Lajmska bolest

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Caduceus.svg
Lajmska bolest

Lyme borreliosis

Adult deer tick.jpg
Krpelj je najčešći uzročnik Lajmske bolesti
ICD-10:
Rasprostranjenost bolesti

Lajmska bolest ili Lajmska borelioza je multisistemsko oboljenje subakutnog i hroničnog toka, koje izaziva bakterija Borrelia burgdorferi. Ona zahvata prvenstveno kožu, a zatim srce, zglobove i centralni nervni sistem.[1][2][3]

Lajmska bolest je otkrivena 1975. godine u gradu Lajm (Konektikat, SAD) povodom epidemične pojave juvinalnog artritisa, a 1981. Burgdorfer je iz krpelja izolovao spiralno uvijen, pokretan mikroorganizam koji pripada rodu Borrelia, odnosno porodici Spirohetacea. U Srbiji je prvi slučaj zabeležen 1987.

Rezervoari ove bakterije su krpelji, glodari, jeleni i dr. Vektori infekcije su tvrdi krpelji koji prenose bolest na čoveka i domaće životinje, a ona se javlja obično sezonski (od ranog proleća do kasne jeseni) i to uglavnom kod osoba koje često borave u prirodi.

Lajmska bolest se klinički manifestuje pojavom lokalnog otoka i crvenila (lat. erythema migrans) na mestu uboda i to 3-32 dana nakon incidenta. Lokalno crvenilo je toplo i uglavnom nije bolno. Kod 50% pacijenata identične promene se mogu javiti na drugim delovima tela, a kod 15% pacijenata kožne promene mogu da izostanu. Pored promena na koži mogu da se jave temperatura, jeza, malaksalost, glavobolja, regionalno uvećanje limfnih žlezda itd. Ukoliko se bolest ne prepozna i ne leči na vreme, nakon nekoliko nedelja razvija se drugi stadijum sa neurološkim simptomima, pojavom bolova u zglobovima i kardiološkim simptomima, a ukoliko se i u ovoj fazi bolest ne tretira nakon više meseci ili godina ona ulazi u treću fazu sa teškim neurološkim ispadima, promenama na zglobovima i koži.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i podataka o ujedu krpelja, a potvrđuje se testom indirektne imunofluorescencije ili primenom ELISA tehnika kojim se otkrivaju IgM antitela u serumu, likvoru i sinovijalnoj tečnosti zglobova. Nakon 1-3 meseca javljaju se IgG antitela koja se dugo održavaju. Izolacija uzročnika se ne praktikuje. Kao konfirmacioni test može se koristiti i Western blot.

Terapija ove bolesti zavisi od njenog kliničkog stadijuma. Obično se koriste: penicilin, tetraciklini i hloramfenikol, a kod neuspešne antibiotske terapije u trećoj fazi preporučuju se i kortikosteroidi.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Westervelt, Holly James; McCaffrey, Robert (September 2002). "Neuropsychological Functioning in Chronic Lyme Disease". Neuropsychology Review 12 (3): 153–177. doi:10.1023/A:1020381913563. 
  2. Borrelia: Molecular Biology, Host Interaction and Pathogenesis. Caister Academic Press. 2010. ISBN 978-1-904455-58-5. 
  3. Ryan KJ; Ray CG, ur. (2004). Sherris Medical Microbiology (4th izd.). McGraw Hill. str. 434–37. ISBN 0-8385-8529-9. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Jonathan A. Edlow MD, 2004. Bull's Eye: Unraveling the Medical Mystery of Lyme Disease, Yale University Press. 2nd ed. 308 pp. ISBN 0-300-10370-0
  • Richard Ostfeld, 2012. Lyme Disease: The Ecology of a Complex System, Oxford University Press, New York. 232 pp. ISBN 0-19-992847-9
  • Pamela Weintraub, 2008. Cure Unknown: Inside the Lyme Disease Epidemic, St. Martin's Press, hardcover. 400 pp. ISBN 978-0-312-37812-7

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).