Masakr u zatvoru Dubrava

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Istok is located in Kosovo
Istok
Istok
Istok

Masakr u zatvoru Dubrava (albanski: Masakra në Burgun e Dubravës) je naziv za masovno ubistvo albanskih zatvorenika u zatvoru Dubrava na Kosovu koje se dogodilo za vreme NATO bombardiranja SRJ 1999.

Ovaj zločin se sastoji od nekoliko uzastopnih događaja u kojima je preko stotinu zatvorenika izgubilo život.[1] Prvo je NATO u dva navrata bombardovao zatvorski kompleks, zbog navodnog prisustva vojnih aktivnosti, usled čega je bilo civilnih žrtava zatvorenicima i stražarima. U prvom udaru 19. maja 1999 prijavljena je pogibija tri zatvorenika i jednog stražara. U drugom udaru 21. maja poginulo je oko 19 zatvorenika.[2]

Nakon toga, prema brojnim izveštajima i svedočanstvima, srpske vlasti su ubile veliki broj albanskih zatvorenika (između 70 i 100) i ranile još mnogo njih.[2] Prema tvrdnjama preživelih, zatvorske vlasti su 22. maja naredile da se oko 1.000 zatvorenika postroji u zatvorskom dvorištu. Nakon nekoliko minuta, pucali su na njih i bacali bombe sa zidina zatvora i osmatračnica, ubivši tom prilikom najmanje sedamdeset ljudi. Tokom sledeća dvadeset četiri sata, čuvari zatvora, specijalna policija i, verovatno, paramilitarci, su lovili zatvorenike koji su se skrivali u zatvorskim zgradama, podrumima i kanalizaciji, ubivši još najmanje dvanaest ljudi.[2]

NATO je priznao da je bombardovao zatvor, ali nikada nije priznao svoju vezu sa civilnim žrtvama.[2] Srbijanske vlasti su takođe odbijale svaku vezu sa žrtvama, tvrdeći da su bombe NATO-a ubile 95 zatvorenika i ranile 196.[3] Još uvek nije potpuno jasno koliko je tačno zatvorenika ubijeno bombama NATO-a, a koliko ih je nakon toga ubijeno od ruke stražara i policijskih snaga niti u kojoj meri su albanski zatvorenici pokušavali da beže ili pruže otpor.[2]

Zatvor Dubrava[uredi - уреди | uredi izvor]

Kazneno-popravni dom Istok, poznat kao zatvor Dubrava, je najveća kaznena ustanova na Kosovu i jedan od najvećih zatvora u Evropi.[4] Nalazi se nekoliko kilometara istočno od Istoka, blizu granice s Crnom Gorom. 1999 se sastojao od tri paviljona kapaciteta više od hiljadu zatvorenika. Ovaj zidom ograđeni kompleks imao je dom kulture, sportsku halu, zdravstveni centar i hotel za posetioce zatvorenika.[2]

Strogo čuvani zatvor u Dubravi dugo je bio predmetom brige zbog nepoštovanja ljudskih prava. U početku sagrađen da primi samo već osuđene zatvorenike, u to vreme sukoba na Kosovu je bio korišćen i za zatvorenike u istražnom postupku, odnosno za stotine kosovskih Albanaca osumnjičenih za terorizam. Verovalo se da pored odraslih zatvorenika tamo drže i neke maloletnike (ispod 18 godina starosti), pošto nije bilo drugih raspoloživih ustanova.[5]

Tokom kosovskog rata 1998. i početkom 1999. godine bilo je pouzdanih informacija o mučenju i zlostavljanju u zatvoru Dubrava, što je bio slučaj i sa svim ostalim kaznenim ustanovama na Kosovu. Prema izveštaju OEBS-a, najmanje četiri muška zatvorenika umrla su od posledica batinanja u Dubravi između oktobra 1998. i marta.[2] Zatvorenici su se preko advokata i članova porodica žalili na zlostavljanje i torturu od strane zatvorskog osoblja. Prijavljivane su razne povrede, od polomljenih kostiju do povređenih bubrega.[5] Članovi porodica zatvorenika i advokati i iz Peći angažovani u oblasti ljudskih prava su tvrdili da se zatvorenici tamo redovno zlostavljaju. Kosovska verifikaciona misija (KVM) je pokušavala da dobije pristup u ovu ustanovu, ali zatvorske vlasti to nikada nisu dozvolile.[5] Pravo na posetu je uskraćivano i braniocima i porodicama zatvorenika.[5]

Kosovskoj verifikacionoj misiji je prijavljeno više slučajeva kada advokatima odbrane nije bio dozvoljen pristup njihovim klijentima u Dubravi. Više predstavki je podneseno sudu i nadležnim instancama, ali najviše što se odatle moglo dobiti bilo je prilično nejasno izvinjenje. KVM nikada nije dobila zadovoljavajuću informaciju o zatvoru u Dubravi.[5]

