Пређи на садржај

Марy Wоллстонецрафт Схеллеy

Извор: Wikipedija
Марy Wоллстонецрафт Схеллеy
Портрет Марy Схеллеy. Израдио га је Рицхард Ротхwелл, а први се пут изложио 1840. године у Краљевској академији умјетности, заједно са стиховима поеме Тхе Револт оф Ислам Перцyја Схеллеyја, гдје ју назива "дјететом љубави и свјетлости".[1]
Биографске информације
РођењеМарy Wоллстонецрафт Годwин
30. коловоза 1797.
Енглеска Лондон, Енглеска
Смрт1. вељаче 1851. (доб: 53)
Енглеска Лондон, Енглеска
ДржављанствоЕнглеска енглеско
СупружникПерцy Бyссхе Схеллеy
(в. 1816.; у. 1822.) ​
Дјецарођено четверо, преживио само Перцy Флоренце Схеллеy
РодбинаWиллиам Годwин (отац)
Марy Wоллстонецрафт (мајка)
Wиллиам Годwин Млађи (полубрат)
Фаннy Имлаy (полусестра)
Цлаире Цлаирмонт (полусестра)
Образовање
Занимањесписатељица
Опус
Књижевни правацромантизам
Језикенглески језик
Знаменита дјела
Потпис

Марy Wоллстонецрафт Схеллеy (рођена Годwин; Лондон, 30. коловоза 1797. – Лондон, 1. вељаче 1851.) била је енглеска књижевница. Најпознатија је као ауторица готичкога романа Франкенстеин; ор, Тхе Модерн Прометхеус (1818.), који се сматра једним од првих дјела знанствене фантастике.[2] Такођер се бавила уређивањем и промицањем радова романтичкога пјесника и филозофа Перцyја Бyссхеа Схеллеyја, свога супруга. Била је кћи политичкога филозофа Wиллиама Годwина и Марy Wоллстонецрафт, филозофкиње и феминистичке активистице.

Мајка јој је умрла 11 дана након што ју је родила. Одгојио ју је отац, који јој је пружио неформално, али богато образовање. Притом ју је потицао и на усвајање властитих анархистичких идеја и теорија. Када је имала четири године, оженио се сусједом Марy Јане Цлаирмонт, с којом је имала буран однос.[3][4]

Како је њезин отац окупљао око себе своје политичке истомишљенике, тако је и сама долазила у дотицај с њима, па је упознала Перцyја Схеллеyја и с њиме започела романтични однос 1814. године, иако је био ожењен. То су љето заједно с Марyном полусестром Цлаире Цлаирмонт одбјегли у Француску и путовали Еуропом. По повратку у Енглеску Марy је била трудна с Перцyјевим дјететом. Идуће су се двије године суочавали с друштвеном осудом и непрестаним дуговањима, а претрпјели су и смрт кћери недоношчета. Вјенчали су се касне 1816. године, након самоубојства Схеллеyјеве супруге Харриет.[5]

Љето 1816. године пар и Марyна полусестра провели су заједно с Лордом Бyроном и Јохном Wиллиамом Полидоријем покрај Женеве, у Швицарској, гдје је Схеллеy зачела идеју за свој роман Франкенстеин. Схеллеyјеви су се одселили у Италију 1818. године, гдје им је и друго и треће дијете умрло, али родило се њихово посљедње и једино преживјело дијете Перцy Флоренце Схеллеy. Супруг јој је погинуо утопивши се 1822. године, када му је брод потонуо за вријеме олује у близини Виареггиа. Годину касније Схеллеy се вратила у Енглеску и отада је била посвећена одгоју свога сина и каријери као професионална списатељица. Посљедње ју је десетљеће живота прогонила болест, вјеројатно узрокована тумором на мозгу, од које је умрла с 53 године.

Све до 70-их година 20. стољећа Схеллеy је била позната једино по својим заслугама за објављивањем супругових радова и по своме роману Франкенстеин, који је још увијек нашироко читан и који је послужио као инспирација за многе казалишне и филмске адаптације. Међутим, недавна су истраживања получила исцрпан увид у Схеллеyна постигнућа. Академици су све заинтересиранији за њезин књижевни рад, особито за романе, у које се убрајају повијесни романи Валперга (1823.) и Перкин Wарбецк (1830.), апокалиптични роман Тхе Ласт Ман (1826.) и њезина два посљедња романа, односно Лодоре (1835.) и Фалкнер (1837.). Студије њезиних мање познатих радова, као што су путопис Рамблес ин Германy анд Италy (1844.) и биографски чланци за енциклопедију Цабинет Цyцлопаедиа (1829. – 1846.) Дионyсиуса Ларднера, подржавају све уврјеженији став о томе да је Схеллеy остала политички радикал за цијелога живота. Схеллеyна дјела често истичу да су заједнички напори и суосјећање, особито када су их жене у обитељима потицале и исказивале, представљали темељ за преустрој цивилнога друштва. Овакав је поглед на свијет био израван ударац на индивидуалистички етос романтизма који је промовирао Перцy Схеллеy и просвјетитељске политичке теорије њезина оца, Wиллиама Годwина.

Живот и каријера

[уреди | уреди извор]

Рани живот

[уреди | уреди извор]
Страница дневника Wиллиама Годwина на којој је забиљежено: "Биртх оф Марy, 20 минутес афтер 11 ат нигхт" (сх. "Рођење Марy, 20 минута након 11 навечер"); лијева страна, четврти редак.

Марy Wоллстонецрафт Схеллеy родила се као Марy Wоллстонецрафт Годwин у Сомерс Тоwну, у Лондону, 1797. године. Била је друго дијете феминистичке филозофкиње, учитељице, гувернанте и списатељице Марy Wоллстонецрафт, а прво је била филозофу, романописцу и новинару Wиллиаму Годwину. Wоллстонецрафт је умрла од бабиње грознице убрзо након што се Марy родила. Годwин је тако преузео сву одговорност за Марyн одгој, као и за одгој њезине старије полусестре Фаннy Имлаy, Wоллстонецрафтине кћери коју је добила с америчким спекулантом Гилбертом Имлаyем.[6][7] Годину након Wоллстонецрафтине смрти Годwин је објавио Мемоирс оф тхе Аутхор оф А Виндицтион оф тхе Ригхтс оф Wоман (1798.), дјело које је намијенио као искрен и сажаљив омаж својој супрузи. Ипак, будући да су Мемоари открили њезине афере и, уосталом, то да се из једне од њих родило њезино незаконито дијете, публика их је сматрала скандалознима. Марy Годwин читала је те мемоаре и мајчине књиге те је била одгајана да његује успомену на мајку.[8][9]

Марy је сретно провела дане свога раног дјетињства, судећи према писмима Лоуисе Јонес, кућне помоћнице и дадиље Wиллиама Годwина.[10][11] Ипак, Годwин је често био у великим дуговима; бојећи се да неће моћи сам наставити уздржавати дјецу, одлучио је поновно се оженити.[12] У просинцу 1801. године вјенчао се с Марy Јане Цлаирмонт, добро образованом женом која је већ имала двоје дјеце – Цхарлеса и Цлаире.[а] Већина је његових пријатеља није вољела – говорили су за њу да је темпераментна и свадљива[11][13][б], али Годwин јој је био привржен и брак је успјешно функционирао.[14][15] Марy Годwин, с друге стране, замрзила је своју маћеху.[3][4][16] Цхарлес Кеган Паул, Годwинов биограф из 19. стољећа, касније је сугерирао како је госпођа Годwин показивала већу наклоност властитој дјеци него што је Wоллстонецрафтиној.[4]

Годwинови су заједно покренули издавачку кућу M. Ј. Годwин, а бавила се продајом књига за дјецу, као и писаћег прибора, мапа и игара. Ипак, бизнис није остваривао профит; зато су били присиљени задуживати се како би посао опстао.[17] Годwин је такођер позајмљивао новац како би исплатио старије дугове, а тиме су се проблеми само гомилали. Како је његово подузеће 1809. године било близу пропасти, тако је и он скоро запао у очај.[18] Међутим, од затвора су га спасили поклоници његове филозофије, попут Франциса Плацеа, који му је посудио још новца.[19]

Зграда Полyгон (лијево) у Сомерс Тоwну, у Лондону, између Цамден Тоwна и Ст Панцраса, гдје се Марy Годwин родила и провела своје рано дјетињство.

Иако је Марy Годwин мањкало формалнога образовања, отац јој је пружао подуку из широкога спектра предмета. Често је водио дјецу на "изванучионичку" наставу, а имала су и приступ његовој књижници и долазила су у дотицај с многим интелектуалцима који су га посјећивали, укључјући романтичкога пјесника Самуела Таyлора Цолеридгеа и ондашњега потпредсједника Сједињених Америчких Држава, Аарона Бурра.[20] Годwин је признао како дјецу није подучавао у складу с Wоллстонецрафтином филозофијом представљеном у дјелима као што је А Виндицатион оф тхе Ригхтс оф Wоман (1792.), али Марy је без обзира на то било пружено изнимно образовање; такво је образовање било далеко напредније од онога што је просјечна дјевојка њезиних година могла добити, а у том је смислу било и необично. Имала је гувернанту и добивала је свакодневне подуке учитеља, а такођер је читала многе очеве манускрипте о римској и грчкој повијести, књиге писане за дјецу.[21][22] Уз то је шест мјесеци била у интернату у Рамсгатеу 1811. године.[16] Када је имала 15 година, њезин ју је отац описао као "јединствено одважну, помало арогантну и бритка ума. Њезина је жеља за знањем велика, а њезина устрајност у свему чега се прихвати готово ненадмашна."[21][23]

У липњу 1812. године отац ју је послао да живи с дисидентском обитељи радикала Wиллиама Баxтера, близу Дундееја, у Шкотској.[24] Баxтеру је написао: "Бојим се да би је требало одгојити... као филозофа, чак као циника."[25] Учењаци су спекулирали како је била послана ради здравља, да је се удаљи од прљаве стране бизниса или да се упозна с радикалном политиком.[26] Марy Годwин уживала је у пространом окружењу Баxтерове куће и друштву његових четирију кћери, а вратила се у Енглеску на љето 1813. године и након тога продужила свој боравак код Бреxтерових на 10 мјесеци.[27][28] У уводу издања Франкенстеина из 1831. године присјетила се: "Тада сам писала – али врло обичним стилом. А управо су под стаблима перивоја који је припадао нашој кући, или на суморним обронцима голих брда у близини, рођена и узгајана моја права дјела, слободни узлети моје маште."[29][30]

Перцy Бyссхе Схеллеy

[уреди | уреди извор]
Дана 26. липња 1814. године Марy Годwин изјавила је љубав Перцyју Схеллеyју покрај гроба Марy Wоллстонецрафт на гробљу старе цркве светога Панкрација (енгл. Ст Панцрас Олд Цхурцх), приказане на гравури из 1815. године.[31]

Могуће је да је Марy Годwин први пут упознала радикалнога пјесника и филозофа Перцyја Бyссхеа Схеллеyја у интервалу између њезиних двају боравака у Шкотској.[32][33][34] До њезина другога повратка кући 30. ожујка 1814. године Перцy Схеллеy отуђио се од своје супруге и редовито је посјећивао Wиллиама Годwина, с којим се договорио да ће га извући из дуга.[35][36][37] Схеллеyјев радикализам, а особито његови економски погледи, које је упио из дјела Политицал Јустице (1793.) Wиллиама Годwина, удаљили су га од његове богате аристократске обитељи: они су од њега хтјели да слиједи традиционалне моделе земљопосједничке аристокрације и да донира велике износе обитељскога новца програмима намијењенима за збрињавање потребитих. Стога је Перцy Схеллеy тешко долазио до новца све док није наслиједио свој посјед јер његова обитељ није хтјела да трати новац на пројекте "политичке правде". Након што му је мјесецима обећавао да хоће, Схеллеy је изјавио како или не може или неће отплатити све Годwинове дугове. То је Годwина разљутио и осјећао се изданим.[38]

Марy и Перцy почели су се потајно састајати крај гроба њезине мајке, Марy Wоллстонецрафт, на гробљу старе цркве светога Панкрација (енгл. Ст Панцрас Олд Цхурцх), и заљубили су се – она је тада имала 16, а он 21 годину.[39][31] Дана 26. липња 1814. године Схеллеy и Годwин исказали су љубав једно другоме тако што је Схеллеy изјавио како не може скрити своју "жарку страст", што је њу у "узвишеном и заносном тренутку" навело да каже да осјећа исто; тога или сљедећега дана Годwин је изгубила невиност са Схеллеyјем, што се према предаји догодило управо на гробљу.[40] Годwин је описала како је привлачи Схеллеyјев "дивљи, интелектуалан, неземаљски изглед". На Марyну жалост, њезин отац није одобрио њихов однос и покушао га је раскинути како би спасио "беспријекорну славу" своје кћери. Отприлике је у исто вријеме Марyн отац сазнао да му Схеллеy неће отплатити дугове.[41] [42] [38] Марy, која је била врло привржена оцу[43], није био јасан његов став. Наиме, она је Перцyја Схеллеyја видјела као утјеловљење либералних и реформистичких идеја својих родитеља из 90-их година 18. стољећа, а особито Годwинова става да је брак репресивни монопол, који је аргументирао у издању свога дјела Политицал Јустице из 1793. године, али касније повукао.[44][45][46] Пар је 28. српња 1814. у тајности одбјегао у Француску, заједно с Марyном полусестром Цлаире Цлаирмонт.

Након што су увјерили Марy Јане Годwин (Марyну маћеху), која их је пратила до Цалаиса, да се не намјеравају вратити, тројка је отпутовала у Париз и онда, на магарцу, мазги, кочијом и пјешице, кроз ратом недавно погођену Француску, стигла у Швицарску. "Било је то као у роману, утјеловљење романсе", присјетила се Марy Схеллеy 1826. године.[47] Годwин је 1814. написала о Француској сљедеће: "Јади становника, чије су куће биле изгорјеле, њихова стока побијена и све њихово богатство уништено, ојачали су моју мржњу према рату..."[48] Путујући, Марy и Перцy читали су дјела Марy Wоллстонецрафт и других, водили заједнички дневник и засебно наставили писати.[49] У Лузерну су њих троје прекинули своје путовање – мањак новца натјерао их је да се врате. Путовали су низ Рајну и копном до низоземске луке у Маасслуису те стигли у Гравесенд 13. рујна 1814. године.

