Meticilin rezistentni stafilokokus aureus

Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice MRSA)
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
„MRSA” preusmjerava ovdje. Za ostala značenja, v. MRSA (razvrstavanje).

Meticilin rezistentni stafilokokus aureus, MRSA, multirezistentni stafilokokus aureus, oksacilin rezistentni stafilokokus aureus (ORSA) je posebna vrsta bakterije iz grupe stafilokoka (lat. Staphylococcus) [1] otporna na sve betalaktamske antibiotike (BLA), označena kao antibiotska rezistencija na meticilin [2].

Meticilin rezistentni stafilokokus aureus je nastao kao posledica nekritične i široke primene betalaktamskih antibiotika. Prva infekcija ovim sojem dovela je, do selekcije sojeva stafilokokus aureusa koji su postali rezistentni. Tako da posle određenog vremena ovi antibiotici više na njih nisu delovali. Prvi meticilin rezistentni soj pojavo se u bolničkom okruženju 1961. u Engleskoj, samo dve godine posle uvođenja meticilina upotrebu. Otuda i potiče akronim MRSA, za meticilin rezistentni stafilokokus aureus. Za utvrđivanje ovog tipa rezistencije više ne koristi meticilin, jer je za testiranje osetljivosti stafilokokusa aureusa, pogodniji oksacilin, uz čiju pomoć se lakše otkrivaju heterorezistentni sojevi. Tako je često u upotrebi pored naziva MRSA i naziv oksacilin rezistentni stafilokokus aureus (ORSA).[3]

Meticilin rezistentni stafilokokus aureus izaziva vanbolničke i bolničke infekcije kod ljudi oslabljenog imuniteta. Na ovu bakteriju deluje sve manji broj antibiotika, tako da se u terapiji o tome mora voditi računa.

Pacijenti sa ovom bakterijom obavezno podležu lečenju antibioticima prema biogramu-antibiogramu i izolaciji od drugih bolesnika kako bi se na taj način sprečilo dalje širenje ovog soja bakterija unutar bolnice.[4]

Rastuća rezistencija stafilokokus aureus na antibiotike predstavlja veliki problem za lekara kliničara u svakodnevnoj praksi, a posebno u slučaju teških infekcija koje ugrožavaju život bolesnika (sepsa, meningitis). Ona je, takođe, pretnja čitavoj ljudskoj zajednici jer se, sve češće, izveštava i o vanbolničkim sojevima stafilokokus aureus rezistentnim na antibiotike [5].

Istorijat[uredi | uredi kod]

Ranih sedamdesetih godina 20. veka, lekari su bili prisiljeni da napuste svoje dotadašnje verovanje po kome se sve bakterijske infekcije mogu izlečiti upotrebom efikasnih antimikrobnih lekova [6]. A sve je počelo pojavom multiple rezistencije na antibiotike od strane patogena kao što su Stafilokokus aureus (MRSA), Streptokokus pneumonije, Pseudomonas aeruginoza i Mikobakterijum tuberkuloze. Poznato je da je penicilin davno izgubio primat u lečenju stafilokoknih infekcija. Sposobnost stvaranja inducibilnog enzima penicilinaze koji razgrađuje beta laktamski prsten penicilina, širila se ogromnom brzinom među članovima roda Stafilokokusa, pa je danas procenat penicilin osetljivih stafilokoka veoma mali [7]

Na ovu pojavu uticao je razvoj i povećanje broja bakterijskih vrsta rezistentnih na antibiotike koja se zasnivala na većem broju faktora u koje spadaju; široka rasprostranjenost i ponekad nepravilno korišćenje antibiotika, široka primena ovih agenasa kao faktora rasta u stočnoj hrani i povećanje kako regionalnih tako i međunarodnih putovanja, što je olakšalo prelaz bakterija rezistentnih na antibiotike preko geografskih barijera [8][9][10].

MRSA se prvi put pojavila kao klinički relevantan humani patogen pre više od četri decenije.[11] Agresivnost bakterije prvi put je otkrivena u bolnicama i drugim zdravstvenim ustanovama kod „ugroženih osoba“, koje su bile često izložene selektivnoj primeni intenzivne antimikrobne terapije, i čestim invazivnim procedurama (što je dodatno kompromitovalo odbrambene snage domaćina) i stvaralo povoljan ambijent za njeno širenje.

MRSA je postepeno sve više postajala važan izvor problema u zdravstvenoj zaštiti, povezan sa infekcijama krvnog sistema, disajnog sistema (sa pridruženim pneumonijama) i sve češćim hirurškim infekcijama postoperativnih rana. Uprkos usvajanju niza preventivnih mera za njeno širenje, učestalost MRSA infekcija u većini bolnica je stalno rasla u poslednjih dvadeset godina.[12]

Meticilin, je bio prvi polusintetski antibiotik iz grupe penicilina otporan na penicilinazu, koji je uveden u upotrebu 1959. sa ciljem da „napadne“ sojeve stafilokoknih bakterija otporne na penicilin. Ali, samo dve godine kasnije (1961), pojavili su se sojevi otpornih bakterija na novouvedeni lek. Ova pretnja, bila je MRSA, koja je prvo uzela maha u Evropi pre nego što se pojavila i u bolnicama u SAD.

