Masakr u Izbici
| Masakr u Izbici | |
|---|---|
 Satelitski snimak nove masovne grobnice u Izbici | |
| Lokacija | Izbica, Kosovo,  SR Jugoslavija |
| Datum | 28. III 1999. |
| Meta | Albanci |
| Vrsta napada | strijeljanje |
| Mrtvih | 89-146 |
| Počinitelji | srbijanske vojne i milicijske postrojbe |
Masakr u Izbici (albanski: Masakra e Izbicës) je bio jedan od najvećih pokolja civilnog stanovništva tokom kosovskog rata.[1] Prema izveštajima, 28. marta 1999. godine, neposredno nakon početka NATO bombardovanja, srpske snage su pobile oko 150 kosovskih Albanaca u selu Izbica u centralnom Kosovu.[2]
Ubijeni civili su bili pretežno muškarci koje su srpske snage bezbednosti izdvojile iz grupe od nekoliko hiljada izbeglica proteranih iz okolnih oblasti Drenice.[2] Za masakr u Izbici, i druge ratne zločine, je suđeno Slobodanu Miloševiću i njegovim saradnicima pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu.
Pozadina[uredi | uredi kod]
Sela oko Izbice u dreničkoj oblasti, uglavnom su bila pod kontrolom Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Većina sela u tom kraju ima isključivo albansko stanovnišvo ili veliku albansku većinu.[2] Nekontrolisano uništavanje naselja i proterivanje stanovništva izbičke oblasti nakon povlačenja međunarodnih posmatrača OEBS-KVM sa Kosova 20. marta, prouzrokovali su raseljenje i izgnanstvo hiljada ljudi.[2] Napadi na sela u dreničkom regionu su se pojačali nakon početka NATO bombardovanja 24. marta. Mnogi kosovski Albanci su bili prisilno raseljeni iz obližnjih sela u opštini Srbica u centralnom Kosovu krajem marta 1999.[3] Vojska Jugoslavije je granatirala sela, uljučujući i Voćnjak, Kladernicu i Leočinu, i brojni civili su tada pobegli u bezbednije oblasti.[2]
Smeštena u podnožju planina i udaljena pola sata od najbližeg srpskog sela, kao i zbog prisustva snaga OVK, Izbica je važila kao bezbedno mesto za albanske izbeglice iz susednih oblasti koji su tu tražili utočište.[1] Mnogi su u Izbicu pristigli nakon početka NATO bombardovanja, kada su srpske snage počele da granatiraju okolinu.[1] Selo Turićevac granatirano je 26. marta te su njegovi stanovnici formirali konvoj i krenuli u pravcu Tušilja.[3] Zatim su u Tušilje stigle snage MUP Srbije i VJ te je formiran drugi izbeglički konvoj koji se počeo kretati ka Klini.[3] Otprilike u to vreme veliki broj raseljenih lica okupio se na jednom polju nadomak sela Izbica.[3] Do 27. marta hiljade kosovskih Albanaca iz te oblasti skupilo se u Izbici.[1]
Ubistva[uredi | uredi kod]
Napad na Izbicu počeo je u noći 27. marta, kada je grupa od preko pedeset srpskih policajaca, vojnika i pripadnika paravojnih formacija ušla u selo.[1] Prema izjavama očevidaca, pripadnici srpskih snaga su nosili tamne (teget i crne) maskirne uniforme i duge noževe, a neki su imali i crnu šminku ili kape "fantomke" preko lica.[1] Skoro svi odrasli muškarci pobegli su u planine, ostavljajući u selu uglavnom žene, decu i starce.[1] Preostali meštani su u ranim jutarnjim časovima 28. marta napustili svoje kuće da bi se okupili u polju, dok se paljba nastavila.[1] Oko 10 sati pre podne grupa Srba je prečešljala selo i nekolicinu preostalih stanovnika naterala u beg. Oni koji nisu mogli da pobegnu ubijeni su.[1] Mnoge kuće u selu su zapaljene.
