Leonidi

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Leonidi za vrijeme vrhunca pojave meteorskog pljuska 2009.
Leonidi iz 1866., ilustracija.
Leonidi viđeni iz svemira 1997. (NASA).

Leonidi su najspektakularniji meteorski roj posmatran u poslednjih 200 godina, i za to vreme su značajno doprineli razumevanju struja meteoroida.[1]

Istorija[uredi - уреди | uredi izvor]

Pljusak Leonida u noći 12. na 13. novembar 1833. označio je početak meteorske astronomije.[2] Sve dotle su astronomi smatrali meteore za atmosfersku pojavu i nisu uviđali periodičnost njihovog pojavljivanja. Kada su, međutim, imali prilike da vide hiljade meteora u minuti, radijant je bio jasno uočljiv i postalo je jasno da se radi o tragovima čestica na orbiti oko Sunca.[3]

Ovaj pljusak je izazvao različite reakcije, najčešće sujeverne, i podstakao je mnoge da pokušaju da nađu objašnjenje. Ponuđene su različite teorije, uključujući električno pražnjenje i sagorevanje gasova oslobođenog truljenjem drveća, ali je jedino tačno objašnjenje ponudio Denison Olmsted, profesor astronomije na Jejl univeritetu u SAD januara 1834. Olmsted je primetio da je događaj bio kratkotrajan (nije se video iz Evrope), ali je u Evropi primećena pojačana aktivnost meteora 1832. takođe u novembru, što ga je navelo na zaključak da u to doba godine Zemlja proleće kroz „oblak čestica u svemiru“.[2]

Nakon nove pojačane aktivnost Leonida 60-ih godina 19. veka, Hubert Anson Njutn (takođe sa Jejla) je istraživao prošla pojavljivanja Leonida i Perseida (koji su 1837. identifikovani kao drugi meteorski roj) i otkrio pljuskove Leonida 585, 902, 931, 934, 1002, 1202, 1366, 1582, 1602. i 1698. godine. Na osnovu tih proučavanja, 1864. godine je objavio zaključak da je period pojačane aktivnosti Leonida 33,25 godina i da će sledeći pljusak biti u noći između 13. i 14. novembra 1866. Predviđanje se pokazalo kao tačno, sa 2000—5000 viđenih meteora na sat. I naredne dve godine je aktivnost bila visoka, sa preko 1000 Leonida u satu.[2]

Nakon što su nemački astronom Vilhelm Tempel 1865. i američki astronom Horas Parnel Tatl 1866. otkrili kometu po njima nazvanu Tempel-Tatl, proučavanja su ukazala na izrazitu sličnost između orbitalnih elemenata ove komete i Leonida.[1][2]

Posmatrački uslovi[uredi - уреди | uredi izvor]

Radijant Leonida se nalazi između γ i ε Lava

Radijant Leonida se nalazi u sazvežđu Lava i vidljiv je sa obe Zemljine hemisfere. S obzirom na to da radijant nije daleko od apeksa, meteoroidi ulaze u atmosferu pod gotovo najvećom mogućom geocentričnom brzinom (71 -{km/h}-).[1]

Posmatrački uslovi na različitim geografskim širinama[4]
geografska širina izlazak radijanta (lokalno standardno vreme) zora (lokalno standardno vreme) visina radijanta u zoru % vidljivih meteora pri datoj visini radijanta
50° S 22.00 06.00 62° 88%
25° S 23.30 05.30 78° 98%
00.50 05.00 60° 87%
25° J 01.00 04.00 33° 54%

Predviđanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Sledeći povratak komete Tempel-Tatl u unutrašnjost Sunčevog sistema biće 2031. godine, ali oslobođene čestice neće proći blizu Zemlje, kao ni 2064. Tek pri prolasku komete 2097. će Zemlja proći blizu novooslobođenog materijala i ponoviti legendarni pljusak poput onih iz 19. veka.[4]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 "Observing the Leonids". Meteor Showers Online. http://meteorshowersonline.com/leonids.html. pristupljeno 29. novembar 2011.. 
  3. Mark Littmann (17. 5. 2005.). "The Discovery of the Perseid Meteors". Sky Publishing, a New Track Media Company. http://www.skyandtelescope.com/observing/objects/meteors/3304116.html. pristupljeno 29. 11. 2011.. 
  4. 4,0 4,1 Robert Lunsford (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Jürgen Rendtel and Rainer Arlt (2011). Handbook for Meteor Observations. Potstdam: International Meteor Organization. ISBN 978-2-87355-020-2. 
  • Robert Lunsford (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]