Martin Luther

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Disambig.svg Za ostale upotrebe, pogledajte Martin Luter (razvrstavanje).
Martin Luter

Martin Luter
Martin Luter

Datum rođenja: 10. novembar 1483.
Mesto rođenja: Luterštat Ajsleben
Datum smrti: 18. februar 1546.
Mesto smrti: Luterštat Ajsleben

Martin Luter (nem. Martin Luther; Luterštat Ajsleben, 10. novembar 1483Luterštat Ajsleben, 18. februar 1546) je bio osnivač hrišćanske protestantske (luteranske) crkve u Nemačkoj i jedan od vođa reformacije, sveštenik, profesor moralne filozofije na Univerzitetu u Erfurtu i biblijske egzegeze u Vitenbergu.[1][2][3]

Život i delo[uredi - уреди | uredi izvor]

Martin Luter, poreklom avgustinski monah, rodio se kao jedno od devet dece rudara i rastao je kao vrlo siromašan pod tvrdim vaspitanjem, a njegov se otac postepeno pretvarao u uspešnog preduzetnika što mu je omogućilo da pošalje sina na studije.[4][5]

Martin Luter je nameravao da studira pravo, što je bila očeva želja, ali je 1505. napustio studije, radio kao prodavac knjiga i pristupio avgustinskom redu u Erfurtu.![6] Ta odluka je iznenadila njegove prijatelje i zgrozila njegovog oca. Kasnije je taj svoj potez Luter objašnjavao reakcijom na neke događaje iz svog života koji su ga učinili svesnim prolaznosti života. Pored teorije o događaju kod Štoternhajma sa olujom, grmljavinom, te time izazvanim smrtnim strahom, zbog kojeg se zavetovao postati monah, postoji i Luterovo priznanje da je, pobegao u red avgustinaca zbog sudskog progona, kako ne bi bio uhapšen (ref: Vajmarsko izdanje, Govori za stolom, WA Ti 1, 134,32-35 - citat: "Prema jedinstvenoj Božjoj odluci učinjen sam za monaha, kako me ne bi uhapsili. Inače bi bio vrlo lako uhapšen. No, ovako oni to nisu mogli, jer se celi red zauzeo za mene"). Godine 1517. piše spis o crkvenom azilu "O onima koji bježe u crkve". U govoru za stolom (izvor: WA Tr, 1, 46, 18) Luter kaže: "Nisam rado postao monah". U jednoj propovjedi iz 1523. kaže: "Nisam imao volju za to (tj. monaštvo) od srca, nego sam bio prisiljen na to, i morao sam to učiniti zbog kazne i sramote" (izvor: Scheel, Dokumente, str. 29, Nr. 69). U njegovom spisu "De votis monasticis Martini Lutheri iudicum" iz 1521. Luter kaže: "Nisam sa zadovoljstvom i dragovoljno postao monah, a još manje zbog stomaka, nego zbog straha i trepeta pred iznenadnom smrti sam prisilno i iz nužde položio zavjet (izvor: WA 8, 573, 31). U samostanu je posmatrao pravila koja se nameću novajlijama, ali nije našao svoj mir kako je očekivao. Ipak 1507. godine je zaređen,[7] a Luteru je ponuđeno da studira teologiju kako bi postao profesor u nekom od novoosnovanih univerziteta koje su utemeljili redovnici. Godine 1508. postavljen je u službu Johanna fon Staupica, vice-generala avgustinskog reda, na novom univerzitetu u Vitenbergu (osnovan 1502). Diplomirao je teologiju 1509. i vratio se u Erfurt, gde je boravio do 1511. godine.[8]

Posle osveštenja 1508. godine je pristupio univerzitetu u Vitenbergu gde je sa kratkim odmorima putovao u Rim — predavao filozofiju, a kasnije i teologiju i 1512. godine postao doktor teologije i dobio doživotnu biblijsku profesuru, a do 1513. godine je počeo sa delatnošću propovednika u Vitenbergu. U ovo doba je došao do poznanja da „Božija milost“ važi za svakoga ko je primi sa svojom verom.

