Manuel Noriega

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Manuel Norijega

Manuel Norijega nakon zarobljavanja
Manuel Norijega nakon zarobljavanja

Lični podaci
Datum rođenja 11. februar 1934. (1934-02-11)
Mesto rođenja Panama (Panama)
Datum smrti 29. maj 2017. (dob: 83)

Manuel Antonio Norijega Moreno (šp. Manuel Antonio Noriega Moreno; rođen 11. februara 1934 - 29. maja 2017) je bio general i vojni diktator Paname od 1983. do 1989. godine.

Norijega je od kraja 1950ih bio saradnik Cije. Vlast je preuzeo 1983. i bio je jedan od najvažnijih američkih saveznika sve do Američke invazije Paname 1989. godine kada su ga su se Sjedinjene Države odrekle zbog optužbi za trgovinu drogom i pranje novca. Norijega je zarobljen u akciji i prebačen u SAD. Suđeno mu je 1992, a svoju kaznu je odležao 2007. godine. SAD su ga isporučile Francuskoj 27. aprila 2010. godine da bi mu se i tamo sudilo za pranje novca.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Norijega je rođen u Panama Sitiju 11. februara 1934. godine. Opredelio se za karijeru profesionalnog vojnika. Najveći deo obrazovanja dobio je u peruanskoj Vojnoj školi Horiolos u Limi. Takođe je prošao obuku iz obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada u Školi Amerika u Fort Galiku 1967, kao i kurs psiholoških operacija u Fort Bragu, Severna Karolina. Promovisan je u pripadnika Panamske nacionalne grade 1967, a u čin poručnika je unapređen 1968. Tvrdi se da je bio vojničke zavere da se ukloni sa vlasti Arnulfo Arijas, mada po Norijegi, ni on ni njegov mentor Omar Torrijos nisu bili umešani. U borbi za vlast nakon koja je usledila, uključujući i neuspeli puč iz 1969, Norijega je podržavao Torihosa. Torijos ga je unapredio u čin potpukovnika i postavio za šefa vojne obaveštajne službe.

Omara Torihosa je na mestu komandanta Panamske nacionalne garde nasledio Florensio Flores Agilar. Njega je sledeće godine nasledio Ruben Dario Paredes, a Norijega je postao šef štaba. Paredes je podneo ostavku na to mesto kako bi se kandidovao za predsednika i imenovao Norijegu za svog naslednika.

Saradnja sa Cijom[uredi - уреди | uredi izvor]

Iako Norijega nije bio ugovorom povezan sa Cijom do 1967, Norijega je sarađivao sa njom od kraja 1950ih do 1989, a na njenom platnom spisku je bio do 5. februara 1988., kada je služba za borbu protiv trgovinu narkoticima podigla optužnice protiv njega.

Godine 1988. senatski podkomitet za terorizam, narkotike i međunarodne operacije zaključila da „saga o panamskom generalu Manuelu Antoniju Norijegi predstavlja jedan od najvećih spoljnopolitičkih promašaja za Sjedinjene Države. Tokom 1970ih i 1980ih, Norijega je uspevao da manipuliše američkom politikom prema svojoj zemlji, dok je u isto vreme vešto gomilao skoro apsolutnu vlast u Panami. Jasno je da je svaka agencija vlade SAD koja je bila povezana sa Norijegom zažmurila na njegovu korupciju i trgovinu drogom, iako je on postajao ključni igrač u korist kartela iz Medeljina (čiji je jedan član bio poznati kolumbijski narko bos Pablo Eskobar)“. Norijegi je bilo dozvoljeno „da uspostavi prvu narkokleptokratiju na ovoj hemisferi“.[1]

De fakto vladar Paname[uredi - уреди | uredi izvor]

Norijega je učvrstio svoj položaj de fakto vladara u avgustu 1983. kada je unapredio sebe u čin generala. Pružio je Sjedinjenim Državama nove povlastice, i, uprkos sporazumima o Panamskom kanalu, dozvolio je SAD da uspostave stanice za prisluškivanje u Panami. Pomagao je proameričke gerilce u Nikaragvi kao posrednik u slanju američkog nova i oružja po nekim tvrdnjama. Međutim, Norijega tvrdi da je njegov stav u tom periodu bio neutralan, pošto je dopuštao gerilcima sa obe strane slobodan prolaz kroz Panamu, pod uslovom da ne koriste Panamu kao bazu za vojne operacije.

