Lelantski rat

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Lelantski rat
Datum oko 710‒650. pne.
Lokacija Eubeja, drevna Grčka
Rezultat predmet rasprave među naučnicima
Teritorijalne
promjene
Eretrija je izgubila kontrolu nad ostrvima Androsom, Tenosom i Kejom
Zaraćene strane
Eretrija i njeni saveznici Halkida i njeni saveznici

Lelantski rat je moderni naziv za vojni sukob između Halkide i Eretrije, dva starogrčka polisa na ostrvu Eubeji, do koga je došlo tokom ranog arhajskog razdoblja, negde između 710. i 650. pne.[1] Prema antičkoj predaji, uzrok rata bio je sukob oko plodne Lelantske doline na ostrvu Eubeji. Zbog velike ekonomske važnosti Halkide i Eretrije sukob se proširio i na druge grčke države, pa su se brojni polisi pridruživali jednoj ili drugoj zaraćenoj strani te se veliki deo Grčke našao u ratu. Grčki istoričar Tukidid kaže da je Lelantski rat bio poseban po tome što je to bio jedini vojni sukob u razdoblju između trojanskog rata i grčko-persijskih ratova u kome su međusobno ratovali gradovi udruženi u koalicije, a ne tek pojedinačni polisi.[2] Antički autori ovaj sukob obično nazivaju "ratom između Halkiđana i Eretrijaca" (starogrčki: πόλεμος Χαλκιδέων καὶ Ἐρετριῶν):

"A najviše su se u davnom negdašnjem ratu, koji je izbio između Halkiđana i Eretrijaca, razdvojili i ostali Heleni kao saveznici jednih ili drugih".[3]

Datiranje rata[uredi - уреди | uredi izvor]

U antičkim izvorima ne postoje neposredna obaveštenja koja bi pomogla u datiranju ovog rata. Tukididova posredna obaveštenja ukazuju na vreme oko 705. pne., što bi taj rat smeštalo u sferu polulegende. Upravo u to doba dolazi do postepenog napuštanja lokaliteta Lefkandija, možda upravo zbog komešanja prouzrokovanih ratnim sukobom. Priče o osnivanju zajedničke eubejske kolonije na Ishiji navode na zaključak da su sredinom 8. veka pne. Halkida i Eretrija još uvek sarađivale. Osim toga, pesnik Teognid možda implicira da je polovinom 6. veka pne. postojao neki sukob između Eretrije i Halkide.[4] Nekoliko naučnika iznelo je tezu da Teognid tu aludira na lelantski rat, no verovatnije je da on zapravo misli na neki drugi, neznatniji i još manje poznati lelantski rat: "Tu se svakako ne radi o nekom 'stogodišnjem lelantskom ratu'", primećuje Robin Lane Fox.[5]

Posredna obaveštenja o ovom ratu nalaze se možda i u Hesiodovim Poslovima i danima. Ovaj pesnik, naime, kazuje[6] da je u nekom pesničkom nadmetanju u Halkidi na Eubeji osvojio tronožac kao nagradu na igrama priređenim povodom sahrane nekog Amfidamanta.[7] Plutarh je tog Amfidamanta identifikovao s halkidskim junakom koji je poginuo u bici tokom lelantskog rata, te je zaključio da taj deo pesme predstavlja kasniju interpolaciju smatrajući da je Hesiod živeo pre lelantskog rata. Moderni ispitivači prihvatili su Plutarhovu identifikaciju Amfidamanta, ali su odbacili njegov zaključak. Naime, ako se taj rat zaista vodio u nekom razdoblju tokom poslednje trećine 8. veka pne., to bi se dobro uklapalo u danas prihvaćenu hronologiju za Hesioda.[8] U tom slučaju, Hesiod je pobednički tronožac možda dobio upravo za izvođenje svoje Teogonije, pesme za koju se čini da bi mogla biti namenjena aristokratskoj publici kakva se bi se okupila na pogrebnim svečanostima u Halkidi.[9] Odatle verovatno potiče i izmišljena priča o Hesiodovom pesničkom nadmetanju s Homerom, ovekovečena u spisu Nadmetanje Homera i Hesioda (starogrčki: Ἀγὼν Ὁμήρου καὶ Ἡσιόδου, često se citira i na lat. Certamen Homeri et Hesiodi ili samo Certamen), gde se opisuje kako je grčka publika prvenstvo dala Homeru, ali je kralj Paned, koji je vodio nadmetanje, pobedu dosudio Hesiodu, jer ovaj opeva zemljoradnju i mir, a Homer pokolj i rat.[7]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Jedan od najstarijih poznatih grčkih natpisa na tzv. Nestorovom peharu iz Pitekusa, druga polovina 8. veka pne.

