Korisnik:Antidiskriminator/Draftovi članaka/Konferencija u Godijevu

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
U Godijevu je odlučeno da se sprovede etničko čišćenje pravoslavnih stanovnika Sandžaka a u drugom koraku da se veći deo Sandžaka pripoji Velikoj Albaniji

Konferencija u Godijevu je bila konferencija koju su početkom oktobra 1942 u selu Godijevu, srez Bijelo Polje, u Crnoj Gori tokom drugog svetskog rata održali komandanti odreda Sandžačke Muslimanske milicije. Na konferenciji su doneli odluke da uz pomoć Ustaša i Albanaca izvrše etničko čišćenje Srba na desnoj obali reke Lim da bi se deo teritorije Sandžaka pripojio Velikoj Albaniji a deo Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Sandžačku Muslimansku miliciju su osnovale Ustaše na početku okupacije Jugoslavije u aprilu 1941 i ona je odmah po osnivanju organizovala i sprovodila kampanje napada na Srbe. Tokom ustanka u Crnoj Gori Muslimanska milicija je aktivno učestovala u gušenju ustanka zajedno sa okupacionim snagama usput vršeći masovne zločine nad civilnim hrišćanskim stanovništvom. U drugoj polovini 1942 godine Muslimanska milicija je bila favorizovana i intenzivno naoružavana od strane italijanskih okupatora pa su njeni lideri nastavili sa ratobornim stavovima prema Srbima i planovima da izvrše etničko čišćenje Srba sa teritorije pod njihovom kontrolom.

Kada su za svoje namere obezbedili podršku Ustaša i Velike Albanije, kako u oružju i opremi tako i u ljudstvu komandanti odreda Sandžačke Muslimanske milicije Osman Rastoder, Ćazim Sijarić, Husein Rovčanin, Sulejman Pačariz i drugi su održali konferenciju početkom oktobra 1942 u selu Godijevo.[1] Shodno četničkim izvorima, na konferenciji su učestvovali i predstavnici Ustaša. Većina komandanata odreda Muslimanske milicije Sandžaka je podržala predloge da se izvrši etničko čišćenje pravoslavnog stanovništva na desnoj obali reke Lim. Cilj planiranog etničkog čišćenja srpskog stanovništva je bio da se na ovaj način ukloni prepreka objedinjavanju teritorija većinski naseljenih muslimanima u Sandžaku i njihovom pripajanju Velikoj Albaniji i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Na ovaj način bi se obezbedio trajno privilegovan položaj muhamedanaca u odnosu na pravoslavce i potisnule snage koje su želele obnovu Kraljevine Jugoslavije kao države koju muslimani nisu nikada prihvatili.

Posledice odluka konferencije u Godijevu i njihovog sprovođenja su bile katastrofalne i za same Muslimane i za lokalno srpsko stanovništvo. Komanda Limsko-sandžačkih četničkih odreda je preko svojih obaveštajnih kanala saznala za odluke konferencije u Godijevu. To je bilo očigledno i na terenu jer su već polovinom oktobra 1942 intenziviranjem napada na Srbe u Bjelopoljskom srezu muslimani krenuli u realizaciju odluka konferencije u Godijevu i započeli ozbiljnu mobilizaciju i naoružavanje svojih snaga uz pomoć Velike Albanije i NDH. Kada su primetili da Italijani ne čine ništa da spreče ove akcije Muslimanske milicije, Četnički štab je shvatio da se moraju sami obračunati sa njima. Na svojoj konferenciji održanoj u Šahovićima krajem novembra 1942 četnici su zauzeli stav o potrebi da se stvori država Srba, Hrvata i Slovenaca, bez manjina koje su se pokazale nelojalnim. U cilju osvete za dotadašnje akcije muslimana protiv hrišćana i preventivnog sprečavanja daljih akcija Muslimana planiranih na konferenciji u Godijevu, četnici su početkom januara i u februaru 1943 napali Muslimansku miliciju na teritoriji Bijelog Bolja, Pljevalja, Priboja, Čajniča i Foče i ubili više od 2.000 propadnika Muslimanske milicije i nekoliko hiljada civila, uključujući i žene i decu.

