Korisnik:Node ue/Genocid u Srebrenici/SR

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu

Masakr u Srebrenici je zločin koji su Vojska Republike Srpske, policija i paravojne formacije počinili nad muslimanskim (bošnjačkim) muškim vojnosposobnim[nedostaje referenca] stanovništvom Srebrenice 11. jula 1995. godine za vreme agresije ili po nekima građanskog rata u Bosni i Hercegovini.

Međunarodni sud pravde (MSP) u Hagu je 26. februara 2007. u presudi po tužbi BiH protiv SRJ, ovaj zločin opisao kao genocid. [1] [2] Za razliku od MSP, neki (među kojima je i Luis Makenzi, glavni komandant mirotvornih snaga UN u Sarajevu[3]) događaje u Srebrnici smatraju ratnim zločinom i masakrom, ali ne i genocidom. [4] [5] [6] [7]

Uvod[uredi | uredi kod]

Srebrenica na karti РС
Srebrenica
Srebrenica
Položaj Srebrenice u BiH
Vidi i: Istorija sukoba na prostoru istočne Bosne.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 6. maja 1993. godine, rezolucijom 824, mesta Sarajevo, Tuzla, Žepa, Goražde, Bihać i Srebrenica, proglasio demilitarizovanim zonama pod zaštitom UN. U rezoluciji 836 je podvučena odlučnost snabdevanja humanitarnom pomoći i zaštite tih zona čak i vojnom silom (između ostalog i pomoću vojnika UNPROFOR-a, delujući u samoodbrani)[8].

Međutim, zaštićene zone nikada nisu bile demilitarizovane [9]. Konkretno, u Srebreničkoj zaštićenoj zoni ostao je kontigent Armije Bosne i Hercegovine pod komandom Nasera Orića, kao i paravojne formacije koje su bile pod kontrolom samo svojih vođa[nedostaje referenca]. Generalni sekretar UN-a Butros Gali, je u svom izveštaju, objavljenom 30. maja 1995. optužio vladu BiH zbog kršenja ugovora o demilitarizaciji i učestalih vojnih aktivnosti unutar zaštićene zone, par meseci prije masakra[nedostaje referenca]. Iz Srebrenice su se vršili stalni upadi na teritoriju koja je bila pod kontrolom Srba[10]: tako su napadnuta sela i zaseoci Blječeva, Konjević polje, Sandići, Loznička rijeka (u dva navrata), Zagoni (u dva navrata), Biljača, Magašići, Hranča, Ježestica (u dva navrata), Zalužje, Fakovići, Boljevići, Sikirić, Bjelovac, Brana Bačići, Kravica, Šiljkovići, Osmače, Međe, Oparci, Obadi, Ratkovići, Magudovići, Kaludra, Brađevina, Brežani, Krnjići, Sase, Zalazje, Milanova vodenica, Podravanje, Skelani, i Višnjica.

Postoji spisak od 3.200 Srba za koje se tvrdi da je ubijeno na području Srebrenice tokom rata 1992. do 1995. [11] godine koji su sudije Haškog tribunala odbacile kao netačan[12].

Masakr[uredi | uredi kod]

11. jula 1995. godine jedinice Vojske Republike Srpske pod komandom generala Ratka Mladića su zauzele Srebrenicu i po navodima Haškog Tribunala za bivšu Jugoslaviju, ubile oko 8.000 i proterale oko 30.000 muslimana[nedostaje referenca], stanovnika i pripadnika jedinica Armije Bosne i Hercegovine. Ljubiša Beara, koji je uhapšen 2004. godine, važi za glavnog logističara tog masakra.[nedostaje referenca]

U to vreme u Srebrenici stacionirani pripadnici holandskog bataljona UNPROFOR-a, pod komandom francuskog generala Bernara Žanivijera i glavnokomandujućeg holandskog bataljona Hansa Kozija, nisu uspele zaštiti Srebrenicu od jedinica Vojske Republike Srpske[nedostaje referenca]. Po iskazima nekih svedoka[nedostaje referenca], procesa protiv Slobodana Miloševića u Haškom Tribunalu iz jeseni 2003. godine, masakr nije bio unapred planiran, dok je Tužilaštvo tvrdilo suprotno[nedostaje referenca].

Holandski ministar odbrane Joris Vorhove je 1996. godine dokazivao da su jedinice ABiH često kršile demilitarizovanu zonu, ali bio je politički napadan, ne mogavši objasniti kako su srpski vojnici holandskim pripadnicima plavih šlemova, bez njihovog otpora, oduzeli oružje i opremu.[nedostaje referenca]

Do sada su pronađeni posmrtni ostaci od preko 5.000 žrtava[nedostaje referenca]. 1.620 od njih su mogli biti i identifikovani. Istog dana nakon 9 godina, je u komemorativnoj ceremoniji, 338 žrtava ponovo sahranjeno u Potočarima[nedostaje referenca].