Budući da se lelantski rat vodio u veoma drevnom periodu grčke istorije, dok još nije bilo istoriografije, o tim događajima ne postoje zapisi iz tog vremena. Nekoliko kasnijih izvora i mnogo obimniji arheološki nalazi omogućuju da se stvori neka opšta slika o lelantskom ratu. Međutim, s obzirom na dvosmislenost antičkih izvora, datum i opseg tog rata još uvek predstavljaju predmet rasprava i sporenja među klasičarima. Neki su naučnici čak izneli tezu da ceo rat zapravo pripada sferi mita,[10] odnosno da predstavlja potpunu fikciju.[11]

Pisani izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Ne postoje nikakvi zapisi o lelantskom ratu iz doba kad je on vođen ― kakva je, na primer, Tukidivova Istorija peloponeskog rata ― budući da se grčka istoriografija razvila tek nekih dve stotine godina kasnije, počev od Herodotovog dela. I sama grčka književnost ne počinje pre kraja 8. veka pne., kad se obično smešta uobličavanje Homerovih epova. Stoga se jedinim koliko-toliko savremenim izvorima o lelantskom ratu mogu smatrati samo drevni grčki pesnici Hesiod i Arhiloh. U istorijskim delima taj se rat prvi put spominje tek u 5. veku pne., dakle nekih dve stotine godina kasnije, no i ti su spomeni tek uopšteni i kratki.

U uvodu svoje Istorije peloponskog rata Tukidid (oko 460–oko 395. pne.) daje kratak pregled najstarije grčke istorije i pri tom napominje da Grci nisu preduzimali veće vojne akcije u razdoblju između trojanskog rata i grčko-persijskih ratova. Kao izuzetak navodi rat između Halkiđana i Eritrejaca, tokom kojega se veći deo Helade svrstao uz jednu od zaraćenih strana:

οὐ γὰρ ξυνειστήκεσαν πρὸς τὰς μεγίστας πόλεις ὑπήκοοι, οὐδ’ αὖ αὐτοὶ ἀπὸ τῆς ἴσης κοινὰς στρατείας ἐποιοῦντο, κατ‘ ἀλλήλους δὲ μᾶλλον ὡς ἕκαστοι οἱ ἀστυγείτονες ἐπολέμουν. μάλιστα δὲ ἐς τὸν πάλαι ποτὲ γενόμενον πόλεμον Χαλκιδέων καὶ Ἐρετριῶν καὶ τὸ ἄλλο Ἑλληνικὸν ἐς ξυμμαχίαν ἑκατέρων διέστη.
"Nisu se naime pokoreni gradovi udruživali s najmoćnijim gradovima, niti su opet Heleni poduzimali vojne kao ravnopravni između sebe, nego su ratovali pojedini susjedi više međusobno. A najviše su se u davnom negdašnjem ratu, koji je izbio između Halkiđana i Eritrejaca, razdvojili i ostali Heleni kao saveznici jednih ili drugih."[12]

Herodot (484–425. pne.) kaže da je ovaj rat bio razlog zašto je 494. pne., kad je izbio jonski ustanak, Eritreja poslala vojnu pomoć Miletu, koji se našao pod pretnjom Persijskog carstva, tvrdeći da je to stoga što je Milet podržao Eritreju u njenom ratu protiv Halkide, dok je Samos zauzeo suprotnu stranu:

οἱ γὰρ δὴ Μιλήσιοι πρότερον τοῖσι Ἐρετριεῦσι τὸν πρὸς Χαλκιδέας πόλεμον συνδιήνεικαν, ὅτε περ καὶ Χαλκιδεῦσι ἀντία Ἐρετριέων καὶ Μιλησίων Σάμιοι ἐβοήθεον.
"Milećani su, naime, ranije pomagali Eritrejcima u ratu protiv Halkiđana, u kome su Halkiđanima pomagali Samljani protiv Eritrejaca i Milećana".[13]

Plutarh, koji je živeo još kasnije (oko 45–125) na dva mesta spominje predaju o lelantskom ratu. U svom Etičkom zborniku (Moralia) Plutarh kaže da je tokom rata halkidska pešadija bila dorasla eretrijskoj, ali da je zato halkidska konjica zaostajala za protivničkom; zbog toga su Halkiđani zatražili i dobili pomoć jednog Tesalca, Kleomaha iz Farsala, koji je ušao u borbu naočigled svog ljubavnika i čija je konjica pobedila Eretrijce. Prema Plutrarhu, u toj je bici poginuo i sam Kleomah, te je pokopan sa svim počastima, a zahvalni su mu Halkiđani podigli i počasni stub na agori u svom gradu:[14]

