-08-02. Pristupljeno 2010-04-27. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Kosovo: kako viđeno, tako rečeno Arhivirano 2010-11-14 na Wayback Machine-u (Izveštaj OEBS-a)
  3. 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 3,12 3,13 3,14 Po naređenju: ratni zločini na Kosovu (Izveštaj Human Right Watch-a)
  4. Izveštaj Politike[mrtav link]
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Masakr u Ljubenicu kod Peci
  6. Fond za humanitarno pravo tesko optuzuje drzavu,pre svega MUP, za krsenje ljudskih prava
  7. James Pringle, “Serbs Killed 350 in Orgy of Violence”, Times (London), 10. jul 1999.
  8. Chris Stephen, “Kosovo’s Heights of Mass Murder”, The Scotsman, 10. jul 1999.
  9. Lista žrtava sa potpunim podacima

Vidi još[uredi | uredi kod]

Vanjske veze[uredi | uredi kod]