Zatvorske i sudske vlasti su izjavljivale kako mnogi zatvorenici žive u boljim uslovima u zatvoru, nego kod kuće u svojim selima.[5]

Početkom NATO bombardovanja SRJ 24. marta 1999. godine, u zatvoru bilo između 900 i 1.100 zatvorenika, među kojima i tridesetak Srba. Zatvorske vlasti su tvrdile da su mnogi albanski zatvorenici u Dubravi bili pripadnici OVK-a, i da je među njima bilo najmanje jedanaest komandanata.[6] HRW je potvrdio da je među zatvorenicima bilo članova OVK.[2] Pored njih, u zatvoru se nalazio i veliki broj političkih zatvorenika. Od ukupno 46 političkih zatvorenika na Kosovu, 41 se nalazilo u zatvoru u Istoku.[7] U zatvoru Dubrava se nalazio i istaknuti kosovski politički zatvorenik profesor Ukšin Hoti.

Nakon početka NATO intervencije tretman zatvorenika se drastično pogoršao. Više svedoka navodi da su stražari nakon početka bombardovanja počeli da tuku zatvorenike svaki dan.[2]

Prema tvrdnjama bivših zatvorenika, vojne i policijske snage su bile smeštene u neposrednoj blizini zatvora.[2]

Bombardovanje zatvora[uredi - уреди | uredi izvor]

Avioni NATO-a su prvi put bombardovali zatvor u Dubravi 19. maja ujutro, bez upozorenja. Prema izveštajima, četiri bombe su pale na zatvor, dve su pogodile paviljon C, jedna susedni paviljon, a četvrta zgradu uprave zatvora. Prema izjavi ministarstva inostranih poslova SRJ, bombe su usmrtile dva zatvorenika i jednog stražara.[8] Prema izjavama svedoka, četiri ili pet zatvorenika je poginulo u paviljonima B i C, a neke su pogodili šrapneli dok su trčali u zatvorsko dvorište.[2]

Jedan od bivših zatvorenika opisuje situaciju na sledeći način:

Wikiquote „Kada su rakete pale, zvali smo stražare da otvore vrata, ali su oni otišli. Kada smo videli da su pobegli, počeli smo da razvaljujemo vrata. Trebalo nam je oko sat i po da ih razvalimo. U mom paviljonu troje ljudi je poginulo, a petnaestoro je ranjeno. Srbi su poslali tri ranjenika u Peć. Izašli smo napolje, u zatvorsko dvorište. Došli su i odneli leševe dva sata kasnije.[2]
()

Zatvorenici su se okupili u dvorištu i pokušali da kontaktiraju s avionima NATO-a koji su leteli iznad tako što su dugim neonskim sijalicama ispisali reč “U POMOĆ”.[2] Zatvorenici su proveli naredne dve noći spavajući napolju, ali unutar zatvorskih zidina.[2]

21. maja su zatvorski stražari naredili zatvorenicima da se postroje u dvorištu. Međutim, dok su se okupljali, počeo je drugi talas bombardovanja NATO-a. B. K. je rekao istraživačima HRW-a:

Wikiquote „Dvadeset prvog maja opet su nas okupili u dvorištu. Oko nas su bile zatvorske zgrade. Stražari nisu pucali na nas. Sedeli smo na travi, svi mi – oko 900 ljudi. Rekli su: “Ne plašite se, NATO neće pucati.” Oko 10 ili 11 sati pre podne avioni su počeli da nadleću. Prva raketa je pala na kuhinju. Druge su pale u blizini nje. Jedna je pala unutar zidina blizu nas. Šesnaest ljudi je poginulo kada je komad zemlje širok pet metara odleteo u vazduh blizu nas ... NATO nas je tri puta bombardovao ... Stražari su napustili zatvor kada su čuli avione. Mi smo ostali u dvorištu do podne, a onda smo se povukli na mesto u dvorištu udaljeno oko 300 metara, gde je bilo manje zgrada… Te noći smo spavali u polju…[2]
()

21. maja zatvor Dubrava su posetili strani novinari koje su srpske vlasti pozvale da vide posledice bombardovanja od 19. maja. Novinari koji su posetili zatvor neposredno posle drugog bombardovanja, izvestili su da su videli između deset i dvadeset leševa.[9] Pol Votson iz lista Los Angeles Times, opisuje stanje u Dubravi tog dana:

Wikiquote „Dve eksplozije su oštetile visoki spoljni zid i ostavile velike kratere s obe strane. Ljutiti zatvorski stražari, koji su tokom napada pokušavali da zadrže zatvorenike zaključane u dvorištu, rekli su da avioni NATO-a pokušavaju da oslobode borce OVK-a iz zatvora.[10]
()

U vesti novinske agencije Associated Press o bombardovanju 21. maja je potvrđeno da su novinari “videli sedam krvavih leševa, pokrivenih ćebadima u travnatom dvorištu zatvora, zgrade izrešetane šrapnelima, kao i nervozne stražare s automatskim oružjem koji su pokušavali da zadrže zatvorenike na odstojanju.” [11]