{…} ἧκεν [Κλεόμαχος] ἐπίκουρος Χαλκιδεῦσι τοῦ Θεσσαλικοῦ πολέμον πρὸς Ἐρετρεῖς ἀκμάζοντος• καὶ τὸ μὲν πεζὸν ἐδόκει τοῖς Χαλκιδεῦσιν ἐρρῶσθαι, τοὺς δ’ ἱππέας μέγ’ ἔργον ἦν ὤσασθαι τῶν πολεμίων• {…} ὁ Κλεόμαχος καὶ τοὺς ἀρίστους τῶν Θεσσαλῶν συναγαγὼν περὶ αὑτὸν ἐξήλασε λαμπρῶς καὶ προσέπεσε τοῖς πολεμίοις, ὥστε συνταράξαι καὶ τρέψασθαι τὸ ἱππικόν• ἐκ δὲ τούτου καὶ τῶν ὁπλιτῶν φυγόντων, ἐνίκησαν κατὰ κράτος οἱ Χαλκιδεῖς. τον μέντοι Κλεόμαχον ἀποθανεῖν συνέτυχε• τάφον δ’ αὐτοῦ δεικνύουσιν ἐν ἀγορᾷ Χαλκιδεῖς, ἐφ’ οὗ μέχρι νῦν ὁ μέγας ἐφέστηκε κίων•
"Kleomah je s tesalskim odredom otišao u rat protiv Eritrejaca kao saveznik Halkiđana; a u to je vreme bilo jasno da su Halkiđani jaki u pešadiji, ali im je bilo teško da izdrže napade neprijateljske konjice. (...) Kleomah, uzevši uz sebe neke od najboljih Tesalaca, napao je u sred neprijateljske konjice i naterao ih u bekstvo; videvši to, i njihovi hopliti okrenuše se u beg, tako da su Halkiđani na juriš pobedili. Međutim, slučajni je i Kleomah tu poginuo i Halkiđani pokazuju njegov grob na agori, iznad koga se i danas uzdiže visoki stub".[14]

Na drugom mestu Plutarh spominje znamenito nadmetanje Homera i Hesioda povodom pogrebnih igara organizovanih povodom pogibije halkidskog junaka po imenu Amfidamant. Plutarh kaže da je taj Amfidamant poginuo u borni za Lelantsku dolinu nakon što je izvršio nekoliko junačkih dela boreći se protiv Eritrejaca:[15]

ἀκούομεν γὰρ ὅτι καὶ πρὸς τὰς Ἀμφιδάμαντος ταφὰς εἰς Χαλκίδα τῶν τότε σοφῶν οἱ δοκιμώτατοι ποιηταὶ συνῆλθον• ἦν δ’ ὁ Ἀμφιδάμας ἀνὴρ πολεμικός, καὶ πολλὰ πράγματα παραχὼν Ἐρετριεῦσιν ἐν ταῖς περὶ Ληλάντου μάχαις ἔπεσεν.[15]
"Čuli smo da su se kod Amfidamantova groba jednom sreli najznamenitiji pesnici. Ovaj Amfidamant bio je ratni junak i mnoga dela je izvršio u borbama s Eretrijcima oko Lelantske doline".[15]

Ovo Plutarhovo kazivanje često se povezivalo s pesničkim nadmetanjem za koje Hesiod u Poslovima i danima kaže da je održano u čast pokojnog Amfidamanta i da je u njemu i on sam učestvovao, ali ne spominje Homera niti Amfidamanta povezuje s lelantskim ratom:[16]

ἔνθα δ’ ἐγὼν ἐπ’ ἅεθλα δαίφρονος Ἀμφιδάμαντος
Χαλκίδα τ’ εἴς ἐπέρησα• τὰ δὲ προπεφραδμένα πολλὰ
ἄεθλ’ ἔθεσαν παῖδες μεγαλήτορος•
"A tad sam ja na igre mudroga Amfidamanta
prešao u Halkidu: a mnoge su objavili
i odredili nagrade sinovi velikodušna junaka".[16]

Strabon (oko 63. pne.–23. naše ere) u svojoj Geografiji kaže da su ta dva polisa, Halkida i Eretrija, nekada održavali prijateljske odnose te da su se zbog tog svog nekadašnjeg prijateljstva po izbijanju rata obe strane sporazumele oko nekih uslova ratovanja, posebno oko toga da se neće služiti bacačkim spravama.[17]