Neposredni povod za njegovu aktivnost usmerenu na reformu i obnovu hrišćanskog učenja bilo je nastojanje pape Lava X da prodajom indulgencija obezbedi sredstva za dovršenje Hrama Svetog Petra u Rimu. Luter je svoje zahteve izložio u 95 teza, koje je 1517. godine objavio, prikucavši spis sa tezama na vrata dvorske crkve u Vitenbergu.[9] Tražio je povratak novozavetnom hrišćanstvu, odbacivanje teologije svetih očeva i posredništva crkvene organizacije i hijerarhije u spasenju, kao i mogućnost da svaki vernik otkriva Boga u sopstvenoj savesti. NJegov učenik Melanhton branio je to reformističko učenje na saboru u Augsburgu 1530. godine, pod vidom tzv. augsburške veroispovesti. Pokušaji vrhova tadašnje Rimokatoličke crkve da ekskomunikacijom Lutera onemoguće reformistički pokret nisu uspeli, pa je druga „velika šizma“ u hrišćanstvu od tada postala konačna. Nova (protestantska) crkva je ustanovljena.

Luter je pored teoloških spisa, autor prvog prevoda Biblije na nemački jezik, čime je, nasuprot internacionalnom karakteru katoličanstva, afirmisan nacionalni karakter protestantizma.

Verska nauka[uredi - уреди | uredi izvor]

Martin Luter, spomenik u Subotici

U novembru 1510. zbog poslova posetio je Rim, gde je obavljao dužnosti uobičajene za svešenika-gosta i bio šokiran raskošnim i razuzdanim životom rimskog sveštenstva. Godine 1511. postao je profesor biblijske egzegeze u Vitenbergu. Iako još uvek nesiguran u sopstveni spas Luter je postao aktivni propovednik, učitelj i administrator. Negde u vreme proučavanja Novog zaveta u pripremama za svoja predavanja počeo je da veruje kako hrišćani nisu spašeni zahvaljujući sopstvenim naporima već Božjom milošću, koju oni prihvataju u veri („Da, milošću ste spašeni — po veri. To ne dolazi od vas; to je dar Božji“ Ef 2.8). Dana 31. oktobra 1517. na vrata crkve u Vitembergu prikucao je na javnu raspravu svojih 95 teza o indulgencijama, dogmama i uređenju crkve. Povod za to bio je dolazak dominikanca Tetzela, papinog opunomoćenika za prodavanje oprosta. Tetzel je tada naime, u papino ime prodavao oproštajnice od prošlih i budućih greha, bez potrebe vere i pokajanja, oproštenje se moglo kupiti ne samo za žive, već i za mrtve koji navodno borave u čistilištu. Zanimljivo je pomenuti da prethodno opisani događaj Luter ni jednom rečju nije spomenuo ni u jednom svom delu iako je tim događajem obeležen početak verske reformacije. Luterov je proglas izazvao veliko zanimanje javnosti i veoma brzo je preveden na nemački jezik (izvorno ga je Luter napisao na latinskom jeziku) i proširen je širom Nemačke. Rasprava o oprostu brzo se pretvorila u napad na papstvo, a zatim i na čitavu tradicionalnu crkvenu organizaciju. Uprkos nalogu pape Lava X (1518) da se opravda pred njegovim izaslanikom, kardinalom Cajetanom (Tomaso de Vio) ostao je čvrsto pri svojim tezama.[10][11]

Početak sukoba sa Katoličkom crkvom[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema jednom izvoru, Luter je zakucao svojih devedeset pet teza za vrata Crkve svih svetaca u Vitenburgu na dan 31. oktobra 1517, čime je započeo reformaciju. Gornja Latinska inskripcija informiše čitaoca da su originalna vrata uništena u požaru, i da je 1857, kralj Frederick William IV od Pruske naredio da se naprave nova. Luterove teze su ugravirane na današnjoj bronzanoj kapiji (na slici).