Kao i u slučaju prethodnog napada, NATO je vazdušne napade u Istoku pravdao time što su meta bili vojni ciljevi u blizini zatvora. Glasnogovornik NATO-a Džejmi Šej je izjavio da su snage NATO-a napale kasarnu u Istoku koju VJ i specijalne jedinice MUP-a koriste kao zborno mesto u operacijama protiv OVK-a i kosovskih civila. On je rekao da je gađan veći vojni objekat, čiji je zatvor deo.[12] Novinari koji su posetili zatvor nisu pronašli tragove vojnih vozila ili opreme među ruševinama, “iako je bilo teško utvrditi šta se tu nalazilo tokom ranijih napada”.[13] Prema tvrdnjama zatvorenika, sistem za protivvazdušnu odbranu se nalazio blizu zatvora.[14][15]

Istog dana, 21. maja, novinska agencija Beta javlja da je najmanje deset osoba poginulo je u bombardiranju zatvora, ali da broj nastradalih sigurno nije konačan.[16] Iste večeri, 21. maja, državna agencija Tanjug je javila da je najmanje 19 zatvorenika poginulo a deset ranjeno u drugom napadu, uključujući i zamenika upravnika, Nedžmedina Kalicanaja.[17][18] Narednog dana, Tanjug je ponovio da je devetnaest zatvorenika i stražara poginulo, a da ih je više od deset ranjeno.[19] Međutim, u drugoj vesti Tanjuga, objavljenoj istog dana 22. maja, tvrdi se da su “poginule desetine zatvorenika i stražara”.[20]

Masakr zatvorenika[uredi - уреди | uredi izvor]

Ubrzo nakon drugog NATO udara, do OEBS-a je stigla informacija da su srpske snage ubile oko 100 zatvorenika, što OEBS u vreme pisanja izveštaja nije stigao da potvrdi.[5] S obzirom na to da su preživeli albanski zatvorenici prebačeni u zatvore u Srbiji, tek nakon rata su se pojavili pouzdaniji izveštaji o ubistvima. Istraživači Human Rights Watch-a su razgovarali odvojeno s dvojicom preživelih, koji su prisustvovali ubijanju. Njihove priče se poklapaju sa ostalim svedočenjima preživelih koja su se pojavila u srpskoj, albanskoj i međunarodnoj štampi.[21][22][23][24]

Prema iskazima svih svedoka, 22. maja, dan posle drugog talasa bombardovanja, zatvorski stražari su naredili svim zatvorenicima da se okupe u glavnom dvorištu zatvora. Jedan od preživelih svedoči šta se dalje desilo:

Wikiquote „Ujutro 22. maja, u 5 i 40, čuli smo megafon sa stražarskog tornja. Komandir je rekao: “Postrojte se jer hoćemo da vas prebacimo u Niš radi vaše bezbednosti.” Postrojili su nas. Oko 6 i 10 su nam rekli da imamo deset minuta da se postrojimo. Stroj nije bio ravan, nego je bilo po četvoro do šestoro ljudi u koloni dugoj oko 200 metara. Posle nekoliko sekundi, bili smo dvadeset do dvadeset pet metara od zidova, bacili su tri-četiri ručne bombe. U isto vreme, počeli su da pucaju iz ručnih bacača i snajpera. Ko god je stigao bacio se na zemlju.[2]
()

Drugi preživeli je ispričao sličnu priču:

Wikiquote „Naterali su nas da stanemo u stroj na betonskom fudbalskom terenu oko kojeg su bili stražarski tornjevi. Bilo nas je oko 100 u jednom redu. Stajali smo tamo oko deset minuta, sve dok se nismo svi postrojili. Onda se jedan čovek po imenu “Ace” popeo na jedan toranj i dao naredbu da se puca. To smo videli. Pucali su bez prestanka dvadesetak minuta sa zidova visokih pet metara – sve je to bilo smišljeno. Imali su ručne minobacače, snajpere, mašinke, AK47, ručne bombe i minobacače. Pucali su sa zidova. Bombe su padale na sve nas i ljudi su leteli.[2]
()

Nakon toga je nastao haos, zatvorenici su trčali da se sklone u okolne zgrade zatvora, podrume ili zatvorski kanalizacioni sistem.

