Karikatura

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Karikatura Čarlija Čaplina

Karikatura (termin potiče od italijanske reči „caricare“ - pretvoriti, preterati) označava zaoštreno poentirani prikaz društvenih ili političkih a ponekad i privatnih ili opšte ljudskih tema uglavnom sredstvima grafike. Karikatura je nastala u baroku ali se zahvaljujući tehnikama štampe, pre svega litografije, ksilografije i gravire u čeliku razvila tek u 19. veku u opšti oblik izražavanja koji je poznat i kao umetnički medijum. Često je karikaturi pridodato i tekstualno objašnjenje, kraći dijalog ili se pak niz karikatura niže hronološki kako bi pripovedale neku priču ili tok događaja.

Deformisani, nakazni prikazi poznati su još od antike i srednjeg veka ali ta likovna ostvarenja deluju pre svega groteskno ili apsurdno i ne nalaze se po pravilu ni u kakvoj vezi sa nekim događajem ili ličnošću. Tek kontekstualna veza sa nekim aktuelnim događajem čini modernu karikaturu onim što ona jeste. Osnovna pretpostavka za karikaturu je zbog toga uvek neka određena društvena činjenica, koja namernim preterivanjem razotkriva u svojoj protivrečnosti ili se optužuje- upravo karikira, često u sprezi sa humorno-duhovitom, podsmevajućom potkom, ponekad međutim i ujedajući zlobno i sarkastično ali i sa stavom pogođenosti i melanholičnosti. U svakom slučaju karikatura sadrži osmišljen komentar teme koja se razmatra.

Portretsko predstavljanje u karikaturi sa snažnim isticanjem markantnih crta lica uglavnom pojačava do smešnog kao što se to može videti u čuvenoj Metamorfozi građanskog kralja Luja Filipa. koju je naslikao Šarl Filipon (1802 - 1862) i u kojoj se kruškoliko lice monarha korak po korak pretvara u krušku. Kao pretača takvih fiziognomskih preterivanja mogu se smatrati Groteskne glave Leonarda da Vinčija koji se mogu shvatiti kao prikazi suprotnosti idealno lepog ljudskog lika renesanse a kao studije analiziraju promenljivost i mogućnost slikarske konstrukcije ljudskog lica. Prve karikature koje su povezane sa konkretnim osobama sreću se u baroku kod Koračija i Đanlorenca Berninija. One su međutim bile namenjene za privatnu upotrebu.

Kritikovanje društvene bede u okviru prikaza u slikama bilo je od vremena reformacije uobičajno na lecima koji se mogu označiti kao preteče političke karikature i satire u slikama. Pre svega je englez Vilijam Hogart učinio popularnim izražajni oblik društvene satire u svojim grafičkim ciklusima The Rake‘s Progress i Marriage a la mode iz 18. veka. Pri kraju epohe rokokoa nastajali su politički intendirani Kapriči i Pošasti rata Fransiska de Goje u kojima on uz pomoć izbora jezivih prizora optužuje okolnosti epohe.

Stvarno vreme procvata karikature bio je 19. vek. To je uglavnom posledica liberalnih političkih stremljenja i razvoja novinarstva. U Francuskoj su nastajali satirični magazini kao La Caricature (1830 - 1834) ili Charivari za koje su grafičke predloške prilagali Onore Domije i Filipon. Engleska je 1841. dobila satirični magazin Panč koji izlazi i danas. U Nemačkoj je izlazio časopis Leteći listovi od 1844. u kome su objavljivane i karikature Vilhelma Buša.

Sa Simplicisimusom je 1896. rođen u Minhenu pacifističko reformistički list kome su pečat dali umetnici Tomas Teodor Hajne, Bruno Paul i Olaf Gulbranson.

Umetnici klasične moderne kao što su Paul Kle ili Lionel Fajninger takođe su koristili medijum karikature. Kle u svojim ranim serijama Inventionen (1903-1905) a Fajninger u nebrojenim grotesknim prikazima kao i u vreme svoje delatnosti kao crtač karikatura za američke časopise. I danas je aktivan veliki broj političkih i humorističkih karikaturista.

Povezano[uredi - уреди | uredi izvor]