Papa gnevan zbog Luterove nauke izdao je 1520. godine bulu Exsurge domini, kojom je osudio 41 navodnu Luterovu zabludu, naredio spaljivanje njegovih knjiga i dao mu 60 dana da mu se potčini..[12] Luter nimalo dirnut tom bulom, bacio ju je u oganj, odnosno spalio zajedno sa spisima onih koji su podržavali papinu nadležnost pred skupinom profesora, studenata i građana Vitenberga 10. decembra te iste godine. Time je on jasno pokazao da raskida sa Rimom. Nakon spaljivanja Bule je spis:

„Zašto je dr Martin Luter spalio papine knjige i knjige njegovih učenika“, u tom spisu on kaže: „Mislim da ko god je tvorac te Bule, on je pravi antihrist... Ali ja ti kažem antihriste, da Luter koji je naučio da se bori, neće se dati zaplašiti tvojim praznim Bulama, jer je on navikao da pravi razliku između komada papira i svemoguće Božje reči.“

Proučavajući Jovanovo otkrovenje i knjigu proroka Danijela on je 15. avgusta izjavio 1520: „Mi ovde smo uvereni da je papinstvo presto pravog i stvarnog antihrista.“

Godine 1521. papa je izdao novu bulu Damnatio et excommunicatio Martini Luteri. Luter i njegove pristalice bili su sada isključeni iz crkve i stavljeni pod prokletstvo. Kada je papa ponovno osudio njegovo učenje, Luter mu je odgovorio preko tri spisa:

  • An den Hristlichen adel Deutcher nacion;
  • Fon der Babylonischen gefangeschaft der Kirche, i-
  • Fon der Feiheit eines Hristenmenschen,

U njima je izneo sopstvene osnovne koncepcije: spas hrišćaninu donosi vera u Hristovu otkupnu žrtvu, a ne dobra dela koja čini; izvor istine u religiji nije tzv. sveta predaja nego Sveto pismo; Crkva nije posrednik između čoveka i Boga, jer unutrašnju religioznost daje neposredno sam Bog. „Samo Isus“, „samo Pismo“, „samo milost“ i „samo vera“ poznata su četiri načela koja su podrazumevala reformacijsko učenje povratka na izvorno, novozavetno, hrišćanstvo. U svojim istupima težio je i ka jeftinijoj crkvi. Pored stavova koje je zastupao njegovoj popularnosti doprinela je i njegova elokvencija jer je njegovao humorističan, grub i vulgaran stil (papu je, na primer, zbog njegovog razvratnog života, zapostavljanja novozavetne hrišćanske nauke i uvođenja kojekakvih hereza nazivao antihristom, što je u ono vreme bilo veoma šokantno). Krajem 1520. godine Luter je javno spalio papinu bulu, a u januaru 1521. papa ga je zauzvrat ekskomunicirao svojom bulom Decet Romanum Pontificem. Car Karlo V, kao izvršitelj papske ekskomunikacije pozvao je Lutera da dođe na sabor u Vorms u aprilu 1521. kako bi tu Luter opozvao svoje učenje. Luter se pojavio na saboru, ali je odbio da se odrekne svog učenja tvrdeći kako ne može da ide protiv svoje savesti pa je protiv njega i njegovih istomišljenika izrečena kazna progona iz države. Tada mu je njegov simpatizer saski knez-izbornik Fridrih pružio tajno utočište u svom dvorcu. U Vartburgu Luter je počeo da prevodi Novi zavet s originalnog grčkog na nemački jezik, što je bio njegov doprinos stvaranju jedinstvenog nemačkog književnog jezika. Pre Luthera do u njegovo vreme, od 1466. do 1522. godine, bilo je 18 nemačkih prevoda Biblije i 70 prevoda Novog zaveta na različitim nemačkim dijalektima. No, Lutherovi su prevodi bili najbolji. U to doba Luterov radikalizam je počeo da iščezava pa je počeo da se sve više zalaže za miran razvitak i nenasilna sredstva, a službenim osloncem reformacije je proglasio kneževu feudalnu vlast.

Celibat[uredi - уреди | uredi izvor]

Oženio se 1525. godine Katarinom fon Bora, bivšom časnom sestrom. Time je jasno pokazao što misli o celibatu. Brak je bio uspešan, a supruga mu je postala važan oslonac u životu. Na verskom planu, međutim, Luter je doživljavao sukobe i unutar svoga pokreta pa se tako razišao s radikalnim Minzerom, kao i s nekim drugim velikim reformatorima svoga vremena — Erazmom Roterdamskim (koji zapravo nije bio reformator, jer je do smrti ostao katolik, a samog je Lutera još pre njegove ekskomunikacije upozoravao na pogubnost dela koje je započeo) i dr Luter je oštro istupio i protiv anabaptista tražeći za njih progon i smrtnu kaznu.