Wikiquote „Ljudi su trčali. S obzirom na to da je zatvor velik, bilo je mnogo kanalizacionih šahtova. Podigli smo rešetku i nas 5-10 je uskočilo… Ulazili smo u uništene zgrade i uzimali stvari da se branimo. Kako je NATO pogodio kuhinju, bilo je hrane, pa smo kuvali sami sebi.[2]
(Jedan od preživelih zatvorenika)

Preživeli zatvorenici su se posakrivali u raznim zgradama unutar zatvorskog kompleksa. Neki od njih su se zabarikadirali. Te večeri je grupa specijalne policije ili paravojske ušla u zatvor i pokušala da ponovo uspostavi kontrolu. Napad je trajao oko dvadeset minuta, i tokom njega su bacali ručne bombe u školsku zgradu i, prema izjavama, ubili bar dvoje ljudi.[2] Jedan od bivših zatvorenika priča o tim događajima:

Wikiquote „Oko pet-šest popodne neki paramilitarci su ušli u zatvor. Uništili su zatvorsku školu. Te noći su ubili sve koji su se skrivali u kanalizaciji. Tamo je bilo do dvanaest ljudi. Otvorili su šahtove i pobili ih. Bio sam u paviljonu C. Ostali su bili u kuhinjskom podrumu. Organizovali smo se tako da ne mogu da dođu po noći da nas ubiju. Uzeli smo lopate, motke, šta god smo našli, čak i nogare od nameštaja. Pripremili smo nekoliko zamki i napunili dva velika kanistera vodom. Imali smo ranjenike u podrumu paviljona C. Bilo ih je između 120 i 150. Te noći se jedan dvadesetpetogodišnjak obesio kanapom. Drugog su pronašli obešenog u školi.[2]
()

Zatvorenici su ostali skriveni tokom noći, neki od njih pripremajući odbranu improvizovanim oružjem napravljenim od polomljenog nameštaja ili baštenskog alata. Sledećeg jutra, oko šest sati, je grupa specijalaca ponovo ušla u zatvor. Jedan od preživelih je rekao je istraživačima HRW-a:

Wikiquote „Bio sam iza grejne cevi u podrumu s još osamnaestoricom. Krili smo se. Staklena vuna oko cevi nas je grebala. Pristiglo je još dvadeset osam ljudi, ali nisu mogli da uđu jer nije bilo mesta. Onda su nas srpske snage videle i opkolile. Došli su s mašinkama i velikim noževima i počeli su da udaraju dvadeset osam muškaraca u podrumu. Svuda je bilo ljudskih organa. Boli su zatvorenike noževima. Na tom mestu su ubili svih dvadeset osmoro ljudi, među kojima su bili: Zef Kćira, Ljuš Prejlazi, Nikole Bibaj, Jonus Krasnići i Arsim Krasnići.“
()

Naser Husaj, zatvorenik iz Dubrave koji je svoju priču ispričao listu New York Times, rekao je da je proveo noć skrivajući se sa grupom zatvorenika u vešernici ispod kantine. On kaže da je policija napala zgradu ujutro s ručnim minobacačima i pucali su kroz prozore pravo u podrum. Novinarka lista New York Times Karlota Gal je s Husajem obišla to mesto 7. decembra, i videla da je “zeleni linoleum na podu još bio lepljiv od krvi”.[24]

Ujutro 23. maja snage bezbednosti povratile su delimičnu kontrolu nad zatvorom i dale zatvorenicima ultimatum da izađu iz svojih skrovišta u roku od petnaest minuta. Nemajući izbora, zatvorenici su izašli a snage bezbednosti su ih zatim okupile u zatvorskoj sportskoj sali, koja je još uvek bila neoštećena. Svedoci kažu da su tada bili prisutni vojnici Vojske Jugoslavije koji su bili blaži prema preživelim zatvorenicima, i davali su im cigarete. Ranjenike su odveli kamionom, dok su ostale zatvorenike transportovali s približno deset autobusa u zatvor u Lipljanu. Bivši zatvorenici tvrde da su ih u Lipljanu tukli i da su novopristigli zatvorenici morali da prođu između dva kordona policije koja ih je udarala pendrecima i metalnim šipkama dok su prolazili.[2]

Leševi albanskih zatvorenika

Srpske vlasti su 24. maja ponovo pozvale strane novinare u zatvor Dubrava, pokazujući im leševe zatvorenika i tvrdeći da su svi oni poginuli od NATO bombi. Izveštavajući za BBC, Džeki Roulend (Jacky Rowland) je bila začuđena da se tri dana nakon prvog obilaska novinara broj mrtvih popeo na četrdeset i četiri. Stanje u kom su se nalazili leševi zatvorenika nije bilo u skladu s tvrdnjom vlasti da su oni poginuli od bombardovanja:

Wikiquote „Obilazeći zatvor, izbrojali smo četrdeset i četiri leša, od kojih se činilo da je polovina stradala u bombardovanju u petak (19. maja); još uvek su ležali na travi, pokriveni ćebadima. Tada su nas odveli u sobu u oštećenom ćelijskom bloku gde je bilo dvadeset i pet leševa ... Rečeno nam je da su poginuli između petka i nedelje, iako nije bilo jasno ni kako su poginuli ni kako to da su se svi oni nalazili u jednoj prilično neoštećenoj sobi.[25]
()

Još jedan ratni reporter koji je posetio zatvor toga dana, Daniel Vilijams iz lista Washington Post, takođe je doveo u pitanje vladinu verziju događaja:

