Lav Đakon

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Lav Đakon (grč. Λέων Διάκονος, 10. vek) bio je vizantijski pisac, istoričar i hroničar. Rodio se u selu Kaloe kod Efesa u Maloj Aziji, a obrazovanje je stekao u Carigradu, gde je postao đakon u carskom dvoru.

Lav Đakon nagoveštava bogatu istoriografsku delatnost 11. veka. On je bio član dvorskog klera u vreme dolaska Vasilija II na vlast. Sačuvan je Lavov enkomion Vasiliju II, gde ga na retorski način uzdiže i kritikuje njegove prethodnike. Pred sam kraj 10. veka napisao je istorijsko delo Istorija (Ἱστορία, 10 knjiga), u kome opisuje doba od početka vladavine Romana II (959) do smrti Jovana I Cimiskija (976), dakle najuspešniji period vizantijske istorije. U svom istorijskom delu nije pristrasan u korist Vasilija II, kao u svom enkomionu, već i zbog toga što se radi o dve različite književne vrste koje imaju vlastite zahteve, ali i zbog toga što ih piše u dva različita vremenska perioda. Kod njega se takođe sukobljavaju uticaji različitih izvora i, mada se trudio da ih usaglasi, ne uspeva uvek u tome. Za Lava Ðakona je karakteristično da ličnost autora dolazi do izražaja; s druge strane, on daje upečatljive slike o situaciji i događajima u prestonici i unutrašnjosti, kao i portrete vodećih istorijskih ličnosti koje se trudi da ne opisuje crno-belom slikom. Pokušavajući da se poveže sa antičkom tradicijom, ubacuje u delo govore i pisma. Delo sadrži dragocene podatke za istoriju Slovena. Lav Đakon je posebno poznat po svom živom opisu Svjatoslava I Kijevskog, koji je napao Bugarsku 969. godine i za tu se teritoriju borio sa vizanijskim snagama. Lav je kao sveštenik bio i uz cara Vasilija II u pohodu protiv cara Samuila 986. godine. Jedva se spasao u porazu Vizantinaca. Kasnije je postao episkop Karije u Maloj Aziji. Umro je početkom 11. veka.

Lav se ugledao na Agatiju, Prokopija, ali i na Teofilakta Simokatu, čiji poetski manirizam nastavlja: naime i Teofilakt i Lav Ðakon trude se da svom istoričarskom pripovedanju daju pesničku crtu, zamenjujući često obične reči neobičnim poetskim izrazima. U tom pokušaju obojica su neuverljivi i njihov stil gubi svojstva naučnog izražavanja a da ne postaje poezija. Citira Sveto pismo i poznaje klasike, navodi Homera i Herodota.

Velika vrednost Lavove Istorije leži u tome što je bio savremenik događaja koje opisuje, što se obaveštavao kod još živih svedoka ranijih događaja, što je bio u položaju da o mnogim stvarima lično sazna i što je u nekim događajima i sam učestvovao. Zadatak istorije je, smatra Lav Ðakon, da kaže istinu i zato se trudi da piše o stvarima koje je video ili koje su drugi videli svojim očima. Iako je težio da bude objektivan, ipak je i on sin svog vremena i kao takav sujeveran: za njega su nebeske pojave, zemljotresi, komete, gromovi itd. predznaci velikih nesreća. Pisao je prilično teškim i izveštačenim stilom tako da je ponekad nejasan; njegova hronologija nije uvek pouzdana.