Dalje delovanje[uredi - уреди | uredi izvor]

Njegov verni pristalica bio je Filip Melanhton koji je bio njegov zastupnik na saboru u Augsburgu 1530. godine, na koji Luter nije mogao da dođe jer je prognan. Međutim to zapravo i nije tačno, jer je Melanhtona Luter nazivao izrazom, koji bi se mogao prevesti kao „mekušac“, zbog njegove popustljivosti i sklonosti kompromisima s Katoličkom crkvom. Godinu dana ranije, 1529, Luter je objavio svoju najpopularniju knjigu — Mali katehizam, u kojoj je objasnio teologiju evangelističke reformacije jednostavnim i slikovitim jezikom.

Godine 1532. Luter je preveo Stari zavet s originalnog hebrejskog na nemački. Iste godine delo je i objavljeno. U međuvremenu njegov uticaj se raširio širom severne i istočne Evrope. Razlog tome bio je taj što je branio nezavisnosti vladara od crkvenog nadleštva (kasnije je taj njegov stav bio intepretiran na načine suprotne njegovoj prvobitnoj nameri). Kada je 1525. izbio Seljački ustanak u krajevima gde su kneževi i plemići bili mahom katolici, Luter je pokušao da posreduje svojim autoritetom. Međutim, kada je ustanak zahvatio i protestantska područja, izrazito oštro je istupio protiv ustanika, podržavajući i smrtnu kaznu za vođe pobune.

Do 1537. godine Luterovo zdravlje bilo je ozbiljno ugroženo. Istovremeno ga je sve više zabrinjavao preporod papskog uticaja, kao i oni potezi koje je on smatrao pokušajem Jevreja da iskoriste konfuziju među hrišćanima i ponovo otvore pitanje Isusovaog poslanja. Smatrajući i sebe odgovornim za nastalu situaciju napisao je oštru polemiku protiv Jevreja, kao i polemike protiv papstva i radikalnog krila reformista — anabaptista (treba, međutim, spomenuti i da je Luter u ranijim godinama svoga delovanja bio protivnik teološki motivisanog antisemitizma, pa je tada napisao i poznato delo „Isus Hrist je rođen kao Jevrejin“ u kojem se zalagao za novozavetni odnos prema Jevrejima koji je pozitivan.

Ipak, njegove antijevrejske teze su omogućile stvaranje antisemitske Nemačke evangeličke crkve u doba nacizma, koja je zastupala izrazito rasističke stavove, predstavljajući se crkvom arijevske rase. U zimu 1546. godine Luter je zamoljen da razreši spor između dva mlada grofa koja su vladala u području Mansfelda, gde se rodio. Iako veoma star i bolestan, krenuo je na put, razrešio spor i umro 18. februara 1546. u Ajslebenu. O Lutherovoj smrti postoje tri kontradiktorna izveštaja svedoka-očevidaca: izveštaj "Historia", izveštaj dva lekara i apotekara Johanna Landaua i izveštaj Lutherovog sluge Ambroziusa Rudtfeldta, prema kojem ga je navodno rano ujutro pronašao obešenoga za krevet (baldahin), i što se uvek iznova osporavalo.

Govoreći o Janu Husu izjavio je:

„Ako se takav čovek smatra jeretikom, onda niko na svetu nije pravi hrišćanin.“

U celokupnom Lutherovom opusu, pored svedočanstava duboke religioznosti, ima i oholosti, blasfemija, prostota i govora mržnje do pozivanja na ubijanje. Zato od 1881. godine do danas postoje psihoanalitička istraživanja o njemu. Psihoanalitičari polaze od pitanja: U kojoj je meri Luter bio duševno bolestan, i u kojoj je meri reformacija nastala iz njegovih psihopatoloških korjena.

Luther's legacy: Protestantism by country in 2010.

Ostavština i komemoracija[uredi - уреди | uredi izvor]

Luteru se odaje počast 18. februara komemoracijom po Luteranskom kalendaru svetaca i Episkopkom (SAD) kalendau svetaca. Po kalendaru svetaca Engleske crkve on se komemoriše 31. oktobra.