Wikiquote „Ovoga puta, službena verzija – da su bombe krive – nije se podudarala s onim što su novinari videli na mestu događaja, gde su našli još dvadeset pet leševa kosovskih Albanaca. Leševi su bili nabacani u čekaonici ambulante. Osim uništene trpezarije, u zatvoru nije bilo vidljivo više nijedno oštećenje od bombe, i nijedan novopoginuli nije bio zgnječen, niti zaprljan prašinom od betona koja je prekrivala pod trpezarije.[26]
()

Human Rights Watch zaključuje da konzistentnost raznih svedoka, s preciznim pojedinostima o vremenu i mestima, ne ostavlja mesta sumnji da su srpske vladine snage namerno i bespotrebno ubile veliki broj, verovatno preko sedamdeset, Albanaca u ovom zatvoru, i ranile još mnogo njih.[2]

Broj žrtava[uredi - уреди | uredi izvor]

Ne zna se tačno koliko zatvorenika iz Dubrave je poginulo u dva vazdušna napada NATO-a, a koji je broj onih koje su ubili stražari i specijalci. Prve službene informacije su glasile da je u NATO napadu od 21. maja u zatvoru Dubrava ubijeno devetnaest ljudi.[27] U izveštajima jugoslovenske vlade četiri dana kasnije broj poginulih naglo raste. U izveštaju Tanjuga od 25. maja 1999. kaže se da je:

Wikiquote „u višednevnom bombardovanju kazneno-popravne institucije Istok poginulo oko 100 zatvorenika, a oko 200 je ranjeno.[28]
()

Vladan Bojić, istražni sudija u pećkom Okružnom sudu, je 25. maja izjavio da je 96 leševa izvučeno ispod ruševina i da je 40 ranjenika u kritičnom stanju. On zaključuje:

Wikiquote „NATO je počinio najveće masovno ubistvo zatvorenika u istoriji moderne civilizacije.“
()

i najavljuje da će sud početi da istražuje zločin.[29] Jugoslovenska vlada 29. maja izjavljuje da se “broj žrtava u kaznenopopravnoj instituciji u Istoku povećava. Od 196 ranjenih u vandalskom bombardovanju ove institucije umrle su još tri osobe, a još sedam je izvučeno ispod ruševina, dok se potraga za stradalima nastavlja.”[30] 30. maja Tanjug izveštava da je pronađeno još sedam leševa, čime je ukupan broj žrtava porastao na 93.[31] Konačni podaci koje je dala jugoslovenska vlada u julu glase da su bombe NATO-a ubile 95 i ranile 196 zatvorenika.[32]

Tokom potonjih suđenja u Hagu, i tužilaštvo i odbrana su se složili da je preko stotinu albanskih zatvorenika poginulo u Dubravi, ali je ostala nesuglasica oko načina na koji su umrli.[1]

Posle rata[uredi - уреди | uredi izvor]

Novinar Daniel Williams je posetio Dubravu ponovo 12. juna, nakon što su NATO trupe ušle na Kosovo. Napisao je:

Wikiquote „Kada sam ušao unutra, nije mi mnogo trebalo da vidim kakve su se grozne stvari desile, stvari koje nisu imale veze s bombardovanjem. U ambulanti, gde je ležalo dvadeset pet tela, madraci i jastuci su bili poređani duž hodnika, što ranije nisam mogao da vidim. Na nekima su bile rupe od metaka i skorena krv na mestima gde su verovatno ležale glave. Zidovi su bili puni rupa od metaka i isprskani krvlju. Na zidu jedne ordinacije visila je nakrivljena Hipokratova zakletva. U ćelijskom bloku zidovi su bili izrešetani mecima, a na madracima su bili tragovi skorene krvi. Štala u stražnjem delu kompleksa bila je puna odeće. I tu su na zidovima bili tragovi metaka. Madraci i odeća su bili nagurani u otvorene šahtove.[26]
()

Reporterka lista New York Times, Karlota Gol, koja je s bivšim zatvorenikom Naserom Husajem posetila zatvor 7. novembra 1999, videla je dokaze koji ukazuju na to da je mnogo ljudi poginulo u zatvorskim zgradama i podrumima. Napisala je:

Wikiquote „U podrumima zgrada podovi su još uvek lepljivi od krvi, zidovi su puni rupa od metaka, a po podovima su krateri od eksplozija bombi… U podrumu doma kulture, ispod izolovanih grejnih cevi i industrijskih mašina za pranje veša još uvek unaokolo leži oružje: jedan ašov, metalni šiljci, drvene motke i delovi metalnih cevi, umotani krpama da bi se čvršće držali. Lokve osušene krvi još su bile na podu, kao i bačena odeća. U betonskom podu su bila dva mala kratera od ručne bombe.[24]
()