Tog dana je u Izbici bilo zbijeno bar 30.000 ljudi. Nažalost, verovali smo da neće nauditi ženama i starcima, ali smo se prevarili. Pucali su na nas sa svih strana. Mlađi ljudi, i ja s njima, bežali su u planine ujutru. Ostavio sam svog trinaestogodišnjeg sina oko deset sati pre podne. Doveli smo našu porodicu u Izbicu prethodnog jutra. Noć smo proveli u polju pod vedrim nebom. Bio sam toliko umoran da me pucnji nisu probudili, ali me je supruga probudila zbog toga oko 9 sati ujutru. Pucnjava se približavala, a i Srbi. Bio sam oko 200 metara udaljen, u brdu, pokušavajući da vidim šta se dešava. Srbi su se približili našim porodicama. Naše porodice su se zbile među traktore i kola; Srbi su sve to počeli da pale. Nisam mogao da vidim, ali sam čuo žene i decu kako plaču. Nismo se usuđivali da se pomerimo da vidimo šta se dešava: znali smo da će nas ubiti snajperima.[1]
– Svedočanstvo preživelog meštana
Između 10 i 11 sati pre podne, srpske snage bezbednosti su opkolile grupu izbeglica u polju pored Izbice, preteći da će ih ubiti i spaliti im traktore, i iznuđujući novac.[1] Negde oko 11 sati pre podne pripadnici srpskih snaga bezbednosti su iz grupe raseljenih lica izdvojili oko 150 muškaraca, uključujući i dečake.[2] Ženama i deci su naredili da idu u Albaniju i da se ne vraćaju.[1] Ubrzo zatim, oko 12 časova, postrojili su muškarce i pogubili ih automatskim oružjem. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je utvrdio da je prilikom streljanja ubijeno najmanje 89 albanskih civila.[3]
Kolona raseljenih koji su napustili Izbicu je još istog dana granatirana blizu Turićevca i tom prilikom je ubijeno više ljudi, uključujući i dve devojčice.[2] Na drugom mestu, verovatno blizu Broćne, Vojske Jugoslavije je zaustavila izbeglice pored reke, a oficir im je pretio da će ih pregaziti tenkom ako ne predaju novac i dragocenosti.[2]
Odvoženje tela[uredi | uredi kod]
U narednih nekoliko dana s planine su počeli da silaze preživeli muškarci, kao i neke proterane žene iz sela koje su se vratile u potrazi za rodbinom. U polju gde se masakr dogodio našli su četiri grupe streljanih muškaraca, nakon čega su krenuli da sahranjuju žrtve. Meštani koji su sahranjivali mrtve prijavili su između 146 i 166 leševa, od kojih je većina imala metak u glavi.[1] Takođe su pronađena tela nekih žena i drugih koji su bili pobijeni noževima.[2] Imena žrtava koje su se mogle prepoznati ubeležena su na nadgrobnom kamenu i na glavnom spisku. Neka tela su bila potpuno unakažena.[1] Sahranjivanje žrtava je snimano, i snimci su kasnije dostavljeni stranim medijima.[4]
Četvrtog dana, nažalost, vratila sam se u Izbicu. Kažem nažalost, jer bih volela da nisam videla to što sam videla. Bio je to užasan masakr. Videla sam strica kog su Srbi ubili. Videla sam jednu od mojih strina; bila je spaljena u svojoj bašti. Videla sam još mnogo mrtvih. Ukupno je bilo 150 mrtvih. Većinom su to bili stariji muškarci. Jedan moj ubijeni rođak imao je preko devedeset godina.[1]
– Svedočanstvo preživele meštanke