Pozadina[uredi | uredi kod]

Ustaše osnivaju i naoružavaju Muslimansku miliciju Sandžaka[uredi | uredi kod]

Kada je u aprilu 1941 došlo do okupacije Kraljevine Jugoslavije od strane sila osovine teritorija Sandžaka je uglavnom potpala pod kontrolu Ustaša shodno apelima muslimanskih lidera iz Sandžaka i Bosne i Hercegovine da se Sandžak pripoji NDH i da se pošalju Ustaše u svaki srez u Sandžaku.[2][3] Ustaše su ionako smatrale Sandžak integralnim delom NDH[4] jer su smatrali da su Muslimani koji su činili značajan deo stanovništva Sandžaka etnički Hrvati.[5]U periodu između 28 aprila i 8 maja 1941 Ustaše su zaposele teritoriju Sandžaka[6] i postepeno do Augusta 1941 osnivale odrede Ustaške Muslimanske milicije u Sandžaku u većim naseljenim mestima, uključujući Brodarevo, Komaran, Hisardžik i delove Novog Pazara, Štavičkog sreza i Sjenice.[7] Kao i u ostalim delovima pod kontrolom NDH i u Sandžaku je došlo do masovnih zločina nad srpskim stanovništvom.

Ustanak protiv okupacionih snaga sila osovine u junu i julu 1941 je razotkrio podeljenost stanovništva okupirane Jugoslavije, uključujući i teritoriju Sandžaka, po etničkoj liniji i njihovog svrstavanja na različite strane. Kada je u pitanju teritorija Sandžaka i Crne Gore, Srbi su masovno učestvovali u ustanku protiv okupatora organizovani u četničke odrede Jugoslovenske Vojske u Otadžbini ili komunističke naoružane odrede dok su se Muslimani svrstali uz okupatora i Ustaše i učestvovali u gušenju ustanka sistematski napadajući srpsko stanovništvo. Nakon uspostave okupacionih zona na teritoriji Jugoslavije, Crnogorski deo Sandžaka uglavnom potpada pod Italijansku okupacionu zonu i izuzima se iz teritorije NDH a ustaše se povlače iz Sandžaka do kraja septembra 1941.

Dodatno naoružavanje Muslimanske milicije od strane Italijana[uredi | uredi kod]

U drugoj polovini 1942 Italijani su favorizovali Muslimansku miliciju da bi stvorili "kontra-teg" narasloj snazi Četnika jer su se plašili da će se Četnici nakon uspešnog obračuna sa komunistima okrenuti protiv njih jer su bili pod uticajem Draže Mihailovića i Engleza.[8] Zbog toga je u drugoj polovini 1942 je došlo do stvaranja uslova za intenziviranja sukoba između hrišćana i muslimana za koje dobar deo krivice snose Italijani i njihova politika naizmeničnog favorizovanja hrišćana ili muhamedanaca.[9] Tada je u Sandžaku ponovo došlo do učestalih sukoba između naoružanih Srba i muslimana, što je dovelo do toga da deo vođa Muslimanske milicije nastavi sa planovima da izvrše etničko čišćenje Srba sa teritorije pod njihovom kontrolom. Većina muslimanskih lidera je imala ratoboran stav još od samog početka okupacije kada su u pitanju naselja u Sandžaku sa značajnim ili većinskim srpskim stanovništvom jer su ova naselja formirala pojas koji je činio prepreku nastojanjima muslimana da se teritorijalno povežu u kompaktnu teritorijalnu celinu naseljenu muslimanima.[10]

Odluke konferencije o etničkom čišćenju Srba i priključenju Velikoj Albaniji i NDH[uredi | uredi kod]