Po okončanju rata, svi albanski zatvoreni sa Kosova su prebačeni u druge zatvore u Srbiji, kao što su Sremska Mitrovica, Niš, Prokuplje ili Požarevac. Prema podacima beogradskog Fonda za humanitarno pravo, od oktobra 1999, ranjeni zatvorenici iz Dubrave bili su u zatvorima u Sremskoj Mitrovici, Zabeli i Nišu.[33] Mnogi preživeli iz Dubrave su pušteni na slobodu do sredine 2000. godine. U septembru 2000, sedamdeset devetoro ih je štrajkovalo glađu ispred zatvora Dubrava da daju podršku albanskim zatvorenicima koji su još uvek bili u zatvorima po Srbiji.[2] U aprilu 2001. je u srbijanskim zatvorima još uvek bilo najmanje 70 kosovskih Albanaca, među njima i neki koji su preživeli masakr u Dubravi.[2]

Ekshumacije[uredi - уреди | uredi izvor]

Veruje se da su ubijeni zatvorenici sahranjeni u masovnoj grobnici kod sela Rakoš, blizu zatvora Dubrava. Na tom groblju se nalazi devedeset sedam grobova sa oznakama NN i KND. “NN” znači da je ime nepoznato, a “KND” je skraćenica za Kazneno-popravni dom. Španski tim za sudsku medicinu 13. avgusta 1999 počeo je ekshumaciju grobova.[34] 10. novembra 1999, glavni tužilac Tribunala Karla del Ponte rekla je da je u Rakošu pronađeno devedeset sedam leševa.[35] Pravni savetnik Međunarodnog krivičnog suda bivšu Jugoslaviju Karl Kenig tvrdio je da su leševi izgleda tamo bili od 26. ili 27. maja.[2]

Počinioci zločina[uredi - уреди | uredi izvor]

Ostaje nejasno ko je zapovedao u vreme kad su se desila ubistva u zatvoru u Dubravi. Tadašnji ministar pravde Dragoljub Janković tvrdio je da “njegovi ljudi” nisu bili nadležni u Dubravi između 19. i 20. maja. On kaže da “ne zna šta se dešavalo za vreme bombardovanja”, i nagoveštava da, “ako su se bilo kakva zverstva dogodila, počinili su ih drugi – specijalci, paravojska – koji su odgovorni za to”.[36] Novinar Pol Votson, koji je posetio Dubravu 19. i 21. maja, citira u svom članku Aleksandra Rakočevića, za koga kaže da je upravnik.[37] Bivši zatvorenici su rekli istraživačima HRW-a da je upravnik zatvora, poznat kao “Miki”, bio tamnoputi čovek koji je perfektno govorio albanski. Prema svedočenju, zamenik upravnika bio je “Ace”, i on je bio taj koji je 22. maja, navodno, naredio da se puca na okupljene zatvorenike.[2] Prema zvaničnim srpskim izvorima, upravnik KPD "Dubrava" je u vreme NATO udara bio Aleksandar Rakočević.[38]

Nepotvrđeni izveštaji navode da je zloglasna Jedinica za specijalne operacije (JSO) za vreme NATO napada bila smeštena u zatvoru Dubrava.[2] Prema svedočenjima zatvorenika, stražari su oslobodili i naoružali nekoliko srpskih zatvorenika posle prvog napada NATO-a 19. maja. Neki od njih su takođe učestvovali u napadima na Albance.[2]

Human Rights Watch zaključuje da NATO nije primenio odgovarajuće mere predostrožnosti tokom ovih vazdušnih akcija i stoga se mora smatrati odgovornim za civilne žrtve koje su direktna posledica ovih napada. Ali, jugoslovenske snage se moraju smatrati u potpunosti odgovornim za sve zatvorenike ubijene protivpravno, neko vreme posle napada NATO-a.[2]

Suđenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Kasnije je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, na osnovu izjava nekoliko svedoka, ubistva zatvorenika okarakterisao kao ratni zločin, odnosno odgovornost za njihovu smrt pripisao srpskim stražarima:

Na dan ili oko 22. maja 1999, u ranim jutarnjim časovima, uniformisani zatvorski čuvar zatvorskog kompleksa u Dubravi (opština Istok) najavio je sa stražarnice da svi zatvorenici skupe lične stvari i postroje se na sportskom terenu zatvorskog kompleksa radi transfera u zatvor u Nišu, Srbija. U veoma kratkom vremenu, stotine zatvorenika se okupilo na sportskom terenu sa torbama za lične stvari i postrojilo se u redove da čekaju prevoz. Bez upozorenja, uniformisana zatvorski stražari su otvorili vatru na zatvorenike iz stražarnice, iz otvora u ogradnom zidu i iz oružja smeštenog iza zida. Mnogi zatvorenici su na mestu ubijeni a drugi ranjeni.[39]

