Masakri u Ljubeniću

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Masakri u Ljubeniću označavaju niz masovnih ubistava kosovskih Albanaca u selu Ljubenić (alb. Lybeniq) kod Peći, tokom rata na Kosovu 1998-1999.

25. maja 1998 najmanje osmoro meštana sela Ljubenić, uglavnom članova porodice Hamza (Hamzaj), je vansudski pogubljeno od strane srpske policije.[1] Dana 1. aprila 1999 u Ljubeniću je ubijeno oko 66 ljudi.[2]

Prema izveštajima Human Rights Watch-a, vladine snage su tokom NATO bombardovanja između 24. marta i 10. juna 1999. u odvojenim incidentima ubile više od 80 meštana.[3]

Pozadina[uredi - уреди | uredi izvor]

Selo Ljubenić se nalazi južno od Peći. Zbog blizine albanske granice i jake aktivnosti OVK-a u toj oblasti, selo je bilo u središtu akcija policije tokom 1998. i 1999. godine. Prema saznanjima OEBS-a, to je rodno mesto jednog lokalnog komandanta OVK-a.[3] Prema procenama, u selu je do januara 1999. godine živelo oko 650 Albanaca i 120 Srba.[3]

Masakr u Ljubeniću 1998[uredi - уреди | uredi izvor]

Napadu na selo Ljubenić prethodila je zaseda u kojoj su ranjena dva srpska policajca.[3] 25. maja 1998 oko 6:45 časova, došlo je do incidenta na putu između Dečana i Peći u blizini sela Ljubenić kada su na civilno vozilo pucali naoružani muškarci, za koje se pretpostavlja da su pripadnici OVK. U kolima su se nalazili jedan policajac i rezervni policajac van dužnosti, koji su pogođeni mecima.[1] Beogradska Politika je izveštavala na sledeći način:

"Oko pet sati izjutra šiptarske terorističke bande u blizini dečanskih sela Ljubenić i Streoc izvršile su oružani napad na policijsku jedinicu koja je obezbeđivala konvoj za snabdevanje Dečana i izbegličkog naselja, a istovremeno su napale i policijsku stanicu u Čelopeku i usmrtile policajca Dragana Bjelanovića (24).[4]"

Nakon ovoga je usledila odmazda nad meštanima sela Ljubenić. Tog popodneva, negde posle 13 časova, jake policijske snage sa raznim vozilima, od kojih su neka bila oklopna, su stigle u Ljubenić. Srpska policija je pre ulaska u selo sa periferije granatilara albanski deo sela koristeći artiljeriju i druga oružja.[1][3]

Većina meštana je pobeglo u obližnju šumu. Oni koji nisu mogli da pobegnu sakrili su se po kućama. Policijske patrole su sprovodile pretragu po kućama i u jednoj kući otkrili grupu od oko 14 ljudi. Policajci su ih izveli u dvorište, zatim odvojili muškarce od žena i dece. Žene i deca su nakon pretnji oružjem bili primorani da napuste selo. Policija je onda počela da tuče ljude, koji su bili nenaoružani, zatim im je naređeno da beže i na njih je pucano dok su trčali.[1] Četiri muškaraca je ubijeno na ovaj način: Ibrahim Hamza (64), Imer Hamza (53), Derviš Hamza (51) i Baškim Hamza (23).[1] Policija je takođe upala u kuću Zega Hamze (68 godina), te su njega i njegove sinove, Gani Hamzu (25) i Rifata Hamzu (24) izveli napolje, skinuli u donji veš, tukli i ubili ih.[1]

Mehmed Goga je sa svojim sinovima u vreme napada na Ljubenić bio gost porodice Hamza. Pripadnici policije izvukli su iz kuće njegova tri sina, Hadrija, Adresija i Mujena, te sinovca Gzima sa namerom da ih streljaju.[5] Hadri Goga (22) je ubijen na licu mesta dok su ostali uspeli da prežive.[5][1] Mehmed Goga navodi da su u Ljubeniću paljene su kuće, a mnogi stanovnici ranjeni.[5]