τὸ μὲν οὖν πλέον ὡμολόγουν ἀλλήλαις αἱ πόλεις αὗται, περὶ δὲ Ληλάντον διενεχθεῖσαι οὖδ’ οὕτω τελέως ἐπαύσαντο, ὥστε τῷ πολέμῳ κατὰ αὐθάδειαν δρᾷν ἕκαστα, ἀλλὰ συνέθεντο, ἐφ’ οἷς συστήσονται τὸν ἀγῶνα. δηλοῖ δὲ καὶ τοῦτο ἐν τῷ Ἀμαρυνθίῳ στήλη τις, φράζουσα μὴ χρῇσθαι τηλεβόλοις.
"Ti su gradovi uglavnom živeli u međusobnom prijateljstvu, a ni kad su izbile razmirice oko Lelantske doline nisu sasvim prekinuli odnose da bi svako po svom nahođenju vodio rat, nego su se dogovorili o uslovima ratovanja. To pokazuje i jedna stela u Amarintu, kojom se zabranjuje upotreba bacačkih sprava".[17]

Na sličan sporazum ukazuje i pesnik Arhiloh iz 7. veka pne., drugi savremenik koji aludira na lelantski rat. On kazuje kako "ratnoborni gospari eubejski" u predstojećoj bici neće koristiti luk i strele ili praćke, nego samo mačeve:[18]

Οὔ τοι πόλλ’ ἐπὶ τόξα τανύσσεται οὐδὲ θαμειαί
σφενδόναι, εὖ’ ἄν δὴ μῶλον Ἄρης συνάγηι
ἐν πεδίωι• ξιφέων δὲ πολύστονον ἔσσεται ἔργον
ταύτης γὰρ κεῖνοι δάίμογές εἰσι μάχης
δεσπόται Εὐβοίης δουρικλυτοί...[18]
"Neće mnogo strela biti izvučeno,
niti će se praćke često zategnuti,
kad god da se u dolini bitka zapodene;
umesto toga napor će najveći podneti mačevi,
jer tom su načinu ratovanja vični
ratoborni gospari eubejski".[18]

Naučnici su na temelju ovih pisanih izvora i čitavog niza različitih arheoloških nalaza rekonstruisali opšte konture lelantskog rata.

Arheološki nalazi[uredi - уреди | uredi izvor]

Arheološka su istraživanja pokazala da su prve sahrane ratnikâ u oblasti kasnijeg heroona u Eretriji održane negde oko 710–705. pne.[19] Poslednja takva sahrana datira se otprilike u 690. pne.[19] Lokalitet Halkide, koji je i danas naseljen, nije bio predmet značajnijih arheoloških iskopavanja, no na slične sahrane ratnikâ ukazuju pisani izvori, posebno u vezi s Amfidamantom.[15] Oko 680. pne. iznad grobova ratnika podignuta je jedna trouglasta građevina u kojoj su se potom ostavljali zavetni darovi palim herojima.[20] To je možda bilo povezano s obnovom neprijateljstava između dva grada nakon perioda zatišja ili primirja, zbog čega su se Eretrijci za pomoć obratili svojim umrlim herojima. Naselje Kseropol napušteno je, a groblje na lokalitetu Lefkandija, smeštenog između Halkide i Eretrije, prestalo je da se koristi otprilike u doba lelantskog rata, kad se i Eretrija pojavljuje kao važan lokalitet. Arheolozi su izneli tezu da je Lefkandi možda bio prethodnik Eretrije i da je napušten nakon pobede Halkiđana u ovom ratu.[21]

Opšte prilike[uredi - уреди | uredi izvor]

Halkida i Eretrija u odnosu na Lelantsku dolinu. Ägäisches Meer = Egejsko more; Euböa = Eubeja; Lelantische Ebene = Lelantska dolina; Golf von Euböa = Eubejski zaliv; Attika = Atika.