Optužnica protiv Slobodana Miloševića i saradnika

Nakon toga su, navodi se u optužnici, bombama i hicima ubijani pritvorenici koji su preživeli i pokušali da se sakriju u šahtovima i podrumima.[40] Procenjuje se da su pri tome srpski stražari ubili preko 70 albanskih zatvorenika.[41]

Koristeći izvještaj SUP-a Peć, Milošević je nastojao dokazati da su svi zatvorenici u KPZ Dubrava poginuli od NATO bombi te pobiti optužbe da su policajci, nakon zračnih napada NATO, ubili više od stotinu zatvorenika.[42] Miloševiću je tada predočen službeni policijski dokument koji je upravnik zatvora Aleksandar Rakočević uputio Ministarstvu pravde u Beogradu, u kojem između ostalog stoji sledeće:


“Dana 22. maja 1999. godine, oko 5.00, stigla je specijalna jedinica MUP-a koja je ušla u zatvoreni deo doma, a po njihovom naređenju radnici službe obezbeđenja su povučeni u širi prsten oko kružnog zida. Nije nam poznato šta su tamo radili, ali su se čule detonacije. Ta ista jedinica MUP-a ponovo je došla oko 17.00 i 23. maja oko 5.00”.[43]

Službeni dopis upravnika zatvora Ministarstvu pravde u Beogradu

Kao dokazni predmet je pušten video snimak koji je načinio danski sudsko-medicinski tim, avgusta 1999.[44] Prvo se na snimku iz vazduha vidi koji su objekti pogođeni bombama. Zatim se na snimku iznutra vide rupe na podu i oštećenja na zidu, koja izgledaju kao šrapnel od ručne bombe.[43] Takođe je priložena fotografija koju je snimio tim danskih kriminalista u avgustu 1999[45], na kojoj se vidi da na mestu gde su nađeni zatvorenici nema kratera avionskih bombi, već tragova puščane vatre na tlu.[43]

Milošević je odbijao sve dokaze, osim službenog uviđaja srpske policije, izjavljujući da forenzički tragovi od avgusta nemaju nikakav značaj, jer je u međuvremenu mogao da ih napravi bilo ko. Tužilac Džefri Najs je konstatovao da ni jedan zatvorenik srpske nacionalnosti iz zatvora Dubrava nije poginuo jer su bili odvojeni i izneo je svoj zaključak da je postojao "ciničan plan da se ubiju svi albanski zatvorenici u tom zatvoru, a da se onda za to okrivi bombardovanje NATO".[43]