Перцy Бyссхе Схеллеy (на портрету Амелије Цурран из 1819.) био је надахнут радикализмом у Годwинову дјелу Политицал Јустице (1793.). Када је пјесник Роберт Соутхеy упознао Схеллеyја, осјећао се као да је у њему видио себе из 90-их (18. ст.).[31]

Оно што је дочекало Марy Годwин у Енглеској били су бројни проблеми, од којих неке није ни предвидјела. Или прије или тијеком путовања постала је трудна. Она и Перцy остали су без новчића и, на Марyно искрено изненађење, њезин је отац одлучио да не жели више ништа имати с њом.[50][44][51][52] Пар и Цлаире живјели су стога као подстанари у Сомерс Тоwну, а касније на Нелсонову тргу. Тамо су наставили свој интезивни програм читања и писања, а Схеллеyјеви пријатељи, попут Тхомаса Јефферсона Хогга и писца Тхомаса Ловеа Пеацоцка, били су им чести гости.[53] Перцy Схеллеy понекад би напуштао дом како би избјегао зајмодавце.[54][55] Узнемиреност у писмима које је пар размјењивао у таквим ситуацијама откривају бол коју су осјећали када су били раздвојени.[56][57]

Трудна и често болесна, Марy се требала носити с Перцyјевом радошћу с којом је дочекао рођење свога сина, којег је добио с Харриет Схеллеy, касне 1814. године и с његовим авантурама с Цлаире Цлаирмонт.[ц] Схеллеy и Цлаирмонт готово су сигурно били љубавници, а то је изазивало велику љубомору код Годwин.[58] Схеллеy је једном тешко увриједио Годwин када је, за вријеме шетње сеоским крајоликом у Француској, предложио да обоје ускоче у поток голи; то је повриједило њезине принципе.[59] Хоггови су јој посјети пружали благу утјеху; иако јој се у почетку није свиђао, ускоро јој је постао близак пријатељ.[60] Чини се да је Перцy Схеллеy хтио да Марy Годwин и Хогг постану љубавници[61]; Марy није одбацила ту идеју јер је у принципу вјеровала у слободну љубав.[62][63] У пракси је, ипак, вољела једино Перцyја Схеллеyја и чини се да није ишла с Хоггом даље од кокетирања.[64][65][66][д] Дана 22. вељаче 1815. родила је дјевојчицу, недоношче рођено два мјесеца раније, за коју се није очекивало да ће преживјети.[67] Дана 6. ожујка написала је Хоггу:

Најдражи мој Хогг, моја је беба мртва – молим те да ме дођеш видјети што прије. Желим те видјети – била је сасвим добро кад сам ишла у кревет – пробудила сам се усред ноћи да је подојим, али како ми се чинило да јако чврсто спава, нисам је хтјела пробудити. Била је мртва тада, али то смо тек ујутро сазнали – према њезину изгледу било је евидентно да је умрла од конвулзија – можеш ли доћи – ти својим бићем уносиш мир, а Схеллеy се боји да ће доћи до упале због млијека – зато што више нисам мајка.[68]

Губитак дјетета изазвао је акутну депресију код Марy Годwин, коју су прогањале визије дјетета; међутим, поновно је зачела и била се опоравила до љета.[61][69] Захваљујући препороду на рачуну Перцyја Схеллеyја након смрти његова дједа, Сира Бyссхеа Схеллеyја, пар је отишао на одмор у Торqуаy и затим унајмио двокатну викендицу у Бисхопсгатеу, на рубу Великога виндзорског парка.[70][71] Мало се зна о овом животном раздобљу Марy Годwин, зато што је изгубљен њезин дневник који је водила од свибња 1815. до српња 1816. године. У Бисхопсгатеу је Перцy написао своју поему Аластор, ор Тхе Спирит оф Солитуде, а 24. сијечња 1816. Марy је родила друго дијете, Wиллиама, названога по њезину оцу, и ускоро је добио надимак "Wиллмоусе". У своме роману Тхе Ласт Ман касније је замишљала Wиндсор као Еденски врт.[72]

Женевско језеро и Франкенстеин

[уреди | уреди извор]
Рукопис дјела Франкенстеин; ор, Тхе Модерн Прометхеус.

У свибњу 1816. године Марy Годwин, Перцy Схеллеy и њихов син отпутовали су у Женеву с Цлаире Цлаирмонт. Намјеравали су провести љето с пјесником Лордом Бyроном, чија је недавна афера с Цлаире резултирала трудноћом.[73] У дјелу Хисторy оф а Сиx Wеекс' Тоур тхроугх а парт оф Франце, Сwитзерланд, Германy анд Холланд (1817.) крајолик на пријелазу из Француске у Швицарску Марy описује као особито пуст.[74]

Друштво је стигло у Женеву 14. свибња 1816. године, гдје се Марy представљала као "гђа Схеллеy". Бyрон им се придружио 25. свибња, заједно са својим младим лијечником, Јохном Wиллиамом Полидоријем, и унајмио је вилу Диодати, у близини Женевскога језера у селу Цологнyју; Перцy Схеллеy унајмио је мању грађевину звану "Маисон Цхапоуис" на доку недалеко од ње. [75][76] Проводили су вријеме пишући, пловећи језером и разговарајући до касно у ноћ.[77]

"Међутим, то се љето показало тмурним, непријазним, и непрестана нас је киша често данима везивала за кућу", присјетила се Марy Схеллеy 1831. године.[78][79][е] Сједећи око топлога камина у Бyроновој вили, друштво се забављало њемачким причама о духовима, што је навело Бyрона да предложи да сватко од њих напише једну причу о духовима.[80][81] Не могавши смислити причу, млада је Марy Годwин постала немирна: "'Јеси ли смислила причу?' питали су ме свакога јутра, и свакога сам јутра била присиљена дати срамотни нијечни одговор."[82] Једне вечери, средином српња, дискусије су се пребациле на тему природе начела живота. "Можда ће бити оживљено трупло; галванизам је наговијестио могућност нечега сличног: можда ће бити могуће произвести саставне дијелове неког створења, спојити их и удахнути им животну топлину", Марy је записала.[82] Било је иза поноћи када су се повукли на починак; не могавши заспати, опсјела ју је машта и била је свједок "језивих ужаса" свога "сна на јави", своје језиве приче:

Видјела сам – затворених очију, али необично изоштреним духовним видом – видјела сам блиједог поклоника грешних умјетности како клечи крај неке ствари коју је сам саставио. Видјела сам грозну прилику човјека како лежи испружен а затим, потакнут неким моћним мотором, показује знакове живота тјескобним, полуживим кретњама. Мора бити језив; јер надасве би језив био учинак било каквог људског покушаја да се наруга чудесном механизму Створитеља свијета.[82][ф]

Почела је писати оно за што је мислила да ће бити кратка прича. Уз потицај Перцyја Схеллеyја проширила је ову причу и тако је настао њезин први роман, Франкенстеин; ор, Тхе Модерн Прометхеус, објављен 1818. године.[83][84] Касније је описала то љето у Швицарској као тренутак "када сам први пут закорачила из дјетињства у живот".[85] Прича о писању Франкенстеина досада се преточила у фикцију неколико пута и послужила је као основа за низ филмова.

У рујну 2011. астроном Доналд Олсон, након посјета вили на Женевскоме језеру годину дана прије и проучавања кретања Мјесеца и звијезда, закључио је да се њезин "сан на јави" одвио "између 2 и 3 ујутро" 16. липња 1816. године, неколико дана након иницијалне идеје Лорда Бyрона да сватко од њих напише причу о духовима.[86]

Ауторство над Франкенстеином

[уреди | уреди извор]

Сигурно је да ју је њезин супруг Перцy потицао на писање дјела, али није познато до које су мјере његови доприноси при настанку романа сезали, што је још активан предмет расправе међу читатељима и критичарима.[87] Марy Схеллеy написала је: "Уистину не дугујем своме супругу ни један приједлог за неку епизоду и ни једну нит размишљања, а ипак, да није било његова потицаја, никад прича не би попримила облик у којем је приказана свијету." Написала је такођер да је, "колико се сјећам", предговор првоме издању Перцyјево дјело.[88] Постоје разлике међу издањима из 1818., 1823. и 1831. године, а оне су се приписивале Перцyјевим дорадама. Јамес Риегер закључио је да је Перцyјева "помоћ у свакој фази стварања књиге толико опсежна да се тешко може знати треба ли га се сматрати уредником или споредним сурадником", а Анне К. Меллор касније је тврдила да је Перцy само "одрадио многе техничке исправке и неколико пута разјаснио нарацију и тематски континуитет текста".[89] Цхарлес Е. Робинсон, уредник факсимилнога издања манускрипта Франкенстеина, закључио је да су Перцyјеви доприноси књизи "били ништа више од онога што издавачки уредници пруже новим (или старим) ауторима или, заправо, што колеге чине једни другима након што прочитају дјело које други пише."[90]

Пишући поводом 200. обљетнице објаве Франкенстеина, књижевна стручњакиња и пјесникиња Фиона Сампсон запитала се: "Зашто Марy Схеллеy није задобила поштовање које заслужује?"[91] "Посљедњих година Перцyјевим исправкама, видљивим у биљежницама у којима је писан Франкенстеин, а које се чувају у књижници Бодлеиани на Оxфорду, користило се као доказ да је био барем суаутор романа. Заправо, када сам сама проучила биљежнице, закључила сам да је Перцy чак учинио мање него што чини било који уредник текста који ради у издаваштву", истакнула је.[92] Сампсон је објавила своја сазнања у дјелу Ин Сеарцх оф Марy Схеллеy (2018.), једној од многих биографија о Схеллеy.

Батх и Марлоw

[уреди | уреди извор]

По повратку у Енглеску у рујну 1816. године Марy и Перцy преселили су се – заједно с Цлаире Цлаирмонт, која је унајмила стан у близини – у Батх, гдје су се надали да ће Цлаиреина трудноћа остати тајна.[93][94] У Цологнyју је Марy Годwин била примила два писма од своје полусестре, Фаннy Имлаy, која се пожалила на "несретан живот"; 9. листопада Фаннy је написала "узнемирујуће писмо" из Бристола које је натјерало Перцyја Схеллеyја у потрагу за њом, али без успјеха. Сутрадан ујутро, 10. листопада, Фаннy Имлаy пронађена је мртва у соби једне куће у Сwансеају, заједно с опроштајном поруком и бочицом лауданума. Такођер, супруга Перцyја Схеллеyја, Харриет, пронађена је утопљена у Серпентинеу, језеру у Хyде Парку, Лондону, 10. просинца.[95][96] Оба су се самоубојства заташкала. Харриетина обитељ осујетила је напоре Перцyја Схеллеyја – уз пуну подршку Марy Годwин – да преузме скрбништво над двома дјеце коју је имао с Харриет. Његови су га одвјетници савјетовали да си побољша положај у случају поновном женидбом; стога су се он и Марy, која је била поновно трудна, вјенчали 30. просинца 1816. године у цркви свете Милдреде (енгл. Ст Милдред'с Цхурцх) у Бреад Стреету, Лондону.[97][98][99] Марy се вјенчала уз очев пристанак, који је био потребан за млађе од 21 године; господин и госпођа Годwин присуствовали су вјенчању и уписали су се у регистар као свједоци, а вјенчање је означило крај лоших обитељских односа.[100][101][102]

Цлаире Цлаирмонт родила је дјевојчицу 13. сијечња, прво имена Алба, а касније Аллегра.[103][104][г] У ожујку те године Канцеларски суд (енгл. Цоурт оф Цханцерy) прогласио је Перцyја Схеллеyја морално неподобним за преузимање скрбништва над својом дјецом и затим их смјестио у обитељ једнога клерика.[105][106] Такођер су се у ожујку Схеллеyјеви преселили с Цлаире и Албом у кућу Албион (енгл. Албион Хоусе) у Марлоwу, велику, влажну грађевину на ријеци Темзи. Тамо је Марy Схеллеy родила своје треће дијете, Цлару, 2. рујна. У Марлоwу су угошћивали своје нове пријатеље Марианне и Леигхја Хунта, вриједно радили на новим дјелима и често разговарали о политици.[87]

У рано љето 1817. године Марy Схеллеy довршила је Франкенстеина, дјело које је објавила анонимно у сијечњу 1818. године. Читатељи и критичари претпоставили су да га је написао Перцy Схеллеy, с обзиром на то што је књига била објављена заједно с његовим предговором и посвећена његову политичком хероју Wиллиаму Годwину.[107][108] У Марлоwу је Марy редигирала заједнички дневник, писан за вријеме њихова путовања 1814. године, додајући материјал написан у Швицарској 1816. године и Перцyјеву поему Монт Бланц. Резултат је тога било дјело Хисторy оф а Сиx Wеекс' Тоур, објављено у студеноме 1817. године. Те је јесени Перцy Схеллеy често живио далеко од куће како би избјегао зајмодавце. Пријетња дужничким затвором, у комбинацији с њиховим лошим здрављем и страхом од губитка скрбништва над дјецом, допринијели су одлуци да пар напусти Енглеску и отпутује у Италију 12. ожујка 1818. године, повевши Цлаире Цлаирмонт и Албу са собом.[109][110][111][112] Нису имали намјеру враћати се.

Италија

[уреди | уреди извор]
Wиллиам "Wиллмоусе" Схеллеy, насликан непосредно прије своје смрти од маларије 1819. године (дјело Амелије Цурран, 1819.).

Један је од првих задатака након доласка у Италију био предати Албу Бyрону, који је живио у Венецији. Пристао је на то да ће је одгајати уз увјет да Цлаире не буде више ништа имала с њом.[113][114][115] Схеллеyјеви су се онда отиснули у луталачки живот, никада се не настанивши ни у једном мјесту на дужи период.[116][х] Успут су стјецали пријатеље и познанике који су им се често придруживали на путу. Пар је посвећивао своје вријеме писању, читању, учењу, разгледавању и дружењу. Талијанска је пустоловина, међутим, за Марy Схеллеy била засјењена смртима њезине дјеце – Цларе, у рујну 1818. у Венецији, и Wиллиама, у липњу 1819. године у Риму.[117][118][и] Ти су је губитци бацили у дубоку депресију због које се изолирала од Перцyја Схеллеyја[119], који је написао у својој биљежници:

Најдража Марy моја, што си отишла,
У свијету тмурном сама ме оставила?
Твој лик још овдје је – уистину диван –
Али ти си пошла, цестом мрком сишла
Што води у нигдје тмурнији конак Боли.
За твоје добро не могу и ја поћи
За моје се стога натраг врати мени.[120]

Неко је вријеме Марy Схеллеy проналазила утјеху само у писању.[121] Рођење њихова четвртога дјетета, Перцyја Флоренцеа, 12. студенога 1819. године, коначно јој је подигло расположење[122], иако је његовала сјећања на своју преминулу дјецу до краја живота.[123]

Италија је Схеллеyјевима, Бyрону и другим прогнаницима пружила политичку слободу која је била недостижна код куће. Унаточ тому што ју је асоцирала на велике животне губитке, Италија је за Марy Схеллеy постала "земља која је у сјећању осликана као рај."[124] Године проведене у Италији биле су период интензивне креативне и интелектуалне активности за Схеллеyјеве. Перцy је за то вријеме написао низ великих пјесама, а Марy је написала новелу Матилда, повијесни роман Валперга те драме Просерпине и Мидас. Валпергу је написала како би олакшала очеву финанцијску ситуацију, узевши у обзир да га је Перцy одбио даље помагати.[125] Често је физички оболијевала, али била је и склона депресијама. Такођер се морала носити с Перцyјевим интересима за друге жене, а неке су од њих биле Сопхиа Стацеy, Емилиа Вивиани и Јане Wиллиамс.[126][127][128] Будући да се Марy Схеллеy слагала с његовим увјерењем о отвореном браку, и сама се упуштала у емоционалне везе с мушкарцима и женама из њихова круга. Особито су јој постали драги грчки револуционар Алеxандрос Маврокордатос те Јане и Едwард Wиллиамс.[129][130][131]