Ranih 1980-ih, više od sto američkih bolnice izvestilo je da je MRSA infekcija; dostigla razmere epidemije, u Hjustonu, Portland (u dve bolnice), Džeksonu itd. Univerzitetska bolnica u Virdžiniji imala je svoj prvi MRSA slučaj u 1978. Ali, u roku od dve godine, zaraza je zahvatila skoro polovinu bolnice - šokantno nagoveštavajući da će se sa širenjem infekcijom suočiti i druge bolnice u decenijama koje dolaze. Vrlo brzo, lekari su spoznali opasnosti eksplozivnih epidemija u kojima se MRSA infekcija bukvalno širila iz bolničkog kreveta u krevet [13].

Nažalost sve masovniju pojavu MRSA infekcije mnoge bolnice su ignorisale decenijama, (navodi dr Vilijam Džarvis, koji je penzionisan 2003 kao direktor Centara za kontrolu i prevenciju bolesti u SAD).

MRSA je zato decenijama unazad izazivala sve više bolnih i teško lečiveih lezije kože koje su potom prelazile u krv. Zbog toga se i oko jedan odsto infekcija završavalo smrtnim ishodom. Niko danas ne zna koliko ljudi nosi ovu klicu na svojoj koži. Nacionalni, medicinski istraživači su procenili da je to 1 ili 2 odsto opšte populacije, dok je skrining sproveden u Vašingtonskim bolnicama otkrio znatno viši nivo - i do 11 odsto [14].

Novi izveštaji o izolatima stafilokokusa aureusa koji poseduju itermedijernu ili potpunu rezistenciju na samo na meticilin već sve više pokazuju razistneciju i na vankomicin najavljuju novu antibiotsku eru u kojoj efikasni baktericidni antibiotici više neće biti dostupni [15][16].

Epidemiologija[uredi | uredi kod]

Incidenca MRSA u ljudskim uzorcima krvi u zemljama koje su učestvovale u istraživanju 2008.

Udeo infekcija uzrokovanih meticilin rezistentnim stafilokokus aureusom (MRSA) stalno raste, kako kod bolesnika koji se nalaze na bolničkom lečenju tako i kod ambulantno lečenih bolesnika. Danas je MRSA jedan od najčešćih uzročnika bakterijskih infekcija, koja uzrokuje 40 do 70% stafilokoknih infekcija u jedinicama intenzivne nege. MRSA pored toga što dovode do produženog lečenja u bolnici i uvećava bolničke troškove, ima sve veći udeo u smrtnosti bolesnika (koja je > 1 %) [17][18]. Broj smrtnih slučajeva, prema podacima iz 2005, u SAD je značajno narastao sa 11.000 na 17.000 godišnje [19]. Kancelarija za Nacionalni statistiku Velike Britanijije objavila je da je 2005. u Velsu i Engleskoj bilo 1629 smrtnih slučajeva uzrokovanih meticilin rezistentnim stafilokokus aureusom (MRSA), što ukazuje na upola nižu stopu smrtnosti nego u SAD [20].

U SAD značajno raste broj MRSA infekcija. Prema izveštaju američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, učestalost infekcija u SAD udvostručila se u 2005 u odnosu na 1999 (sa 127.000 na 278.000 pacijenata) [19] .

U srednjoj Evropi u periodu od 1990. do 1995. prevalenca oksacilin rezistentnih stafilokoka porasla je sa 1,7% koliko je iznosila 1990, na 12,9% 1995, dok je kod koagulaza negativnih stafilokoka (KNS) porasla sa 15,8% na 55,8% sa daljim trendom porasta procenta rezistentnih izolata [21].

Istraživanja sprovedena u 25 bolnica u više Evropskih zemalja, u period od aprila 1997. do februara 1999e ukazala su da je najveća zastupljenost MRSA infekcije bila u Portugalu 54% i Italiji 43-58%, dok je najniža bila u Švajcarskoj i Holandiji (2%). Iistraživanja u ovoj studiji takođe su pokazala da je MRSA najčešće izolovan iz materijala bolesnika koji su lečeni na odeljenjima intenzivne nege, 38%, a najređe kod bolesnika sa internih klinika, 22%.

MRSA je zastupljen među uzročnicima nozokomijalne pneumonije sa 34%, kod mokraćnih infekcija sa 28,3%, hemokultura 23,8% i infekcija kože i mekog tkiva sa 22,4% [22].

Slično istraživanje sprovedeno je i u periodu od 2000. do 2002. u 26 zemalja Evrope obuhvativši tom prilikom podatke iz 495 ​​bolnica. Dobijeni rezultati pokazali su da se zastupljenost MRSA u infekcije razlikuje u pojedinim zemljama, s tim da je u istočnim delovima Evrope ona viša. U Grčkoj je zastupljenost MRSA iznosila 44,4%, na Malti 43,8%, u Ujedinjenom Kraljevstvu 41,5%, Irskoj 41,2%, Italiji 40,09%, Izraelu 38,4%, Hrvatskoj 36,7%, Portugaliji 34,7%, Bugarskoj 33,9%, Francuskoj 33,1%, Španiji 24,8%, Belgiji 23,6%, Luksemburgu 19,2%, Sloveniji 18,4%, Poljskoj 17,7%, Nemačkoj 13,8%, Slovačkoj 10,5%, Austriji 8,8%, Mađarskoj 7,1%, Češkoj 5,9%, Finskoj 1,0%, Estoniji 0,9%, Švedskoj 0,8%, Danskoj 0,6%, Holandiji 0,6% i Islandu 0,5%. Prosečna zastupljenost MRSA infekcije za Evropu u tom periodu iznosila je 20,2% [23].

