Prijeđi na sadržaj

Jednokružni većinski izborni sistem

Izvor: Wikipedija

Jednokružni većinski izborni sistem,[1] sistem izbora relativnom većinom[2] ili sistem „prvi kroz cilj” (engl. first-past-the-post system)[2] jeste većinski izborni sistem rangiranog glasanja s jednim pobednikom, gde birači označavaju jednog kandidata kao favorita. Čak i ako ne dobije više od polovine svih glasova, kandidat koji ima najviše glasova (relativna većina) jeste pobednik.

Države koje primenjuju jednokružni većinski sistem u parlamentarnim izborima (istaknute crvenom bojom)

U teoriji društvenog izbora, jednokružni većinski sistem smatra se degenerisanim oblikom rangiranog glasanja, gde birači „rangiraju” kandidate, ali je samo prvi izbor važan. Stoga se sistem obično primenjuje pomoću glasačkog listića na kojem birači glasaju samo za jednog kandidata.

Jednokružni većinski sistem primenjuje se u izborima za Dom komuna Ujedinjenog Kraljevstva još od srednjeg veka. Njegova upotreba proteže se na bivše britanske kolonije, prvenstveno na Sjedinjene Američke Države, Kanadu i Indiju. Upotrebljava se za dodelu mandata u parlamentarnim izborima u približno trećini država sveta, uglavnom u anglofonim zemljama. Takođe se upotrebljava za biranje državnih poglavara u nekim zemljama, premda ređe od dvokružnog sistema.

Uprkos svojoj jednostavnosti i starini, jednokružni većinski sistem ima nekoliko značajnih nedostataka. Kao metod „pobednik dobija sve” (engl. winner-take-all method), sistem neretko daje disproporcionalne rezultate, naročito kad se biraju zastupnici u parlamentu, jer političke stranke ne dobijaju zastupljenost u skladu sa svojim udelom glasova. To obično favorizuje najveću stranku i stranke sa snažnom regionalnom podrškom nauštrb manjih stranaka bez geografski koncentrisane baze.

Pristalice izborne reforme generalno su veoma kritične prema jednokružnom većinskom sistemu zbog spomenutih nedostataka, ali ukazuju i na druge probleme, kao što je ranjivost sistema na džerimandering (koji može stvoriti distorziju zastupljenosti u parlamentu), veliki broj izgubljenih glasova i mogućnost preokreta većine (tj. stranka koja osvoji najviše glasova može da dobije manje mandata od druge najveće stranke, a time i da izgubi izbore). Tokom 20. veka mnoge države koje su prethodno primenjivale sistem prestale su njegovu upotrebu i zamenile ga drugim izbornim sistemima. Tu spadaju bivše britanske kolonije Australija i Novi Zeland.

Neke države primenjuju jednokružni većinski sistem u kombinaciji s proporcijalnim sistemom u sistemu paralelnog glasanja ili u kompenzacijskim kombinovanim sistemima, npr. kao deo proporcionalnog sistema mešovitih članova.

Izbori koji upotrebljavaju jednokružni većinski sistem podrazumevaju jednog pobednika. Glasački listić zahteva od birača da označi samo jednu opciju s liste kandidata. Kandidat koji osvoji najviše glasova (relativna većina) pobeđuje. U parlamentarnim izborima država je podeljena na izborne jedinice, od kojih svaka bira svog zastupnika u parlamentu jednokružnim većinskim sistemom.

Kriterijumi za metodu glasanja

[uredi | uredi kod]

Naučnici ocenjuju metode glasanja pomoću matematički izvedenih kriterijuma, koji opisuju poželjne karakteristike metode. U nastavku su navedeni ispunjeni i neispunjeni kriterijumi pri primeni jednokružnog većinskog sistema u izborima s jednim pobednikom.