Halkida i Eretrija su gradovi i luke na zapadnoj obali Eubeje. Oba grada želela su kontrolisati Lelantsku dolinu, a prvobitno su možda kao prirodnu granicu uzimali reku Lelant, koja preseca tu dolinu pravcem sever ‒ jug. Premda se, strogo uzev, Eretrija nalazi izvan okvira same doline, taj je polis iz istorijskih razloga polagao pravo na nju. Razlog leži u tome što je najverovatnije Eretrija prvobitno služila kao luka nekog svog matičnog grada koji se nalazio istočno od nje. Taj je grad bio lociran na ušću reke Lelanta, blizu modernog Lefkandija. Antičko ime grada nije nam poznato, pa se danas i on uglavnom naziva "Lefkandi", po imenu današnjeg obližnjeg naselja. Lefkandi je doživeo teška razaranja negde oko 825. pne., nakon čega je veći deo njegove populacije najverovatnije prešao u Eretriju.[22]

Eretrijci i Halkiđani nekada su bili u savezništvu s Atinjanima, budući da su pripadali jonskom plemenu. Kao dokaz tome može poslužiti činjenica da su dva mesta za Jonjane u delfskoj amfiktioniji bila data Atini i eubejskim Jonjanima, tj. Halkiđanima i Eretrijcima. No ova dva grada brzo su se okrenula obližnjim Kikladskim ostrvima i udaljenijim zemljama za osnivanje naseobina i razvijanje trgovine.

U 8. veku pne. Eubeja je spadala među ekonomski najnaprednije helenske oblasti.[23] Dva vodeća grada na tom ostrvu, Halkida i Eretrija, bila su među najaktivnijim grčkim polisima u osnivanju novih naseobina širom Sredozemlja i u tome su dugo vremena delovali u međusobnoj saradnji. Polovinom 8. veka pne. zajedno su osnovali koloniju Al Minu, koja je trebalo da služi kao istureno mesto za trgovinu sa zemljama istočnog Sredozemlja.[24] Otprilike u isto vreme ta dva grada započela su i sa osnivanjem naseobina na zapadu. Zajedno s Kerkirom Eretrija je osigurala pristup zapadnom Sredozemlju. Počev od druge četvrtine 8. veka pne. eubejski trgovci bili su prisutni na lokalitetu Pitekusa na ostrvu Ishiji u Tirenskom moru, na severnom kraju Napuljskog zaliva, odakle su razvili snažne trgovačke veze s Etrurcima. Nekoliko decenija kasnije osnovane su Kume, prva grčka kolonija na italskom kopnu. Oko 735. pne. Halkida je osnovala prvu grčku koloniju na Siciliji, što je Tukidid smatrao istinskim početkom grčke kolonizacije. Uskoro potom, osnovani su Regij i Zankle, svaka na po jednoj strani strateški važnog Mesinskog moreuza.[25]

Uzroci rata[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema antičkoj predaji, lelantski rat izazvan je sukobom oko Lelantske doline.[15] Ta veoma plodna oblast dugo je korišćenja za poljoprivredu, uključujući vinogradarstvo. Kako u Grčkoj nema mnogo plodnog zemljišta, ratovi oko obradive zemlje nisu bili retki u antici, posebno u arhajskom razdoblju, npr. između Megare i Atine.[26] No, ipak je nejasno zašto je između Halkide i Eretrije odjednom izbio sukob oko Lelantske doline, nakon što su dugo vremena, kako se čini, tu oblast oba grada zajednički koristila.

Izbijanje sukoba moglo bi se povezati s nekom prirodnom katastrofom. Krajem 8. veka pne. Atiku, Eubeju i druga obližnja ostrva pogodila je teška suša.[27] Sasvim je moguće da je to za posledicu imalo i napuštanje eretrijske naseobine na ostrvu Androsu.[28] Ova suša i prateća glad možda su doveli do toga da su i Halkida i Eretrija istakle svoje pravo na isključivo korišćenje Lelantske doline.

Tok rata[uredi - уреди | uredi izvor]

Rat između Halkide i Eretrije najverovatnije je izbio oko 710. pne. Premda su oba grada sigurno raspolagala značajnim brodovljem, rat se vodio na kopnu.[29] Budući da se rat vodio u doba pre uvođenja hoplitskog načina ratovanja, ali bez upotrebe luka i strele te praćki,[17] većina ratnika verovatno su bili lako naoružani mačevaoci.[30] Prema drugačijem gledištu, rat se sastojao uglavnom iz konjičkih borbi.[10] Arhiloh u svojim stihovima o ovom ratu govori kao da se on vodio još za njegova života, a obično se uzima da je on umro oko 645. pne. Moguće je, i sasvim verovatno, da se sukob odvijao u nekoliko faza, ispresecanih primirjima, kakav je slučaj bio, na primer, s peloponeskim ratom i s mesenijskim ratovima.

