Leva skretanja
Leva skretanja je izraz koji se u svom najširem smislu koristi u kontekstu komunističke ideologije, odnosno opisuje pojave među pokretima i partijama marksističko-lenjinističke orijentacije u kojima pojedinci i frakcije iskazuju radikalno levi stav u odnosu na zvaničnu politiku svoje organizacije, i to način kojim se ekstremno zaoštrava klasna borba, provodi represija i to na način kojim se slabi država, izaziva neprijateljstvo narodnih masa i na neki drugi način kompromituje i otežava dugoročno ostvarivanje sopstvenih ciljeva. U tom smislu se kao jedan od primera može navesti zvanični stav Kineske komunističke partije koja se 1970-ih ogradila od svoje radikalno leve frakcije i njene politike poznate kao kulturna revolucija.
U svom užem smislu se koristi za istoriju Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, odnosno aktivnosti delova Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) u periodu od 1941. do 1942. godine, pre svega na području Crne Gore, Hercegovine i Srbije gde su na teritorijama oslobođenim od okupatora u prvim mesecima nakon ustanka komunisti i njihove paravojne formacije - partizani - pokušavale stvoriti komunističku državu, odnosno politički poredak po uzoru na tadašnji Sovjetski Savez, a što se odražavalo kroz "eksproprijaciju" materijalni sredstava od seljaka, zvanično neprijateljski stav prema religiji, kao i fizičke likvidacije potencijalnih "klasnih neprijatelja". Te su aktivnosti za posledicu imale oseku ustanka, odnosno prelazak dela ustanika u redove antikomunističkih četnika.
U Užicu je u periodu komunističke vladavine (Užička Republika) jedan od komunističkih egzekutora, Vidan Micić iz Požege, sa svojom grupom partizana ubio oko 400 ljudi, noću, streljanjem u potiljak ili maljevima.[1]
Vodstvo KPJ se do proleća 1942. godine od tih tendencija počelo ograđivati te ih zvanično osudilo i umesto toga nastojalo sprovesti politiku tzv. Narodnog fronta koja je oko KPJ trebala stvoriti što širi antifašistički savez; vodeće partijske ličnosti vezane uz "leva skretanja" su javno kritikovana i smenjene sa svojih dužnosti. Zvanična istoriografija posleratne Jugoslavije je leva skretanja u pravilu nastojala pripisati ličnostima koji su u ratu bili poginuli ili, kao u slučaju Milovana Đilasa, postali antirežimski disidenti.
Vidi još[uredi | uredi kod]
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ Милован Ђилас, Револуционарни рат, Београд, 1990, стр. 124-125; један од егзекутора у редовима партизана био је и Видан Мицић из Пожеге, који је, између осталих, стрељао и Живојима Павловића, комунисту који је критиковао Стаљина и његове погроме. Са друге стране, убијао је и заробљене четнике, официре и војнике. По сопственом признању Видан Мицић је са својом групом партизана у Ужицу убио око 400 стотине људи. Убиства су вршена ноћу, углавном стрељањем у потиљак, али било је и оних који су усмрћени маљевима (Уста пуна хартије, „Дуга” (Београд), бр. 444, (2-16. март, 1991), стр. 43-45).
Korisna literatura[uredi | uredi kod]
- REVOLUCIONARNI TEROR U NOVOVAROŠKOM, PRIJEPOLJSKOM I PLJEVALJSKOM SREZU OKTOBAR 1941–MAJ 1942, Dr MILUTIN ŽIVKOVIĆ, Institut za srpsku kulturu, Priština – Leposavić, Republika Srbija, Istorija 20. veka, god. 37, 1/2019, 75–92