Lucien Aimar

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Pix.gif Lisjen Emar Icône cycliste
Tour de France, Lucien Aimar, Bestanddeelnr 926-5234.jpg
Emar na Tur de Fransu 1973. godine
Lične informacije
Ime Lisjen Emar
Datum rođenja 28. april 1941. (1941-04-28) (dob: 78)
Državljanstvo  Francuska
Informacije o timu
Trenutno član tima Završio karijeru
Disciplina drumski
Tip vozača Brdaš
Profesionalna karijera
1965
1966
1967 — 1969
1970 — 1971
1972
1973
Ford France - Gitane
Ford F Hutchinson
BIC
Sonolor - Lejeune
Rokado
De Kova - Lejeune
Uspesi
Tur de Frans
Jersey yellow.svg Tur de Frans 1 (1966)
Šampionati i druge trke
Nacionalni šampion
(drumska trka)
Maillot France.PNG 1 (1968)
Pariz—Briar 1962. godine
Četiri dana Dankeka 1965. godine

Podaci od: 2. maj 2016..

Lisjen Emar (fr. Lucien Aimar; Jer, 28. april 1941) bivši je francuski profesionalni biciklista. Profesionalac je bio od 1965. do 1973. Najveći uspeh ostvario je 1966. godine, kada je osvojio Tur de Frans.

Amaterska karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

Emar je počeo amatersku karijeru 1960. godine. 1962 pobedio je na trci Pariz—Briar, a 1963. je završio drugi na Tur de Avenir trci, 42 sekunde iza Feličea Đimondija, ali je Đimondi dobio minut kazne i pobeda je pripala Emaru. 1964. učestvovao je na Olimpijskim igrama u Tokiju, gde je završio na 80 mestu.

Profesionalna karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

1965 — 1966[uredi - уреди | uredi izvor]

Emar je počeo profesionalnu karijeru 1965. u timu Ford Gitane, gde je lider bio Žak Anketil. Emar je u nekoliko trka ostavio dobar utisak na menadžera Rafaela Žeminjanija, koji ga je odabrao da vozi Tur de Frans, ipak, Emar nije uspio da ga završi, napustio ga je u Pirijenima, tokom devete etape.

Na početku 1966. Emar je osvojio trku Đenova—Nica, a zatim je završio drugi na Fleš Valonu. Na Tur de Fransu, Emar je imao podršku petostrukog pobednika, Žaka Anketila, koji je vozio svoj zadnji Tur. Emar je napadao na brzim usponima i osvojio je Tur sa 1'17" ispred Jana Jansena. Na kraju sezone, završio je deveti na svetskom prvenstvu. Emar je bio kritikovan jer je pomogao Nemcu Rudiju Atigu da dostigne Anketila.

1967 — 1973[uredi - уреди | uredi izvor]

1967. Emarov i Anketilov tim postao je Bic, po sponzorstvu kompanije cigareta. Emar je osvojio etapu na trci Mon Faron i trku četiri dana Dankeka. Na Điro d’Italiji je završio sedmi, a zatim je vozio Tur za Francuski nacionalni tim. Emar je pobedio na osmoj etapi, a zatim je vozio za Pinžeona, koji je i osvojio, Emar je završio šesti.

1968. su na Turu učestvovali nacionalni timovi zadnji put. Emar je odlučio da vozi za Francuski B tim, umesto da bude podrška u A timu, završio je Tur na sedmom mestu, a zatim je osvojio nacionalno prvenstvo ispred Rože Pinžeon|Rožea Pinžeona]]. 1969. nije ostvario nijednu pobedu. Dobio je jednomesečnu suspenziju zbog dopinga, zbog čega nije mogao da vozi na Vuelta a Espanji. Na Turu je bio u lošoj formi i završio je na 30 mestu.

Nakon loše sezone, Emar je napustio tim Bic, koji je imao novog lidera, Luisa Okanju, a u novom timu igrao je ulogu pomoćnika za Lusjena Van Impea. Pobedio je na osam trka pre Tura, gde je završio na 17 mestu. Sezonu je završio drugim mestom na trci Bordo—Pariz.

Emar je ostao u timu iako je potvrđeno da je lider Van Impe. 1971. osvojio je tri trke, a na Turu je završio deveti, dok je Van Impe osvojio treće mesto. Na kraju sezone, prelazi u novi Nemački tim, Rokado, sa kojim bilježi samo jednu pobedu, a Tur de Frans je završio na 17 mestu. Osvojio je deseto mesto na Vuelta Katalonija trci.

U svojoj zadnjoj sezoni, Emar se vratio u tum Rafaela Žeminjanija. Osvojio je nekoliko trka u Francuskoj, Tur de Frans je završio na 17 mestu. Zadnju pobedu ostvario je na trci u Bretanji, nakon čega je završio karijeru i postao je tehnički savetnik za biciklizam u provinciji Azur, a kasnije organizator tura Mediterana.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]