Vojske[uredi - уреди | uredi izvor]

Eretrija je na svom vrhuncu (koji se završio ovim ratom) mogla opremiti 3.000 pešaka, 600 konjanika i 60 bojnih kola. To implicira da je do rata došlo u doba prelaza s homerskih "ratnika pojedinaca", koji su ulazili u borbu na bojnim kolima i s neprijeteljem se borili kao heroji opisani u Ilijadi, na klasičnu hoplitsku borbu. Opseg i brojno stanje halkidskih snaga nisu poznati. Znamo jedino to da je njihova pešadija bila bolja od eretrijske, a konjica slabija.

Savezništva i opseg sukoba[uredi - уреди | uredi izvor]

Rat su morali prvenstveno voditi dva zaraćena grada i oblasti pod njihovom kontrolom. U doba tog sukoba eretrijska je država obuhvatala četvrtinu ostrva Eubeje, kao i obližnja kikladska ostrva (Andros, Tenos i Keja). O širenju sukoba na druge oblasti i o broju saveznika i dalje se raspravlja. U izvorima se eksplicitno spominju još tri učesnika lelantskog rata: Milet[13] na strani Eretrije te Samos[13] i Tesalija[14] na strani Halkide. Osim toga, neprijateljstva i savezništva između arhajskih grčkih država koja se spominju u drugim izvorima navela su ispitivače na razmišljanja i o drugim polisima koji su bili uključeni u taj sukob, pa su neki naučnici sugerisali da je u ratu učestvovalo i do četrdeset država.[31] Međutim, tako visok broj značio bi da su u to doba postojali opsežni sistemi političkih saveza, što većina naučnika ne smatra mogućim za 8. vek pne.[32] Čak i ako su brojni drugi gradovi u to doba bili u stanju rata, ne može se smatrati da je svaki sukob među grčkim državama u to vreme bio deo lelantskog rata. Stoga većina naučnika smatra da su u lelantskom ratu, pored navedenih gradova, učestvovali još samo Egina, Korint i Megara,[33] te možda još Hios i Eritra u Joniji.[34]

Polis na ostrvu Egini uglavnom se bavio trgovinom s Egiptom i u tome mu je glavni suparnik bio Samos. Samos je bio u savezu s Halkidom, što bi značilo da se Egina borila na strani Eretrije.[34] Korint i Megara međusobno su ratovali praktično tokom celog arhajskog doba, pre svega zbog toga što je Korint zauzeo poluostrvo Perahoru (oko 750–725. pne.),[35] koje je ranije pripadalo Megari.[36] Delovanje Halkide i Korinta u kontekstu kolonizacije zapadnog Sredozemlja ukazuje na savezništvo ili makar prijateljstvo između ta dva grada; Halkida je ranije sprečila koloniste iz Megare da se učvrste kod Leontine na jugoistoku Sicilije,[37] dok je Korint, sa svoje strane, oterao koloniste s Eretrije s Kerkire.[38] Analogijom se pretpostavlja da je takvo prijateljstvo postojalo i između Megare i Eretrije. Herodot kaže da je Hios podržao Milet u jonskom ustanku, jer je Milet ranije pomogao Hijanima protiv maloazijske Eritre.[39] Stoga se, na temelju takve lojalnosti Milećana, može pretpostaviti savezništvo Hiosa i Eretrije, kao i savezništvo Eritre i Halkide.

Većina naučnika danas smatra da savezništva između tako udaljenih gradova nisu mogla postojati u 8. veku pne. Umesto toga, možda su postojale određene bliskosti zasnovane na ličnim odnosima između pripadnika aristokratije, pa bi se za sigurne učesnike lelantskog rata mogli uzeti samo Eritreja, Halkida i tesalski plemić Kleomah iz Farsala sa svojim vojnim odredom.[10] Nemački istoričar Detlev Fehling veruje da ceo lelantski rat predstavlja čistu fikciju koja je nastala u kasnijim vekovima na temelju čitavog niza "pseudo-vesti" (Pseudo-Nachrichten). [11] No ovakva hiperkritična teza uglavnom je odbačena.[40]

Oko 700. pne. eretrijska matica kod Lefkandija definitivno je razorena, za šta su verovatno bili odgovorni Halkiđani.[22] To je preseklo vezu Eritrejaca sa Lelantskom dolinom. Otprilike u isto vreme eretrijski saveznik Milet poharao je grad Karist na jugu Eubeje.[30] U to doba Milet postaje najdominantnija država u istočnom delu Egejskog mora. Lelantski rat (možda isprekidan primirjima) potrajao je do sredine 7. veka pne. Možda je završen, u korist Halkide, intervencijom tesalske konjice pod vodstvom Kleomaha iz Farsala, iako nije sasvim jasno da li je ta bitka bila odlučujuća i da li je Halkida zaista iz rata izašla kao pobednik.[14]