Tabela kriterijuma za metodu glasanja
Naziv Status Objašnjenje i pojedinosti
Kriterijum većine Ispunjen Kriterijum većine glasi: „Ako je jedan kandidat rangiran na prvom mestu većinom (više od 50%) birača, onda taj kandidat mora da pobedi.”[3] Jednokružni većinski sistem ispunjava ovaj kriterijum (ali ne i obrnuto: kandidatu nije potrebno 50% glasova da bi pobedio).
Kriterijum zajedničke većine Neispunjen Kriterijum zajedničke većine glasi: „Ako većina (više od 50%) birača visoko rangira nekih k kandidata, onda jedan od tih k kandidata mora da pobedi”. Jednokružni većinski sistem ne ispunjava ovaj kriterijum.[4]
Kriterijum Condorcetovog pobednika Neispunjen Kriterijum Condorcetovog pobednika glasi: „Kada bi kandidat dobio većinu glasova u direktnom takmičarskom sučeljavanju, bez obzira na to s kime se suočava, on mora da pobedi.” Jednokružni većinski sistem ne ispunjava ovaj kriterijum.[5]
Kriterijum Condorcetovog gubitnika Neispunjen Kriterijum Condorcetovog gubitnika glasi: „Kada bi kandidat izgubio direktno takmičarsko sučeljavanje protiv svakog drugog pojedinačnog kandidata, onda taj kandidat ne sme da pobedi na sveukupnim izborima.”[5] Jednokružni većinski sistem ne ispunjava ovaj kriterijum.
Kriterijum nezavisnosti od irelevantnih alternativa Neispunjen Kriterijum nezavisnosti od irelevantnih alternativa glasi: „Rezultat izbora ostaje isti čak i ako kandidat koji ne može pobediti odluči da se kandiduje.” Jednokružni većinski sistem ne ispunjava ovaj kriterijum. То ga čini ranjivim na spojlere.
Kriterijum nezavisnosti od klonova Neispunjen Kriterijum nezavisnosti od klonova navodi da rezultat izbora ostaje isti čak i ako se nominuju više kopija ili „klonova” kandidata. Jednokružni većinski sistem ne ispunjava ovaj kriterijum. Kloniranje kandidata uzrokuje podelu glasova u sistemu.
Kriterijum monotonosti Ispunjen Kriterijum monotonosti navodi da kandidat ne sme izgubiti jer je dobio „preveliku podršku” nekih birača, tj. ako zauzme više mesto pri rangiranju, kandidat ne može da izgubi. Jednokružni većinski sistem ispunjava ovaj kriterijum.
Kriterijum doslednosti Ispunjen Kriterijum doslednosti navodi da kombinovanjem dva seta glasova, pri čemu oba seta rangiraju kandidata A iznad kandidata B, dobijeni rezultat takođe bi trebalo da rangira kandidata A iznad kandidata B. Jednokružni većinski sistem ispunjava ovaj kriterijum.
Kriterijum učešća Ispunjen Kriterijum učešća navodi da kandidat ne sme izgubiti jer je dobio previše glasova. Jednokružni većinski sistem ispunjava ovaj kriterijum.
Reverzna simetrija Neispunjen Reverzna simetrija navodi da ako je kandidat A jedinstveni pobednik i ako se preferencije svakog pojedinačnog birača obrnu, onda kandidat A ne sme da bude pobednik. Jednokružni većinski sistem ne ispunjava ovaj kriterijum.
Kriterijum later-no-harm Ispunjen Budući da jednokružni većinski sistem uzima u obzir kasnije preferencije na glasačkom listiću, nemoguće je naštetiti i pomoći omiljenom kandidatu označavanjem kasnijih preferencija. Stoga, sistem ispunjava oba kriterijuma.
Kriterijum later-no-help Ispunjen

Efekti

[uredi | uredi kod]

Raspodela mandata po strankama

[uredi | uredi kod]
Slika koja pokazuje razliku između procenat glasova (unutrašnji krug) i procenat mandata (spoljašnji krug) tokom parlamentarnih izbora u Ujedinjenom Kraljevstvu 2015. godine.

Možda najupečatljiviji efekat većinskog glasanja je činjenica da broj mesta stranke u parlamentu nema nikakve veze sa prebrojavanjem glasova na izborima, već samo u tome kako su ti glasovi bili geografski distribuirani. Ovo je bila meta kritika za ovu metodu jer mnogi tvrde da je osnovni zahtev izbornog sistema da tačno predstavlja stavove birača. Jednokružni većinski sistem često stvara „lažne većine“ prevelikim predstavljanjem većih stranka (dajući većinu poslaničkih/zakonodavnih mesta stranci koja nije dobila većinu glasova) dok nedovoljno predstavlja manje stranke. U Kanadi su većinske vlade formirane zbog toga što je jedna stranka osvojila većinu glasova u Kanadi samo tri puta od 1921.: 1940., 1958. i 1984. godine. U Ujedinjenom Kraljevstvu, 19 od 24 parlamentarnih izbora od 1922. godine proizveli su jednostranačku većinu. U svim osim u dva izbora (1931. i 1935.), vodeća stranka nije imala većinu glasova širom Ujedinjenog Kraljevstva.