Skupština Paname je imenovala Norijegu za „glavnog izvršnog oficira“ vlade, formalizujući stanje koje je postojalo već 6 godina.[2] U oktobru 1984. Norijega je dozvolio prve predsedniče izbore u poslednjih 16 godina. Kada su početni rezultati pokazivali da će bivši predsednik Arnulfo Arijas zabeležiti pobedu, Norijega je zaustavio prebrojavanje. Vlada je kasnije izdala saopštenje u kojem stoji da je kandidat Demokrastke revolucionarne partije Nikolas Ardito Bartleta Valarion osvojio tesnu većinu od 1.713 glasova. Nezavisne procene su govorile da bi Arijas pobedio sa razlikom od 50.000 glasova da su izbori sprovedeni regularno.[2]

Otprilike u isto vreme, Hugo Spadafora, jedan od najglasnijih kritičara Norijege koji je živeo u inostranstvu, je optužio Norijegu da je umešan u trgovinu drogom i da namerava da se vrati u Panamu da bi mu se suprotstavio. Spadafora je otet iz autobusa na kostarikanskoj granici. Kasnije je pronađeno njegovo obezglavljeno telo, sa znacima teškog mučenja, umotano u poštansku vreću. Njegova porodica i druge grupe su zatražili istragu ubistva, ali je Norijega odbio svaki pokušaj istrage. On je u vreme ubistva bio u Parizu, za koje je optiživan komandant pokrajine Čirikaj, Luis Kordoba. Snimljen je razgovor između Norijege (iz Pariza) i Kordobe:

  • Kordoba: „Imamo besnog psa“.
  • Norijega: „A šta neko radi sa psom koji ima besnilo?“[2]

Predsednik Paname Bartleta je u to vreme bio u poseti Njujorku. Jedan novinar mu je postavio pitanje o Spadaforinom ubistvu i on je obećao istragu. Nakon povratka u Panamu, pozvan je u štab panasske vojske i naređeno mu je da podnese ostavku. Kao prijatelj i bivši student Džordža Šulca, Bartletu su SAD smatrale nedodirljivim, a njegova ostavka je bila prekretnica u odnosima SAD i Norijege.[2]

Izbori 1989. godine[uredi - уреди | uredi izvor]

Izbore 1989. godine pratile su kontroverze. Koalicija predvođena Demokratskom revolucionarnom partijom je nominovala Karlosa Dukua, izdavača najstarijih novina u državi, „La Estrelja de Panama“. Većina ostalih partija se ujedilo oko Giljerma Endare, člana Arijasove Partija Panamaca, uz kandidate ua potpredsednika Rikarda Arijasa Kalderona i Giljerma Forma.[2]

Američka invazija Paname[uredi - уреди | uredi izvor]

SAD su uvele Panami ekonomske sankcije, a odnosi između američke vojske stacionirane u zoni Panamskog kanala i Norijeginih trupa su se pogoršali. Dana 15. decembra 1989. u skupštini Paname konstatovano je da su Sjedinjene Države i Panama u stanju rata. Norijega je kasnije tvrdio da ova izjava se odnosi na američke akcije protiv Paname i da ne predstavljaju objavu rata.[3] Američka vojska je nastavila da nesmetano vrši manevre i operacije kao što su operacija Peščana buva i operacija Purpurna oluja. Američko akcije su bile opravdavane sporazumom o Panamskom kanalu iz 1980. između Torihosa i Džimija Kartera, koji je garantovao američkim vojnicima slobodan prolaz u slučaju odbrane Panamskog kanala. Panama je ovo videla kao kršenje ugovora.

Sa druge strane, i Norijegine snage su zaustavljale američke vojnike i civile. Tri incidenta koja su se dogodila neposredno pred početak invazije je spomenuo američki predsednik Džordž Buš kao razloge za operaciju.[4] U incidenu koji se odigrao 16. decembra, četvoro američkih vojnika je zaustavljeno u gradu Panami. Američki sekretarijat odbrane je tvrdio da su vojnici bili nenaoružani i u civilnom vozilu i da su pokušali da pobegnu tek kada su njihovo vozilo opkolili civili i panamski vojnici. U tom incidentu je ubijeno jedan američki marinac.[5] Panamska vojska je tvrdila da su Američki vojnici bili naoružani i da su bili izviđačkoj misiji.