Radovi i izdanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Nemačko izdanje iz 1581. Luterovih "Razgovora za stolom"
  • The Erlangen Edition (Erlangener Ausgabe: "EA"),
  • The Weimar Edition (Weimarer Ausgabe)
  • The American Edition (Luther's Works)

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Plass, Ewald M. (1959). "Monasticism". What Luther Says: An Anthology. 2. St. Louis: Concordia Publishing House. str. 964. 
  2. Ewald M. Plass, What Luther Says, 3 vols., (St. Louis: CPH, 1959), 88, no. 269; M. Reu, Luther and the Scriptures, (Columbus, Ohio: Wartburg Press, 1944), 23.
  3. About Us — Lutheran Church of New Zealand: Lutherans in the World
  4. Martin E. Marty. Martin Luther. Viking Penguin, 2004, p. 1.
  5. Brecht, Martin. Martin Luther. tr. James L. Schaaf, Philadelphia: Fortress Press, 1985–93, 1:3–5.
  6. Brecht, Martin. Martin Luther. tr. James L. Schaaf, Philadelphia: Fortress Press, 1985–93, 1:48.
  7. Brecht, Martin. Martin Luther. tr. James L. Schaaf, Philadelphia: Fortress Press, 1985–93, 1:12–27.
  8. Brecht, Martin. Martin Luther. tr. James L. Schaaf, Philadelphia: Fortress Press, 1985–93, 1:93.
  9. Hillerbrand, Hans J. "Martin Luther: Indulgences and salvation," Encyclopædia Britannica, 2007.
  10. Wriedt, Markus. "Luther's Theology," in The Cambridge Companion to Luther. New York: Cambridge University Press, 2003, 88–94.
  11. Bouman, Herbert J. A. "The Doctrine of Justification in the Lutheran Confessions", Concordia Theological Monthly, 26 November 1955, No. 11:801.
  12. See Ludwig von Pastor, The History of the Popes, from the Close of the Middle Ages, Ralph Francis Kerr, ed., 1908, B. Herder, St. Louis, Volume 7, pp. 348–349. [1]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Martin Brecht; tr. James L. Schaaf, (1985–93). Luther.. Philadelphia: Fortress Press. 
  • Michael A. Mullett (2004). Martin Luther. London: Routledge. ISBN 9780415261685. 
  • Michael A. Mullett (1986) (1986). Luther. Methuen & Co (Lancashire Pamphlets). ISBN 0415109329. 
  • Derek Wilson (2007). Out of the Storm: The Life and Legacy of Martin Luther. London: Hutchinson. ISBN 9780091800017. 
  • Atkinson, James (1968). Martin Luther and the Birth of Protestantism, in series, Pelican Book[s]. Harmondsworth, Eng.: Penguin Books. 352 p.
  • Erikson, Erik H. (1958). Young Man Luther: A Study in Psychoanalysis and History. New York: W. W. Norton.
  • Dillenberger, John (1961). Martin Luther: Selections from his Writings. Garden City, NY: Doubleday. OCLC 165808. 
  • Friedenthal, Richard (1970). Luther, His Life and Times. Trans. from the German by John Nowell. First American ed. New York: Harcourt, Brace, Jovanovich. viii, 566 p. N.B.: Trans. of the author's Luther, sein Leben und seine Zeit.
  • Lull, Timothy (1989). Martin Luther: Selections from his Writings. Minneapolis: Fortress. ISBN 0-8006-3680-5. 
  • Kolb, Robert – Dingel, Irene – Batka, Ľubomír (eds.): The Oxford Handbook of Martin Luther's Theology. Oxford: Oxford University Press, 2014. ISBN 978-0-19-960470-8.
  • Luther, M. The Bondage of the Will. Eds. J. I. Packer and O. R. Johnson. Old Tappan, N.J.: Revell, 1957. OCLC 22724565.
  • Luther, Martin (1974). Selected Political Writings, ed. and with an introd. by J. M. Porter. Philadelphia: Fortress Press. ISBN 0-8006-1079-2
  • Luther's Works, 55 vols. Eds. H. T. Lehman and Jaroslav Pelikan. St Louis Missouri, and Philadelphia, Pennsylvania, 1955–86. Also on CD-ROM. Minneapolis and St Louis: Fortress Press and Concordia Publishing House, 2002.
  • Maritain, Jacques (1941). Three Reformers: Luther, Descartes, Rousseau. New York: C. Scriber's Sons. N.B.: Reprint of the ed. published by Muhlenberg Press.