Posledice[uredi - уреди | uredi izvor]

Eubeja, nekad vodeća oblast Grčke, nakon ovog dugog rata pala je u zapećak.[23] I poražena Eretrija i verovatno pobednička Halkida izgubile su svoj nekadašnji ekonomski i politički značaj. Na tržištima širom Sredozemlja korintske vaze preuzele su primat od eubejske keramike. Vodeću ulogu u kolonizaciji preuzeli su polisi u Maloj Aziji, kao što su Milet (kolonizacija istoka) i Fokeja (kolonizacija zapada). Halkida je ušla u dugi period opadanja, a Kikladska ostrva koja je Eretrija nekad kontrolisala po svemu sudeći stekla su samostalnost. Teognid aludira na još jedan sukob oko Lelantske doline u 6. veku pne., pa se čini da su ta dva grada ponovo zaratila. U svakom slučaju, oba su grada nakon rata nastavila kolonizaciju poluostrva Halkidike u severnoj Grčkoj. Zbog pomoći koju joj je pružio Milet Eretrija se osećala obaveznom da uzvrati i pomogne Miletu tokom jonskog ustanka. Zbog toga su je Persijanci razorili neposredno pre maratonske bitke 490. pne. Halkida je zadržala kontrolu nad Lelantskom dolinom sve do 506. pne., kad je Atina tu osnovala svoju kleruhiju.[41]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. U 19. veku istoričari su ovaj rat smeštali na početak ovog period, tj. na kraj 8. veka pne.; u poslednje vreme naučnici sve više naginju kasnijem datumu: stariji datumi dati su u Donald W. Bradeen, "The Lelantine War and Pheidon of Argo", Transactions and Proceedings of the American Philological Association 78 (1947:223-241) str. 223, napomena 1. Bradeen produženo ratovanje u ovom sukobu povezuje s usponom Fidona iz Arga.
  2. Tukidid, Istorija peloponeskog rata, I, 15.
  3. Tukidid, Istorija peloponeskog rata, I, 15, 3 (prev. Stjepan Telar).
  4. O tome ne postoji saglasnost: "Teognidovi stihovi 891‒894 svakako se ne odnose na rat, nego na društveni 'sukob' (stasis)", kaže Robin Lane Fox, Travelling Heroes in the Epic Age of Homer, 2008, str. 158, nap. 16.
  5. Fox 2008, str. 158.
  6. Hesiod, Poslovi i dani, 654–662.
  7. 7,0 7,1 Sironić & Salopek 1977, str. 37.
  8. Easterling & Kenney 2002, str. 93.
  9. West 1966, str. 43–45.
  10. 10,0 10,1 10,2 Klaus Tausend: "Der Lelantische Krieg – ein Mythos?", u: Klio No. 69, 1987, str. 499–514, naročito str. 513 sqq.
  11. 11,0 11,1 Detlev Fehling: "Zwei Lehrstücke über Pseudo-Nachrichten", u: Rheinisches Museum für Philologie, No. 122, 1979, str. 199–210, posebno str. 204 sqq.
  12. Tukidid, Istorija peloponeskog rata, I, 15 (prev. Stjepan Telar).
  13. 13,0 13,1 13,2 Herodot, Istorija, V, 99, 1 (prev. Milan Arsenić).
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 Plutarh, Amatorius, 17 (= Moralia, 760e–761b.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 Plutarh, Gozba sedmorice mudraca, 10 (= Moralia 153f–154a).
  16. 16,0 16,1 Hesiod, Poslovi i dani, 654–656.
  17. 17,0 17,1 17,2 Strabon, Geografija, X, 1, 11–12.
  18. 18,0 18,1 18,2 Arhiloh, Anthologia lyrica Graeca 12, 3 (Diehl) = Plutarh, Tezej V, 2–3.
  19. 19,0 19,1 A. M. Ainian, "Geometric Eretria", u: Antike Kunst, 30, 1987, str. 3–24.
  20. C. Bérard, L'Hérôon á la porte de l'ouest (= Eretria 3), Bern, 1970.
  21. M. R. Popham, and L. H. Sackett, Excavations at Lefkandi, Euboea, 1964/1966. A Preliminary Report, Thames and Hudson, London, 1968.
  22. 22,0 22,1 M.R. Popham & L.H. Sackett, Lefkandi 1: The Iron Age, London 1980.
  23. 23,0 23,1 V. Parker, Untersuchungen zum Lelantischen Krieg, Stuttgart, 1997, str. 167.