Na konferenciji su učestvovali komandiri odreda Sandžačke Muslimanske milicije Ćazim Sijarić, Osman Rastoder, Sulejman Pačariz i Husein Rovčanin[11] i doneli su odluku da napadnu srpsko stanovništvo sela u okolini Sjenice i ostalim delovima Sandžaka. Vojislav Lukačević je isticao da su na konferenciji u Godijevu bile prisutne i Ustaše i članovi Kosovskog Komiteta.[12]

Sulejman Pačariz se tokom konferencije naročito zalagao za aktivnu borbu protiv Srba.[13] Rastoder je takođe isticao da se "obavezno stupi u borbu" protiv četnika.[14] Sijarić se protivio ovim predlozima ali je bio preglasan jer je Rastoder dobio podršku većine prisutnih postavši najuticajniji komandant među ostalim komandantima Muslimanske milicije Sandžaka.[15] Na konferenciji u Godijevu je doneta odluka da se "glavnom snagom" napadne prvo selo Ćaloviće, a nakon njega sela Mojstir, Crvsko i Bare i na taj način onemogući da Kordić sakupi četnike i organizuje otpor.[16]

Sledeći korak nakon planiranog etničkog čišćenja pravoslavnih stanovnika Sandžaka je bio prisajedinjenje većeg dela Sandžaka Velikoj Albaniji, za šta su se naročito zalagali Osman Rastoder, Ćazim Sijarić i Hasan Zvizdić.[17] Pripadnici Sandžačke Muslimanske milicije iz Pljevalja, Čajniča and Foče su pripremali etničko čišćenje Srba koji su živeli na teritoriji pod njihovom kontrolom. Muslimanski lideri iz Fočanskog, Čajničkog i Pljevaljskog sreza su se zalagali da se ova teritorija vrati u okvire NDH i zbog toga su se upustili u sukob sa četnicima.[18] Prema Četničkim izvorima iste planove su imale i muslimanske snage iz Sjenice, Priboja i Bijelog Polja. Za svoje namere su obezbedili podršku Ustaša a takođe su uspostavili i saradnju sa Kosovskim komitetom.[19] Ulazak Sandžaka u Veliku Albaniju i NDH bi garantovao trajno privilegovan položaj muhamedanaca u odnosu na pravoslavce.[20] Obračun sa pravoslavnim stanovništvom koji su tražili muslimani je na kraju trebalo da ima za posledicu potiskivanje snaga koje su želele obnovu Kraljevine Jugoslavije kao države koju muslimani nisu nikada prihvatili.[21]

Nakon konferencije Osman Rastoder je otputovao u Tiranu da traži podršku za sprovođenje odluka konferencije u Godijevu i tražeći da se granica Velike Albanije proširi na teritoriju Crne Gore i obuhvati područje do reke Lim.[22] Shodno njihovom zahtevu jake snage naoružanih Muslimana i Albanaca su bile raspoređene na liniji Rugovo - Murino - Plav - Gusinje.[23] Svoje zahteve za priključenje delova Crne Gore Velikoj Albaniji su i Rastoder i Zvizdić ponovili krajem oktobra na sastanku sa italijanskim ministrom za razgraničenje.[24]

Rezultirajući napadi na Srbe[uredi | uredi kod]

Na čitavoj teritoriji Sandžaka je došlo do mobilizacije snaga Muslimanske milicije, njihovog dodatnog naoružavanja i opremanja od strane Ustaša, Velike Albanije pa čak i od strane Italijana.[25] Već polovinom oktobra je došlo do dobro isplaniranog i organizovanog napada snaga Muslimanske milicije na hrišćane u Bijelopoljskom srezu i njihovog ozbiljnog napredovanja praćenog popustljivošću Italijana prema njima.[26] Planovi najvećeg broja komandanata Muslimanske milicije Sandžaka o etničkom čišćenju Srba su već bili u poodmakloj fazi na bazi odluka sa konferencije u Godijevu, kada je 18 oktobra 1942 zalaganjem Blaža Đukanovića i pukovnika Barasija sklopljen u Bijelom Polju dogovor između pojedinih vođa Muslimana i pravoslavaca da će se aktivno raditi na međusobnom popravljanju odnosa. Zbog toga je ovaj dogovor ostao bez većeg uticaja.