  • Nettl, Paul (1948). Luther and Music, trans. by Frida Best and Ralph Wood. New York: Russell & Russell, 1967, cop. 1948. vii, 174 p.
  • Johann Michael Reu (1917). Thirty-five Years of Luther Research. Chicago: Wartburg Publishing House.
  • Schalk, Carl F. (1988). Luther on Music: Paradigms of Praise. Saint Louis, Mo.: Concordia Publishing House. ISBN 0-570-01337-2
  • Stang, William (1883). The Life of Martin Luther. Eighth ed. New York: Pustet & Co. N.B.: This is a work of Roman Catholic polemical nature.
  • Warren Washburn Florer, Ph.D (1912, 2012). Luther's Use of the Pre-Lutheran Versions of the Bible: Article 1, George Wahr, The Ann Arbor Press, Ann Arbor, Mich. Reprint 2012: BiblioBazaar, ISBN 1278818197 ISBN 9781278818191
  • Richard Friedenthal: Luther: Sein Leben und seine Zeit (1967). 8. Auflage. Piper, München/ Zürich 1996, ISBN 3-492-20259-4.
  • Friedrich Wilhelm Kantzenbach: Martin Luther: Der bürgerliche Reformator. Musterschmidt, Göttingen 1972, ISBN 3-7881-0068-0.
  • Heiko Augustinus Oberman: Luther: Mensch zwischen Gott und Teufel. Severin und Siedler, Berlin 1981.
  • Martin Brecht: Martin Luther, 3 Bände. Calwer Verlag, Stuttgart 1981 ff.
  • Peter Manns: Martin Luther: Der unbekannte Reformator. Herder, Freiburg 1982, ISBN 3-451-08188-1.
  • Manfred Schulze: Luther, Martin. In: Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon (BBKL). Bd. 5, Herzberg 1993, ISBN 3-88309-043-3, Sp. 447–482. ((de))
  • Heinrich Fausel: D. Martin Luther: Leben und Werk. 2 Bände. Hänssler, Neuhausen-Stuttgart 1996, ISBN 3-7751-2440-3.
  • Horst Herrmann: Martin Luther: Ketzer und Reformator, Mönch und Ehemann. Orbis, München 1999, ISBN 3-572-10044-5.
  • Arnulf Zitelmann: „Widerrufen kann ich nicht“. Die Lebensgeschichte des Martin Luther. Beltz und Gelberg, Weinheim 1999, ISBN 3-407-78813-4.Kinder- und Jugendliteratur
  • Heinz Zahrnt: Martin Luther: Reformator wider Willen. Evangelische Verlags-Anstalt, Leipzig 2000, ISBN 3-374-01838-6.
  • Christian Graf von Krockow: Porträts berühmter deutscher Männer: Von Martin Luther bis zur Gegenwart. List-Verlag, München 2001, ISBN 3-548-60447-1, S. 11–56.
  • Horst Herrmann: Martin Luther: Eine Biographie. Aufbau-Taschenbuch-Verlag, Berlin 2003, ISBN 3-7466-1933-5.
  • Thomas Kaufmann: Martin Luther. 2., durchgesehene Auflage. C. H. Beck, München 2010, ISBN 978-3-406-50888-2.
  • Volker Leppin: Martin Luther. Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 2006, ISBN 3-534-17961-7.
  • Athina Lexutt: Luther. UTB, Stuttgart 2008, ISBN 978-3-8252-3021-0.
  • Christian Feldmann: Martin Luther. Rowohlt, Reinbek 2009, ISBN 978-3-499-50706-9.
  • Heinz Schilling: Martin Luther: Rebell in einer Zeit des Umbruchs. Eine Biographie. Beck, München 2012, ISBN 978-3-406-63741-4.
  • Volker Leppin: Martin Luther. Vom Bauernsohn zum Reformator. Lambert Schneider, Darmstadt 2013, ISBN 978-3-650-25639-3.
  • Hans-Joachim Neumann: Luthers Leiden: Die Krankheitsgeschichte des Reformators. Wichern, Berlin 1995, ISBN 3-88981-081-0.
  • Rosemarie Knape (Hrsg.): Martin Luther und Eisleben. Schriften der Stiftung Luthergedenkstätten in Sachsen-Anhalt, Leipzig 2007, ISBN 978-3-374-02484-1.
  • Cornelia Dömer: Mit Martin Luther unterwegs: Ein biografischer Reiseführer. Hänssler, Holzgerlingen 2008, ISBN 978-3-7751-4879-5.
  • Karen Michels: Martin Luther: Die Lektionen der Straße. Wie die Welt das Denken des Reformators veränderte. CORSO, Hamburg 2010, ISBN 978-3-86260-004-5.
  • Gerhard Dünnhaupt (Hrsg.): The Martin Luther Quincentennial. Wayne State University Press, Detroit 1985, ISBN 0-8143-1774-X.
  • Albrecht Beutel (Hrsg.): Luther Handbuch 2. Auflage. Mohr & Siebeck, Tübingen 2010, ISBN 978-3-8252-3416-4.