Satelitski snimak koji je NATO snimio nakon masakra pokazuje oko 150 novih grobova u Izbici.[5] Nakon što je u medijima objavljena informacija o mestu gde se nalazila masovna grobnica, srpske snage došle sa bagerima, iskopale tela, i odvezle ih u nepoznatom pravcu.[2] NATO je 3. juna 1999. načinio novi snimak raskopane zajedničke grobnica u Izbici.[6] Po ulasku KFOR-a na Kosovo, međunarodni istražni organi su na mestu zajedničke grobnice pronašli samo delove odeće i neke delove ljudskih tela.[2] Ovakvi svesni napori da se sakriju ili unište dokazi o postojanju mrtvih tela su sistematski vršeni širom Kosova.[7] Nakon rata je nekoliko stotina posmrtnih ostataka kosovskih Albanaca pokopanih u masovne grobnice po Srbiji ekshumirano i vraćeno porodicama.[8]
Suđenja[uredi | uredi kod]
Masakr u Izbici je sastavni deo optužnice za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića i drugih učesnika udruženog zločinačkog poduhvata, koja je podignuta 27. maja 1999.[3]
Na dan 27. marta 1999. godine, snage SRJ i Republike Srbije napale su selo Izbica. Nekoliko hiljada meštana sela potražilo je utočiste na jednoj poljani izvan sela. Na dan 28. marta 1999. godine, snage SRJ i Srbije opkolile su seljane a zatim im prišli tražeći novac. Kada su vojnici i policajci pokrali od njih dragocenosti, odvojili su muškarce od žena i male dece. Muškarci su zatim podeljeni na dve grupe od kojih je jedna poslata na obližnje brdo, a druga je upućena u korito obližnjeg potoka. Snage SRJ i Srbije su onda otvorile vatru na obe grupe muškaraca i ubile približno 130 muškaraca, kosovskih Albanaca.[9]
– Optužnica za ratne zločine
U pravosnažnoj presudi Međunarodnog suda za ratne zločine, donešenoj nakon nekoliko godina suđenja (prvooptuženi Milošević je u međuvremenu umro u pritvoru), kaže se sledeće:
Civili kosovski Albanci prisilno su raseljeni iz sela u opštini Srbica u centralnom Kosovu krajem marta i u aprilu 1999. Selo Turićevac granatirano je 26. marta te su njegovi stanovnici formirali konvoj i krenuli u pravcu Tušilja na istoku. Zatim su u Tušilje stigle snage MUP i VJ i formiran je drugi konvoj koji se počeo kretati ka Klini. Otprilike u to vreme veliki broj raseljenih lica okupio se na jednom polju nadomak sela Izbica. Tu grupu opkolile su policijske snage koje su ženama i deci naredile da odu u Albaniju a muškarce su zadržali. Zatim su postrojili i streljali muškarce u dve grupe i ubili njih najmanje 89.[3]
– Presuda Haškog suda
Ubistva u Izbici se često navode kao primer zločinačkih sredstava korišćenih u kampanji proterivanja kosovskih Albanaca.[2]
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 Po naređenju: ratni zločini na Kosovu (Izveštaj Human Right Watch-a)
- ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 Kosovo: kako viđeno, tako rečeno Arhivirano 2010-11-14 na Wayback Machine-u (Izveštaj OEBS-a)
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 Presuda Haškog suda Arhivirano 2021-03-06 na Wayback Machine-u (dobavljeno 28.12.09.)
- ↑ Massacre video matches mass grave evidence
- ↑ Milosevic Denies 'Ethnic Cleansing' Campaign[mrtav link]
- ↑ Assessment photograph of grave tampering near Izbica
- ↑ „Under Orders: War Crimes in Kosovo”. Human Rights Watch. Pristupljeno 15. 10. 2009.
- ↑ Azem Vlasi, Srbija zagorčava život Kosovu
- ↑ Optužnica za ratne zločine srpskim liderima
Vidi još[uredi | uredi kod]
Eksterni linkovi[uredi | uredi kod]
- Izbica (Human Rights Watch)
- Killings in the Izbica area (Amnesty International)
- Civilians rounded up and murdered by Serbian forces Arhivirano 2013-07-03 na Archive.is-u (Amnesty International)
- Massacre video matches mass grave evidence (CNN)
- Witness to Izbice Killings Speaks Arhivirano 2006-10-02 na Wayback Machine-u
- Izbica: Images of a Massacre