У просинцу 1818. године Схеллеyјеви су отпутовали на југ с Цлаире Цлаирмонт и својим слугама до Напуља, гдје су боравили три мјесеца, примајући само једнога посјетитеља – лијечника.[132][133] Године 1820. нашли су се под оптужбама и пријетњама Паола и Елисе Фогги, бивших слуга које је Перцy Схеллеy био отпустио у Напуљу недуго након што су се Фоггијеви вјенчали.[134] Пар је открио да је 27. вељаче 1819. године у Напуљу Перцy Схеллеy пријавио као своје дијете двомјесечну дјевојчицу под именом Елена Аделаиде Схеллеy, а Марy Схеллеy као мајку.[134][135] Фоггијеви су такођер тврдили да је Цлаире Цлаирмонт њезина права мајка.[136][137][138] Биографи су различито интерпретирали ове догађаје: једно је тумачење то да је Перцy Схеллеy одлучио посвојити локално дијете, према другом дијете је доиста било његово, али мајка му је била Елисе, Цлаире или нека трећа непозната жена; и, коначно, то је била Елисеина и Бyронова кћи.[139][140][141][142][ј] Марy Схеллеy тврдила је да би била знала за Цлаиреину трудноћу, али није сигурно колико је доиста знала.[140][143][144] Догађаји у Напуљу, граду који је Марy Схеллеy касније називала рајем чији су становници ђавлови[140], остали су мистериј.[к] Једино што је сигурно јест то да она није била дјететова мајка.[140] Елена Аделаиде Схеллеy умрла је у Напуљу 9. липња 1820. године.[145][146]

Након што су напустили Напуљ, Схеллеyјеви су се смјестили у Риму, граду у којему је Перцy написао сљедеће: "најбједније улице биле су посуте крњим ступовима, сломљеним капителима... и свјетлуцавим комадићима гранита или порфира... Глас мртвога времена, мирних вибрација, удише се из ових нијемих ствари, оживљених и уздигнутих онако како их је човјек створио."[147] Рим ју је потакнуо да почне с писањем недовршенога романа Валериус, тхе Реаниматед Роман, гдје се истоимени јунак противи пропасти Рима и макинацијама "празновјернога" католицизма.[147] Писање је романа прекинуто смрћу њезина сина Wиллиама, који је умро од маларије.[147] Схеллеy је заједљиво прокоментирала да је дошла у Италију ради побољшања супругова здравља, а умјесто тога је талијанска клима убила њезино двоје дјеце, што ју је навело да напише: "Да барем, драга моја Марианне, никада не сазнаш како је изгубити двоје дивне дјеце у једној години – проматрати њихове посљедње тренутке – и напосљетку остати без дјеце и заувијек жалосна."[148] Како би пребродила жалост, Схеллеy је написала новелу Тхе Фиелдс оф Фанцy, која је постала Матилда. Дјело се бави младом женом због чије је љепоте њезин отац запао у инцестуозну љубав, који у коначници почини самоубојство како би спријечио дјеловање под учинком страсти, а она проведе остатак живота пуна очаја због "неприродне љубави коју је потакнула".[149] Новела је чином кажњавања Матилде у загробном животу, иако није учинила ништа што би потакнуло очеве осјећаје, пружила феминистичку критику патријархалнога друштва.[150]

Цлаире Цлаирмонт, Марyна полусестра и Бyронова љубавница (дјело Амелије Цурран, 1819.).

Љета 1822. године трудна Марy уселила се с Перцyјем, Цлаире, Едwардом и Јане Wиллиамс у изолирану вилу Магни, на обали мора, у близини селца Сан Теренза, које припада заљеву Лерици. Када су се смјестили, Перцy је приопћио Цлаире "грозне вијести" – њезина је кћи Аллегра умрла од тифуса у самостану у Багнацаваллу.[151][152] Марy Схеллеy била је растресена и несретна у скученој и забаченој вили Магни, коју је сматрала тамницом.[153][154][155] Доживјела је спонтани побачај 16. липња, а изгубила је толико крви да је скоро умрла. Умјесто да причека лијечника, Перцy ју је положио у каду пуну леда како би зауставио крварење, на што му је лијечник касније рекао да јој је тај чин спасио живот.[156] Између њих, међутим, није све функционирало како треба тога љета, а Перцy је проводио више времена с Јане Wиллиамс него са својом депресивном и исцрпљеном супругом.[157][158][159] Већину је кратке поезије написане у Сан Терензу Схеллеy посветио Јане, а не Марy.[160]

Обала је пружила Перцyју Схеллеyју и Едwарду Wиллиамсу прилику да уживају у својој "савршеној играчкици за љето", односно новој једрилици.[156][161] Брод је био дизајнирао Даниел Робертс заједно с Едwардом Трелаwнyјем, обожаватељем Бyрона, који се придружио друштву у сијечњу 1822. године.[162] Дана 1. српња 1822. године Перцy Схеллеy, Едwард Еллеркер Wиллиамс и капетан Даниел Робертс запловили су јужно дуж обале до Ливорна. Ондје је Перцy Схеллеy с Бyроном и Леигхјем Хунтом разговарао о покретању радикалнога часописа имена Тхе Либерал.[163] Тједан дана послије, 8. српња, он и Едwард упутили су се натраг према Лерицију са својим осамнаестогодишњим помоћником на броду, Цхарлесом Вивианом.[164] Никада нису дошли до циља. У вилу Магни стигло је Хунтово писмо за Перцyја Схеллеyја, датирано 8. српња, у којему је писало: "пишите нам, молимо Вас, како сте стигли кући, зато што кажу да је било невријеме када сте се отиснули на пут у понедјељак, и забринути смо."[165] "Папир је пао с мене", рекла је Марy пријатељици касније. "Сва сам се тресла."[165] Она и Јане Wиллиамс очајнички су журно кренуле према Ливорну, а потом у Пису, у блиједој нади да су њихови супрузи још живи. Десет дана након олује три су тијела изронила на обали крај Виареггиа, отприлике на пола пута између Ливорна и Лериција. Трелаwнy, Бyрон и Хунт кремирали су тијело Перцyја Схеллеyја на плажи у Виареггиу.[166]

Повратак у Енглеску и списатељска каријера

[уреди | уреди извор]
"[Франкенстеин је] најчудесније дјело које је нетко с двадесет година написао међу онима за која сам чуо. Сада ти је двадесет и пет. I, свом срећом, устрајала си у читању и обликовала ум прикладан за то да постанеш велика и успјешна списатељица. Ако ти нећеш бити неовисна, тко би требао бити?"

– Wиллиам Годwин за Марy Схеллеy[167]

Након супругове смрти Марy Схеллеy живјела је годину дана с Леигхјем Хунтом и његовом обитељи у Генови, гдје се често виђала с Бyроном и транскрибирала његове пјесме. Одлучила је живјети од пера и за свога сина, али финанцијска јој је ситуација била неизвјесна. Дана 23. српња 1823. године напустила је Генову како би отишла у Енглеску и живјела са својим оцем и маћехом у Странду све док јој свекар није пријевремено исплатио малу своту новца, довољну за стан који је унајмила у близини.[168] Сир Тимотхy Схеллеy прво је био прихватио помагати свога унука, Перцyја Флоренцеа, али под увјетом да га се преда легалноме скрбнику. Марy Схеллеy одмах је одбацила ту идеју.[169][170] Умјесто тога успјела је извући од Сира Тхомаса скромну годишњу исплату (коју је морала вратити када је Перцy Флоренце наслиједио имање), али Тимотхy се до краја свог живота није хтио виђати с њом уживо, него је комуницирао искључиво преко одвјетника. Марy Схеллеy бавила се, поред других књижевних потхвата, уређивањем супругових пјесама, али опције су јој биле ограничене због забринутости за сина. Сир Тимотхy пријетио је да ће престати исплаћивати годишњу своту ако се објави икаква биографија о пјеснику, његову оцу.[171][172][173] Године 1826. Перцy Флоренце постао је законски насљедник имања Схеллеyјевих након смрти свога полубрата Цхарлеса Схеллеyја, очева сина којега је добио с Харриет Схеллеy. Сир Тимотхy повећао је Марyну годишњу исплату са 100 на 250 фунти, али с њиме се и даље тешко сурађивало.[174] Марy је уживала у стимулативном друштву окупљеном око Wиллиама Годwина, али сиромаштво ју је спрјечавало да се дружи онако како је хтјела. Такођер се осјећала изопћено због оних који, попут Сира Тхомаса, још увијек нису одобравали њезин брак с Перцyјем Схеллеyјем.[175]

Љета 1824. године Марy Схеллеy преселила се у Кентисх Тоwн, односно сјеверни дио Лондона, како би била близу Јане Wиллиамс. Могуће је да је била, према ријечима њезине биографкиње Муриел Спарк, "помало заљубљена" у Јане. Јане ју је касније разочарала говорећи иза леђа да је Перцy више волио њу него што је Марy, наводно зато што није дорасла улози супруге.[176] Отприлике је у то вријеме Марy писала роман Тхе Ласт Ман (1826.); такођер је помагала низу пријатеља који су писали мемоаре о Бyрону и Перцyју Схелеyју, односно почетке Марyних покушаја да супруга сачува од заборава.[177] Уз то, упознала је америчкога глумца Јохна Хоwарда Паyнеа и његова сународњака, писца Wасхингтона Ирвинга, који су је заинтригирали. Паyне се заљубио у њу и запросио ју је 1826. године. Одбила га је рекавши да се након брака с једним генијем може удати само за другога генија.[178] Паyне је прихватио одбијање и покушао – безуспјешно – наговорити пријатеља Ирвинга да је и он запроси. Марy је била свјесна тога плана, али није јасно колико га је озбиљно узела у обзир.[179][180]

Минијатура Марy Схеллеy, чији је аутор Региналд Еастон, наводно је насликана по узору на њезину посмртну маску око 1857. године.[181]

Године 1827. Марy Схеллеy судјеловала је у плану који је омогућио њезиној пријатељици Изабел Робинсон да заједно са својом љубавницом Марy Дианом Додс, која је писала под псеудонимом Давид Лyндсаy, отпутује у Француску и ондје живе као муж и жена.[182][л] Уз помоћ Паyнеа, којему није откривала детаље, Марy је пару набавила лажне путовнице.[183] Годину дана касније заразила се богињама за вријеме посјета пару у Паризу; опоравила се без ожиљака након неколико тједана, али изгубила је своју младеначку љепоту.[184]

У периоду између 1827. и 1840. године Марy је радила као уредница и списатељица. Написала је романе Тхе Фортунес оф Перкин Wарбецк (1830.), Лодоре (1835.) и Фалкнер (1837.), али и пет од десет томова дјела Ливес оф тхе Мост Еминент Литерарy анд Сциентифиц Мен за Цабинет Цyцлопаедиа (Ларднерову енциклопедију у 133 тома), односно пет биографских дјела о талијанским, шпањолским, португалским и француским писцима. Такођер је писала приче за женске часописе. У то је вријеме још увијек финанцијски помагала оцу те су једно за друго тражили накладнике.[185] Ауторско право на ново издање Франкенстеина продала је за 60 фунти Хенрyју Цолбурну и Рицхарду Бентлеyју за њихову нову серију романа, познату као Стандард Новелс.[186] Након што јој је отац умро 1836. године, када је имао 80 година, почела је прикупљати његова писма и приређивати мемоар за објављивање, што је затражио сам у опоруци; међутим, одбацила је тај пројект након двију година рада на њему.[187] За то је вријеме заговарала поезију Перцyја Схеллеyја, промовирајући њезина издања и цитирајући је у властитим дјелима. До 1837. године његова су дјела била нашироко позната и публика им се све више дивила.[188] Едwард Моxон, накладник који је објављивао дјела Теннyсона и зета Цхарлеса Ламба, предложио је објављивање издања сабраних дјела Перцyја Схеллеyја у љето 1838. године. Марy је у то издање хтјела укључити и нецензурирану верзију поеме Qуеен оф Маб. Моxон је намјеравао изоставити најрадикалније дијелове, сматрајући их превише потресним и безбожничким, али Марy се за њих изборила, захваљујући Харриет де Боинвилле, која је пристала на Марyн захтјев да посуди њезину оригиналну копију дјела, коју јој је био поклонио Схеллеy.[189] Марy је била плаћена 500 фунти за редигирање дјела Поетицал Wоркс (1838.), за које је Сир Тимотхy тражио да се у њега не укључи Перцyјева биографија. Ипак, Марy је пронашла начин да изнесе његову животну причу: у дјело је уметнула опширне биографске биљешке о пјесмама.[190]

Схеллеy је наставила проводити мајчине феминистичке идеје у праксу помажући женама које друштво није прихваћало.[191] Примјерице, помогла је Марy Диани Додс, самохраној мајци изванбрачнога дјетета, која је, према свему судећи, била лезбијка, осмисливши јој алтер его Wалтера Схолта Доугласа, супруга Исабел Робинсон, односно њезине љубавнице.[191] Схеллеy је такођер пружала помоћ Георгиани Паул, жени која је наводно била преварила супруга.[192]

Марy Схеллеy наставила је поступати с потенцијалним романтичним партнерима с опрезом. Године 1828. упознала је и очијукала с француским писцем Проспером Мéримéеом, али се у њезину једином преживјелом писму упућеном њему чини да је избјегавала његову изјаву љубави.[193] Била је одушевљена када се њезин стари пријатељ из Италије Едwаwрд Трелаwнy вратио у Енглеску, а у писмима су се шалили о браку.[194] Ипак, њихово се пријатељство нарушило након што је одбила с њиме сурађивати на његовој биографији о Перцyју Схеллеyју; касније се на њу и наљутио зато што је изоставила атеистички дио поеме Qуеен Маб из Схеллеyјевих пјесама.[195] Посредне напомене у њезиним дневничким записима, вођеним од раних 30-их до 40-их година 19. стољећа, упућују на то да је Марy Схеллеy гајила осјећаје према радикалном политичару Аубреyју Беауцлерку, који ју је можда разочарао оженивши се другима двапут.[196][197][198]

Марy се примарно бринула о добробити Перцyја Флоренцеа тијеком ових година. Из поштовања је према свом покојном супругу испунила његову жељу да им син похађа државну школу, стога је, уз помоћ Сира Тхомаса, који је невољко пристао на то, ишао у школу у Харроwу. Како би избјегла трошкове везане за живот у интернату, и она се преселила у Харроw, тако да је Перцy Флоренце само похађао наставу.[199][200] Иако је Перцy студирао на Тринитy колеџу и успутно се бавио политиком и правом, није показивао знакове талената својих родитеља.[201][202]

Посљедње године живота и смрт

[уреди | уреди извор]

Марy и Перцy Флоренце путовали су континентом 1840. и 1842. године, а та је путовања Марy описала у Рамблес ин Германy анд Италy ин 1840, 1842 анд 1843 (1844.).[203] Сир Тхомас преминуо је 1844. године, када му је било 90 година, "павши са стабљике попут презрела цвијета", како је Марy то срочила.[204] Тада су први пут она и њезин син постали финанцијски неовисни, иако је стварна вриједност имања била мања него што су очекивали.[205]

Кућа на Тргу Цхестер у Лондону, у којој је Марy Схеллеy провела посљедње године живота, означена плавом плакетом Енглисх Херитагеа.