Podaci o prevalenci MRSA-izolata (vidi tabelu) razlikuju se u raznim delovima sveta kao i među bolnicama i iznose od 0,6% u Norveškoj do 66,8% u Japanu.

Prevalenca MRSA-izolata iz hemokultura
Država Norveška Hrvatska Rumunija Sjedinjene Države Japan
Procenat MRSA iz krvi
0,6
37,6
61,4
25,3
66,8

I u Evropi postoji krajnja raznovrsnost u zastupljenosti MRSA. Najveća prevalenca MRSA izolata je na jugu i delimično na zapadu Evrope (Grčka, Bugarska, Irska, Portugal), a najmanja na severu (Danska, Švedska, Holandija) [24]. I u drugim zemljama zabeležene su varijacije među bolnicama: najviše u Nemačkoj, najmanje u Sloveniji [24][25]

U našem regionu, udeo izolata u period od 2000. do 2002. na Klinikama za hirurgiju i nefrologiju iznosio je za izolate MRSA infekcije 60,95%, a za izolate MRKNS 72,05%, što je približno rezultatima dobijenim u Portugaliji, Italiji i Španiji u istom periodu [26].

U Srbiji u različitim bolničkim centrima, različita je zastupljenost MRSA izolata. Prema podacima iz 2005. u Kliničkom centru Srbije u Beogradu, MRSA bio je prisutan u 81% kliničkih izolata, na Ortopedskoj klinici na Banjici u Beogradu iz rana je izolovano 41% MRSA, a u Kliničkom centru u Nišu i Kliničkom centru u Kragujevcu učestalost MRSA izolata bila je 55% i 44% [26] Prisutnost jako visokog procenat meticilin rezistentnih izolata Stafilokokusa aureusa i koagulaza negativnih stafilokoka u Srbiji, koji od 2003. neprestano raste, navodi na zaključak da zdravstvena služba Srbije mora preduzeti dodatno angažovanje koje će dovesti do smanjenja veoma visoke zastupljenosti ovih infekcija [6].

Rizične grupe[uredi | uredi kod]

  • Ljudi sa slabim imunskim sistemom (ljudi koji žive sa HIV/AIDS-om, lupusom, rakom), primaoci organa nakon transplantacije, teški astmatičari, itd)
  • Dijabetičari.[27]
  • Intravenski korisnici droge.[28]
  • Korisnici hinolonskih antibiotika.[29]
  • Mala deca i osobe u poznijim godina
  • Studenti koji žive u studentskim domovima.[28]
  • Ljudi koji borave (bolesnici) ili zapošljeni u zdravstvenoj ustanovi koji duži vremenski period provode u njima.[28]
  • Ljudi koji provode vreme u priobalnim vodama, gde je MRSA prisutan, kao što su neke plaže u Floridi i zapadnoj obali Sjedinjenih Američkih Država.[30][31]
  • Ljudi koji provode vreme u zatvorenom prostoru sa drugim ljudima, uključujući; beskućnike u neadekvatnim skloništima, zatvorenici u zatvorima, vojni regruti u toku osnovne obuke,[32] i pojedinci koji provode dosta vremena u teretanani .
  • Autohtoni narodi, uključujući indijanace, starosedeoce Aljaske i starosedioci australije.[33]
  • Veterinari, osobe zapošljene na pretovaru stoke i vlasnici kućnih ljubimaca.[33]

Putevi prenošenje MRSA[uredi | uredi kod]

Meticilin rezistentan stafilokokus aureus (MRSA) je veoma često prisutan u koži (pazusi, prepone), kao i sluzokoži nosa mnogih zdravih osoba, ili kao prolazna flora u crevima i kožnim infekcijama u vidu rana, bubuljica ili čireva. Najmanje kod jedne, od četiri zdrave osobe (ili u 25-30% slučajeva), MRSA živi na koži ili u nosnim šupljinama, ali ne izaziva nikakve probleme ili infekcije.[34] Ako se stafilokokna bakterija unese u telo zdrave osobe, ona može da izazove infekciju; koja može biti lokalna i manje izražena (na primer, bubuljica), ili ozbiljna (uključujući promene na srcu, plućima, u krvi ili na kostima). Ozbiljne infekcije stafilokokama su češći kod osoba sa oslabljenim imunskim sistemom [35].

Najmanje dve na svakih sto osoba poseduje neotpornost na stafilokoke rezistentnim na antibiotike. Biti neotporan znači da antibiotik nije u stanju da leči i izleče infekciju sa ovom vrstom bakterija. Ovo posebno uključuje osobe u bolnicama na dugotrajnom lečenju kao i osobe na dijalizi bubrega ili lečenju raka. MRSA se prenosi dodirom ili u kontaktu sa MRSA kontaminiranom osobom bilo da je ona bolesnik ili potpuno zdrava osoba (kliconoša) [36].