U ekstremnim slučajevima, ovo može dovesti do toga da stranka dobije relativnu većinu ili čak većinu ukupnih glasova, ali i dalje ne uspe da dobije relativnu većinu poslaničkih mesta. Ovo rezultira situacijom koja se zove preokret većine ili izborna inverzija.[6][7]Poznati primeri druge-najveće stranke (po glasovima na nacionalnom nivou) koja je osvojila većinu mesta uključuju izbore u Gani 2012, na Novom Zelandu 1978. i 1981. i u Ujedinjenom Kraljevstvu 1951. godine. Poznati primeri druge-najveće stranke (po glasovima na nacionalnom nivou) koja je osvojila relativnu većinu mandata uključuju izbore u Kanadi 2019. i 2021. kao i u Japanu 2003. godine. Čak i kada stranka osvoji više od polovine glasova u skoro dvostranačkom takmičenju, moguće je da drugoplasirani osvoji većinu mesta. To se dogodilo u Svetom Vinsentu i Grenadinu 1966., 1998. i 2020. i u Belizu 1993. godine. Čak i sa samo dve stranke i jednakim izbornim jedinicama, za osvajanje većine odbornika jednostavno je potrebno dobiti više od polovine glasova u više od polovine izbornih jedinica—čak i ako druga stranka dobije sve glasove date u drugim izbornim jedinicama—pa je nešto više od četvrtine glasova teoretski dovoljno da se osvoji većina u parlamentu. Sa dovoljno kandidata koji dele glasove u izbornu jedinicu, ukupan broj glasova potrebnih za pobedu može biti proizvoljno mali.

Pod većinskom glasanju, mala stranka može odvući glasove i mesta od veće stranke kojoj je sličnija, i stoga dati prednost onoj kojoj je manje slična. Na primer, na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama 2000. levičarski Ralf Nejder je dobio više glasova od levičarskog Al Gora, što je rezultiralo time da je Nejder nenamerno uzrokovao Demokrate da gube izbori. Prema engleskoj grupi za politički pritisak „Neka glasovi budu važni“, jednokružni većinski sistem stvara snažan izborni podsticaj za velike stranke da ciljaju slične segmente birača sa sličnom politikom. Efekat ovoga smanjuje političku raznolikost u zemlji jer su veće stranke podstaknute da se udruže oko sličnih politika.[8]Mreža izbornog znanja „ACE“ opisuje indijsku upotrebu većinskog glasanja kao „nasleđe britanskog kolonijalizma“.[9]

Duveržerov zakon je ideja u politikologiji koja kaže da će izborne jedinice koje koriste jednokružni većinski sistem dovesti do dvopartijskih sistema, ako im se da dovoljno vremena. Ekonomista Džefri Saks objašnjava:

Glavni razlog većinskog karaktera Amerike je izborni sistem za Kongres. Članovi Kongresa se biraju u jednočlanim izbornim jedinicama prema principu većinskog glasanja, što znači da kandidat sa najviše glasova osvaja mandat u Kongresu. Stranka ili stranke koje su izgubile uopšte ne dobijaju reprezentaciju. Izbori koji koriste većinsko glasanje imaju tendenciju da proizvedu mali broj velikih stranka, možda samo dve, što je princip poznat u politikologiji kao Duveržerov zakon. Manje stranke su gažene na prvim izborima.

– od Saksov Cena civilizacije (na engleskom), 2011[10]

Međutim, većina zemalja s jednokružnim većinskim sistemom ima višestranačka parlamenta (iako sa dve stranke veće od ostalih), a Sjedinjene Države su glavni izuzetak.[11] Postoji kontra-argument Duveržerovom zakonu, da dok na nacionalnom nivou sistem relativne većine promoviše samo dve stranke, u pojedinačnim izbornim jedinicama supervećine će dovesti do lomljenje glasova.[12]

Predloženo je da distorzije u geografskoj reprezentaciji daju podsticaj strankama da ignorišu interese oblasti u kojima su suviše slabe da bi imale velike šanse da dobiju reprezentaciju, što dovodi do vladu koji ne vladaju u nacionalnom interesu. Dalje, tokom predizbornih kampanja, predizborna aktivnost stranaka teži da se fokusira na marginalne izborne jedinice gde postoji mogućnost promene u reprezentaciji, ostavljajući nemarginalne izborne jedinice isključene iz učešća u aktivnoj kampanji.[13] Političke partije deluju tako što ciljaju izborne jedinice, usmeravaju svoje aktiviste i predloge ka onim izbornim jedinicama koje se smatraju marginalnim, gde svaki dodatni glas ima veću vrednost.[14][15]

Ovu osobinu većinskog glasanja često koriste njene pristalice za razliku od proporcionalnih sistema. U ovom drugom slučaju, manje stranke deluju kao „kraljotvorci“ u koalicijama jer imaju veću pregovaračku moć i stoga je njihov uticaj na politiku nesrazmeran veličini parlamenta – ovo se uglavnom izbegava u većinskim sistemima gde se uglavnom postiže većina.

