José Luis Rodríguez Zapatero
| José Luis Rodríguez Zapatero | |
|---|---|
.jpg) José Luis Rodríguez Zapatero | |
| Rođenje | 4. 8. 1960. Valladolid,  Španija |
| Državljanstvo | špansko |
| Zanimanje | političar |
| Politička partija | PSOE |
Potpis | |
José Luis Rodríguez Zapatero (rođen 4. avgust 1960.) je španski političar i član Španske socijalističke radničke partije (PSOE). U dva je mandata bio predsednik Vlade Kraljevine Španije nakon izbora 2004. i 2008. godine. 2. aprila 2011. godine najavio je da neće učestvovati kao nosilac liste na izborima u 20. novembra 2011. a mesto premijera je napustio 20. decembra iste godine.
U glavne politike njegovog kabineta spada povlačenje španskih vojnih jedinica iz Iraka izazvano napadima u Madridu 2004. koji su se dogodili pre izbora Zapatera, povećanje broja španskih jedinica u Avganistanu, razvoj ideje Alijanse civilizacija, legalizacija istospolnih brakova, reforma prava na pobačaj, pokušaj mirovnih pregovora sa predstavnicima separatističke terorističke organizacije ETA, povećanja ograničenja na duvan i reforma statuta autonomnih zajednica u Španiji i Katalonije u prvom redu.
Privatni život[uredi | uredi kod]
José Luis Rodríguez Zapatero je rođen u Valladolidu na severu Španije u današnjoj autonomnoj zajednici Kastilja i Leon kao sin pravnika Juana Rodrígueza y García-Lozana i Maríje de la Purificación Zapatero Valero. Odrastao je u Leónu, gradu iz kojega potiče njegova porodica. Njegov deda po ocu Juan Rodríguez y Lozano (1893-1936) je bio kapetan republikanskih snaga u periodu Španskog građanskog rata kojega su streljale snage odane Franciscu Francu jer je odbio da im se pridruži. Njegov deda po majci Faustino Valentín Zapatero Ballesteros (1899-1978) je bio pedijatar i liberal iz srednje klase, dok je njegova baka po majci María de la Natividad Valero y Asensio (1902-2006) bila konzervativka koja je umrla u 103 godini.
Zapatero je studirao pravo na Univerzitetu u Leónu gde je i diplomirao 1982. godine. Na univerzitetu je ostao do 1986. kao asistent za ustavno pravo, a sve do 1991. držao je određen broj sati neplaćenih predavanja. Zapatero je izjavio da ga uz politiku interesuje jedino akademski poziv predavača i istraživača. Nakon početka njegove aktivne političke karijere ustanovljeno je da je na posao na univerzitetu došao mimo uobičajene procedure koja uključuje intervju i kompetitivni ispit što bi se u slučaju da je tačno moglo smatrati pogodovanjem.
Rodríguez Zapatero je 1981. u Leónu upoznao svoju buduću suprugu Sonsoles Espinosu (venčani 1990) sa kojom je 1993. dobio ćerku Lauru i 1995. ćerku Albu.
José Luis Rodríguez Zapatero nije služio obavezni vojni rok koji je inicijalno odgođen zbog obaveza na univerzitetu, a naknadno je kao član parlamenta oslobođen vojne obaveze. Obavezno služenje vojnog roka u Španiji je ukinuto 2001. godine.
Ulazak u politiku[uredi | uredi kod]
Zapatero je prvi puta učestvovao u političkom okupljanju u Gijónu 1976. godine koji je organizovala Španska socijalistička radnička partija (PSOE). Neke političke partije legalizovane su 21. jula 1976. ali to nije bio slučaj sa PSOE sve do februara 1977. godine. Govor koji je na skupu održao Felipe González, lider PSOE i budući španski premijer, u kojemu je rekao da socijalisti teže osvajanju vlasti od strane radničke klase, otavio je snažan dojam na Zapatera. González je u govoru rekao da je PSOE revolucionarna partija, ali da nije avanturistička partija.