Средином 40-их година Марy Схеллеy нашла се на мети тројице уцјењивача, међусобно неповезаних. Прво јој је 1845. године талијански политички прогнаник, звани Гаттесцхи, којега је била упознала у Паризу, пријетио да ће објавити писма која му је слала. Пријатељ њезина сина подмитио је шефа полиције да одузме Гаттесцхијеве документе, укључујући писма, који су се потом уништили.[206][207] Недуго након тога Марy је купила неколико писама која су написали Перцy Бyссхе Схеллеy и она сама, од човјека који се представљао као Г. Бyрон, незаконити син Лорда Бyрона.[208][209] Такођер јој је исте те године пришао Тхомас Медwин, рођак Перцyја Б. Схеллеyја, тврдећи да је написао биографију о Схеллеyју која би му могла нарушити репутацију. Затражио је од Марy 250 фунти за њезино повлачење, што је Схеллеy одбила.[210][211][м]

Како би испунио Схеллеyну жељу, Перцy Флоренце заједно је са својом супругом Јане дао ексхумирати посмртне остатке њезиних родитеља и сахранити их с њом у Боурнемоутху.[212]

Године 1848. Перцy Флоренце оженио се Јане Гибсон Ст. Јохн. Брак се показао сретним, а Марy и Јане су се вољеле.[213][214] Сви троје живјели су заједно у Фиелд Плацеу, дому Схеллеyјевих предака, у Суссеxу, и на Тргу Цхестер, а Марy би се пару придружила и на њиховим путовањима у иноземство.[215]

У посљедњим ју је годинама живота разарала болест. Од 1839. године патила је од главобоља и мјестимичне парализе дијелова тијела, због чега понекад не би била у стању читати и писати.[216][217] Дана 1. вељаче 1851. године, на Тргу Цхестер, преминула је у 54. години живота од, како је њезин лијечник претпоставио, тумора на мозгу. Према Јане Схеллеy, Марyна је жеља била да се сахрани заједно са својим родитељима; ипак, процијенивши да је гробље код цркве светога Панкрација "грозно", Перцy и Јане одлучили су да се покопа покрај цркве светога Петра у Боурнемоутху, у близини њихова новога дома у Босцомбеу.[218] Поводом прве годишњице њезине смрти Схеллеyјеви су отворили ладицу њезина раднога стола. У њој су пронашли праменове њезине мртве дјеце, биљежницу коју је дијелила с Перцyјем Б. Схеллеyјем и копију његове поеме Адонаис, с једном страницом пресавијеном око свиленога замотуљка с мало његова пепела и остатака срца.[219]

Књижевне теме и стил

[уреди | уреди извор]

Схеллеy се бавила књижевношћу читав живот. Отац ју је, у жељи да се учи писању, још одмалена потицао на писање писама[220], а као дјетету јој је омиљена активност била писање прича.[221] Међутим, сва су се њезина младеначка дјела која је написала прије него што је побјегла с Перцyјем Схеллеyјем изгубила – не постоји ни један рукопис за који се може утврдити да је настао прије тога.[222] Сматра се да је њезино прво објављено дјело било "Моунсеер Нонгтонгпаw"[223][224], сатирична пјесма коју је написала за Годwинову издавачку кућу Јувениле Либрарy када је имала десет и пол година; ипак, пјесма се данас приписује другом аутору изласком најновије, али и релевантне збирке њезиних дјела.[225][226][227] Перцy Схеллеy с одушевљењем ју је потицао на писање: "Моме је супругу, међутим, од самог почетка било врло стало да се покажем достојном мојих родитеља те се упишем на страницу славних. Вазда ме потицао да стекнем књижевну славу (...)."[228]

Романи

[уреди | уреди извор]

Аутобиографски елементи

[уреди | уреди извор]

Одређени се дијелови романа Марy Схеллеy интерпретирају као домаштани извадци из њезина живота. Критичари су у том смислу истакнули то да се мотив односа између оца и кћери понавља као доказ постојања аутобиографских елемената у њезину стилу.[229] Примјерице, Матилда (1820.) се често читала попут аутобиографије, при чему су се три главна лика повезивала с Марy Схеллеy, Wиллиамом Годwином и Перцyјем Схеллеyјем.[230] Марy Схеллеy сама је открила да је обликовала главне ликове романа Тхе Ласт Ман према људима из свога талијанског круга. Лорд Раyмонд, који напушта Енглеску како би ратовао за Грке и који умире у Константинополису, утемељен је на Лорду Бyрону; такођер, утопијски Адриан, Еарл од Wиндсора, који предводи своје сљедбенике у потрази за рајем на Земљи и који на крају погине када му брод потоне за вријеме олује, фикцијско је утјеловљење Перцyја Бyссхеа Схеллеyја.[231][232] Ипак, према ономе што је је написала у рецензији Годwинова романа Цлоудеслеy (1830.), није вјеровала да су писци "једино преносили оно што су носили у своме срцу."[233] Wиллиам Годwин сматрао је ликове своје кћери прије типовима него "портретима" особа из стварности.[234] Неки се од сувремених критичара, попут Патрицие Цлемит и Јане Блумберг, слажу с таквим гледиштем, не подржавајући то да се њезина дјела читају као аутобиографски текстови.[235][236] [237]

Романескна обиљежја

[уреди | уреди извор]

У своме се књижевном раду Марy Схеллеy послужила бројним књижевним техникама различитих врста романа, а највише годвиновскога романа, Сцоттова повијеснога романа и готичкога романа. Годвиновски роман, који се популаризирао тијеком 90-их година 18. стољећа изласком дјела попут Годwинова Цалеба Wиллиамса (1794.), "преузео је роуссеауовску исповједну форму како би истражио протурјечност између особнога и друштвенога"[238][239], а у Франкенстеину се могу пронаћи бројне теме и књижевне технике које су типичне за годвиновски роман.[240][241] Ипак, Схеллеy критизира просвјетитељске идеале које Годwин промиче у својим дјелима. Како би показала да је свијет крајње бесмислен, користи се филозофском формом из годвиновскога романа.[242] Тако су с једне стране годвиновски романи промицали идеју да рационални појединци могу с временом промијенити друштво набоље, а с друге су стране новија дјела Тхе Ласт Ман и Франкенстеин показала колико је појединац слаб пред повијешћу.[243]

Схеллеy се користила формом повијеснога романа за изрицање свога става о односима између сполова. Примјерице, за Валпергу се може рећи да је феминистичка верзија Сцоттова андроцентричкога романа.[244][245] У фабулу је тога романа увела женске ликове који нису повијесне личности. Бавећи се њима, пропитивала је етаблиране теолошке и политичке институције.[246][247] У дјелу се такођер сукобљава незаситна освајачка пожуда мушкога протагониста с разумом и сензибилитетом, који Схеллеy нуди као алтернативу првом, а веже за жене.[248] У роману Перкин Wарбецк, њезину још једном повијесном роману, Ладy Гордон повезује се с пријатељским вриједностима, обитељским огњиштем и једнакошћу. Служећи се њезиним ликом, Схеллеy нуди женску алтернативу мушкој политичкој моћи која разара мушке ликове. Роман тако пружа инклузивнију повијесну причу која изазива оне у којима су мушкарци у средишту збивања.[249][250]

Феминистичке теме

[уреди | уреди извор]

Захваљујући узлету феминистичке књижевне критике 70-их година 20. стољећа, дјела Марy Схеллеy, а особито Франкенстеин, постала су занимљив предмет књижевнога проучавања. Такав статус нису уживала прије тога; стога су феминистички и психоаналитички критичари у великој мјери били заслужни за то да Марy Схеллеy не падне у заборав као списатељица.[251] Еллен Моерс била је прва која је тврдила да је губитак дјетета за Схеллеy био кључ њезине стваралачке снаге иза Франкенстеина.[252] Свој је став аргументирала тезом да се овим романом (односно "митом о рођењу") Схеллеy суочила са својим осјећајем кривње који је везала за смрт мајке, која је умрла након што ју је родила, и за то што се није успјела остварити као родитељ.[253][254] Анне К. Меллор, проучаватељица Схеллеyна стваралаштва, претпоставља да је, из феминистичке перспективе, ријеч о причи "о томе што се догоди када мушкарац покуша добити дијете без жене... Суштина је [Франкенстеина] сукоб између природних и умјетних начина продукције и репродукције."[255] То што у роману Вицтор Франкенстеин није успио у улози "родитеља" тумачи се као експресија осјећаја тјескобе који долазе с трудноћом, порођајем, а особито мајчинством.[256]

Сандра Гилберт и Сусан Губар у својој утјецајној књизи Тхе Мадwоман ин тхе Аттиц (1979.) истичу то да је Схеллеy у Франкенстеину дала свој одговор на андроцентричку књижевну традицију, коју у дјелу представља Парадисе Лост, дјело Јохна Милтона. Према њиховој се интерпретацији и у Схеллеyну дјелу афирмира андроцентричка традиција, укључујући мизогинију која је од ње нераздвојива, али истовремено у њему Схеллеy "суптилно сањари о једнакости, а те фантазије на површину избијају преко монструозних слика бијеса".[257][258] Марy Лоуисе Поовеy тумачи прво издање Франкенстеина као дио већега узорка у Схеллеyну опусу, гдје се као списатељица на почетку својом вјештином покушава наметнути, али онда се на крају повлачи и приклања конвенционалној улози жене у друштву.[259] Поовеy тврди да је више паралелних радњи у Франкенстеину омогућило Схеллеy да објасни подијељеност своје умјетничке персоне, тако да може "себе истовремено и показати и скрити".[260][261] Схеллеyн страх од асертивности огледа се у судбини Франкенстеина, који је кажњен због свога егоизма губитком обитељи.[262]

Феминистички критичари понекад усмјере своја проучавања Схеллеyних романа на то како је у њима представљено ауторство – прецизније, женско ауторство.[263][264] Меллор сматра да се Схеллеy служила готичким стилом не само како би истражила потиснуте женске сексуалне фантазије[265] него како би "прикрила властите мисли у Франкенстеину".[266] Према Поовеy и Меллор, Схеллеy се није хтјела промицати као списатељица јер се као таква осјећала истински некомпетентном, а "овај је срам придонио настанку њезиних фиктивних слика изопачености, перверзије и деструкције".[267]

Схеллеy у својим дјелима помно разматра какву улогу обитељ има у друштву, а затим и улогу коју жена има унутар ње. У њима не скрива одушевљење "женском приврженошћу и суосјећањем" које има за свакога члана обитељи те сматра да би друштво без жена пропало.[268] Она је "истински посвећена етици сурадње, узајамне овисности и самопожртвовности".[269] Примјерице, средишња се радња романа Лодоре бави судбином супруге и кћери насловнога јунака, Лорда Лодореа, којима је он након своје смрти у дуелу, на крају првога тома дјела, оставио низ правних, финанцијских и обитељских препрека којима се оне морају одупријети. Дјело је прожето политичким и идеолошким проблемима, а особито образовањем и улогом жене у друштву[270], те анализира патријархално друштво које ствара разлике између сполова због којих жене "морају" овисити о мушкарцима. Према виђењу Беттy Т. Беннетт, "роман предлаже егалитарне образовне обрасце за жене и мушкарце, којима би се постигла социјална правда, а уосталом и духовна и интелектуална спремност на изазове које живот доноси".[271] Ипак, Фалкнер је једини роман Марy Схеллеy у којему хероина остварује своје циљеве.[272][273] Разрјешењем се радње дјела износи то да се тријумфом женских вриједности над насилном и деструктивном маскулиношћу ослобађа и експресија "суосјећања, симпатије и великодушности" код мушкараца, односно њихове боље нарави.[274]

Просвјетитељство и романтизам

[уреди | уреди извор]

У Франкенстеину се, као и у већему дијелу готичке фикције из раздобља у којему је настао, мијешају висцералне теме и теме отуђености заједно с оним спекулативне природе, које тјерају на размишљање.[275] Међутим, умјесто да се фокусира на заокрете у радњи, роман у први план ставља менталне и моралне борбе протагониста, Вицтора Франкенстеина, а Схеллеy прожима дјело властитом врстом политизиранога романтизма, онога који се супротставља индивидуализму и егоизму традиционалнога романтизма.[276][277][278] Вицтор Франкенстеин налик је на Сотону из Милтонова епа Парадисе Лост, али и на Прометеја: он се опире традицији и ствара живот својим рукама – истим оним којим кроји властиту судбину. Те особине нису приказане у добром свјетлу; како Блумберг наводи, "његова је неумољива амбиција уједно и самообмана, прерушена у потрагу за истином".[279][280] Другим ријечима, да би остварио своје циљеве, он за њих мора жртвовати обитељ.[281][282]

Фронтиспис Тхеодора вон Холста за издање Франкенстеина из 1831. године, једна од првих двију илустрација романа.[283]

Марy Схеллеy вјеровала је у просвјетитељску идеју да би се друштво могло унаприједити одговорним кориштењем политичком моћи, али бојала се да би неодговорна употреба исте могла довести до каоса.[284] Међутим, у пракси, односно у својим дјелима, увелике критизира начин на који су о проведби те идеје размишљали мислиоци 18. стољећа, укључујући и њезине родитеље. Створење у Франкенстеину, примјерице, чита књиге повезане с радикалним идејама, али знање које успут стекне покаже се крајње бескорисним.[285] Укратко, њезина дјела откривају о њој то да је мање оптимистична од Годwина и Wоллстонецрафт; код ње мањка вјера у Годwинову теорију према којој би човјечанство с временом могло досегнути савршенство.

Према мишљењу књижевне критичарке Кари Локке, Тхе Ласт Ман, чак у већој мјери од Франкенстеина, "одбијањем постављања човјечанства у средиште свемира, својим пропитивањем нашега повлаштеног положаја у односу на природу... представља велики, пророчански изазов западном хуманизму."[286][287] Конкретно речено, алузије Марy Схеллеy на оно што су радикали сматрали пропалом револуцијом у Француској, заједно с Годwиновим, Wоллстонецрафтиним и Буркеовим одговорима на њу, доводе у питање "просвјетитељску идеју према којој су колективни напори нужни за напредак".[288][289] Као и у Франкенстеину, Схеллеy "изражава дубоку разочараност временима револуције, која завршавају потпуним одбацивањем прогресивних идеала властите генерације".[290] Не само да се противи просвјетитељским политичким идеалима већ одбацује и романтичарску вјеру у то да поетска или опћенито књижевна имагинација може понудити алтернативу, односно "другу стварност".[291][292]

Политика

[уреди | уреди извор]

Бавећи се горућим питањима либерала и феминиста свога времена, у новије се вријеме Марy Схеллеy истиче као реформаторица која је неуморно дјеловала читав живот.[293] Била је задивљена устанком либерала у Шпањолској 1820. године, који је присилио краља на поновно успостављање уставнога поретка[294], а 1823. године писала је чланке за часопис Тхе Либерал Леигхја Хунта и имала важну улогу у његову обликовању[295]. Такођер је била одушевљена повратком виговаца на власт 1830. године те проглашењем Закона о реформи 1832. године.[296]

Критичари су донедавно истицали романе Лодоре и Фалкнер као доказе да у позним дјелима Марy Схеллеy јача конзерватизам. Утјецај је на такво гледиште имала Марy Поовеy, која је 1984. године препознала повлачење Схеллеyне реформистичке политике у "засебну сферу" идеологије о обитељскоме животу.[297] Поовеy је сугерирала да је Марy Схеллеy написала Фалкнера како би разријешила свој конфликтни одговор на очев спој либертаријанскога радикализма и строгога инзистирања на понашању у складу с друштвеним нормама.[298] Меллор се с тиме увелике сложила, тврдећи да је "Марy Схеллеy утемељила своју алтернативну политичку идеологију на метафори мирне, њежне, буржоазијске обитељи. Притом је имплицитно подржала конзервативно виђење поступне еволуцијске реформе."[299] Захваљујући оваквом гледишту, жене су постале дијелом јавнога живота; ипак, притом се нису напустиле родне неједнакости својствене буржоазијској обитељи.[300]

Међутим, оквирно се у посљедњем десетљећу ово стајалиште довело у питање. Примјерице, Беннетт тврди да су дјела Марy Схеллеy одраз досљедне привржености романтичарском идеализму и реформизму[301], а Блумбергине студије Схеллеyних ранијих доказују то да се њезин опус не може једноставно подијелити на два дијела, односно на радикалну и конзервативну фазу. Она чврсто сматра да "Схеллеy никада није била страствени радикал попут свога супруга, а каснији јој начин живота није био ни напрасно лажан ни издајнички. Она је у свом првом дјелу заправо изазивала политичке и књижевне утјецаје људи око себе."[302] Схеллеyна се ранија дјела из ове перспективе интерпретирају као изазов упућен Годwинову и Схеллеyјеву радикализму. Примјерице, "непромишљено одбацивање обитељи" Вицтора Франкенстеина у том се свјетлу види као доказ Схеллеyне непрекидне бриге за приватну сферу живота.[277]

Кратке приче

[уреди | уреди извор]
Схеллеy је често писала приче како би њима попратила већ припремљене илустрације за књижевне годишњаке, попут ове, која се објавила заједно с причом "Трансформатион" у годишњаку Тхе Кеепсаке 1830. године.[303]

Тијеком 20-их и 30-их година 19. стољећа Марy је често писала кратке приче за књижевне годишњаке (тзв. литерарy аннуалс или гифт боокс)[н], међу којима се убраја 16 њих за Тхе Кеепсаке, чија су циљана група биле жене из средњих слојева.[304][305] О квалитети се ових дјела Марy Схеллеy говорило као о "развученим и досадним" дјелима из пера "пискарала".[304] Ипак, критичарка Цхарлотте Суссман истиче да су други водећи писци тога времена, попут романтичких пјесника Wиллиама Wордсwортха и Самуела Таyлора Цолеридгеа, такођер проналазили корист на овом профитабилном тржишту. Суссман објашњава да су "годишњаци представљали главни вид књижевне продукције 20-их и 30-их година 19. стољећа", а међу њима је Тхе Кеепсаке био најуспјешнији.

