Johann Georg Graevius

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Johann Georg Graevius

Johann Georg Graevius (izvorno Grava ili Greffe; 29. januar 1632 – 11. januar 1703) bio je nemački klasični filolog. Rođen je u Naumburgu, u Kneževini Saksoniji.

Graevius je isprva nameravao studirati pravo, ali je tokom jedne posete Deventeru upoznao Johanna Friedricha Gronoviusa, pod čijim se uticajem ipak na kraju opredelio za filologiju. Studirao je na Univerzitetu u Leidenu, gde mu je predavao i zameniti klasičar Daniel Heinsius, kao i u Amsterdam, gde mu je predavao protestantski teolog David Blondel.

Tokom boravka u Amsterdamu pod Blondelovim je uticajem napustio luteranstvo i prišao kalvinizmu, a 1656. dobio je poziv od izbornog kneza Brandenburga da preuzme katedru Retorika retorike na Univerzitetu u Duisburgu. Dve godine potom, na preporuku Gronoviusa, izabran je za naslednika tog filologa u Deventeru; 1662. godine prešao je na Univerzitet u Utrechtu, gde je prvo predavao retoriku, a od 1667. do svoje smrti i političke nauke.

Thesaurus antiquitatum et historiarum Italiae, 1704

Graevius je uživao vrlo veliki ugled kao predavač i njegova je učionica uvek bila ispunjena studentima, od kojih su mnogi poticali iz uglednih porodica iz raznih delova sveta. Posetio ga je Lorenzo Magalotti, počast mu je ukazao francuski kralj Louis XIV, a posebno ga je cenio engleski kralj William III, koji ga je postavio fa kraljevskog historiografa.

Njegova su najznačajnija dela Thesaurus antiquitatum Romanarum ("Rečnik rimskih starina", 1694–1699, u 12 knjiga) i Thesaurus antiquitatum et historiarum Italiae ("Rečnik italijanskih starina i istorije"), koji je objavljen nakon njegove smrti, a nastavio ga je Pieter Burmann (1704–1725), premda se na ova dela nije uvek gledalo s odobravanjem.[1] Njegova izdanja antičkih autora, premda su u to vreme predstavljala važan napredak u filološkoj metodi, danas su uglavnom zastarela. Među njima su izdanja Hesioda (1667), Lukijanovog Pseudosofiste (1668), Justinove, Historije Filipa (1669), Svetonija (1672) te Katula, Tibula i Propercija (1680), kao i nekoliko Ciceronovih dela, koja je drže najboljim Graeviusovim izdanjima.

Graevius je umro u Utrechtu 1703. godine.

Reference[uredi - уреди | uredi kôd]

  1. Na primer, J.-C. Brunet, Manuel du libraire et de l’amateur des livres, Paris 1842–1844, za ovo drugo delo kaže da je rezultat "slabog istraživanja".

Literatura[uredi - уреди | uredi kôd]