MRSA infekcija se može javiti kod bilo koje osobe bez obzira na pol, rasu ili uzrasta ako je izložene povećanom rizuku od zaražavanja [37]:

  • neposrednim (fizičkim) kontaktom sa kožnim ili drugim promana osobe koja ima stafilokoknu infekciju.
  • dodirivanjem predmeta i površina na kojima je prisutna MRSA u uvećanom broju. Ovo mogu biti predmeti svakodnevne upotrebe, bolnička oprema i instrumenti, igle za tetovažu, sredstva javnog prevoza, sportski rekviziti i drugi predmeti i oprema
  • preko ogrebotina, i rana na koži, koje su ulazna vrata za kontaminaciju MRSA infekcijom
  • boravkom u objektima gde ima dosta ljudi, u školama, zdravstvenim ustanovama, vojnim bazama, domovima za starije ljude, obdaništima ili zatvorima.
  • nakon mnogobrojnih fizičkih kontakta, za vreme masovnih okupljanja
  • u toku rada u zdravstvenim ustanovama, mikrobiološkim laboratorijama, na poljoprivrednim dobrima itd.
  • u uslovim loše lične i kolektivne higijene
  • u ratnim uslovima, nakon zemljotresa i drugih masovnih katastrofa, praćenih velikim okupljanjem i migracijom stanovništa
  • postoperativne infekcije hirurških rana, opekotine, infekcije dojki nakon porođaja itd.

Etiologija[uredi | uredi kod]

Stafilokokusa aureus rezistentan na meticilin dugi niz godina povezuje sa boravkom u bolnici, domovima za starije i nemoćne i sličnim institucijama i tek se od devedesetih godina pojavljuje pojam „vanbolnička MRSA“, s nizom karakteristika koje ga razlikuju od ranije poznatih, bolničkih MRSA. Zato danas medicinska struka razlikuje dva tipa meticilin rezistentnog stafilokokusa aureusa [38];

Bolnički „HA-MRSA“ tip

Ovaj tip MRSA otkriven je u bolnicama i zato nosi naziv „HA-MRSA“ (engl. hospital-acquired or health care–associated MRSA). Bolnički MRSA su uglavnom multirezistentni pa je izbor antibiotika za lečenje infekcija izazvanim bolničkim MRSA sužen na vankomicin i linezolid, uglavnom izazivaju teže infekcije kod bolesnika koji su na neki način predisponirani: oslabljenim imunskim sistemom, dugotrajnim bolničkim lečenjem, dugotrajnom primenom antimikrobnih lekova, progresijom osnovne bolesti i slično. Infekciji MRSA sojevima u bolničkim uslovima obično prethodi kolonizacija različitog trajanja. Svega nekoliko epidemijskih MRSA-klonova je odgovorno za veliki procenat infekcija izazvanih ovim uzročnikom.

Vanbolnički „CA-MRSA“ tip

Ovaj tip MRSA, je poznat kao vanbolnički tip ili „CA-MRSA“ (engl. community-associated MRSA). Vanbolnički MRSA se epidemiološki, fenotipski i genotipski razlikuju od bolničkih MRSA. Zajedničko svim izveštajima o infekcijama koje uzrokuju vanbolnički MRSA su: nepovezanost sa rizičnim faktorima koji su prisutni u bolesnika inficiranih MRSA-sojevima poreklom iz bolnice; nisu rezistentni na nebetalaktamske antibiotike; češće se javljaju u beskućnika, siromašnih, zatvorenika i sportista. Poseban značaj tih sojeva je u tome što su virulentniji od bolničkih MRSA, i brže se šire među bolesnicima zbog bržeg prilagođavanja na domaćina. Vanbolnički MRSA javljaju se u značajno mlađoj starosnoj grupi nego bolnički. Infekcije koje vanbolnički MRSA izaziva obično su teške kožne infekcije (celulitis, nekrotizirajući fasciitis) i nekrotizirajuće pneumonije.

Oba tipa meticilin rezistentnog stafilokokusa aureusa imaju isti mehanizam rezistencije na antibiotike, a to je promena ciljnog mesta delovanja antibiotika. Poseduju takozvanu heterorezistenciju što znači da svi MRSA sojevi imaju gen za rezistenciju na hromozomu, ali neke bakterije iz pojedinih sojeva jesu, a neke nisu rezistentne.

Razlike između HA-MRSA i CA-MRSA infekcija
Tip infekcije HA-MRSA CA-MRSA
Zaraženi stariji, bolnički lečeni mladi, zdravi
Područje infekcije krvotok, pluća, područja koja su operisana (sistemski) koža i meka tkiva (lokalno)
Rezistencija mec I, II, III-gen mec IV-gen
Dodatni faktori rezistencije Rezistencija na niz antibiotika Penton-Valentine leukocidin (PVL)

Između MRSA sojeva bolničkog i vanbolničkog porekla osim sličnosti ima i mnogo razlika: razlikuju se epidemiološki, klinički, po faktorima virulencije, po učestalosti javljanja [39][40][41]. U odnosu na bolničke, vanbolnički izolati Stafilokokusa aureusa rezistentnih na meticilin, još uvek je, značajno manje, mada ima predviđanja da će se ta razlika u budućnosti smanjiti [42]. Zastupljenost vanbolničkih MRSA u evropskim zemljama je, uglavnom niska (1,5-9%), a podaci su dobijeni ispitivanjem nazalnog kliconoštvo među zdravom populacijom (deca, vojnici, zdravi odrasli koji u poslednjih 12 meseci nisu imali kontakta sa bolničkom sredinom) [43][44].

