Манастир Свете Богородице Сићево

Поглед на манастирску цркву, са звоником у позадини

Манастир Свете Богородице Сићево, Манастир Сићево је средњевековни српски манастир из прве половине 17. века посвећен Богородичином Ваведењу. Манастир се налази у атару Сићева у оштини Нишка Бања на око 16 километара источно од Ниша према Пироту, у почетном делу Сићевачке клисуре у улици Владимира Милетића, испод „Големог камена“ Кусаче, на левој обали реке Нишаве.

Историјат

Првобитну цркву будућег манастира која се налазила ниже од данашње, непосредно уз леву обалу Нишаве подигао је почетком 14. века краљ Милутин. Турци су ову цркву често палили и разарали, па су је верници преместили на садашње, мање приступачно место прекривено густом шумом у подножју брда Кусаче.

„Легенда говори да је црква "прелетела" са једног на друго место“? Натпис изнад улаза у наос цркве потврђује да је сада постојећи храм подигнут из основа 1646. у време духовника попа Јована, када су га браћа Симон и Живко саградила преносећи на руке, камен по камен старе цркве. Црква је те године први пут животописана а иконописац је био извесни Веселин.

Турци су новоосновани манастир Сићево поново као и стару цркву више пута пустошили. Поп Петар га је обновио 1875. Ово је један од ретких манастира у Нишкој Епархији који је у целости сачуван упркос Турској окупацији.

Маснастир је за време Првог светског рата опет страдао. Последња већа обнова манастира урађена је 1921. захваљујући залагању Василија Рудановског, игумана Порфирија и братства. Стари иконостас је у целости спаљен, а постојећи су осликали руски мајстори 1928. о чему сведочи сачувани запис.

Архитектура и фреско-декорација

Манастирски комплекс састоји се из Богородичне цркве, звоника, два конака, манстирског гробља, велике трпезарије и осталих помоћних објекта.

По архитектонској замисли Богородична црква је једноставна грађевина правоугаоне основе, са олтаром, полукружном апсидом на источној и припратом на западњој страни. Засведена је полуобличастим сводом који је положен на бочне прислоњене лукове ослоњене на пиластре. Грађена је од грубо тесаног камена. Препокривена је кровом на две воде.

Унутрашњост манастирске цркве прекривена је фреско декорацијом. Фреско декорација је настала 1643. до 1644. Зидна декорација наоса и источног зида припрате једновремена је са ктиторскин натписом. Остала зидна платна припрате осликана су у 19. веку. У основи, фреско декорација Богородична црква, заснива се на сликарским традицијама Србије од 14. века па све до краја 16. века, као и на достигнућима поствизантијског сликарства са простора западне Бугарске и северне Грчке. Овакав еклектицизам карактеристичан је за сликарство 17. века века, а усклађивање елемената зависило је од уметникове способности и талента.

Фреско ансамбл може се поделити у четири зоне и у оквиру стандардног репертоара, обухвата и иконографски ређе представе, каква је Богородица типа Живоносни источник или детињи лик Андроника насликан уз св. Константина и Јелену.

• Прва зона фреско ансамбла припада уобичајени низ стојећих фигура,
• Друга зона резервисана је за слободна и, у медаљону, светитељска попрсја.
• Тређа зона обједињује одабране сцене из Великих Празника, Страдања Христових и Живота Богородице.
• У темену свода су Христове префигурације, док су на ободу представљени пророци.

Вредности овог архитректонски скромног, световног објекта допримосе фреске на унутрашњим зидним површинама наоса и припрате. Доминантно место у припрати зауизимају сцене Богородичиног акатиста и део Страшног суда на источном зиду. У наосу зидне декорације чине илустрације Великих празника и Христовог страдања. Светао и оскудан колирит сићевачког сликарства, надокнађен је коректним цртежом, који, иако наглашен, није наметљив

Добро очуване партије животописа су из руку вештог мајстора, који је са мање стручним помоћником, украсио зидове ове цркве у духу сликарства друге и треће деценије 17. века. Светао и колористички сведен и оскудан а у цртежу коректан, иако наглашен, и ненаметљив, овај живопис припада бољим сликарским остварењима свога доба.

Најпознатији мајстор који је осликао цркву припадао је радионици патријарха Пајсија, чији су мајстори били познати у српским областима по неспретности у цртежу и рустичности у колориту. Пресликавање појединих оштећених партија живописа и нови иконостас урадио је Василије Рудановски 1921.

У манастирској порти, уз спратни конак из 1880, звонару и стару чесму, недавно су дограђени и нови конаци и предпростор као заштита цркве и њених икона од кише и сунца. Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури и живопису доградњи цркве као и обнови старог конака изведени су 1994 до 1995 и 2007 до 2010. Манастир се налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја.

Живопис сићевачке припрате од посебног је значаја за историју сликарства Ниша. Са њим се успоставља веза између одлазећег зографског сликарства и наступајућег романтизма и реализма оличеног у делима Ђорђа Крстића за иконостас нишке Саборне цркве. Тај прелаз премошћава сликар сићевачке припрате, академизованим византијским фрескама. Од старог иконостаса из 19. века сачувана је икона Св. Тројице из 1879. Данашњи иконостас чини једноставна дрвена конструкција са иконама из прве половине 20. века, рад академског сликара Василија Рудановског.

Предања

Патријарх српски Гаврило (41. врховни поглавар Српске православне цркве) био је једно време искушеник у манастиру Сићево у коме се и замонашио 26. фебруара 1900, да би га сутрадан епископ нишки Никанор Ружичић рукоположио у чин јерођакона, а после седам дана у чин јеромонаха.

У капели се чува лепа, велика икона Крунисање Богородице из 19. века, коју су Руси донели из своје домовине. Ова икона је веома цењена од верника у околини јер јој се приписују чудотворна својства.

Поред цркве се налази извор, који је недавно обновљен и фрескама осликан захваљујући донацији нишких занатлија, чија хладна и питка вода по народном веровању има исцелитељску моћ.

Галерија

• widths="220px"
• 
  Конак Манастира Свете Богородице Сићево
• 
  Манастирска црква са конаком и звоником
• 
  Поглед на Сићево из манастирa

Извори

1. Јанићијевић Ј, Културна ризница Србије, Идеа, Београд, 2001.
2. Манастир Сићево
3. Ракоција М, Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури-историја и архитектура, Саопштења, XXIX/1997, Београд 1997, 163-171.
4. Ракоција М, Иконографске посебности Богородичине цркве сићевачког манастира, Зборник Народног музеја Ниш, Ниш 2001.
5. Ракоција М, Зидно сликарство Богородичине цркве сићевачког манастира, Саопштења, Зборник радова XXXII-XXXIII-2000-2001,Београд 2001, 149-179.
6. Ракоција М, Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури,Ниш 2007.

Спољашње везе

• Гугл сателитска мапа (travelingluck.com)
• Српска православна црква: Епархија нишка