Krajem decembra 1942[27] oko 3,000 Muslimana je napalo srpsko selo Buđevo i nekoliko drugih sela u Sjeničkom okrugu, ubijajući njihove stanovnike i paleći njihove kuće. U Buđevu su Muslimani ubili 40 žena i dece i jednog starca.[28] U isto vreme Muslimani iz Rožaja i Bihora su ispoljili slične agresivne aktivnosti usmerene protiv nezaštićenog pravoslavnog stanovništva.[29]

Reakcija četničkih odreda JVuO[uredi | uredi kod]

„kada ste napadnuti kao Jevreji, morate se braniti kao Jevreji“ - Hannah Arendt

– Izjava za koju istoričar Milutin Živković nalazi najbolje objašnjenje za reakciju Srba na napade Muslimanske milicije[30]
Glavni članci: Pokolj u bjelopoljskom srezu (1943) i Pokolj muslimana Sandžaka i istočne Bosne 1943.
Prelomni momenat - Polovinom oktobra 1942 Italijani sprečavaju Pavla Đurišića da zaustavi napade Muslimana na hrišćane na desnoj obali Lima, a sami ne čine ništa po tom pitanju.

Prelomni momenat u odnosu četnika prema napadima muslimana na Srbe na desnoj obali Lima se dogodio polovinom oktobra 1942 kada je Pavle Đurišić bio sprečen od strane Italijana da sa svojim odredima pređe na desnu obalu Lima i "spreči napredovanje muslimana" jer su italijanske snage preuzele obavezu da spreče napade muslimana na hrišćane. Kada su uvideli da Italijanske snage nisu ništa preduzele da spreče ubistva Srba, u komandi Limsko-sandžačkih četničkih odreda su shvatili da će morati da se sami obračunaju sa odredima Muslimanske milicije. Dodatne podsticaje stavu da je potreban preventivni obračun sa Muslimanskom milicijom su pružile vesti o progonu Srba na ostalim teritorijama pod kontrolom Muslimanske milicije i Velike Albanije, veliki broj porodica izbeglih sa ovih teritorija kao i Konferencija četničke intelektualne omladine Crne Gore, Boke i Sandžaka održana u Šahovićima krajem novembra 1942 na kojoj je usvojeno stanovište o potrebi da se stvori država Srba, Hrvata i Slovenaca, bez manjina koje su se pokazale nelojalnim i opasnim.[31] Na ovoj konferenciji je postalo očigledno da je raspoloženje naroda za osvetu prema muslimanima bilo veliko i da se samo čekao pravi trenutak za sukob širokih razmera sa Muslimanskom milicijom i muslimanskim civilnim stanovništvom.[32]

Otvaranje sukoba većih razmera je započelo muslimanskoalbanskim napadima na Vitomiricu i Buđevo krajem decembra 1943 koji su naređeni iz sedišta vlasti Velike Albanije u Tutinu i Peći.[33] Napad na Vitomiricu a zatim i na Buđevo je bio nastavak ranije pokrenute ofanzive usmerene protiv hrišćana sa ciljem proširivanja Velike Albanije sve do reke Lim.[34] Zbog početnog poraza Muslimanske milicije u napadu na Buđevo, njihova koncentrična akcija protiv srpskog stanovništva je doživela neuspeh.[35] Ovi napadi muslimana na Srbe su izazvali reakciju komande četničkih odreda JVuO u Kolašinu i napad četnika pod komandom Pavla Đurišića na položaje Muslimanske milicije na desnoj obali reke Lim.[36] U napadu četnika na Muslimansku miliciju u selima Bjelopoljskog sreza je ubijeno oko 1.000 pripadnika Muslimanske milicije i oko 3.000 civila, uključujući i žene i decu.[37] U februaru 1943 četničke jedinice su napale Muslimansku miliciju na teritoriji Bijelog Bolja, Pljevalja, Priboja, Čajniča i Foče ubivši pri tome oko 1.200 pripadnika Muslimanske milicije i više hiljada muslimanskih civila.