Схеллеy се у већини својих кратких прича значајно удаљавала од дискурса властитога времена и простора, односно Британије 19. стољећа, па је тако радњу смјештала, примјерице, у Грчку или у доба владавине Хенрика IV. од Француске. Особито је показивала интерес за "крхкост особнога идентитета" и "начин на који се улога човјека у друштву може катаклизмички промијенити под утјецајем било унутарњега емоционалног преврата било некакве наднаравне појаве у којој се одражава његов унутарњи раскол".[306] У својим се причама дотицала и мушко-женских односа, особито у контексту брака: како године пролазе, тако женама "вриједност" опада, па постају све непожељније за брак; то није случај код мушкараца, који могу и побољшати свој положај ако имају новца.[307][308] Иако је Схеллеy у раздобљу између 1823. и 1839. године написала 21 кратку причу за годишњаке, себе је првенствено видјела као списатељицу романа. То потврђује и у писму упућеноме Леигхју Хунту: "Пишем лоше чланке, који ме чине несретном – али намјеравам бацити се на писање романа, надајући се да ће његове бистре воде сапрати љагу часописа."[309]

Путописи

[уреди | уреди извор]

Када су Марy Годwин и Перцy Схеллеy побјегли у Француску у љето 1814. године, почели су водити заједнички дневник.[310] Објавили су га анонимно 1817. године под насловом Хисторy оф а Сиx Wеекс' Тоур, уз приложена четири писма (која су написали за вријеме боравка у Женеви 1816. године, обоје по два) и Схеллеyјеву поему Монт Бланц. Дјело слави младеначку љубав и политички идеализам, свјесно се водећи примјером Марy Wоллстонецрафт и свих оних који су писали на својим путовањима.[311] Због филозофских промишљања и реформистичких ставова аутора о посљедицама рата у Француској и политици оно не подсјећа на класични путопис.[312] Писма која је пар написао на свом другом путовању баве се "великим и изнимним догађајима", а они се тичу коначнога Наполеонова пораза у Битки код Wатерлооа 1815. године. У њима се такођер истражује величанственост (енгл. сублимитy) Женевскога језера и Монт Бланца, али и насљеђе револуционарних мисли францускога филозофа и писца Јеан-Јацqуеса Роуссеауа.[313][314]

Своја је путовања са сином Перцyјем Флоренцеом и његовим пријатељима с факултета Марy Схеллеy описала у свом посљедњем подужем дјелу, објављеном 1844. године; ријеч је о Рамблес ин Германy анд Италy ин 1840, 1842 анд 1843, а писано је у епистоларној форми. Оно увелике подсјећа на Леттерс Wриттен ин Сwеден, Норwаy, анд Денмарк Марy Wоллстонецрафт и на њезино раније дјело А Хисторy оф а Сиx Wеекс' Тоур због сензибилнога и сућутнога приказа особнога пејзажа и политичке идеологије.[315][316][317] Ширење суосјећајности међу људима за Схеллеy представља темељ за стварање цивилнога друштва и преношење знања: "стјецање знања, којим се ум просвјетљује и ослобађа од спутавајућих предрасуда – ширење круга људи с којима такођер можемо суосјећати – то су благодати путовања."[318] Осим што јој је служила за биљежење дојмова о крајолику, култури и "људима, особито из политичке перспективе"[319] одређенога мјеста, путописна јој је форма пружала могућност за дубљи увид у своју улогу коју је имала као удовица и мајка, а такођер и за рефлексију о валу револуцијскога национализма у Италији.[320][316][о] У дјелу је такођер забиљежила своје "ходочашће" према мјестима која је везала за Перцyја Схеллеyја.[320][124] Иако састављено од разноликих писама, дјело Рамблес остварује умјетничко јединство Схеллеyним универзалним мајчинским гласом; њиме проговара о својим осјећајима према сину, а с њима би се било која мајка могла поистовјетити. Тај јој је глас истовремено омогућио слободно изражавање властитих филозофских и политичких ставова, чиме је Схеллеy потврдила свој ауторитет интелектуалке, а не најобичније списатељице.[316]

Биографије

[уреди | уреди извор]

У периоду између 1832. и 1839. године Марy Схеллеy написала је многе биографије знаменитих Талијана, Шпањолаца, Португалаца и Француза, а такођер и неких жена за Ливес оф тхе Мост Еминент Литерарy анд Сциентифиц Мен Дионyсиуса Ларднера. Оне су постале дијелом Ларднерове енциклопедије Цабинет Цyцлопедиа, једне од најбољих међу сличним едицијама насталима 20-их и 30-их година 19. стољећа као одговор на растућу потражњу средње класе за самообразовањем.[321] Све до поновнога објављивања тих есеја 2002. године њихова важност унутар њезина опуса није била препозната.[322][п] Према књижевноме критичару Грегу Куцицху, они откривају Схеллеyн "изнимно опсежни истраживачки рад који обухваћа више стољећа и више језика", њезин дар за писање биографија и њезин интерес за "тада нове облике феминистичке хисториографије".[323] Схеллеy је биографије написала у складу са стилом који је популаризирао критичар Самуел Јохнсон у 18. стољећу написавши Ливес оф тхе Поетс, којима је темељ комбинација секундарних извора, мемоара и анегдота с ауторском просудбом.[324][325] Она би тако биљежила појединости из живота свакога писца, особитости њихова карактера, цитирала њихова дјела и изворно и с пријеводом, а на крају критички процијенила њихова постигнућа.[326]

Писање биографија требало се, према Схеллеyним ријечима, "обликовати попут школе у којој се учи филозофија повијести"[327], а њихова је сврха била подучавање "лекцијама". Као прво и основно, те су лекције чиниле критике институција под мушком доминацијом, попут примогенитуре.[328] Када је Схеллеy писала о животима својих субјеката, стављала је нагласак на обитељски живот и романтичне односе те на њихову сућутност и самилост. Њезино увјерење да такве силе могу унаприједити друштво повезује њезин биографски приступ с приступом других раних феминистичких повјесничарки, попут Марy Хаyс и Анне Јамесон.[329][330][331] За разлику од њезиних романа, од којих је већина оригинално излазила у неколико стотина примјерака, Ливес је имао накладу од око 4000 примјерака по свеску; стога је, према Куцицху, Схеллеyно "кориштење биографијом за промицање друштвенога програма женске хисториографије постало једном од њезиних најутјецајнијих политичких интервенција".[332][333]

Уређивачки рад

[уреди | уреди извор]
"Особине које би запањиле свакога тко би се тек упознао са Схеллеyјем биле су, прво, њежна и срдачна доброта која је прожимала његове односе с људима топлом наклоношћу и спремном сућутношћу. Осим тога, биле су то жар и горљивост с којима се залагао за људску срећу и напредак."

– Марy Схеллеy, "Префаце", Поетицал Wоркс оф Перцy Бyссхе Схеллеy[334]

Убрзо након смрти Перцyја Схеллеyја одлучила је написати његову биографију. У писму датираном 17. студенога 1822. године најавила је: "Писат ћу о његову животу и тиме се заокупити – то је једини начин на који могу пронаћи утјеху."[335] Међутим, у томе ју је њезин свекар, Сир Тхомас Схеллеy, ефектно спријечио.[336][q] Марy Схеллеy започела је његу Перцyјеве пјесничке репутације објавом Постхумоус Поемс 1824. године. Док је још радила на Ливес, припремила је ново издање збирке његових пјесама 1839. године, што је, према ријечима књижевне критичарке Сусан Ј. Wолфсон, постао "канонски догађај" у повијести његова угледа.[337][338][339] Идуће је године издала свезак његових есеја, писама, пријевода и фрагмената, а тијеком 30-их година представила његову поезију широј јавности објавом одабраних дјела у годишњаку Тхе Кеепсаке.[340]

Заобилазећи забрану писања биографије, коју јој је наметнуо Сир Тимотхy, Марy Схеллеy често је укључивала у та издања властите биљешке и рефлексије о животу и дјелу свога супруга.[341] "Морам оправдати његове поступке", изјавила је 1824. године; "морам се побринути за то да буде вољен међу свим будућим нараштајима."[342] Блумберг тврди да ју је управо тај циљ навео да представи Перцyјев рад јавности у "најпопуларнијем могућем облику". [343] Како би прилагодила његова дјела викторијанској читатељској публици, приказала је Перцyја Схеллеyја више као лирскога него политичкога пјесника.[344][345][346][347] Према ријечима Марy Фаврет, "бестјелесни Перцy поистовјећује се са самим духом поезије".[348] Марy је Перцyјев политички радикализам заодјенула у рухо сентиментализма, тврдећи да је његов републиканизам произашао из суосјећања према онима у патњи.[349][350][351] Такођер је уметала романтичне анегдоте о његовој доброти, обитељском животу и љубави према природи.[352] Приказујући се као Перцyјева "практична муза", истицала је и како му је предлагала измјене док је писао.[353]

Унаточ емоцијама које је овај задатак побудио, Марy Схеллеy показала се професионалном и студиозном уредницом у многим аспектима.[354] Радећи с Перцyјевим неуредним, понекад нечитким биљежницама, настојала је успоставити кронологију његових дјела, а у то је укључила и поезију, попут поеме Епипсyцхидион, упућеној Емилији Вивиани, коју би радије била изоставила.[345][355] Ипак, била је присиљена на неколико компромиса и, како примјећује Блумберг, "сувремени су критичари проналазили недостатке у издању, па тврде, сваки на свој начин, да је погрешно преписивала или интерпретирала, намјерно замагљивала чињенице и настојала претворити пјесника у нешто што није био".[356] Доналд Реиман, сувремени приређивач дјела Перцyја Бyссхеа Схеллеyја, и даље се позива на издања Марy Схеллеy, иако признаје да њезин уређивачки стил припада "раздобљу уређивања када циљ није био успоставити точне текстове и знанствени апарат, него представити цјеловит приказ пишчева стваралаштва обичном читатељу".[357] У принципу је Марy Схеллеy вјеровала у објављивање све до задње супругове ријечи;[358][359]међутим, нашла се у позицији у којој је била присиљена изоставити одређене дијелове, било због притиска који јој је наметао Едwард Моxон, њезин издавач, било из обзира према моралним очекивањима јавности.[360][361] Тако је, примјерице, у првом издању уклонила атеистичке одломке из поеме Qуеен Маб. Након што их је вратила у другом издању, Моxон је био казнено гоњен и оптужен за богохулну клевету (енгл. бласпхемоус либел), премда је чартистички издавач Хенрy Хетхерингтон покренуо поступак само из принципа – стварне казне није било.[362][363][364] Њезина су изостављања дијелова изазвала критике, често оштре, чланова некадашњега круга у којему је Перцy био средишња фигура,[365][362] а рецензенти су је, међу осталим стварима, оптуживали за неселективно укључивање текстова.[366] Ипак, њезине су биљешке остале кључан извор за проучавање опуса Перцyја Схеллеyја. Како Беннетт објашњава, "биографи и критичари слажу се да је преданост Марy Схеллеy да Схеллеyју прискрби позорност за коју је сматрала да његова дјела заслужују била главна покретачка снага у обликовању његове репутације у раздобљу када би готово сигурно пао у заборав".[367][368]

Репутација

[уреди | уреди извор]
Гравура Георгеа Стодарта, настала према споменику Марy и Перцyју Схеллеyју, дјелу Хенрyја Wеекеса из 1853. године.

За живота је Марy Схеллеy била озбиљно схваћена као списатељица, иако би рецензенти често пропуштали уочити политичку оштрину њезиних дјела. Међутим, након смрти остала је понајприје запамћена као супруга Перцyја Бyссхеа Схеллеyја и ауторица Франкенстеина.[369] Штовише, у уводу збирке њезиних писама, објављене 1945. године, уредник Фредерицк Јонес написао је сљедеће: "збирка овога опсега не би се могла оправдати ни опћом квалитетом писама ни важношћу Марy Схеллеy као списатељице. Оно што побуђује наш интерес за њу јест то што је била супруга [Перцyја Бyссхеа Схеллеyја]."[370] Такав је став о њој превладавао све до 1980. године, када је Беттy Т. Беннетт објавила први свезак цјеловитих писама Марy Схеллеy. Како она објашњава, "чињеница је да су стручњаци све до посљедњих неколико година Марy Wоллстонецрафт Схеллеy углавном проматрали као резултат: као кћер Wиллиама Годwина и Марy Wоллстонецрафт, која је постала Схеллеyјев Пигмалион."[371] Тек је 1989. године, објавом дјела Марy Схеллеy: Романце анд Реалитy ауторице Емилy Сунстеин, издана прва цјеловита стручна биографија Марy Схеллеy.