  • Volker Leppin, Gury Schneider-Ludorff (Hrsg.): Das Luther-Lexikon. Bückle & Böhm, Regensburg 2014, ISBN 978-3-941530-05-8.
  • Hans-Martin Barth: Die Theologie Martin Luthers. Eine kritische Würdigung. Gütersloher Verlagshaus, Gütersloh 2009, ISBN 978-3-579-08045-1.
  • Christopher Spehr: Luther und das Konzil. Zur Entwicklung eines zentralen Themas in der Reformationszeit. Mohr/Siebeck, Tübingen 2010, ISBN 978-3-16-150474-7.
  • Oswald Bayer: Martin Luthers Theologie. Eine Vergegenwärtigung. Mohr Siebeck Verlag, 2004, ISBN 3-16-148122-4.
  • Jörg Haustein: Martin Luthers Stellung zum Zauber- und Hexenwesen. Kohlhammer, Stuttgart 1990, ISBN 3-17-010769-0.
  • Jörg Haustein: Zwischen Aberglaube und Wissenschaft: Zauberei und Hexen in der Sicht Martin Luthers. In: Rosemarie Knape (Hrsg.): Martin Luther und der Bergbau im Mansfelder Land. Stiftung Luthergedenkstätten in Sachsen-Anhalt, Lutherstadt Eisleben 2000, ISBN 3-9806328-7-3, S. 327–337.
  • Sylvia Weigelt: „Der Männer Lust und Freude sein.“ Frauen um Luther. Wartburg, Weimar 2011, ISBN 978-3-86160-241-5.
  • Thomas Kaufmann: Luthers „Judenschriften“: Ein Beitrag zu ihrer historischen Kontextualisierung. Mohr & Siebeck, Tübingen 2011, ISBN 978-3-16-150772-4.
  • Volkmar Joestel, Friedrich Schorlemmer (Hrsg.): Wir sind allzu lange deutsche Bestien gewesen: Volksbildung bei Luther und Melanchthon. Eine Textsammlung. Drei-Kastanien-Verlag, Wittenberg 2000, ISBN 3-933028-35-3.
  • Martin Treu: Martin Luther und das Geld. Stiftung Luthergedenkstätten in Sachsen-Anhalt, Wittenberg 2000, ISBN 3-9806328-9-X.
  • Volker Stümke: Das Friedensverständnis Martin Luthers: Grundlagen und Anwendungsbereiche seiner politischen Ethik. Kohlhammer, Stuttgart 2007, ISBN 978-3-17-019970-5.
  • Albert Mock: Abschied von Luther: Psychologische und theologische Reflexionen zum Lutherjahr. Luthe, Köln 1985, ISBN 3-922727-20-4.
  • Gottfried Maron: Die ganze Christenheit auf Erden: Martin Luther und seine ökumenische Bedeutung. Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen 1997, ISBN 3-525-55422-2.
  • Ernst Troeltsch: Luther und die moderne Welt. Wissenschaftlicher Verlag, Schutterwald/Baden 2000, ISBN 3-928640-63-1.
  • Hans Medick, Peer Schmidt: Luther zwischen den Kulturen: Zeitgenossenschaft – Weltwirkung. Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen 2004, ISBN 3-525-55449-4.
  • Friedrich Ludwig Zacharias Werner: Martin Luther, oder Die Weihe der Kraft: Eine Tragödie. Sander, Berlin 1807[1]
  • Ludwig Bechstein: Der Fürstentag. Historisch-romantisches Zeitbild aus dem sechzehnten Jahrhundert. Sauerländer, Frankfurt am Main 1834[2]
  • Levin Schücking: Luther in Rom. (1870) Tredition Classics, 2012, ISBN 978-3-8424-2057-1[3]
  • Ferdinand Gustav Kühne: Wittenberg und Rom: Klosternovellen aus Luther's Zeit, Band 1-3. O. Janke, Berlin 1877[4]
  • Jakob Knudsen: Angst Mod Martin Luther: Fortælling. (1912–1914) Hovedland, 1996, ISBN 87-7739-288-4[5]
  • Eugen Fischer-Baling: Das Reich des Lebens: Martini Luthers Taten und Abenteuer in seinen jungen Jahren. Aus alten Papieren neu erzählt. Gebrüder Paetel, Berlin 1918[6]
  • Wilhelm Kotzde-Kottenrodt: Die Wittenbergisch Nachtigall: eine Dichtung. J.F. Steinkopf, 1924[7]
  • Emil Uellenberg: Ich hab's gewagt! Ein Lutherroman. P. Ott, Gotha 1930[8]
  • Jochen Klepper: Das ewige Haus: Die Flucht der Katharina von Bora. (1941) Deutsche Verlags-Anstalt, 1951[9]
  • Hans Lorbeer: Die Rebellen von Wittenberg Band 2: Der Widerruf: ein Roman um Luthers Wandlung. Mitteldeutscher Verlag, 1956[10]
  • Detlef Opitz: Klio, ein Wirbel um L. Roman. Steidl, Göttingen 1996, ISBN 3-88243-388-4[11]
  • Waldtraut Lewin: Feuer. Der Luther-Roman, Gütersloher Verlagshaus, Gütersloh 2014, ISBN 978-3-579-06587-8