Zapatero i njegova porodica tradicionalno su naginjali Komunističkoj partiji Španije budući da je to bila jedina partija koja je nastavila da postoji i u periodu Francove diktature. Govor u Gijónu privukao ih je Socijalističkoj partiji, naročito Zapatera koji je bio uveren da je to partija španske budućnosti. U to je vreme partija obnavljala svoju organizaciju nakon zabrane koja je nametnuta u vreme diktature.
Na prvim demokratskim izborima posle Francove smrti Zapatero je isticanjem plakata podržao i Komunističku i Socijalističku partiju. Učlanio je se u PSOE 1979. godine. Te je godine PSOE odustao od marksizma kao svoga ideološkog temelja. Zapatero sa porodicom nije podelio informaciju o ulasku u PSOE verujući da bi njegovi roditelji zaključili da je premlad da se aktivno uključi u politički život.
1982. Zapatero je stao na čelo omladinske organizacije PSOE za Provinciju León. U julu 1982. za vreme letnje škole "Jaime Vera" susreo je političko idola Felipea Gonzáleza i savetovao mu da PSOE napravi zaokret prema levici pre opštih izbora u oktobru 1982. godine. González mu je odgovorio savetujući ga da napusti konzervativne (u slučaju PSOE-a levičarske) poglede.
1986. godine Zapatero je izabran kao poslanik Leóna u španskom parlamentu gde je bio najmlađi među poslanicima. Na listi u svojoj izbornoj jedinici nalazio se na drugom mestu. Na sledećim izborima (1989, 1993, 1996. i 2000) bio je prvi na listi za León. 2004. bio je nosilac liste za glavni grad Madrid.
Zapatero je opisao svoj ideološki svetonazor iz perioda dok je bio poslanik kao „levičarski konzervativizam“. Objašnjavajući taj svetonazor Zapatero se pozvao na porodično iskustvo koje ga je povezivalo sa španskom levicom koja je izgubila Španski građanski rat, a zatim prošla i period diktature. Zpatero je objasnio da i rat i diktatura za njega nose duboko značenje. Zapatero je dodao da Socijalistička partija treba da nastoji da se modernizuje i da prevaziđe vlastiti konzervativizam.
U 1980-im i 1990-im godinama PSOE je bio podeljen na dve glavne frakcije prva od kojih su bili levičarski Guerristas (koji su podržavali bivšeg zamenika predsednika Alfonsa Guerru) i druga pragmatična frakcija Reformatora koje je predvodio Felipe González. Podela je produbljena nakon opštih izbora 1993. godine, zadnjih izbora na kojima je PSOE odneo neprekinuti niz pobeda pre nego je konzervativni José María Aznar došao na vlast 1996. godine kada je poraz doveo do eskalacije unutarpartijskog sukoba među socijalistima. Zapatero se nikada nije formalno pridružio jednoj od frakcija.
1993. godine Socijalistička federacija Leóna bila je suočena sa skandalom u kojemu su članovi frakcije Guerristas pokušali u kratkom roku značajno da uvećaju statistike broja članova partije kako bi preuzeli kontrolu nad Regionalnom sekcijom Socijalista. Zapaterova potpora regionalnom partijskom sekretaru Jesúsu Quijanonu učinila ga je neprijateljem frakcije Guerristas. Prilikom medijskih ispitivanja mnogi od novih članova partije nisu bili upoznati sa njihovim članstvom kao i da nisu živeli u mestima u kojima su registrovani.
U maju 1994. dnevne novine El País i Diario de León objavile su nekoliko članaka o nepravilnostima prilikom Zapaterova imenovanja za nastavnog asistenta na Univerzitetu u Leónu i unjegovom zadržavanju posla sve do 1991. godine. Novine su spekulisale o mogućem slučaju političkog pogodovanja budući da se nije radilo o otvorenom kompetitivnom procesu na koji bi se mogli prijaviti i drugi kandidati. 20. maja 1994. Zapatero je na konferenciji za štampu odbacio spekulacije o političkom pogodovanju i pripisao netačne informacije u člancima „neznanju“ i „zloj nameri“ izazvanoj nadmetanjem za mesto sekretara regionalne sekcije. 1994. godine održani su regionalni izbori na kojima je u svim slučajima pobedu odneo Zapatero ili kandidati koji su ga podržavali.