Prema podacima iz Srbije, vanbolnička MRSA zastupljen je sa 17,7%, u različitom materijalu iz hirurških, pedijatrijskih, ORL, oftalmoloških i dermatoloških ambulanti [3].

Mehanizmi[uredi | uredi kod]

Dva glavna mehanizma koja dovode do rezistencije stafilokokus aureusa na beta-laktamske antibiotike su:

  • Produkcija dodatnog penicilin-vezujućeg proteina PBP2a, koji je kodiran hromozomskim mecA genom, i nastavlja svoju funkciju u izgradnji ćelijskog zida bakterije i kada drugi penicilin vezujući proteini PBP1, 2 i 3 budu inaktivirani antibiotikom i produkcija inducibilnog enzima beta-laktamaze koja razgrađuje beta-laktamski prsten i inaktivira antibiotik [2].
  • Ređe zastupljeni mehanizmi rezistencije na stafilokokus aureus su modifikacija penicilin-vezujućih proteina PBP1, 2, i 4 što dovodi do smanjenog afiniteta za BLA i hiperprodukcija beta-laktamaza koja je odgovorna za graničnu rezistenciju stafilokoka na meticilin (borderline-resistant Staphylococcus aureus – BORSA) [45]. Ovi BORSA sojevi karakterišu se vrednostima minimalne inhibitorne koncentracije (MIK) za oksacilin 4-8 µg/ml i odsustvom mecA gena. Često se lažno proglašavaju meticilin rezistentnim stafilokokama ili čak meticilin senzitivnim [45]
Dijagram prikazuje antibiotsku rezistenciju promenom ciljnog mesta antibiotika, po uzoru na rezistenciju MRSA prema penicilinu. Beta-laktamski antibiotici trajno inaktiviraju PBP enzime koji su neophodni za život bakterija trajno se vezujući za njihova aktivna mesta. Neki oblici MRSA, međutim, postoji i PBP koji neće dozvoliti da se antibiotik veže za njegovo aktivno mesto.

Dijagnostika[uredi | uredi kod]

Miler Hinton agar pokazuje otpornu MRSA na oksacilinski disk

U dijagnostici MRSA ključnu ulogu imaju mikrobiološke laboratorije i druge referentne laboratorije osposobljene za brzu identifikovanje pojave MRSA, primenom savremenih i brzih tehnika za identifikaciju i karakterizaciju MRSA.[46]

Uprkos tome, bakterija generalno moraju biti gajena u krvi, urinu, sputumu, ili drugim tečnim kulturama iz telesnih tečnosti, u laboratorijiskim uslovima i u dovoljnim količinama potrebnim za dokazivanje u testovima.

Kako shodno tome, ne postoji brz i jednostavan metod za dijagnozu MRSA, početna terapija se najčešće zasniva na osnovu sumnje od strane lekara koji leči obolelog, kako svako kašnjenje u lečenju ove vrste infekcije nebi imalo fatalne posledice.

Tehnike dijagnostike MRSA sve više uključuju i primenu PCR-u realnom vremenu[n 1] ili primenu kvantitativnog PCR, u kliničkim laboratorijama za brzu detekciju i identifikaciju MRSA sojeva, umnožavanjem njihovog molekula DNK.[47][48][49]

Još jedan značajan laboratorijski test za dijagnozu MRSA je test brze aglutinacije lateks čestica ili lateks test, koji detektuje PBP2a protein. Protein PBP2a je varijanta penicilin vezujućeg proteina koji daje sposobnost S. aureusu da bude otporan na oksacilin.[50]

Novine u istraživanjima[uredi | uredi kod]

Na osnovu nedavno objavljen studija farmaceutskog koncerna AstraZeneka, ova farmaceutska kuća je na tržište izbacila antibiotik ceftarolinfosamil, pod imenom Zinforo® koji se pokazao uspešnim u lečenju MRSA. Iako ovaj antibiotik spada u grupu cefalosporina, on je pokazao delotvornost i protiv stafilokokus aureusa. Prema izjavi Ernsta Molitora primarijusa na Institutu za medicinsku mikrobiologiju, imunologiju i parazitologiju Univerzitetske klinike u Bonu ovaj antibiotik je pokazo zadovoljavajuće rezultate i da: „treba očekivati da će ovaj on imati manje neželjenih posledica od nekih drugih alternativnih lekova“.[51]

Otkrićem ovog leka i dalje problem rezistentnih bakterija nije rešen, jer bakterije poseduju izuetno veliku sposobnost preživljavanja, jer se brzo razmnožavaju i veoma brzo prilagođavaju novim životnim uslovima. Što se bakterije češće sreću sa lekovima koji ih uništavaju, veća je verovatnoća da neće uspeti da razviju odgovarajuće odbrambene mehanizme za sopstveni spas od takvih lekova.