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Günter Hartung: Luther-Bilder in deutscher Literatur. In: Günter Hartung: Literatur und Welt. Leipziger Universitäts-Verlag, Leipzig 2001, ISBN 3-935693-49-4, S. 26.
  • Susanne Schmidt-Knaebel: Ludwig Bechstein. Prosasagen außerhalb der großen Anthologien (1826–1859). Peter Lang, Frankfurt am Main 2008, ISBN 978-3-631-55653-5, S. 45.
  • Norbert Mecklenburg: Durch politische Brille und Butzenscheibe. Literarische Lutherbilder in der Heine-Zeit. In: Hartmut Kircher, Maria Klanska: Literatur und Politik in der Heine- Zeit. Die 48er Revolution in Texten zwischen Vormärz und Nachmärz. Böhlau, Köln 2002, ISBN 3-412-11997-0, S. 8.
  • Norbert Mecklenburg: Durch politische Brille und Butzenscheibe. a.a.O., Köln 2002, S. 14–15.
  • Bernd Moeller: Luther in der Neuzeit. Guetersloher Verlagshaus, Gütersloh 1985, ISBN 3-579-01661-X, S. 139.
  • Ralf Forsbach (Hrsg.): Eugen Fischer-Baling 1881–1964: Manuskripte, Artikel, Briefe und Tagebücher. Harald Boldt, 2001, ISBN 3-486-56561-3, S. 15.
  • George B. von der Lippe: The Figure of Martin Luther in Twentieth-century German Literature: The Metamorphosis of a National Symbol. E. Mellen Press, 1996, ISBN 0-88946-863-X, S. 6.
  • Fred und Gabriele Oberhauser: Literarischer Führer durch Deutschland: ein Insel-Reiselexikon für die Bundesrepublik Deutschland und Berlin. Insel, 1983, ISBN 3-458-14083-2, S. 763.
  • Wolfgang Grünberg: „Ich will Zeugnis ablegen bis zum Letzten.“ In: Klaus M. Kodalle, Anne M. Steinmeier (Hrsg.): Subjektiver Geist: Reflexion und Erfahrung im Glauben. Festschrift zum 65. Geburtstag von Traugott Koch. Königshausen & Neumann, 2002, ISBN 3-8260-2307-2, S. 250.
  • Günter Hartung: Luther-Bilder in deutscher Literatur. a.a.O., Leipzig 2001, S. 32.
  • Alban Nikolai Herbst: Klio, ein Wirbel um L., Roman von Dieter Opitz. (Rezension 1996)