Američka invazija Paname je pokrenuta 20. decembra 1989. godine. Gubici na američkoj strani su bili 24 poginula vojnika i tri civila, dok broj panamskih gubitaka nije utvrđen. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je većinom od 75:20 uz 40 uzdržanih osudila invaziju kao kršenje međunarodnog prava.[6][7]

Norijega je pobegao tokom invazije i za njim je pokrenuta potera. Pretio je da će pokrenuti gerilski rat ako mu vatikanski nuncij ne pruži utočište. Otkriveno je da se Norijega sakrio u vatikansku ambasadu u Panami. Predao se 3. januara 1990.[8] Zadržan je kao ratni zarobljenik i kasnije je prebačen u Sjedinjene Države.

Suđenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Suđenje je održavno pred okružnim sudom u Majamiju. Norijea je osuđen po osam tačaka za trgovinu drogom, reketiranje i pranje novca.

Na suđenju Norijega je pokušao da se odbrani predstavljajući kriminalna dela za koje je optužen kao deo rada za Ciju. Vlada SAD nije dozvolila bilo kakvo obelodavanje razloga zašto su Sjedinjene Države plaćale Norijegu jer je ova informacija proglašena tajnom i njeno otkrivanje bi bilo protiv interesa SAD. Na preeliminarnom saslušanju, vlada je izjavila da je Norijega dobio 320.000 dolara od američke vojske i Cije, dok je Norijega insistirao da je „stvarna suma blizu 10.000.000 dolara i da bi mu bilo potrebno dozvoliti da otkrije zadatke koje je vršio za SAD“. Okružni sud je zauzeo stav da je informacija o sadržaju tajnih misija u kojima je Norijega učestvovao u zamenu za navodne isplate bilo irelevantno za njegovu odbranu. Sud je presudio da bi predstavljanje dokaza o Norijeginoj ulozi u Ciji „zbunilo porotu“.[9]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. . "Drugs, Law Enforcement and Foreign Policy" (PDF). United States Government Printing Office.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Koster, R.M.; Guillermo Sánchez (1990). In the Time of the Tyrants: Panama, 1968–1990. New York City: Norton. ISBN 978-0-393-02696-2. 
  3. Noriega, Manuel and Eisner, Peter. America's Prisoner—The Memoirs of Manuel Noriega. Random House, 1997.
  4. Federal News Service (21 Dec 1989). "Fighting in Panama: The President; A Transcript of Bush's Address on the Decision to Use Force in Panama". New York Times. http://query.nytimes.com/gst/fullpage.html?res=950DE4D8143FF932A15751C1A96F948260. 
  5. Huelfer, Evan A. (2000). "The Battle for Coco Solo Panama, 1989". Infantry Magazine. Archived from the original on 10. 7. 2012. 
  6. International Development Research Centre, "The Responsibility to Protect", December 2001, http://www.idrc.ca/openebooks/963-1/
  7. New York Times, "After Noriega: United Nations; Deal Is Reached at U.N. on Panama Seat as Invasion Is Condemned", December 1989, http://www.nytimes.com/1989/12/30/world/after-noriega-united-nations-deal-reached-un-panama-seat-invasion-condemned.html?pagewanted=1
  8. Operation Just Cause: Panama Office of the Chairman of the Joint Chiefs of Staff
  9. "United States Court of Appeals, Eleventh Circuit. Nos. 92-4687, 96-4471. UNITED STATES of America, Plaintiff-Appellee, v. Manuel Antonio NORIEGA, Defendant-Appellant.". 7. 7. 1997.. http://ftp.resource.org/courts.gov/c/F3/117/117.F3d.1206.92-4687.96-4471.html. pristupljeno 28. 4. 2010.. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Koster, R.M.; Guillermo Sánchez (1990). In the Time of the Tyrants: Panama, 1968–1990. New York City: Norton. ISBN 978-0-393-02696-2. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]