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. Orlović, Slaviša; Jovović, Radivoje (2012). „Izbori i izborna kampanja u Vojvodini”. Izbori i formiranje Vlade u Srbiji 2012. Beograd: Fakultet političkih nauka – Centar za demokratiju. str. 84. ISBN 9788684031558. OCLC 880959865. Pristupljeno 25. 8. 2024. 
  2. 2,0 2,1 „izbori”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 25. 8. 2024. 
  3. „Single-winner Voting Method Comparison Chart” [Upoređenje jedno-pobedničkih izbornih metoda] (en). FairVote. 27. 2. 2011.. Arhivirano iz originala na datum 28. 2. 2011.. »Kriterijum favorita većine: Ako većina (više od 50%) birača glasaju za kandidat A, onda će kandidat A da pobeđuje.« 
  4. Kondratev, Aleksej J.; Nesterov, Aleksandar S. (2020). „Merenje moća većine i moća veta pravila glasanja (na engleskom)”. Javni izbor 183 (1–2): 187–210. arXiv:1811.06739. DOI:10.1007/s11127-019-00697-1. 
  5. 5,0 5,1 Felsental, Dan S. (2010) Pregled paradoksa koji pogađaju različite procedure glasanja gde jedan od m kandidata (m ≥ 2) mora biti izabran Arhivirano 24 February 2021 na Wayback Machine-u. U: Procena alternativnih procedura glasanja, Londonska škola ekonomije i političkih nauka, London, Ujedinjeno Kraljevstvo.
  6. Geruso, Majkl; Spirs, Din; Talesara, Išana (5. septembar 2019.). „Inverzije u SAD predsedničkim izborima: 1836-2016”. Američki ekonomski žurnal: Primenjene ekonomije 14 (1): 327–357. DOI:10.3386/w26247. Arhivirano iz originala na datum 19. mart 2021.. Pristupljeno 14. jul 2021. 
  7. Miler, Nikolas R.. „Izborne inverzije od strane varijanta Elektoralnog koledža S.A.D.”. Arhivirano iz originala na datum 18. jul 2021.. Pristupljeno 14. jul 2021. 
  8. „Većinsko glasanje”. Neka glasovi budu važni. Arhivirano iz originala na datum 31. jul 2020.. Pristupljeno 26. jun 2020. 
  9. „Indija – većinsko glasanje na velikoj skali”. Mreža izbornog znanja ACE. Pristupljeno 25. jun 2020. 
  10. Saks, Džefri (2011). Cena civilizacije. Nju Jork: Slučajna Kuća. str. 107. ISBN 978-1-4000-6841-8. 
  11. Danlivi, Patrik; Divakar, Reka (2013). „Analiziranje višestranačkih takmičenja u izborima sa većinsko glasanje”. Stranačke politike 19 (6): 855–886. DOI:10.1177/1354068811411026. Arhivirano iz originala na datum 9. jun 2022.. Pristupljeno 30. jun 2016. 
  12. Dikson, Erik S.; Šiv, Kenet (2010). „Socijalna identifikacija, izborne institucije i broj kandidata”. Britanski žurnal politikologije 40 (2): 349–375. DOI:10.1017/s0007123409990354. JSTOR 40649446. 
  13. „Većinsko glasanje jeste pokvaren izborni sistem”. Institucija za proučavanje javne politike. 2011-01-04. Arhivirano iz originala na datum 15. novembar 2017.. Pristupljeno 15. novembar 2017. 
  14. Teri, Kris (2013-08-28). „U britanskom izbornom sistemu većinskog glasanja, neki glasovi vredu 22 puta više od ostalih”. Londonska škola ekonomije. Pristupljeno 15. novembar 2017. 
  15. Gelvin, Rej. „Šta je marginalna izborna jedinica?”. justsolutions.eu. Arhivirano iz originala na datum 15. novembar 2017.. Pristupljeno 15. novembar 2017.