Srpske snage su tokom akcije pogubile devetoro ljudi.[3][5] Zbog ofanzive vladinih snaga gotovo celo selo je 29. maja izbeglo, uglavnom u Albaniju.[3] Beogradski Fond za humanitarno pravo je u svom godišnjem izveštaju 1998. godine optužio državu, pre svega MUP Srbije, za teška kršenje ljudskih prava i ubistva civila na Kosovu:

"Prema brojnim svedocenjima do kojih su dosli Fond za humanitarno pravo i druge nevladine organizacije, policija je odgovorna za namerna ubistva i vansudska pogubljenja veceg broja albanskih civila u selima Donji Prekaz, Cirez, Likosani, Ljubenic i Golubovac.[6]"


Masakr u Ljubeniću 1999[uredi - уреди | uredi izvor]

Najteže kršenje ljudskih prava se desilo 1. aprila 1999, nakon početka NATO bombardovanja SRJ, kada su srpska policija i paravojne formacije ponovo ušle Ljubenić. Srpske snage su stigle u selo oko sedam časova ujutro 1. aprila.[3] Mnogi meštani su pokušali da pobegnu u planinu, ali su ubrzo shvatili da su opkoljeni. Srpske snage su okupile seljane u centru sela, te razdvojili muškarci od žena.[2]

Muškarce su potom ispitivali da li imaju oružje, a dvojicu su streljali pred grupom.[3] Ubrzo posle toga, velika grupa muškaraca je postrojena uza zid u glavnoj ulici sela.[2] Nakon niza uvreda, naređeno im je da legnu, a srpske snage su otvorile vatru. Nakon prekida mitraljeske vatre, pucano je u glave onima koji su se još uvek mrdali.[2] Neki od ljudi su preživeli krijući se ispod leševa. Prema svedočenjima koja su data novinarima, devetoro preživelih, od kojih su neki bili povređeni, otpuzalo je do obližnje šume, a zatim u planine. Jedan dečak od 16 godina umro je od zadobijenih rana.[3]

Ostali meštani, mahom žene i dece, su primorani da napuste selo i hodaju do albanske granice preko Đakovice.[2] Jedna proterana žena, koja je išla peške, izjavila je za londonski Times:

Wikiquote „Ženama i deci su naredili da idu u Albaniju, jer, kako su oni rekli, mi smo to oduvek želeli... Morali smo da ostavimo muškarce, ali kada smo stigli do glavnog puta čuli smo pucnjavu i znali smo da se dogodilo nešto strašno. Kasnije, kada sam stigla u Albaniju, čula sam da je moj otac mrtav[7].“
()

Prema izveštajima OEBS-a, u selu je ubijeno oko 66 kosovskih Albanaca.[2] Human Rights Watch navodi da su tada ubijene najmanje 63 osobe, premda neki svedoci tvrde da je ubijenih bilo oko osamdeset.[3] Prema svedočenju meštana, “paravojne snage” su nakon masakra uklonile leševe traktorom.[3] Mnoge kuće u Ljubeniću su spaljene.[2] Mogući motiv za ova ubistva je jaka aktivnost OVK u okolini Ljubenića u prethodnom periodu. Štaviše, jedan od napadača je rekao da mu je OVK ubio brata.[2]

Neki od onih koji su pobegli pre ubistava bili su napadnuti sledeće nedelje u planinama. Naredne nedelje, u planinama na zapadu, ubijeno je još najmanje 25 osoba, od kojih je devetoro iz Ljubenića.[3] Jedan od preživelih je ispričao novinarima:

Wikiquote „Bežali smo uz planinu, bežali smo niz planinu, izgubili smo ukupno devetoro ljudi, od toga četiri žene i dva deteta. Pucali su kuda god da smo krenuli.[8]
()

Tim OEBS-a je 1. jula dokumentovao tragove ubistava i sproveo nekoliko intervjua sa preživelima. Fond za humanitarno pravo je imenom i prezimenom identifikovao više žrtava iz Ljubenića.[9] Istražitelji MKSJ-a su nakon završetka kosovskog rata pronašli devet tela na tri različite lokacije u selu.[3] Pošto je ova oblast velikim delom minirana, ni meštani ni istražitelji Tribunala za ratne zločine ne znaju tačan broj žrtava. Mnoga tela još nisu nađena.[3]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]