Покушаји њезина сина и снахе да "викторијанизирају" успомену на њу цензуром биографских докумената допринијели су тому да се Марy Схеллеy чинила као конвенционалнија, мање реформистичка персона него што њезина дјела упућују на то. Њезина суздржаност при изостављању дијелова Перцyјевих дјела и тихо избјегавање јавних полемика у каснијим годинама додатно су учврстили тај дојам. Коментари Хогга, Трелаwнyја и других обожаватеља Перцyја Схеллеyја такођер су умањивали њезин радикализам. Трелаwнyјево дјело Рецордс оф Схеллеy, Бyрон, анд тхе Аутхор (1878.) уздизало је Перцyја Схеллеyја науштрб Марy пропитивањем њезине интелигенције, па чак и ауторства над Франкенстеином.[372] Ладy Схеллеy, супруга Перцyја Флоренцеа, дјеломично је одговорила на то објавом збирке наслијеђених писама, које је драстично дорадила, под насловом Схеллеy анд Марy. Дјело је било приватно тискано 1882. године.[373][374][375]

Од прве казалишне адаптације Франкенстеина из 1823. године до филмских адаптација насталих тијеком 20. стољећа – међу које спадају прва филмска верзија из 1910. године и данас познатије иначице као што су Франкенстеин Јамеса Wхалеа из 1931. године, седам филмова из серије Хаммерових хорора, започете филмом Тхе Цурсе оф Франкенстеин (1957.), сатирични Yоунг Франкенстеин (1974.) Мела Броокса и Марy Схеллеy'с Франкенстеин (1994.) Кеннетха Бранагха – велик се дио јавности управо преко њих први пут сусрео с дјелом Марy Схеллеy,[376] а њихов се утјецај осјећа и у популарној култури 21. стољећа. Међутим, тијеком 19. стољећа Марy Схеллеy била је препозната, у најбољем случају, као ауторица једнога значајнијег романа, а не као професионална списатељица, што је уистину била; већина се њезиних дјела није отиснуло све до 80-их година прошлога стољећа, а то је онемогућавало дубљи увид у њезино стваралаштво.[377][378] Поновно објављивање готово свих њезиних дјела посљедњих неколико десетљећа потакнуло је ново препознавање њихове вриједности, па се тако Марy Схеллеy сматра једном од најсвестранијих и најважнијих књижевних личности 19. стољећа.[377] Њезина склоност интензивном читању и учењу, развидна из њезиних дневничких записа и писама те одражена у дјелима, данас се више цијени.[379] Схеллеyно се поимање саме себе као списатељице такођер данас препознаје; након Перцyјеве смрти написала је о својим стваралачким амбицијама сљедеће: "Мислим да се могу сама уздржавати, а у тој замисли има нечега надахњујућег."[380] Стручњаци данас сматрају Марy Схеллеy једном од кључних фигура романтизма, важном због својих књижевних постигнућа и политичкога гласа којим је проговарала као жена и либералка.[381][374][375]

Одабрана дјела

[уреди | уреди извор]