Mere prevencije[uredi | uredi kod]

Izolacija kliconoša[uredi | uredi kod]

Rizik od prenošenja MRSA sa kliconoša na zdrave osobe van zdravstvenih ustanova je mali. MRSA kliconoštvo obično je prolazno. Međutim, neki osobe mogu imati MRSA u nosu i na rukama (kontaktni dermatitisili ekcem) i mogu predstavljati primarni rezervoar. Takođe, osobe koje su dugo boravile u bolnici, ili su lečene antibioticima, bolesnici na dijalizi, kao i hirurški bolesnici i, uopšte, imuno-kompromitovani, podložniji su infekciji.[52][53]

Najbolji način prevencije zaražavanja MRSA infekcijom je da se izbegava direktan kontakt sa kožom, izlučevinama, odećom ili bilo kojim predmetima koji dolaze u kontakt; bilo sa pacijentima zaraženim MRSA-om ili direktno sa meticilin rezistentni stafilokokusom aureusom. To često nije moguće, jer MRSA-om zaraženi pojedinci ili prenocioci MRSA infekcije nisu odmah kao takvi identifikovani.

Zdravi nosioci stafilokoka, posebno oni koji učestvuju u proizvodnji i distribuciji hrane, moraju se udaljiti sa posla i lečiti dok se ne obeskliče. Ipak, dešava se da posle lokalne primene antibiotika MRSA perzistira ili se naseljava na neko drugo mesto, ili se u toku lečenja može razviti rezistencija na, prethodno, osetljivi agens.

Dokle god zaražena osoba na sebi ima održivu infekciju MRSA-om, u/ili na telu, ona se smatra infektivno (zaraznom) za svoju okolinu.

Lična higijena[uredi | uredi kod]

Najsigurnije i najjednostavnija ali i najefikasnije mere za sprečavanje širenja MRSA su, počev od održavanja lične higijene (posebno ruku) do higijene radnog mesta, porodičnog domaćinstva. Zato je prvi korak u prevenciji MRSA pravilna i redovna higijena, a pre svega ruku:

Obavezno pranje ruku

  • pre pripremanja hrane, jela ili pića
  • pre i posle dodirivanja očiju, nosa, usta, genitalije, rana, akni, lišajeva, ili osipa''
  • pre i posle promene zavoja
  • pre i posle pušenja
  • pre i posle duvanja na nos, kijanja i kašljanja
  • nakon izmokravanja, velike nužde ili kontakta sa telesneim tečnostima (mokraća, stoloca, iscedak iz nosa, ispljuvak, krv, vaginalni sekret) Ovvo uključuje i kontakt sa zaprljanom posteljinom sa telesnim tečnostima
  • nakon čišćenja kupatila, promene vaša i posteljina, i pranja veša
  • nakon dodirivanja stvari drugih ljudi, kao što su telefoni, kvake, ili kolica

Dezinfekcija površina antisepticima

Antiseptici su idealno rešenje u vidu rastvora ili antiseptičkih maramica i dostupni su u većini prodavnica sa sredstvima za održavanje higijene ruku i čistoće površina koje mogu biti kontaminirane MRSA-om.

Antiseptike treba korisne kod kuće, na radnom mestu u teretanama, javnim toaletima ili skoro na svakom javnom mestu.

Napomene[uredi | uredi kod]

  1. ↑ Lančana reakcija polimeraza u realnom vremenu ili polimerazna lančana reakcija

Izvori[uredi | uredi kod]