11. jula 2006. godine Pretresno vijeće je odlučilo - do daljnjeg - da dokaze u vezi sa slučajima u Račku, Padalištu i zatvoru u Dubravi ne treba izvoditi da bi se “pospješila ekspeditivnost postupka”. Veće je ukazalo da ubistva u tim mestima, za razliku od ostalih mesta zločina navedenih u optužnici, nisu povezana sa deportacijama i prisilnim premeštanjem stanovništva i ne potpadaju pod "prirodu" tužiočevog slučaja.[46] U istoj odluci Vijeće je zaključilo da “Odluku nipošto ne bi trebalo shvatiti kao zaključak … da su događaji na navedene tri lokacije manje značajni ili da uopšte nisu reprezentativni u odnosu na tužiočevu tezu protiv optuženih”.[47]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 ANALIZA: POGIBIJE U ZATVORU DUBRAVA
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 2,19 2,20 2,21 2,22 2,23 2,24 2,25 2,26 2,27 2,28 Po naređenju: ratni zločini na Kosovu (Izveštaj Human Right Watch-a)
  3. “Zločini NATO-a u Jugoslaviji: Dokumentarni dokazi, 25. april – 10. jun 1999”, Jugoslovensko ministarstvo inostranih poslova, Beograd, jul 1999, str. 319.
  4. Dubrava Prison
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 Kosovo: kako viđeno, tako rečeno (Izveštaj OEBS-a)
  6. Paul Watson “NATO bombe stvorile su haos u zatvoru - oficiri OVK-a su navodno bili među zatvorenicima”, (“NATO Bombs Ignite Prison Chaos - KLA Officers Reported to be Among Inmates”) Toronto Star, 22. maj 1999.
  7. Odavde je nemoguce pobeci
  8. Jugoslovensko Ministarstvo inostranih poslova, Napadi NATO-a na proizvodne i civilne objekte 19. maja i u noći između 19. i 20. maja 1999.
  9. Jacky Rowland, “Bombs, Blood and Dark Despair”, Scotland on Sunday, 23. maj 1999; Paul Watson, “NATO Bombs Ignite Prison Chaos – KLA Officers Reported to be Among Inmates”, Toronto Star, 22. maj 1999; Associated Press, “NATO Hits Kosovo Jail Again Friday Night”, 21. maj 1999.
  10. Paul Watson, “Izveštaj s Kosova: 20 ubijenih, 10 ranjenih nakon što je NATO gađao zatvor” (“Dispatch from Kosovo: 20 Killed, 10 Wounded as NATO Targets Prison”), Los Angeles Times, 22. maj 1999.
  11. “NATO Hits Kosovo Jail Again Friday Night”, Associated Press, 21. maj 1999.
  12. Jutarnji brifing NATO-a, Vrhovni štab NATO-a, Brisel, 22. maj 1999.
  13. Paul Watson, “NATO Bombs Ignite Prison Chaos”, Toronto Star, 22. maj 1999.
  14. “Former Kosovar Prisoner Says Serbs ‘Massacred’ Over 100 Inmates” (“Bivši kosovski zatvorenici kažu da su Srbi masakrirali preko 100 zatvorenika”), BBC Worldwide Monitoring of Beta News Agency, 26. avgust 1999.
  15. Izabela Kisić, “Tukli su nas, mučili elektrošokovima, i pucali”, Danas, 5. novembar 1999.
  16. NATO bombardirao zatvor u Istoku, najmanje deset poginulih
  17. “Bar devetnaestoro je poginulo prilikom bombardovanja zatvora u Istoku od strane NATO-a”, Tanjug, 21. maj 1999.
  18. Poginulo devetnaest zatvorenika i stražara
  19. “Avioni NATO-a napali su zatvor u Istoku šest puta u jednom danu”, Tanjug, 22. maj 1999.
  20. “Desetine zatvorenika poginulo u vazdušnim napadima NATO-a na zatvor u Istoku”, Tanjug, 22. maj 1999.
  21. Intervju Bajruš Džemaili (Bajrush Xhemaili): “Former Kosovar Prisoner Says Serbs ‘Massacred’ Over 100 Inmates” (“Bivši kosovski zatvorenici kažu da su Srbi masakrirali preko 100 zatvorenika”), BBC Worldwide Monitoring of Beta News Agency, 26. avgust 1999.
  22. Intervju: Remzi Tetrica: “Napali su nas automatskim oružjem, snajperima i bombama u zatvoru u Dubravi” (“We Were Attacked With Automatic Weapons, Snipers and Bombs in Dubrava Prison”), Kosova Sot, 30 septembar 1999.
  23. Izabela Kisić, Intervju s Ahmetom Ahmetijem: “Tukli su nas, mučili elektrošokovima i pucali”, Danas, 5. novembar 1999.
  24. 24,0 24,1 24,2 Carlotta Gall, “Stench of Horror Lingers in a Prison in Kosovo”, New York Times, 8. novembar 1999.
  25. “Istok Prison’s Unanswered Questions”, BBC World News, 25. maj 1999.
  26. 26,0 26,1 Daniel Williams, “Kosovo Revisited; At War’s End, Old Places Seen in New Light”, Washington Post, 26. jun 1999.
  27. Informacija dobijena od Civilne zaštite SRJ; MIP SRJ, NATO napadi na civilne proizvodne objekte 21. maja i u noći između 21. i 22. maja 1999.
  28. “Broj osoba poginulih u napadima NATO-a na zatvor u Istoku još uvek nepoznat”, Tanjug, 25. maj 1999.
  29. Izjava Vladana Bojića 25. maja na talasima Radio Beograd.
  30. MIP SRJ, napadi NATO-a na proizvodne i civilne objekte 29. maja i u noći između 29. i 30. maja 1999.
  31. Izveštaji jugoslovenske štampe; “Identifikovano 86 mrtvih”, DAN, 27. maj 1999, str. 2; “Još sedam leševa,” DAN, 30. maj 1999.
  32. 23 Ministarstvo inostranih poslova SRJ, NATO zločini u Jugoslaviji, tom II, str. 319.
  33. Saopštenje Fonda za humanitarno pravo, 10 oktobar 1999.
  34. “Spanish Teams Excavating Mass Burial Site”, Associated Press, 13. avgust 1999.
  35. Iz izlaganja Karle del Ponte, tužioca Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, pred Savetom bezbednosti, Njujork, 10. novembar 1999.
  36. William Booth, “Doctor Tells of Life Among Serbia’s Captives”, Washington Post, 19. jul 1999.
  37. Paul Watson, “NATO Bombs Ignite Prison Chaos - KLA Officers Reported to be Among Inmates”, Toronto Star, 22. maj 1999.
  38. Bombardovanje KPD "Dubrava" kod Istoka
  39. Optužnica protiv Miloševića i drugih
  40. NATO ubio zatvorenike u Dubravi?
  41. Under orders: war crimes in Kosovo
  42. TKO JE UBIO ZATVORENIKE U DUBRAVI
  43. 43,0 43,1 43,2 43,3 SUĐENJE SLOBODANU MILOŠEVIĆU / TRANSKRIPTI 2. jun 2005.
  44. 165, tabulator 8.
  45. 165, tabulator 9.
  46. Sense: Bez optužbi za Račak, Padalište i Dubravu 08. april 2009.
  47. ICTY: Pet zvaničnika Jugoslavije krivi za zločine na Kosovu

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]