Повезано

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Иако је Цлаиреино прво име било "Јане", од 1814. године (види Гиттингс и Мантон 1992: 22) евидентно је како је преферирала да је се зове "Цлаире" (друго јој је име било "Цлара"), а тако је и остала запамћена. Да не би дошло до забуне, у чланку ће се биљежити као "Цлаире".
  2. ↑ Wиллиам Ст Цлаир, у својој биографији о Годwиновима и Схеллеyјевима, биљежи сљедеће: "лако је заборавити читајући о овим кризама [у животима Годwинових и Схеллеyјевих] како могу бити нерепрезентативне референце у опсталим документима. Лако је биографу дати превелику тежину мишљењима људи који су случајно штогод записали" (1989: 246).
  3. ↑ "Дневник, 6. просинца – Изнимно лоше. Схеллеy и Цларy излазе, као и обично, на хрпе мјеста... Писмо од Хоокхама у којему се наводи да је Харриет родила сина, тиме и насљедника. Схеллеy пише бројна циркуларна писма о овоме догађају, која би се требала прослиједити уз звоњаву звона, итд., јер је то син његове жене" (цит. у Спарк 1987: 39).
  4. ↑ Сунстеин претпоставља да су Марy Схеллеy и Јефферсон Хогг водили љубав у травњу 1815. године (1989: 98–99).
  5. ↑ Бијесне олује биле су, како је сада познато, посљедица вулканске ерупције планине Тамбора у Индонезији годину дана прије (Сунстеин 1991: 118). Види такођер чланак Година без љета.
  6. ↑ Сеyмоур тврди да се запис из Полидоријева дневника не поклапа с Марyном причом о томе када је добила идеју (2000: 151).
  7. ↑ Алба је преименована у "Аллегра" 1818. године (Сеyмоур 2000: 177).
  8. ↑ У различитим су раздобљима Схеллеyјеви живјели у Ливорну, Багни ди Луцци, Венецији, Есту, Напуљу, Риму, Фиренци, Писи, Багни ди Писи и Сан Терензу.
  9. ↑ Цлара је умрла од дизентерије када је имала једну годину, а Wиллиам од маларије када је имао три и пол године (Сеyмоур 2000: 214, 231).
  10. ↑ Елисе је радила за Бyрона као Аллегрина дадиља. Марy Схеллеy устврдила је у писму да је Елисе тада била трудна с Паолом, што је био разлог зашто су се вјенчали, али не да је родила у Напуљу. Чини се да је Елисе упознала Паола тек у рујну. Види писмо које је Марy Схеллеy написала Исабелли Хоппнер 10. коловоза 1821. у Схеллеy 1995б: 75–79.
  11. ↑ "Утврђивање родитеља Елене Аделаиде једна је од највећих загонетки остављених за Схеллеyне биографе" (Биери 2005: 106).
  12. ↑ Додс, која је имала малу кћер, преузела је име Wалтер Схолто Доуглас и била прихваћена као мушкарац у Француској.
  13. ↑ Према Биерију, Медwин је тврдио да има доказ за оно што се догодило у Напуљу. Због њега је настала теорија да је дијете које је Перцy Схеллеy регистрирао у Напуљу као своје заправо његова кћи коју је добио с непознатом женом. Види такођер Схеллеy (1995а), стр. 249–250, фусноту бр. 3.
  14. ↑ Ријеч је о збиркама есеја, кратких прича и поезије које су се први пут јавиле у Енглеској 20-их година 19. стољећа. Годишњаци се нису примарно куповали да би се читали, већ да би се другима поклањали; стога су се богато украшавали. Корице су Тхе Кеепсакеа, примјерице, биле обложене свилом, а рубови су страница били позлаћени.
  15. ↑ Марy Схеллеy донирала је хонорар од 60 фунти за Рамблес прогнаном талијанском револуционару Фердинанду Гаттесцхију, чији је есеј о карбонарима уклопила у своје дјело. (Орр, "Марy Схеллеy'с Рамблес ")
  16. ↑ Међутим, према Куцицху, "прецизно приписивање ауторства свих биографских есеја" у тим свесцима "врло је тешко".
  17. ↑ Сир Тимотхy Схеллеy пружао је новчану потпору Марy (уиме Перцyја Флоренцеа) под увјетом да Схеллеyјево име не заврши у тиску, како се не би нарушио углед обитељи.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 458
  2. ↑ Алдисс, Бриан (1973). Биллион Yеар Спрее: Тхе Труе Хисторy оф Сциенце Фицтион (прво издање). Доубледаy. ИСБН 978-0385088879.
  3. 1 2 W. Схеллеy, Марy. 1994. То Схеллеy (а фрагмент). 28. листопада 1814. У: Тхе Леттерс оф Марy W. Схеллеy. Ур. Фредерицк L. Јонес. 1. том. Норман, Оклахома: Университy оф Оклахома Пресс. 4–5.
  4. 1 2 3 Ст Цлаир 1989: стр. 295
  5. ↑ Схеллеy'с Гхост - Ресхапинг тхе имаге оф а литерарy фамилy. Университy оф Оxфорд: Бодлеиан Wеб Арцхиве. Архивирано с изворне странице 8. рујна 2018. (приступљено 11. рујна 2025.).
  6. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 28–29
  7. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 176–178
  8. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 179–188
  9. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 31–34
  10. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 38, 49
  11. 1 2 Ст Цлаир 1989: стр. 238–254
  12. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 199–207
  13. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 47–49
  14. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 243–244, 334
  15. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 48
  16. 1 2 Сеyмоур 2000: стр. 61
  17. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 283–287
  18. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 306
  19. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 308–309
  20. ↑ Беннетт 1998: стр. 16–17
  21. 1 2 Сунстеин 1989: стр. 38–40
  22. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 53
  23. ↑ Спарк 1987: стр. 15
  24. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 74–75
  25. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 72
  26. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 71–74
  27. ↑ Спарк 1987: стр. 17–18
  28. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 73–86
  29. ↑ Схеллеy 2003: стр. 6 (прев. Нада Шољан)
  30. ↑ Спарк 1987: стр. 17
  31. 1 2 3 Ст Цлаир 1989: стр. 358
  32. ↑ Беннетт 1998: стр. 17
  33. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 357
  34. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 89
  35. ↑ Сунстеин 1989: стр. 70–75
  36. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 88
  37. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 329–335
  38. 1 2 Ст Цлаир 1989: стр. 355
  39. ↑ Спарк 1987: стр. 19–22
  40. ↑ Гарретт 2002: стр. 19
  41. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 94, 100
  42. ↑ Спарк 1987: стр. 22–23
  43. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 49
  44. 1 2 Ст Цлаир 1989: стр. 373
  45. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 89, 94–96
  46. ↑ Спарк 1987: стр. 23
  47. ↑ Сунстеин 1989: стр. 84
  48. ↑ Гарретт 2002: стр. 23
  49. ↑ Спарк 1987: стр. 26–30
  50. ↑ Беннетт 1998: стр. 20
  51. ↑ Сунстеин 1989: стр. 88–89
  52. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 115–116
  53. ↑ Спарк 1987: стр. 31–32
  54. ↑ Спарк 1987: стр. 36–37
  55. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 374
  56. ↑ Сунстеин 1989: стр. 91–92
  57. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 122–123
  58. ↑ Гарретт 2002: стр. 25
  59. ↑ Гарретт 2002: стр. 26
  60. ↑ Спарк 1987: стр. 38–44
  61. 1 2 Ст Цлаир 1989: стр. 375
  62. ↑ Сунстеин 1989: стр. 94–97
  63. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 127
  64. ↑ Спарк 2002: стр. 41–46
  65. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 126–127
  66. ↑ Сунстеин 1989: стр. 98–99
  67. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 128
  68. ↑ Спарк 2002: стр. 45
  69. ↑ Спарк 2002: стр. 45, 48
  70. ↑ Сунстеин 1989: стр. 93–94, 101
  71. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 127–128, 130
  72. ↑ Сунстеин 1989: стр. 101–103
  73. ↑ Гиттингс & Мантон 1992: стр. 28–31
  74. ↑ Бузwелл, Грег. 2014. Марy Схеллеy, Франкенстеин анд тхе Вилла Диодати. Дисцоверинг Литературе: Романтицс & Вицторианс. Бритисх Либрарy. Архивирано на Wаyбацк Мацхинеу 27. српња 2021. (приступљено 28. рујна 2025.).
  75. ↑ Гиттингс & Мантон 1992: стр. 31
  76. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 152
  77. ↑ Сунстеин 1991: стр. 118
  78. ↑ Схеллеy 2003: стр. 7 (прев. Нада Шољан)
  79. ↑ Сунстеин 1989: стр. 118
  80. ↑ Схеллеy 2003: стр. 7
  81. ↑ Бридгеwатер 2004: стр. 55
  82. 1 2 3 Схеллеy 2003: стр. 8 (прев. Нада Шољан)
  83. ↑ Беннетт 1998: стр. 30–31
  84. ↑ Сунстеин 1989: стр. 124
  85. ↑ Сунстеин 1989: стр. 117
  86. ↑ Радфорд, Тим (2011). Франкенстеин'с хоур оф цреатион идентифиед бy астрономерс. Тхе Гуардиан (приступљено 30. рујна 2025.).
  87. 1 2 Сеyмоур 2000: стр. 195–196
  88. ↑ Схеллеy 2003: стр. 9 (прев. Нада Шољан)
  89. ↑ Хоwард, Јеннифер (2008). Тхе Биртх оф 'Франкенстеин'. Тхе Цхроницле оф Хигхер Едуцатион. ИССН 0009-5982. Архивирано из оригинала на датум 11. липња 2015 на Wаyбацк Мацхинеу. Приступљено 1. листопада 2025.
  90. ↑ Робинсон 1996, парт 1, п. лxвии, цит. у Јонес 1998.
  91. ↑ Сампсон, Фиона (2018). Wхy Хасн'т Марy Схеллеy Готтен тхе Респецт Схе Десервес?. Тхе Гуардиан. Архивирано из оригинала на датум 3. коловоза 2020. Приступљено 1. листопада 2025.
  92. ↑ Сампсон, Фиона (2016). Франкенстеин ат 200: Wхy Хасн'т Марy Схеллеy Беен Гивен тхе Респецт Схе Десервес?. Тхе Гуардиан. Архивирано из оригинала на датум 3. коловоза 2020. Приступљено 1. листопада 2025.
  93. ↑ Сунстеин 1989: стр. 124–125
  94. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 165
  95. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 413
  96. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 175
  97. ↑ Сунстеин 1989: стр. 129
  98. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 414–415
  99. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 176
  100. ↑ Спарк 1987: стр. 54–55
  101. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 176–177
  102. ↑ Лондон, Енгланд Цхурцх оф Енгланд Марриагес анд Баннс 1754–1938. анцестрy.цо.ук (приступљено 3. листопада 2025.).
  103. ↑ Спарк 1987: стр. 57
  104. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 177
  105. ↑ Спарк 1987: стр. 58
  106. ↑ Беннетт 1998: стр. 21–22
  107. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 185
  108. ↑ Сунстеин 1989: стр. 136–139
  109. ↑ Спарк 1987: стр. 60–62
  110. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 443
  111. ↑ Сунстеин 1989: стр. 143–149
  112. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 191–192
  113. ↑ Гиттингс & Мантон 1992: стр. 39–42
  114. ↑ Спарк 1987: стр. 62–63
  115. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 205–206
  116. ↑ Беннетт 1998: стр. 43
  117. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 214–216
  118. ↑ Беннетт 1998: стр. 46
  119. ↑ Сунстеин 1989: стр. 170–71, 179–82, 191
  120. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 233
  121. ↑ Беннетт, 1998 & 47, 53
  122. ↑ Спарк 1987: стр. 72
  123. ↑ Сунстеин 1989: стр. 384–385
  124. 1 2 Беннетт 1998: стр. 115
  125. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 251
  126. ↑ Биери 2005: стр. 170–176
  127. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 267–270, 290
  128. ↑ Сунстеин 1989: стр. 193–195, 200–201
  129. ↑ Беннетт 1998: стр. 43–44
  130. ↑ Спарк 1987: стр. 77, 89–90
  131. ↑ Гиттингс & Мантон 1992: стр. 61–62
  132. ↑ Холмес 2003: стр. 464
  133. ↑ Биери, 2005 & 103–104
  134. 1 2 Гиттингс & Мантон 1992: стр. 46
  135. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 221–222
  136. ↑ Спарк 1987: стр. 73
  137. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 224
  138. ↑ Холмес 1974: стр. 469–470
  139. ↑ Схеллеy 1995а: стр. 249–250
  140. 1 2 3 4 Сеyмоур 2000: стр. 221
  141. ↑ Холмес 2003: стр. 460–474
  142. ↑ Биери 2005: стр. 103–112
  143. ↑ Спарк 1987: стр. 86
  144. ↑ Схеллеy 1995б: стр. 75–79 (Леттер то Исабелла Хоппнер, 10 Аугуст 1821)
  145. ↑ Холмес 2003: стр. 466
  146. ↑ Биери 2005: стр. 105
  147. 1 2 3 Гарретт 2002: стр. 55
  148. ↑ Гарретт 2002: стр. 56–57
  149. ↑ Гарретт 2002: стр. 57–59
  150. ↑ Гарретт 2002: стр. 59
  151. ↑ Спарк 1987: стр. 79
  152. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 292
  153. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 301
  154. ↑ Холмес 2003: стр. 717
  155. ↑ Сунстеин 1989: стр. 216
  156. 1 2 Гиттингс & Мантон 1992: стр. 71
  157. ↑ Холмес 2003: стр. 725
  158. ↑ Сунстеин 1989: стр. 217–218
  159. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 270–273
  160. ↑ Норман 1953: стр. 5, 9
  161. ↑ Холмес 2003: стр. 715
  162. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 283–284, 298
  163. ↑ Холмес 2003: стр. 728
  164. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 298
  165. 1 2 Схеллеy 1995б: стр. 99 (Леттер то Мариа Гисборне, 15 Аугуст 1815)
  166. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 302–307
  167. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 319
  168. ↑ Спарк 1987: стр. 100–104
  169. ↑ Спарк 1987: стр. 102–103
  170. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 321–322
  171. ↑ Спарк 1987: стр. 106–107
  172. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 336–337
  173. ↑ Беннетт 1998: стр. 65
  174. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 362
  175. ↑ Спарк 1987: стр. 108
  176. ↑ Спарк 1987: стр. 116, 119
  177. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 341, 363–365
  178. ↑ Спарк 1987: стр. 111
  179. ↑ Спарк 1987: стр. 111–113
  180. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 370–371
  181. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 543.
  182. ↑ Спарк 1987: стр. 117–119
  183. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 384–385
  184. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 389–390
  185. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 404, 433–435, 438
  186. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 406
  187. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 450, 455
  188. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 453
  189. ↑ де Боинвилле, Барбара. Ат тхе Центер оф тхе Цирцле: Харриет де Боинвилле (1773–1847) анд тхе Wритерс Схе Инфлуенцед Дуринг Еуропе'с Револутионарy Ера. (2023). Wасхингтон, DC: Неw Ацадемиа Публисхинг, стр. 175–182.
  190. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 465
  191. 1 2 Гарретт 2002: стр. 98
  192. ↑ Гарретт 2002: стр. 99
  193. ↑ Види Интродуцтион у Схеллеy (1995б) и писмо Марy Схеллеy датиранога 24. свибња 1828., с биљешком Беттy Т. Беннетт, 198–199.
  194. ↑ Спарк 1987: стр. 122
  195. ↑ Сеyмоур, 2000 & 401–402, 467–468
  196. ↑ Спарк 1987: стр. 133–134
  197. ↑ [[#ЦИТЕРЕФ|]]
  198. ↑ Беннетт, Интродуцтион у Схеллеy (1995б), xx.
  199. ↑ Спарк 1987: стр. 124
  200. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 424
  201. ↑ Спарк 1987: стр. 127
  202. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 429, 500–501
  203. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 489
  204. ↑ Спарк 1987: стр. 138
  205. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 495
  206. ↑ Спарк 1987: стр. 140
  207. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 506–507
  208. ↑ Спарк 1987: стр. 141–142
  209. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 508–510
  210. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 515–516
  211. ↑ Биери 2005: стр. 112
  212. ↑ Сунстеин 1989: стр. 383–384
  213. ↑ Спарк 1987: стр. 143
  214. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 528
  215. ↑ Гарретт 2019: стр. 66
  216. ↑ Спарк 1987: стр. 144
  217. ↑ Схеллеy 1995б: стр. xxвии
  218. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 540
  219. ↑ Сунстеин 1989: стр. 384–85
  220. ↑ Беннетт, Марy Схеллеy'с леттерс (ур.), стр. 212–213
  221. ↑ Марy Схеллеy, предговор издању Франкенстеина из 1831. године.
  222. ↑ Нора Цроок, "Генерал Едитор'с Интродуцтион", Марy Схеллеy'с Литерарy Ливес, 1. том, xив.
  223. ↑ Ст Цлаир 1989: стр. 297
  224. ↑ Сунстеин 1989: стр. 42
  225. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 55
  226. ↑ Царлсон 2007: стр. 245
  227. ↑ "Аппендиx 2: 'Моунсеер Нонгтонгпаw': Версес формерлy аттрибутед то Марy Схеллеy", Травел Wритинг: Тхе Новелс анд Селецтед Wоркс оф Марy Схеллеy, 8. том, ур. Јеанне Москал, Лондон: Wиллиам Пицкеринг (1996).
  228. ↑ Схеллеy 2003: стр. 6–7 (прев. Нада Шољан)
  229. ↑ Меллор 1990: стр. 184
  230. ↑ Види Нитцхие, Увод у Матилдуи Меллор 1990: 143.
  231. ↑ Беннетт 1998: стр. 74
  232. ↑ Локке, Тхе Ласт Ман (ур.), стр. 119
  233. ↑ Цлемит 1993: стр. 190
  234. ↑ Цлемит 1993: стр. 191
  235. ↑ Цлемит 1993: стр. 190–192
  236. ↑ Цлемит 2003: стр. 64–75
  237. ↑ Блумберг 1993: стр. 84–85
  238. ↑ Цлемит 1993: стр. 140–141, 176
  239. ↑ Цлемит, "Легациес оф Годwин анд Wоллстонецрафт" (ур.), стр. 31
  240. ↑ Цлемит 1993: стр. 143–144
  241. ↑ Блумберг 1993: стр. 38–40
  242. ↑ Цлемит 1993: стр. 187
  243. ↑ Цлемит 1993: стр. 187, 196
  244. ↑ Цурран, "Валперга" (ур.), стр. 106–107; Леw, "Год'с Систер" (ОМС), 164–165
  245. ↑ Цлемит 1993: стр. 179
  246. ↑ Цлемит 1993: стр. 183
  247. ↑ Беннетт 198: стр. 357
  248. ↑ Леw, "Год'с Систер" (ОМС), стр. 173–178
  249. ↑ Буннелл 2002: стр. 132
  250. ↑ Лyнцх, "Хисторицал новелист" (ур.), стр. 143–144; види такођер Леw, "Год'с Систер" (ОМС), 164–165.
  251. ↑ Меллор 1990: стр. xи
  252. ↑ Хоевелер, "Франкенстеин, феминисм, анд литерарy тхеорy" (ур.), стр. 46
  253. ↑ Хоевелер, "Франкенстеин, феминисм, анд литерарy тхеорy" (ур.), стр. 46–47
  254. ↑ Меллор 1990: стр. 40–51
  255. ↑ Меллор 1990: стр. 40
  256. ↑ Меллор 1990: стр. 41
  257. ↑ Гилберт & Губар 1984: стр. 220
  258. ↑ Види такођер Хоевелер, "Франкенстеин, феминисм, анд литерарy тхеорy" (ур.), стр. 47–48, 52–53.
  259. ↑ Поовеy 1985: стр. 115–116, 126–127
  260. ↑ Поовеy 1985: стр. 131
  261. ↑ Види такођер Хоевелер, "Франкенстеин, феминисм, анд литерарy тхеорy" (ур.), 48–49.
  262. ↑ Поовеy 1985: стр. 124–125
  263. ↑ Хоевелер, "Франкенстеин, феминисм, анд литерарy тхеорy" (ур.), стр. 49
  264. ↑ Мyерс 2003: стр. 160–172
  265. ↑ Меллор 1990: стр. 55–56
  266. ↑ Меллор 1990: стр. 57
  267. ↑ Меллор 1990: стр. 56–57
  268. ↑ Меллор 1990: стр. 117
  269. ↑ Меллор 1990: стр. 125
  270. ↑ Варго, Увод у Лодоре, стр. 21, 32.
  271. ↑ Беннетт 1998: стр. 92, 96
  272. ↑ Еллис, "Фалкнер анд отхер фицтионс" (ур.), стр. 152–153.
  273. ↑ О'Сулливан, "А Неw Цассандра" (ОМС), стр. 154.
  274. ↑ Еллис, "Фалкнер анд отхер фицтионс" (ур.), стр. 159–161.
  275. ↑ Спарк 1987: стр. 154
  276. ↑ Меллор, "Макинг а 'монстер'" (ур.), стр. 14.
  277. 1 2 Блумберг 1993: стр. 54
  278. ↑ Меллор 1990: стр. 70
  279. ↑ Блумберг 1993: стр. 47
  280. ↑ Меллор 1990: стр. 77–79
  281. ↑ Блумберг 1993: стр. 47, 86–87
  282. ↑ Меллор 1990: стр. 152
  283. ↑ Броwне, Маx. "Тхеодор Рицхард Едwард вон Холст Архивирано 5 Марцх 2016 на Wаyбацк Мацхине-у". Оxфорд Дицтионарy оф Натионал Биограпхy. (субсцриптион реqуиред) Ретриевед 20 Април 2008.
  284. ↑ Беннетт 1998: стр. 36–42
  285. ↑ Блумберг 1993: стр. 21
  286. ↑ Локке, "Тхе Ласт Ман" (ур.),стр. 116.
  287. ↑ Меллор 1990: стр. 157
  288. ↑ Локке, "Тхе Ласт Ман" (ур.), стр. 128.
  289. ↑ Цлемит 1993: стр. 197–198
  290. ↑ Цлемит 1993: стр. 198, 204–205
  291. ↑ Палеy, "Апоцалyпсе wитхоут Милленниум" (ОМС), стр. 111–121.
  292. ↑ Меллор 1990: стр. 159
  293. ↑ Беннетт & Цурран 2000: стр. 18–28
  294. ↑ Моррисон, Луцy; Стоне, Стаци (2003). А Марy Схеллеy Енцyцлопедиа. Греенwоод Публисхинг Гроуп. стр. 421.
  295. ↑ Моррисон, Луцy (2010). Марy Схеллеy: Хер Цирцле анд Хер Цонтемпорариес. Цамбридге Сцхоларс Публисхинг. стр. 131–132.
  296. ↑ Моррисон, Луцy; Стоне, Стаци (2003). А Марy Схеллеy Енцyцлопедиа. Греенwоод Публисхинг Гроуп. стр. 444.
  297. ↑ Ситес 2003: стр. 82
  298. ↑ Поовеy 1985: стр. 161
  299. ↑ Меллор 1990: стр. 86
  300. ↑ 1990 & Меллор: стр. 87
  301. ↑ Беннетт 1998: стр. 121
  302. ↑ Блумберг 1993: стр. 32
  303. ↑ Хофкосх, "Дисфигуринг Ецономиес" (ОМС), 207, 213.
  304. 1 2 Суссман, "Сториес фор Тхе Кеепсаке" (ур.), стр. 163.
  305. ↑ Хофкосх, "Дисфигуринг Ецономиес" (ОМС), стр. 205.
  306. ↑ Суссман, "Сториес фор Тхе Кеепсаке" (ур.), стр. 167.
  307. ↑ Суссман, "Сториес фор Тхе Кеепсаке" (ур.), стр. 167, 176.
  308. ↑ Хофкосх, "Дисфигуринг Ецономиес", (ОМС), 207.
  309. ↑ Беннетт 1998: стр. 72
  310. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 18
  311. ↑ Москал, "Травел wритинг" (ур.), стр. 242.
  312. ↑ Беннетт 1998: стр. 24–29
  313. ↑ Москал, "Травел wритинг" (ур.), стр. 244.
  314. ↑ Цлемит, "Легациес оф Годwин анд Wоллстонецрафт" (ур.), стр. 30.
  315. ↑ Беннетт 1998: стр. 14–15
  316. 1 2 3 Орр, "Марy Схеллеy'с Рамблес".
  317. ↑ Сцхор, "Марy Схеллеy ин Трансит" (ОМС), стр. 239.
  318. ↑ цит. у Сцхор, "Марy Схеллеy ин Трансит" (ОМС), стр. 239.
  319. ↑ Беннетт 1998: стр. 117
  320. 1 2 Москал, "Травел wритинг", стр. 247–250.
  321. ↑ Нора Цроок, "Генерал Едитор'с Интродуцтион", Марy Схеллеy'с Литерарy Ливес, Вол. 1, стр. xиx.; види такођер Куцицх, "Биограпхер" (ур.), стр. 227.
  322. ↑ Куцицх, "Биограпхер" (ур.), стр. 227–228.
  323. ↑ Куцицх, "Биограпхер" (ур.), стр. 228.
  324. ↑ Нора Цроок, "Генерал Едитор'с Интродуцтион", Марy Схеллеy'с Литерарy Ливес, Вол. 1, стр. xxвии.
  325. ↑ Тилар Ј. Маззео, "Интродуцтион бy тхе едитор оф Италиан Ливес", Марy Схеллеy'с Литерарy Ливес, Вол. 1, стр. xли.
  326. ↑ Лиса Варго, "Едитор'с Интродуцтион Спанисх анд Португуесе Ливес", Марy Схеллеy'с Литерарy Ливес анд отхер Wритингс, Вол. 2, стр. xxии.
  327. ↑ цит. у Куцицх, "Биограпхер" (ур.), стр. 228.
  328. ↑ Куцицх, "Биограпхер" (ур.), стр. 236.
  329. ↑ Куцицх, "Биограпхер" (ур.), стр. 230–231, 233, 237.
  330. ↑ Нора Цроок, "Генерал Едитор'с Интродуцтион", Марy Схеллеy'с Литерарy Ливес, Вол. 1, стр. xxвиии.
  331. ↑ Цларисса Цампбелл Орр, "Едитор'с Интродуцтион Френцх Ливес", Марy Схеллеy'с Литерарy Ливес, Вол. 2, стр. лии.
  332. ↑ Куцицх, "Биограпхер" (ур.), 235.; види Нора Цроок, "Генерал Едитор'с Интродуцтион", Марy Схеллеy'с Литерарy Ливес, Вол. 1, стр. xxв. за исту бројку.
  333. ↑ Тилар Ј. Маззео, "Интродуцтион бy тхе едитор оф Италиан Ливес", Марy Схеллеy'с Литерарy Ливес, Вол. 1, стр. xли.
  334. ↑ Схеллеy, "Префаце", Поетицал Wоркс оф Перцy Бyссхе Схеллеy, стр. вии.
  335. ↑ цит. у Wолфсон, "Марy Схеллеy, едитор" (ур.), стр. 205.
  336. ↑ Спарк 1987: стр. 105–106
  337. ↑ Wолфсон, "Марy Схеллеy, едитор" (ур.), стр. 193, 209 н12.
  338. ↑ Беннетт 1998: стр. 112
  339. ↑ Фраистат, "Схеллеy Лефт анд Ригхт", Схеллеy'с Просе анд Поетрy, стр. 645.
  340. ↑ Wолфсон, "Марy Схеллеy, едитор" (ур.), стр. 193.
  341. ↑ Беннетт 1998: стр. 111–112
  342. ↑ цит. у Wолфсон, "Марy Схеллеy, едитор" (ур.), стр. 193.
  343. ↑ Блумберг 1993: стр. 162
  344. ↑ Фраистат, "Схеллеy Лефт анд Ригхт", Схеллеy'с Просе анд Поетрy, стр. 645–646.
  345. 1 2 Сеyмоур 2000: стр. 466
  346. ↑ Wолфсон, "Марy Схеллеy, едитор" (ур.), стр. 195, 203.
  347. ↑ Фаврет, "Сyмпатхy анд Иронy" (ОМС), стр. 19, 22.
  348. ↑ Фаврет, "Сyмпатхy анд Иронy" (ОМС), стр. 28.
  349. ↑ Wолфсон, "Марy Схеллеy, едитор" (ур.), стр. 194.
  350. ↑ Фраистат, "Схеллеy Лефт анд Ригхт", Схеллеy'с Просе анд Поетрy, стр. 647
  351. ↑ Фаврет, "Сyмпатхy анд Иронy" (ОМС), стр. 18, 29.
  352. ↑ Wолфсон, "Марy Схеллеy, едитор" (CC), стр. 203.
  353. ↑ Wолфсон, "Марy Схеллеy, едитор" (ур.), стр. 198.
  354. ↑ Схеллеy 1995б: стр. xxиии–xxив
  355. ↑ Блумберг 1993: стр. 160–161, 169–170
  356. ↑ Блумберг 1993: стр. 156
  357. ↑ Wолфсон, "Едиториал Привилеге" (ОМС), стр. 68, н. 34.
  358. ↑ Wолфсон, "Марy Схеллеy, едитор" (ур.), стр. 199.
  359. ↑ Спарк 1987: стр. 130
  360. ↑ Wолфсон, "Марy Схеллеy, едитор" (ур.), стр. 209 н16.
  361. ↑ Беннет 1998: стр. 112
  362. 1 2 Сеyмоур 2000: стр. 467–468
  363. ↑ Блумберг 1993: стр. 165–166
  364. ↑ Тоwнсенд 1850: стр. 362
  365. ↑ Спарк 1987: стр. 130–131
  366. ↑ Wолфсон, "Марy Схеллеy, едитор" (ур.), стр. 210 н26.
  367. ↑ Беннетт 1992: стр. 300–301
  368. ↑ Беннетт 1998: стр. 110
  369. ↑ Меллор 1990: стр. xи, 39
  370. ↑ цит. у Блумберг 1993: 2.
  371. ↑ Беннетт 1992: стр. 291
  372. ↑ Сеyмоур 2000: стр. 550
  373. ↑ Беннетт 1998: стр. иx–xи, 120–121
  374. 1 2 Сцхор 2003: стр. 1–5
  375. 1 2 Сеyмоур 2000: стр. 548–561
  376. ↑ Сцхор, "Франкенстеин анд филм" (ур.).
  377. 1 2 Боwерс, Wилл (29. студенога 2018.). "Марy Wоллстонецрафт Схеллеy". Оxфорд Библиограпхиес. Приступљено 26. вељаче 2026.
  378. ↑ Беннетт 1992: стр. 292–293
  379. ↑ Беннетт 1992: стр. 298–299
  380. ↑ цит. у Беннетт 1992: 298.
  381. ↑ Беннетт 1992: стр. иx–xи