Početkom oktobra 2005. godine radna grupa Vlade Republike Srpske, osnovana pod pritiskom tadašnjeg visokog predstavnika Pedi Ešdauna je sačinila izveštaj o događajima u Srebrenici sa listom vojnika koji su učestvovali u operacijama.

Posledice[uredi | uredi kod]

22. januara 1996. godine, američki državni sekretar za ljudska prava, Džon Šatuk (engleski: John Shattuck), potvrđuje postojanje masovnih grobnica u kojima je navodno sahranjeno preko 2.000 nestalih Muslimana/Bošnjaka[nedostaje referenca].

Naterana rezultatima holandske komisije o istraživanju događaja vezanih za masakr u Srebrenici, 16. aprila 2002. godine, holandska vlada premijera Vim Koka (Wim Kok), daje ostavku [13].

Haški tribunal[uredi | uredi kod]

Haški tribunal je veliki deo svoga rada posvetio ovom događaju i podigao brojne optužbe i izrekao presude protiv ljudi koji su u njega bili umešani[nedostaje referenca]. Brojne suštinske kritike rada Haškog tribunala dovode u pitanje kredibilitet ovih optužbi i presuda[nedostaje referenca]: njima se uglavnom ne veruje u Srbiji, Republici Srpskoj i pravoslavnim zemljama (Rusija, Grčka...) dok im se uglavnom veruje u Hrvatskoj, Federaciji, i u zapadnim i islamskim zemljama. Haški tribunal ovaj događaj naziva genocidom što nije opšte prihvaćeno[nedostaje referenca].

Za genocid u Srebrenici 1995. godine optuženi su vođe bosanskih Srba Radovan Karadžić[14] i general Ratko Mladić[15]. Obojica su u bekstvu. U bekstvu je i general Zdravko Tolimir, bivši pomoćnik Ratka Mladića i ratni šef obaveštajne službe Glavnog štaba VRS[nedostaje referenca].

Svi ostali optuženi za zločine u Srebrenici, bivši oficiri VRS, su u pritvoru Tribunala, pošto su se dobrovoljno predali ili su uhapšeni: Ljubomir Borovčanin, Ljubiša Beara, Drago Nikolić, Vinko Pandurević, Vujadin Popović, Milan Gvero, Radivoj Miletić i Milorad Trbić[nedostaje referenca]. Za genocid ili učešće u zaveri da se počini genocid optuženi su Beara, Popović, Pandurević, Nikolić i Borovčanin, dok se optužba za zločin protiv čovečnosti nad muslimanskim stanovništvom stavlja na teret generalima Tolimiru, Gveru, Miletiću i kapetanu Trbiću[nedostaje referenca].

Za zločin u Srebrenici prvi je osuđen Dražen Erdemović, pripadnik 10. diverzantskog odreda VRS, koji je bio pod komandom Mladićevog Glavnog štaba[nedostaje referenca]. Erdemović je osuđen na pet godina zatvora, na osnovu priznanja da je učestvovao u masovnoj egzekuciji Muslimana iz Srebrenice 16. jula 1995. godine na poljoprivrednom dobru Branjevo kod Pilice. Prema njegovoj proceni, koju neki ne smatraju objektivnom[nedostaje referenca], toga dana na tom mestu ubijeno je oko 1.200 muškaraca i dečaka[nedostaje referenca]. Erdemović je u međuvremenu odslužio kaznu.

General VRS Radislav Krstić osuđen je 2001. godine na 46 godina zatvora za genocid u Srebrenici[nedostaje referenca], u aprilu 2004. godine Žalbeno veće Tribunala donelo je novu presudu kojom je Krstić osuđen na 35 godina zatvora za pomaganje i podržavanje genocida[nedostaje referenca], dok je krajem 2006. godine konačnom presudom oduđen na doživotni zatvor[nedostaje referenca]. Bila je to prva presuda Haškog tribunala za genocid.

General Krstić je u vreme zločina bio zamenik, a potom i komandant Drinskog korpusa VRS[nedostaje referenca]. Sudije su ocenile dokazanim da je general Krstić preuzeo komandu korpusa 13. jula 1995. godine i da su jedinice Drinskog korpusa i jednice Glavnog štaba VRS, od 13. do 19. jula 1995. godine ubile između 7.500 i 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka[nedostaje referenca]. Krstić je tokom suđenja imenovao Ratka Mladića i još petoricu oficira kao odgovorne za pokolj Muslimana u Srebrenici[nedostaje referenca].