  24. Popham, M. R. (1983). "Euboean Exports to Al Mina, Cyprus, and Crete: A Reassessment". Annual of the British School at Athens 78: 281–290. JSTOR 30102808. 
  25. Tukidid, Istorija peloponeskog rata. VI, 4, 5–6.
  26. Plutarh, Solon, 8–10.
  27. Camp, John McK., II (1979). "A Drought in the Late Eighth Century B. C". Hesperia 48 (4): 397–411. JSTOR 147843. doi:10.2307/147843. 
  28. Cambitoglou, A. & Coulton, J. J. (1970). "Ἀνασκαφαὶ Ζαγορᾶς Ἄνδρον". Ephemeris: 154ff. 
  29. Prema Tukididu (Istorija peloponeskog rata, I, 13, 4) "najstariju pomorsku bitku, za koju znamo, zametnuli su Korinćani s Korkiranima", i to 664. pne.
  30. 30,0 30,1 V. Parker, Untersuchungen zum Lelantischen Krieg, Stuttgart, 1997.
  31. Burn, A. R. (1929). "The So-Called 'Trade-Leagues' in Early Greek History and the Lelantine War". Journal of Hellenic Studies 49 (1): 14–37. JSTOR 625000. doi:10.2307/625000. 
  32. E. Will, Korinthiaka, Paris, 1955, str. 398–404.
  33. M. Cary, Cambridge Ancient History III, 1929, S. 622f.
  34. 34,0 34,1 Bradeen, D. W. (1947). "The Lelantine War and Pheidon of Argos". Transactions of the American Philological Association 78: 223–241. JSTOR 283496. doi:10.2307/283496. 
  35. The Princeton Encyclopedia of Classical Sites, s.v. Perachora.
  36. Pausanija, Opis Helade, I, 44, 1.
  37. Tukidid, Istorija peloponeskog rata, VI, 4, 1.
  38. Plutarh, Quaestiones Graecae, 11.
  39. Herodot, Istorija, I, 18, 3.
  40. Simon Hornblower & Antony Spawforth, The Oxford Classical Dictionary, 3rd ed., 2003, s.v. Greece (prehistory and history), str. 650.
  41. Mattingly, H. B. (1961). "Athens and Euboea". Journal of Hellenic Studies 81: 124–132. JSTOR 628082. doi:10.2307/628082. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Murray, Oswyn (1993). Early Greece. London: Fontana. ISBN 0-00-686249-7. 
  • Parker, Victor (1997): Untersuchungen zum Lelantischen Krieg und verwandten Problemen der frühgriechischen Geschichte (= Historia Einzelschriften 109), Stuttgart. ISBN 3-515-06970-4
  • Boardman, John (1957). "Early Euboean Pottery and History". Annual of the British School at Athens 52: 1–29. 
  • Bradeen, D.W. (1947). "The Lelantine War and Pheidon of Argos". Transactions of the American Philological Association (Transactions and Proceedings of the American Philological Association, Vol. 78) 78: 223–241. JSTOR 283496. doi:10.2307/283496. 
  • Burns, A.R. (1929). "The so-called ‘Trade-Leagues’ in Early Greek History and the Lelantine War". Journal of Hellenic Studies (The Journal of Hellenic Studies, Vol. 49) 49: 14–37. JSTOR 625000. doi:10.2307/625000. 
  • Donlan, Walter (1970). "Archilochus, Strabo and the Lelantine War". Transactions of the American Philological Association (Transactions and Proceedings of the American Philological Association, Vol. 101) 101: 131–142. JSTOR 2936044. doi:10.2307/2936044. 
  • Easterling, P.E.; Kenney, E.J. (2003). The Cambridge History of Classical Literature. Vol. I: Greek Literature. Cambridge. 
  • Lane Fox, Robin (2008). Travelling Heroes in the Epic Age of Homer. London. 
  • Lambert, S.D. (1982). "A Thucydidean Scholium on the ‘Lelantine War’". Journal of Hellenic Studies (The Journal of Hellenic Studies, Vol. 102) 102: 216–220. JSTOR 631143. doi:10.2307/631143. 
  • Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knj. 2. Zagreb. 
  • West, Martin L. (1966). Hesiod: Theogony. Oxford University Press. 


Cscr-featured.png Članak Lelantski rat je odabran u kategoriju izabranih članaka.
Pozivamo vas da unaprijedite i potom predložite neki članak za izabrani.