Srpsko stanovništvo je napad četnika u toku januara i februara 1943 percipirao kao osvetu u borbi na život ili smrt sa Muslimanima radi prevencije budućih akcija Muslimana usmerenih protiv Srba do kojih će ipak doći u dva navrata tokom 1943.[38]

Reference[uredi | uredi kod]

  1. ↑ (Institut 1976, p. 465):"Поред тога, Муслимани из Бихора и околине Рожаја испољавали су и извјесну политичку активност. Ухватили су везу са тзв. Косовским Комитетом, а затим су муслимански прваци Хоџа Растодер, Ћазим Сијарић, Хусеин Ровчанин, Хоџа Пачариз, други вићенији Муслимани и командири милицијских постаја одржавали конференцију у селу Годијеву."
  2. ↑ Đurović, Milinko (1964). Ustanak naroda Jugolavije, 1941: zbornik. Pišu učesnici. Vojno delo. str. 14. »Već 30. aprila je iz Sarajeva upućena depeša Anti Paveliću »da se Sandžak kao privredni i istorijski deo Bosne i Hercegovine priključi Nezavisnoj Državi Hrvatskoj«,«, pa se moli »da se u sve srezove Sandžaka pošalju ustaški odredi«,« 
  3. ↑ Tepić, Ibrahim (1998). Bosna i Hercegovina od najstarijih vremena do kraja Drugog svjetskog rata. Bosanski kulturni centar. str. 347. »Ne gubeći nadu da će Sandžak ući u sastav NDH, ustaške vlasti budno su pratile sitauciju i dočekivale poslanstva koja su sandžački Muslimani, preko Sarajeva, slali u Zagreb, tražeći "da Sandžak, koji ie sastavni dio Bosne i Hercegovine, uđe u sklop Države Hrvatske".« 
  4. ↑ Goldstein, Ivo (2008). Hrvatska: 1918–2008. EPH. str. 239. »Ustaški su ideolozi smatrali i Sandžak integralnim dijelom NDH« 
  5. ↑ Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije. OOUR. str. 107. »Ustaše su imale pretenzije da NDH pripoje i Sandžak sa svih njegovih 9 srazova, tumačeći svoj zahtjev time što se Muslimani, navodno...« 
  6. ↑ Srbije, Institut za istoriju radničkog pokreta (1972). NOR i revolucija u Srbiji, 1941–1945: naučni skup posvećen 30-godišnjici ustanka, održan na Zlatiboru 25–26 septembra 1971. Institut za istoriju radničkog pokreta Srbije. str. 465. 
  7. ↑ Gledović, Bogdan; Drulović, Čedo; S̆alipurović, Vukoman (1970). Treća proleterska sandžačka brigada: zbornik sećanja. Vojnoizdavački zavod. str. 13. 
  8. ↑ (Živković 2017, p. 860):"Италијани су се првобитно ослонили на црногорске четнике да би потисли партизане. Њихово јачање им међутим, није одговарало будући на опште присутну бојазан од устанка српког становништва под командом генерала Михаиловића, а по наређењима Енглеза. Италијанске власти се стога окрећу муслиманским одредима које користе као „контра-тег“ нараслој снази четника."
  9. ↑ (Živković 2017, p. 860):"Италијани међутим, сносе добар део кривице за њихово интезивирање. Наиме, потези у правцу мира чињени су само до границе угрожавања окупаторских интереса. Тако се као један од разлога ширења сукоба показала окупаторска политика наизменичног фаворизовања хришћана или мухамеданаца."
  10. ↑ (Živković 2017, p. 856):"Ратоборан став већине муслиманских првака са територије Санџака може се пратити још од почетка окупације. Постојало је неколико разлога због којих су желели сукоб. Први је повезивање муслиманског становништва на десној обали Лима у Сјеничком и Бјелопољском срезу, са истоверницима у дежевском, штавичком и рожајском крају, односно Милешевском и даље, Пљеваљском, Прибојском и Чајничком срезу. Препреку овим намерама чинио је појас од неколико чисто или већински православних села на граници између Бјелопољског и Сјеничког среза"