Za zločine u Srebrenici Tribunal u Hagu osudio je bivše oficire VRS Momira Nikolića na 27 godina zatvora, Vidoja Blagojevića na 18, Dragana Obrenovića na 17 i Dragana Jokića na 9 godina zatvora[nedostaje referenca]. Pukovnik Blagojević bio je komandant Bratunačke brigade Drinskog korpusa VRS u julu 1995. godine kada su snage Drinskog korpusa i Glavnog štaba VRS sistematski i organizovano ubile oko 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka Srebrenice[nedostaje referenca]. Njegov pretpostavljeni u to vreme bio je general Radislav Krstić.

U junu 2004. godine, predstavnici rukovodstva Republike Srpske, priznaju odgovornost srpskih snaga za masakr u Srebrenici[nedostaje referenca].

Međunarodni sud pravde[uredi | uredi kod]

Međunarodni sud pravde u Hagu je 26. februara 2007. u presudi po tužbi BiH protiv SRJ, ovaj zločin opisao kao genocid.[nedostaje referenca] Sud je utvrdio da Srbija nije počinila genocid niti bila saučesnik u izvršenju genocida, ali ju je našao krivom zato što nije učinila sve što je u njenoj moći da ga spreči.[nedostaje referenca]

Kritika zvanične verzije događaja[uredi | uredi kod]

Posmatrač UN-a u Bosni i Hercegovini, Filip Korvin (Philip Corwin), u svojim analizama upućuje na činjenicu, da to što se desilo u Srebrenici, nije bio jedan veliki masakr, nego serija krvavih napada i protivnapada zaraćenih strana u periodu od preko tri godine, koji kulminiraju 1995. godine. Po njemu, verovatno je da broj ubijenih Muslimana/Bošnjaka nije veći od broja ubijenih Srba iz sela oko Srebrenice, ubijenih od strane muslimanskih jedinica pod komandom Nasera Orića, kojih (prema srpskim izvorima) ima oko 2.800. Broj od 8.000 muslimanskih žrtava, on ocenjuje kao "preterivanje"[16].

Krajem maja 2005. godine objavljuje se film sa specijalnim jedinicama srpske policije, čime se ponovo privlači pažnja javnosti na taj masakr. Po ministru unutrašnjih poslova Srbije Draganu Jočiću, ubistva šest stanovnika Srebrenice, snimljenih na objavljenom filmu, su se odigrala 16. i 17. jula 1995. godine nedaleko od mesta Trnovo na planini Jahorina, oko 150 kilometara jugoistočnno od Srebrenice[17] a po sarajevskom Dnevnom avazu na brdu Treskavica, južno od Sarajeva[18].

Vidi još[uredi | uredi kod]

Spoljašnje veze[uredi | uredi kod]

Reference[uredi | uredi kod]

  1. ↑ http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=02&dd=26&nav_category=64&nav_id=234143 Sud: Srbija nije kriva za genocid
  2. ↑ http://www.icj-cij.org/icjwww/ipresscom/ipress2007/isummary_2007-2_bhy_20070226.htm International Court of Justice, Summary 2007/2
  3. ↑ http://www.transnational.org/SAJT/features/2005/MacKenzie_Srebrenica.html
  4. ↑ http://www2.serbiancafe.com/lat/vesti/14/33334/
  5. ↑ http://news.serbianunity.net/bydate/2005/July_15/9.html
  6. ↑ http://www.srbija.sr.gov.yu/vesti/vest.php?id=53334
  7. ↑ http://www.pogledi.co.yu/id.php3?id=599&kat=%C7%DB%D0%DD%E6%D8
  8. ↑ http://www.ohr.int/other-doc/un-res-bih/pdf/836e.pdf Rezolucija Saveza bezbednosti UN 836 (1993.) tačka 9
  9. ↑ http://www.hlc.org.yu/srpski/Haski_tribunal/Sudjenje_Milosevicu/Transkripti.php?file=1378.html
  10. ↑ http://www.un.org/icty/indictment/english/ori-ii030328e.htm
  11. ↑ [1]
  12. ↑ ICTY Weekly Press Briefing, jul 2005. [2]
  13. ↑ http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/1933144.stm
  14. ↑ http://www.un.org/icty/bhs/cases/karadzic/indictment/kar-ai000428b.htm
  15. ↑ http://www.un.org/icty/bhs/cases/mladic/indictment/mlad-ai021010b.htm
  16. ↑ Analiza posmatrača UN-a Filipa Korvina
  17. ↑ [3]
  18. ↑ Skup argumenata o propagandnoj svrsi u junu 2005. objavljenih snimaka
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Korisnik:Node_ue/Genocid_u_Srebrenici/SR&oldid=41435078