  1. ↑ Vukadinović MV, Presečki Stanko S. Stafilokoki. U: Kalenić S, Mlinarić-Missoni E i suradnici (ur.). Medicinska bakteriologija i mikologija. Zagreb: MERKUR ABD, 2005; 161-168.
  2. ↑ 2,0 2,1 Lowy FD. Antimicrobial resistance: the example of Staphylococcus aureus. J Clin Invest 2003; 111(9): 1265−73.
  3. ↑ 3,0 3,1 Petrović Jeremić Lj, et al. Mehanizmi rezistencije Staphylococcus aureusa na meticilin. Vojnosanit Pregl 2008; 65(5): 377–382. UDC: 579.862.4:[615.015.8:615.33, Pristupljeno 12. 4. 2013.
  4. ↑ Pelemiš M. Evolution of bacterial resistance. Acta Infectologica Yugoslavica. 2003; Suppl 23–43.
  5. ↑ Chambers HF. Methicillin resistance in staphylococci: molecular and biochemical basis and clinical implications. Clin Microbiol Rev 1997; 10(4): 781−91.
  6. ↑ 6,0 6,1 Jovan Orlović, Marina Dinić i Branislava Kocić, Zastupljenost meticilin rezistentnih stafilokoka izolovanih iz bolesničkog materijala. Acta Medica Medianae 2008,Vol.47 Originalan rad Arhivirano 2013-09-03 na Wayback Machine-u
  7. ↑ Lowy FD. Antimicrobial resistance: the example of Staphylococcus aureus. J Clin Invest 2003; 111(9): 1265−73
  8. ↑ Cohen ML. Epidemiology of drug resistance: implications for a post-antimicrobial era. Science 1992; 257:1050-5.
  9. ↑ Tomasz A. Multiple-antibiotic-resistant pathogenic bacteria. A report on the Rockefeller University Workshop. N. Engl. J. Med. 1994; 330:1247-1251.
  10. ↑ Swartz MN. Use of antimicrobial agents and drug resistance. N. Engl. J. Med. 1997; 337:491-2.
  11. ↑ Jevons MP. "Celbenin"-resistant staphylococci. BMJ 1961;1:124-5.
  12. ↑ Klein E, Smith DL, Laxminarayan R. Hospitalizations and deaths caused by methicillin-resistantStaphylococcus aureus, United States, 1999-2005. Emerg Infect Dis 2007;13:1840-6.
  13. ↑ (en) Michael J. Berens and Ken Armstrong, MRSA's toll climbs, but hospital is slow to change The Seattle Times,(2008)
  14. ↑ Michael J. Berens and Ken Armstrong, How our hospitals unleashed a MRSA epidemic The Seattle Times (2008)
  15. ↑ Hiramatsu K. Methicillin-resistant Staphylococcus aureus clinical strain with reduced vancomycin susceptibility. J. Antimicrob. Chemother. 1997;40: 135-6.
  16. ↑ Staphylococcus aureus resistant to vancomycin. United States, MMWR. 2002;51:565-7.
  17. ↑ Cosgrove S.E. Comparison of mortality associated with methicillin-resistant and methicillin-susceptible Staphylococcus aureus bacteremia: a metaanalysis. Clin. Infect. Dis. 2003;36:53-9.
  18. ↑ Hafner MKD and the Study Group Bacterial Resistance of the Paul-Erlich-Society for Chemoterapy. Drug resistance among clinical isolates of frequently encounted bacterial species in central Europe during 1975-1995. Infection. 1999; 27:(Suppl 2):S 2-8
  19. ↑ 19,0 19,1 „Hospitalizations and Deaths Caused by Methicillin-Resistant Staphylococcus aureus, United States, 1999–2005”. Emerg Infect Dis 13 (12): 1840–6. 2007. 
  20. ↑ UK Office for National Statistics Online (February 22, 2007), "MRSA Deaths continue to rise in 2005"
  21. ↑ Fluit AC, Wielders CLC, Schmitz FJ. Epidemiology and Susceptibility of 3,051 Staphylococcus aureus Isolates from 25 University Hospitals Participating in the European SENTRY. J. Clin. Microbiol. 2001; 39(10):3727-32
  22. ↑ Fang H. and Hedin G. Use of the Cefoxitin-Based Selective Broth for Improved Detection of Methicillin- Resistant Staphylococcus aureus. J. Clin. Microbiol. 2006;44(2):592-4.
  23. ↑ . Tiemersa EW, Bronzwaer SLAM, Nen OL, Degener JE, Shrijnemakers P, Bruinsma N et al. for European Antimicrobial Resistance Surveillance System. Participants. Methicillin-resistant Staphylococcus aureus in Europe, 1999-2002. Emerging Infectious Diseases. 2004;10:(9).
  24. ↑ 24,0 24,1 Tiemersma EW, Bronzwaer SL, Lyytikäinen O, Degener JE, Schrijnemakers P, Bruinsma N, et al. Methicillin-resistant Staphylococcus aureus in Europe, 1999−2002. Emerg Infect Dis 2004;10(9): 1627−34.
  25. ↑ Matynia B, Młodzinska E, Hryniewicz W. Antimicrobial susceptibility patterns of Staphylococcus aureus in Poland obtained bythe National Quality Assurance Programme. Clin MicrobiolInfect 2005; 11(5): 379−85.
  26. ↑ 26,0 26,1 Mirović V, Tomanović B, Kocić B, Jovanović B, Brusić J, Ninković V. The problem of MRSA in Serbia. Proceeding of the National Workshop an antibiotic susceptability testing; 2006, October 23–24, Belgrade. (Serbian)
  27. ↑ Lipsky et al (2010). "Skin and soft tissue infections in hospitalised patients with diabetes: culture isolates and risk factors associated with mortality, length of stay and cost". Diabetologia.
  28. ↑ 28,0 28,1 28,2 "MRSA Infections: People at Risk of Acquiring MRSA Infections". Centers for Disease Control and Prevention. 9 August 2010., Pristupljeno 13. 5. 2012.