  11. ↑ Pajović, Radoje; Željeznov, Dušan; Božović, Branislav (1987). Pavle Đurišić, Lovro Hacin, Juraj Špiler. Centar za informacije i publicitet. str. 245. ISBN 978-86-7125-006-1. 
  12. ↑ Stenografske beleške sa suđenja, str 158
  13. ↑ Милутин Живковић - НДХ У СРБИЈИ Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници(април–септембар 1941, Последице усташке управе НДХ и рецидиви њене политике према муслиманима, Publishers: ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА СРБИЈЕ „СТОЈАН НОВАКОВИЋ“, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА-ЛЕПОСАВИЋ, Belgrade 2017 p.289, quote="Залагао се за активну борбу против Срба и учествовао је на састанку муслиманских првака у селу Годијеву у јесен 1942. године."
  14. ↑ (Živković 2017, p. 858):"...држање према четницима. Растодер је захтевао да се са њима одмах „обавезно ступи у борбу“."
  15. ↑ (Živković 2017, p. 858):"Иако се Сијарић са тиме није сложио, Растодер је добио подршку већине присутних и преузео примат када је у питању политички утицај"
  16. ↑ (Živković 2017, p. 857):"Донета је одлука да се „главном снагом“ прво притисне село Ђаловиће, а затим села Мојстир, Црвско и Баре, те тако онемогући сакупљање Кордићевих четника и њихов организован отпор."
  17. ↑ Živković 2017: str. 857:"Следећи корак, за који су се посебно залагали хоџа Растодер, Ћазим Сијарић и Хасан Звиздић, било је да се после потискивања хришћана граница Велике Албаније прошири до Лима. Исти став су имали и муслимани из Дежевског среза, ... "
  18. ↑ (Živković 2017, p. 857):"У Чајничком, Фочанском и Пљеваљском срезу на другој страни, муслимански прваци теже ка повратку власти НДХ и зато се између осталог упуштају у сукоб са четницима. "
  19. ↑ Pajović 1977: str. 57:"Prema četničkim izvorima, muslimanske snage u sjeničkom, pribojskom i bjelopoljskom kotaru spremale su se da protjeraju srpski živalj s desne obale Lima, a njihove kuće da popale. Sličnu namjeru imali su i Muslimani u pljevaljskom. čajničkom i fočanskom kotaru, u čemu su ih podržavale ustaše....Povezali su se sa tzv. Kosovskim komitetom, a zatim su Hodža Rastoder, Cazim Sijarić, Husein Rovčanin, Hodža Pačariz i drugi utjecajniji prvaci i komandiri milicijskih postaja održali konferenciju u selu Godijevu."
  20. ↑ (Živković 2017, p. 857):"Улазак Старог Раса у Велику Албанију или НДХ, гарантовао је трајно привилеговани положај муслиманског становништва у односу на православце. "
  21. ↑ (Živković 2017, p. 857):"На крају, обрачун који су тражили муслимани требало је да потисне снаге које су желеле обнову Краљевине Југославије као државе коју они никада нису прихватили."
  22. ↑ (Živković 2017, p. 860):"Радило се наиме, о конференцији у Годијеву где се налазила и команда Ћазима Сијарића."
  23. ↑ (Živković 2017, p. 860):" У наредним данима веће муслиманско-албанске снаге су заиста примећене на линији Ругово – Мурино – Плав – Гусиње. Растодер је у Тирани говорио и о промени граница,"
  24. ↑ (Živković 2017, p. 860):" Он је видели смо, имао одвојене састанке са Звиздићем у Сјеници и Растодером у Беранама. Обојица су поново тражили Албанију на Лиму, ..."
  25. ↑ (Živković 2017, p. 863):"О томе колико су се озбиљно муслимани припремали за сукоб говори и повећање њихових јединица и набавка наоружања са више страна.... Подршка окупатора муслиманима о којој смо говорили, материјализована је током октобра ... Поред свега добијеног, муслимани су се преко хоџе Растодера додатно наоружавали из Албаније, а уз знање италијанских власти.... Додатно наоружање, пре свега, за нелегализоване снаге, муслимани су добијали из НДХ, односно из Сарајева"