Литература

[уреди | уреди извор]

Примарни извори

[уреди | уреди извор]

Секундарни извори

[уреди | уреди извор]
  • Беннетт, Беттy Т. (1992), Бринклеy, Роберт; Ханлеy, Кеитх, ур., Финдинг Марy Схеллеy ин хер Леттерс, Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, ИСБН 0-521-38074-X 
  • Беннетт, Беттy Т.; Цурран, Стуарт, ур. (2000), Марy Схеллеy ин хер Тимес, Балтиморе, MD: Јохнс Хопкинс Университy Пресс, ИСБН 978-0801863349 
  • Беннетт, Беттy Т. (1998), Марy Wоллстонецрафт Схеллеy: Ан Интродуцтион, Балтиморе, MD: Јохнс Хопкинс Университy Пресс, ИСБН 0-8018-5976-X 
  • Беннетт, Беттy Т. (1978), Реиман, Доналд Х.; Јаyе, Мицхаел C.; Беннетт, Беттy Т, ур., "Тхе Политицал Пхилосопхy оф Марy Схеллеy'с Хисторицал Новелс: Валперга анд Перкин Wарбецк", у Тхе Евиденце оф тхе Имагинатион, Неw Yорк: Неw Yорк Университy Пресс, ИСБН 0-8147-7372-9 
  • Биери, Јамес (2005), Перцy Бyссхе Схеллеy, а Биограпхy: Еxиле оф Унфулфиллед Реноwн, 1816–1822, Неwарк, ДЕ: Университy оф Делаwаре Пресс, ИСБН 0-87413-893-0 
  • Блумберг, Јане (1993), Марy Схеллеy'с Еарлy Новелс: "Тхис Цхилд оф Имагинатион анд Мисерy", Иоwа Цитy, ИА: Университy оф Иоwа Пресс, ИСБН 0-87745-397-7 
  • Бреwер, Wиллиам D. (1999). "Wиллиам Годwин, Цхивалрy, анд Марy Схеллеy'с Тхе Фортунес оф Перкин Wарбецк". Паперс он Лангуаге анд Литературе. 35 (2): 187–205.
  • Бридгwатер, Патрицк (2004). „Де Qуинцеy'с Готхиц Масqуераде”. Амстердам: Родопи. ИСБН 90-420-1813-5. Архивирано из оригинала на датум 18. ожујка 2017. Приступљено 28. рујна 2025. на Интернет Арцхивеу. 
  • Буннелл, Цхарлене Е. (2002), "Алл тхе Wорлд'с а Стаге": Драматиц Сенсибилитy ин Марy Схеллеy'с Новелс, Неw Yорк: Роутледге, ИСБН 0-415-93863-5 
  • Царлсон, Ј. А. (2007), Енгланд'с Фирст Фамилy оф Wритерс: Марy Wоллстонецрафт, Wиллиам Годwин, Марy Схеллеy, Балтиморе, MD: Јохнс Хопкинс Университy Пресс, ИСБН 0-8018-8618-X 
  • Цлемит, Памела (2003), Беннетт, Беттy Т., ур., "Фром Тхе Фиелдс оф Фанцy то Матилда". Марy Схеллеy ин хер Тимес, Балтиморе, MD: Јохнс Хопкинс Университy Пресс, ИСБН 0-8018-7733-4 
  • Цлемит, Памела (1993), Тхе Годwиниан Новел: Тхе Ратионал Фицтионс оф Годwин, Броцкден Броwн, Марy Схеллеy, Оxфорд: Цларендон Пресс, ИСБН 0-19-811220-3 
  • Цонгер, Сyндy M.; Франк, Фредерицк С.; О'Деа, Грегорy, ур. (1997), Ицоноцластиц Департурес: Марy Схеллеy афтер "Франкенстеин". Ессаyс ин Хонор оф тхе Бицентенарy оф Марy Схеллеy'с Биртх, Мадисон, НЈ: Фарлеигх Дицкинсон Университy Пресс, ИСБН 0-8386-3684-5 
  • Еберле-Синатра, Мицхаел, ур. (2000), Марy Схеллеy'с Фицтионс: Фром Франкенстеин то Фалкнер, Неw Yорк: Ст. Мартин'с Пресс/Палграве, ИСБН 0-333-77106-0 
  • Фисцх, Аудреy А.; Меллор, Анне К.; Сцхорр, Естхер Х., ур. (1993), Тхе Отхер Марy Схеллеy: Беyонд "Франкенстеин", Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс, ИСБН 0-19-507740-7 
  • Франк, Фредерицк С. (1997), Цонгер, Сyндy M.; Франк, Фредерицк С.; О'Деа, Грегорy, ур., "Марy Схеллеy'с Отхер Фицтионс: А Библиограпхиц Цонсенсус". Ицоноцластиц Департурес: Марy Схеллеy афтер "Франкенстеин". Ессаyс ин Хонор оф тхе Бицентенарy оф Марy Схеллеy'с Биртх, Мадисон, НЈ: Фарлеигх Дицкинсон Университy Пресс, ИСБН 0-8386-3684-5 
  • Гарретт, Мартин (2002), Марy Схеллеy, Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс, ИСБН 0195217896 
  • Гарретт, Мартин (2019), Тхе Палграве Литерарy Дицтионарy оф Марy Wоллстонецрафт Схеллеy, Лондон: Палграве Мацмиллан УК, ИСБН 978-1-137-56638-6 
  • Гилберт, Сандра M.; Губар, Сусан (1984), Тхе Мадwоман ин тхе Аттиц: Тхе Wоман Wритер анд тхе Нинетеентх-Центурy Литерарy Имагинатион, Неw Хавен: Yале Университy Пресс, ИСБН 0-300-02596-3 
  • Гиттингс, Роберт; Мантон, Јо (1992), Цлаире Цлаирмонт анд тхе Схеллеyс, Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс, ИСБН 0-19-818594-4 
  • Холмес, Рицхард (2003), Схеллеy: Тхе Пурсуит, Лондон: Харпер Перенниал, ИСБН 0-00-720458-2 
  • Јонес, Стевен (1998). „Цхарлес Е. Робинсон, Ед. Тхе Франкенстеин Нотебоокс: А Фацсимиле Едитион оф Марy Схеллеy'с Новел, 1816–17 (1. и 2. том)”. Романтиц Цирцлес, интернетска страница. Архивирано из оригинала на датум 2016-09-23. Приступљено 1. листопада 2025. на Wаyбацк Мацхинеу. 
  • Јумп, Харриет Девине; Цлемит, Памела; Беннетт, Беттy Т., ур. (1999), Ливес оф тхе Греат Романтицс III: Годwин, Wоллстонецрафт & Марy Схеллеy бy Тхеир Цонтемпорариес, Лондон: Пицкеринг & Цхатто, ИСБН 1-85196-512-2 
  • Левине, Георге; Кноепфлмацхер, У. C., ур. (1979), Тхе Ендуранце оф Франкенстеин: Ессаyс он Марy Схеллеy'с новел, Беркелеy, ЦА: Университy оф Цалифорниа Пресс, ИСБН 0-520-03612-3 
  • Меллор, Анне К. (1990), Марy Схеллеy: Хер Лифе, хер Фицтион, Хер Монстерс, Лондон: Роутледге, ИСБН 0-415-90147-2 
  • Мyерс, Митзи (2003), Беннетт, Беттy Т., ур., "Марy Wоллстонецрафт Годwин Схеллеy: Тхе Фемале Аутхор бетwеен Публиц анд Привате Спхерес". Марy Схеллеy ин хер Тимес, Балтиморе, MD: Јохнс Хопкинс Университy Пресс, ИСБН 0-8018-7733-4 
  • Норман, Сyлва (1953). "Схеллеy'с Ласт Ресиденце". Кеатс–Схеллеy Јоурнал. 2 (сијечањ). Кеатс–Схеллеy Ассоциатион оф Америца: 1–10. ЈСТОР 30212475.
  • Орр, Цларисса Цампбелл. "Марy Схеллеy'с Рамблес ин Германy анд Италy, тхе Целебритy Аутхор, анд тхе Ундисцоверед Цоунтрy оф тхе Хуман Хеарт". Романтицисм он тхе Нет 11 (коловоз 1998). Приступљено 11. листопада 2025.
  • Поовеy, Марy (1985), Тхе Пропер Ладy анд тхе Wоман Wритер: Идеологy ас Стyле ин тхе Wоркс оф Марy Wоллстонецрафт, Марy Схеллеy анд Јане Аустен, Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, ИСБН 0-226-67528-9 
  • Робинсон, Цхарлес Е., ур. (1996), Тхе Франкенстеин Нотебоокс: А Фацсимиле Едитион оф Марy Схеллеy'с Новел, 1816–17 (1. и 2. том). Тхе Манусцриптс оф тхе Yоунгер Романтицс, 9. том, Гарланд Публисхинг, ИСБН 0-8153-1608-9 
  • Сцхор, Естхер, ур. (2003), Тхе Цамбридге Цомпанион то Марy Схеллеy, Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, ИСБН 0-521-00770-4 
  • Сеyмоур, Миранда (2000), Марy Схеллеy, Лондон: Јохн Мурраy, ИСБН 0-7195-5711-9 
  • Ситес, Мелисса (2003), Леwес, Дарбy, ур., "Ре/мемберинг Хоме: Утопиан Доместицитy ин Марy Схеллеy'с Лодоре". А Бригхтер Морн: Тхе Схеллеy Цирцле'с Утопиан Пројецт, Ланхам, MD: Леxингтон Боокс, ИСБН 0-7391-0472-1 
  • Смитх, Јоханна M. (2000), "А Цритицал Хисторy оф Франкенстеин". Франкенстеин. Цасе Студиес ин Цонтемпорарy Цритицисм, Неw Yорк: Палграве Мацмиллан, ИСБН 0-312-22762-0 
  • Спарк, Муриел (1987), Марy Схеллеy, Лондон: Цардинал, ИСБН 0-7474-0318-X 
  • Ст Цлаир, Wиллиам (1989), Тхе Годwинс анд тхе Схеллеyс: Тхе Биограпхy оф а Фамилy, Лондон: Фабер & Фабер, ИСБН 0-571-15422-0 
  • Сунстеин, Емилy W. (1989), Марy Схеллеy: Романце анд Реалитy, Балтиморе, MD: Јохнс Хопкинс Университy Пресс, ИСБН 0-8018-4218-2 
  • Сунстеин, Емилy W. (1991). „Марy Схеллеy: романце анд реалитy”. Балтиморе: Јохнс Хопкинс Университy Пресс. ИСБН 978-0-8018-4218-4. Приступљено 28. рујна 2025. на Интернет Арцхивеу. 
  • Стерренбург, Лее. "Тхе Ласт Ман: Анатомy оф Фаилед Револутионс". Нинетеентх Центурy Фицтион 33 (1978): 324–347.
  • Тоwнсенд, Wиллиам C. (1850), Модерн Стате Триалс, Лондон: Лонгман, Броwн, Греен, анд Лонгманс 
  • Wаке, Анн M Франк (1997), Цонгер, Сyндy M.; Франк, Фредерицк С.; О'Деа, Грегорy, ур., "Wомен ин тхе Ацтиве Воице: Рецоверинг Фемале Хисторy ин Марy Схеллеy'с Валперга анд Перкин Wарбецк". Ицоноцластиц Департурес: Марy Схеллеy афтер "Франкенстеин". Ессаyс ин Хонор оф тхе Бицентенарy оф Марy Схеллеy'с Биртх, Мадисон, НЈ: Фарлеигх Дицкинсон Университy Пресс, ИСБН 0-8386-3684-5 
  • Wхите, Даниел Е. (1997). „"'Тхе год ундеифиед': Марy Схеллеy'с Валперга, Италy, анд тхе Аестхетиц оф Десире”. Романтицисм он тхе Нет 6,. Архивирано из оригинала на датум 31. ожујка 2008. на Wаyбацк Мацхинеу.. Приступљено 11. листопада 2025. 

Даљње читање

[уреди | уреди извор]
  • Гоулдинг, Цхристопхер. "Тхе Реал Доцтор Франкенстеин?" Јоурнал оф тхе Роyал Социетy оф Медицине. Тхе Роyал Социетy оф Медицине, Маy 2002.
  • Рицхард Холмес, "Оут оф Цонтрол" (ревиеw оф Марy Схеллеy, Франкенстеин, Ор, Тхе Модерн Прометхеус: Аннотатед фор Сциентистс, Енгинеерс, анд Цреаторс оф Алл Киндс, едитед бy Давид Х. Густон, Ед Финн, анд Јасон Сцотт Роберт, МИТ Пресс, 277 пп.; анд Марy Схеллеy, Тхе Неw Аннотатед Франкенстеин, едитед анд wитх а фореwорд анд нотес бy Леслие С. Клингер, Ливеригхт, 352 пп.), Тхе Неw Yорк Ревиеw оф Боокс, вол. LXIV, но. 20 (21 Децембер 2017), пп. 38, 40–41.
  • Гордон, Цхарлотте (2016). Романтиц Оутлаwс: Тхе Еxтраординарy Ливес оф Марy Wоллстонецрафт & Марy Схеллеy, Рандом Хоусе.

Вањске везе

[уреди | уреди извор]


Преузето са „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Mary_Wollstonecraft_Shelley&oldid=42611386”