  29. ↑ Tacconelli, E.; De Angelis, G.; Cataldo, MA.; Pozzi, E.; Cauda, R. (Jan 2008). "Does antibiotic exposure increase the risk of methicillin-resistant Staphylococcus aureus (MRSA) isolation? A systematic review and meta-analysis.". J Antimicrob Chemother 61 (1): 26–38. DOI:10.1093/jac/dkm416. PMID 17986491.
  30. ↑ Reuters (2009-02-16). "Study: Beachgoers More Likely to Catch MRSA". FoxNews.com.
  31. ↑ Marilynn Marchione (2009-09-12). "Dangerous staph germs found at West Coast beaches". AP.
  32. ↑ Zinderman, C.; Conner, B.; Malakooti, M.; LaMar, J.; Armstrong, A.; Bohnker, A. (May 2004). "Community-Acquired Methicillin-Resistant Staphylococcus aureus Among Military Recruits". Emerging Infectious Diseases.
  33. ↑ 33,0 33,1 David, Micheal Z. and Daum, Robert S. (2010). Community-Associated Methicillin-Resistant Staphylococcus aureus: Epidemiology and Clinical Consequences of an Emerging Epidemic. 23. American Society for Microbiology. pp. 616–687.
  34. ↑ (en) Definition of MRSA, Centers for Disease Control and Prevention, USA Arhivirano 2012-10-13 na Wayback Machine-u, Pristupljeno 12. 4. 2013.
  35. ↑ Centers for Disease Control and Prevention. Methicillin-resistant Staphylococcus aureus (MRSA) infections. Accessed April 17, 2011. [1], Pristupljeno 12. 4. 2013.
  36. ↑ Que YA, Moreillon P. Staphylococcus aureus (including staphylococcal toxic shock). In: Mandell GL, Bennett JE, Dolin R, eds. Principles and Practice of Infectious Diseases. 7th ed. Philadelphia, Pa: Elsevier Churchill Livingstone; 2009:chap 195.
  37. ↑ (en) (2008). MRSA (Methicillin Resistant Staphylococcus Aureus). Developed through a partnership of The Ohio State University Medical Center, Mount Carmel Health, OhioHealth and Nationwide Children’s Hospital, Columbus, Ohio. Available for public use without copyright restrictions at [2], Pristupljeno 12. 4. 2013.
  38. ↑ (en) Evans MW, Ramcharan M. Methicillin-Resistant Staphylococcus aureus (MRSA) and Chiropractic: What you need to know. Chiro ACCESS [Internet]; 2009. Dostupno na: [3] Arhivirano 2016-03-05 na Wayback Machine-u
  39. ↑ Weber JT. Community-associated methicillin-resistant Staphylococcus aureus. Clin Infect Dis 2005; 41 Suppl 4: S269−72.
  40. ↑ Naimi TS, LeDell KH, Como-Sabetti K, Borchardt SM, Boxrud DJ,Etienne J, et al. Comparison of community- and health careassociated methicillin-resistant Staphylococcus aureus infection. JAMA 2003; 290(22): 2976−84.
  41. ↑ Moran GJ, Krishnadasan A, Gorwitz RJ, Fosheim GE, McDougalLK, Carey RB, et al. Methicillin-resistant S. aureus infectionsamong patients in the emergency department. N Engl J Med2006; 355(7): 666−74.
  42. ↑ Paez A, Skiest D. MRSA: From the hospital to the community.Current Infect Dis Rep 2008; 1(10): 14–21.
  43. ↑ Abudu L, Blair I, Fraise A, Cheng KK. Methicillin-resistantStaphylococcus aureus (MRSA): a community-based prevalence survey. Epidemiol Infect 2001; 126(3): 351−6.
  44. ↑ Warshawsky B, Hussain Z, Gregson DB, Alder R, Austin M,Bruckschwaiger D, et al. Hospital- and community-based surveillance of methicillin-resistant Staphylococcus aureus: previous hospitalization is the major risk factor. Infect ControlHosp Epidemiol 2000; 21(11): 724−7.
  45. ↑ 45,0 45,1 Nelson L, Cockram CS, Lui G, Lam R, Lam E, Lai R, et al. Community case of methicillin-resistant Staphylococcus aureus infection. Emerg Infect Dis 2006; 12(1): 172−4.
  46. ↑ (en) Laboratory Detection of: Oxacillin/Methicillin-resistant Staphylococcus aureus na sajtu: Centers for Disease Control and Prevention, USA, Pristupljeno 12. 4. 2013.
  47. ↑ „Rapid Diagnosis and Typing of Staphylococcus aureus”. Staphylococcus: Molecular Genetics. Caister Academic Press. ISBN 978-1-904455-29-5. 
  48. ↑ Mackay I M (editor). (2007). Real-Time PCR in Microbiology: From Diagnosis to Characterization. Caister Academic Press. ISBN 978-1-904455-18-9. 
  49. ↑ Coleman, WB i Tsongalis, GJ. Molecular Diagnostics: For the Clinical Laboratorian. Humana Press. 2006. ISBN 978-1-58829-356-5. pp. 4756. i 65-74
  50. ↑ Seiken, Denka. „MRSA latex test for PBP2”. Arhivirano iz originala na datum 2009-03-10. Pristupljeno 2019-01-04. 
  51. ↑ Brigite Osterat, Saša Bojić Novi antibiotik protiv MRSA (2012) Deutsche Welle, Pristupljeno 12. 10. 2012.
  52. ↑ Scheurich D, Woeltje K. Skin and soft tissue infections due to CA-MRSA. Mo Med 2009;106(4): 274-6.
  53. ↑ Shalit I, Berger SA, Gorea A, Frimerman H. Widespread quinolone resistance among methicillin-resistant Staphylo-coccus aureus isolates in a general hospital. Antimicrob Agents Chemother 1989;33(4):593-4.

Literatura[uredi | uredi kod]

Spoljašnje veze[uredi | uredi kod]

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Meticilin_rezistentni_stafilokokus_aureus&oldid=41488745