  26. ↑ (Živković 2017, p. 863):"Половином октобра уследиће преломни моменат, у време организованог напада муслиманских снага на хришћане у Бјелопољском срезу. Ђуришић је тада био суочен са добро испланираним напредовањем муслимана и попустљивости Италијана по том питању."
  27. ↑ Istorijski zapisi. Istorijski institut SR Crne Gore c. 1976. str. 465. 
  28. ↑ (Redžić 2006, p. 117): "У селу Буђеву убијено је 40 жена и деце, са старим Петром Попадићем на челу."
  29. ↑ (Redžić 2002, p. 60):"Око 3000 муслимана је крајем 1942 године напало српско село Буђево и још неколико села у сјеничком срезу. Убијали су народ и палили српске куће. У ово време и муслимани са територије Рожаја и Бихора испољили су сличну агресивност према незаштићеном православном становништву."
  30. ↑ (Živković 2017, p. 878)"Можда је најбоље објашњење за такву реакцију дала немачка философкиња јеврејског порекла Хана Арент реченицом да „када сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јевреји“.."
  31. ↑ (Živković 2017, p. 868)
  32. ↑ (Živković 2017, p. 868)"После конференције у Шаховићима било је јасно да ће будући сукоб са муслиманима у Бјелопољском, Прибојском, Пљеваљском и Чајничком срезу имати широке размере и да ће ударити како по муслиманској милицији, тако и по цивилном становништву. Подршка коју је Ђуришић добио на скупу, а која ће се убрзо показати и приликом оружаних акција, говори нам да је расположење народа за освету над муслиманима било огромно. Чекао се само одговарајући тренутак и повод."
  33. ↑ (Živković 2017, p. 878)"Верски сукоб већих размера на десној обали Лима отворен је муслиманскоалбанским акцијама према Витомирици и Буђеву, диктираним из седишта албанских власти у Тутину и Пећи... Добро припремљена и изведена четничка акција уследила је као одговор..."
  34. ↑ (Živković 2017, p. 878)"Како нам извори говоре радило се о још једној, не и последњој, акцији која представља наставак раније покренуте офанзиве против хришћана у циљу избијања Велике Албаније на десну обалу Лима...Циљ акције био је „потпуно уништење православних у Санџаку и стварање једне државе – Велике Албаније“."
  35. ↑ (Živković 2017, p. 878)"Концентрична муслиманска акција против српског живља на десној обали Лима је ипак, због почетног пораза на Буђеву, претрпела крах."
  36. ↑ (Živković 2017, p. 884)"Акција Павла Ђуришића на десној обали Лима...Напади муслимана на Србе у Метохији, а посебно у Сјеничком срезу, изазвали су одговор четничке команде у Колашину... мајор Ђуришић усредсредио на две ствари – припрему људства за акцију и спречавање евентуалне италијанске интервенције. "
  37. ↑ (Živković 2017, p. 884)"Цифра страдалих се тако пење на 3.741 лице – 2.806 убијених и 935 накнадно преминулих... број убијених и умрлих кретао око 4.000 особа."
  38. ↑ (Živković 2017, p. 884)"На основу свега наведеног можемо закључити да је српски живаљ сукоб са муслиманима током јануара и фебруара доживео као освету за ранија дела муслимана, борбу на живот или смрт са њима, односно као превенцију њиховим сличним акцијама у будућности (до којих ће ипак, два пута доћи током 1943. године). "

Izvori[uredi | uredi kod]

[1]

  1. ↑ Smith 2011: str. 2: "A quote verifying the information."
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Korisnik:Antidiskriminator/Draftovi_članaka/Konferencija_u_Godijevu&oldid=41561070