U julu 1994. sa 68% glasova izabran je za regionalnog sekretara partije nakon brisanja fiktivnih članova pre početka VII regionalne konferencije.
Negativna ekonomska situacija rezultirala je lošim izbornim rezultatima na regionalnim i lokalnim izborima 1995. godine na kojima je partija izgubila mandate i u Leónu i u autonomnoj zajednici. Zapatero koji je predvodio kampanju zadržao je mesto u nacionalnom parlamentu na izborima 1996. godine kada je ponovo izabran i za pokrajinskog sekretara partije. Iste je godine ušao i u Nacionalno izvršno veće partije.
U decembru 1999. godine novinari akreditovani u španskom parlamentu proglasili su Zapatera za "Diputado Revelación" (novootkrivenog ili obećavajućeg poslanika godine). 1999. usvojen je njegov amandman na budžet za 2000. godinu na osnovu kojega su penzije dobrovoljnih neprofesionalnih republikanskih boraca izjednačene sa penzijama profesionalih vojnika.
Izbor za generalnog sekretara Socijalističke partije PSOE[uredi | uredi kod]
12. marta 2000. godine Socijalistička partija je drugi put za redom izgubila izbore od desne Narodne partije. Zapatero je zadržao poslaničko mesto ali je PSOE osvojila 125 mandata, čak 16 manje nego na izborima 1996. godine. Poraz je bio dodatno devastirajući budući da je Narodna partija po prvi puta od demokratske tranzicije osvojila apsolutnu većinu dok je PSOE dva puta za redom na izborima ostvarivao lošije rezultate nego prethodno. Lider socijalista Almunia isti je dan podneo ostavku.
Zapatero je doneo odluku da se kandiduje za vodeće mesto partije na izborima koji su se održali na XXXV kongresu partije u junu 2000. Zajedno sa još nekim socijalistima osnovao je u aprilu 2000. novu frakciju pod nazivom Nueva Vía (Novi put). Naziv frakcije bio je kombinacija trećeg puta Tonyja Blaira i Neue Mitte-a Gerharda Schrödera. 25. juna 2000. Zapatero je službeno najavio nameru da se kandiduje za vođeće mesto u partiji. U govoru u kome je najavio kandidaturu izneo je sledeće principe; 1) izgradnja društva koje će prihvaćati sve strance bez obzira na boju kože i kulturno nasleđe, 2) davanje prioriteta obrazovanju i stvaranju dobrih poslovnih šansi za mlade, 3) omogućavanje roditeljima da provode više vremena sa decom i u brizi za starije članove porodice, 4) promovisanje kulture kako bi se sprečila komercijalizacija, 5) pretvaranje Španije u zemlju koja je poštovana zbog svoga doprinosa razvoju nerazvijenih, 6) primoravanje vlade da pomogne poslovne inicijative i 7) osnaživanje demokratije.
Pasqual Maragall je bio jeini regionalni socijalistički vođa koji je Zapatera podržao još pre održavanja izbora. Zapatero se takmičio proti tri druga kandidata, Matilde Fernández kandidatkinje frakcije guerristas, Joséa Bona kandidata reformista i Rose Díez baskijske kandidatkinje zagovornice unutarpartijskog kompromisa. Frakcija guerristas preferirala je Zapatera ispred Joséa Bona. Zapatero je 22. jula 2000. pobedio sa 414 od 995 glasova dok je drugoplasirani Bono osvojio 405 glasova. Iako je margina bila mala Bono je imao male šanse za pobedu jer su preostali kandidati i preferisali Zapatera. Zapatero je prihvatio da se ne održi drugi krug izbora verujući i sam u zagarantovanu pobedu, a u želji da se izbegne trijumfalizam i ptencijalno poniženje za kandidata reformista. Iste se godine Zapatero sa porodicom za stalno preselio u Madrid.
